RSS

Месечне архиве: август 2017

39 pesama

download

Hidden track- Kao Adam u rano jutro, Vrooom

Imao sam godinu manje od punoletstva, u vreme kada se panično želela preći ta granica, više no ove prave, debele i neprobojne koje su nas držale zatvorenim, samim i izolovanim od svega novog i svežeg. To je jedini razlog zašto je Exit kao festival kasnije uspeo, pogodio je svojim imenom u centar, u srž centra, u srce srži centra. Hteli smo napolje, izvan sebe ponajviše, zapravo. Tih se vrućih dana dvehiljadite šuškalo o nekom Torpedo projektu, o muzici iz predstave, o nečem pomalo sumanutom i uglavnom i dalje nam nepoznatom, barem na novosadskim ulicama i u gradskim muzičkim prodavnicama gde su nas belo gledali na pomen tih reči. Tih sam dana, sećam se gde, kada i kako, ipak čuo Ludviga, koji će promeniti mnogo toga, koji će mi zalepiti onlajn nadimak aktivan decenijama, koji će probuditi uspavano ludilo mladosti i dozvoliti mu da izađe iz zagušljivog kupea. Dobili smo muziku kakvu nikada nismo čuli. Društvo se brzo ohladilo od pesme, pomalo bežeći od sumnjive nerazumljivosti. Do kraja leta, vozio sam se vozom u oba pravca, sam, do prestonice, da bih iskopao Ventilaciju. Beše to jedan od najlepših dana.

Spremao sam se za najvažniji rođendan, leto iza toga, kada smo napokon mislili da smo izašli iz svega, iz mraka. Na Tvrđavi. Čekao sam da ih čujem. Nisam poznavao nikog ko je uopšte znao za njih. Nikog. Beše i predstava čini mi se, te godine, jedine godine kad je Exit pokušao da napravi pozorište usred festivala. Fantastičan i divljenja vredan pokušaj, smotano izveden i brzo zaboravljen. Stavili su ih na zatvaranje programa rok stejdža, i bilo nas je malo, ali smo urlali kao nenormalni, i za vreme Ludviga pravili atmosferu kao da sviraju planetarni hit uz koji se poludi. Što ne znači da nismo ludeli, stvarno, na huk tih taktova.

Godinama iza toga, pevušio sam ventilacione songove periodično, vraćajući se uvek uvodu ove stvari, zaraznom, slatkom, čudnom i melodičnom uvodu koji su naučili i svi oko mene, i dalje ne shvatajući šta vidim u njemu, niti u njima. Pa opet, i sada da usred sedenja na kafi krenem sa tinuni rampam pari rampam piri, svi bi znali.

Zaboravljeni artistički detalji u muzici. Bas koji priča svoju priču svo vreme. Bas koji kotrlja ali ne umara i ne patetiše. Tekstovi Bukovskog koji dobijaju novu notu smisla uz muziku. Čudno koketiranje sa etno zvukom. Kontrabas gde ga ne očekuješ. Blondie u prelepoj obradi koja ih je dugo držala na top listi dodatnog ubrzanja. Svežina. Ludilo. Sloboda. Netraženje smisla. Hipsteraj pre nego što su ga zvanično izmislili. Muzika kakvu do tada nismo čuli. Eto tako. To je bio i ostao za mene Vrooom.

O knjizi svakako sve znate. Tekstovi su dugo na mreži. Osvežavali su je godinama i činili od nje podnošljivije mesto za trošenje vremena. I autora znate, barem ja imam takav utisak, mada ga nikada nisam video. Periodično bismo otkucali jedan drugom po koju reč. Da, znam ga. U ovoj veličanstvenoj storiji o pesmama koje su mu važne, razotkrio se svakako, do gole kože. Ne možete pisati o muzici koju volite bez najdublje intimnosti u rečima, nema šanse. Ne možete pisati o muzici uopšte, nekad sam mislio. Ova je knjiga svakako poslednji i najvažniji detaj koji mi je zauvek promenio taj detinji stav. Mogao bih detaljisati o Beogradu kojeg tvrde da nema a kojeg je oživeo u ovim pričama, o onom pravom velikom gradu koji baca svetla daleko. Mogao bih se diviti jednostavnosti i toplini pisanja. Mogao bih i gunđati na mnoge pesme koje ne volim a tu su i žaliti što na spisak nisu ušle mnoge od onih, na poslednjoj strani redom nabrojanih hitova i misliti da bi to bila još opakija knjiga. Mogao bih, ali neću. Nezaobilazan deo kućnih kolekcija je ovo, ako mene pitate i ako držite do sebe.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/08/2017 in Knjige koje preporučujem