RSS

Месечне архиве: септембар 2017

Pas

IMG_20170930_094422970Usred jučerašnje konferencije koja je na mali prostor smestila veliku količinu ljudi koji misle i pišu, koji pišu o mislima ili misle o pisanju, gomilu više ili manje dobrih pisaca, izdavača, reditelja, novinara i ostalog kulturnog krema, u trenutku sam pomislio kako nisam na pravom mestu, ili kako nešto nedostaje, ili kako nečeg ima previše, onaj osećaj kad na trenutak moraš da izađeš da bi udahnuo kako treba. Samo što sam umesto da udahnem, ušao u susednu omiljenu knjižaru i pazario Psa. Otišao kući i u toku večeri ga pročitao. To je zapravo bio pun udah. Promena. Osveženje. Sloboda. I tad sam shvatio, Tokin je paralelni univerzum književnosti. Onaj koji čisti, oslobađa i dozvoljava. Sve. Da psu prepusti da vodi naraciju čitavog romana, pričajući storiju svog dinamičnog psećeg života paralelno sa osvrtom na porodicu čiji je ljubimac i neizostavan član. I da ja umesto o izveštaja o konferenciji pišem o tom psu.

Tokin je, može biti, ovu knjigu napisao tokom dvonedeljnog boravka na jednom vojvođanskom salašu kao i tokom jedne posete Sarajevu u vreme sezone magli a između redovnih epizoda života nakon preseljenja na Dorćol, u kojima je svako jutro pazario na Bajloni pijaci, pio kafu u nekom kafiću iza pumpe u Francuskoj, kuvao za celu porodicu, pio po kafanama, obožavao svoju fantastično kul i racionalnu ženu ,voleo svog psa a pre no što se zaposlio kao kuvar i dobio drugu ćerku, koja nije promenila mnogo u tom ritmu života i pisanja. A možda i nije, jer ko će verovati psu koji pripoveda.

A psa je našao mnogo pre toga u depresivnoj epizodi sedenja na travi u nekom parku kada mu se ovaj pridružio i odbio da ode isto koliko i da bude mažen. Pas je inače poreklom iz Italije, sa nekog đenovskog ili bolonjskog smetlišta, gde je pre dolaska u Beograd proživeo traumatično i burno detinjstvo. A možda i nije, jer ko će verovati psu koji pripoveda.

Možda glavni ljudski junak priče nije Tokin niti njegov alter ego već potpuno izmišljeni frajer iz centra, a pas je bio lakši način da se u reč pretvore unutrašnji demoni, borbeni nagoni i seksualne fantazije, zar je važno. Priča je ritmična i savršena, iščašena i pomerena iz ležišta u kom se žive zemaljski ljudski dani. Priča je puna ljubavi. Nepatetične, prave muške ljubavi prema ženi, pre svega. Pas pripoveda i Tokin mu diktira, u kratkim poglavljima oivičenim perfektnim minimalističkim crtežima, morate im verovati. Ludački su dobri. Oslobađaju emocije na čist i pošten način. U lice.

I tako. Na kraju udaha, shvatio sam da bi njegove knjige trebalo pomeriti sa police domaćih autora na deo gde su knjige koje se bave muzikom. Nisam siguran da znam zašto sam to uradio. Nema kod Tokina mnogo muzike, izuzev tokom vožnje autom. A opet, razumete, o muzici se, kao i o njegovim knjigama, možda i ne piše. Tokin je paralelni univerzum književnosti.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30/09/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Priručnik za inkvizitore

untitledSezonska sranja dolaze i prolaze, smeše se iz izloga i sa čeonih prodajnih gondola, a u pozadini u tišini ostanu monumentalna i kapitalna dela vredna najlepših komplimenata, kolektivnih diskusija i dubokih ličnih promišljanja. Sezonska sranja dolaze i prolaze, naštampani preko svake logike na kraju završe na besmislenim rasprodajama i na akcijama sličnim prehrambenim artiklima kojima uskoro ističe rok, a u pozadini kao dobra vina bez roka, ostaju i čekaju svoje vreme monumentalna i kapitalna remek dela vredna najlepših komplimenata i dostojna velikih nagrada. Takva je priča sa ovom knjigom, neće vam probosti oči nigde, ali će vas izbosti iznutra, gotovo sigurno, kad je se dočepate.

Propadanje Salazarove diktature u Portugalu, vertikalno i horizontalno predstavljeno kroz prizmu propadanja jednog njegovog ministra. Porodična storija kao metafora raspada jednog sistema. Olinjali ministar koji je proveo život bludničeći na svom ranču, kao diktator u svojoj državi, maltretirajući svoje zaposlene kao diktator svoje potčinjene, spletkareći svuda okolo, oholo, bahato, bez imalo stila, bljutavo, blatnjavo, periodično preteško za variti dok se čita. Olinjali ministar koji završava u sanatorijumu pišajući u gaće i valjajući se u sopstvenom blatu dok mu familija čerupa ostatke imovine koju su komunisti raščerečili u revoluciji. To je priča, mada priča ponajmanje čini ovu knjigu mamutski važnom i velikom.

Mnogo ispred priče, i pre priče, i posle priče, ostaje hrabrost i pretencioznost autora da priču ispripoveda jednim tako neobičnim, prekompleksnim stilom da bi se o njemu pisalo, u kome svako poglavlje u dahu izgovaraju drugi likovi, sporedni isto koliko i glavni akteri, asistenti, sobarice, kuvarice, agenti, sinovi i kćeri, bilo ko; u kome ritmira čudna i dinamična lirika, u kome po jedna rečenica drži na okupu razbacane misli svakog od naratora, periodično je ponavljajući da se ne bi rasule u paramparčad. Podeljena na „Izveštaje“ i „Komentare“, pri čemu ove prve iskazuju nosioci radnje a druge svakojaki usputni likovi koji su bili svedoci ličnih i državnih tragedija koje nose priču, svo vreme je utisak da čitate iskaze date na suđenju tokom svedočenja, ili u policiji tokom mučnog i teškog ispitivanja, pravdajući se za sunovrat u kom su ovako ili onako učestvovali. Ovo je jedno od nogih pripovedanja u kojima ne smete da preskačete rečenice i pasuse, ne zato što ćete propustiti važne detalje i izgubiti se u daljoj priči, ne, priča je svakako jednostavna samo razbacana, već zato što je svaka rečenica tako bogata rečima, tako bogata opisima, tako bogata smislom, tako moćna i tako unikatna. Kakva ambicioznost, kakva megalomanska hrabrost da se ovako piše.

A ukoliko postoje ikakve dileme kako prepoznati dobro preveden roman, ma šta dobro- kako prepoznati savršeno preveden roman, ovo bi valjalo čitati na studijama jezika, davati na analizu svakom ko poželi da se bavi tim pozivom i frenetično i dugotrajno aplaudirati prevoditeljki koja je omogućila domaćoj publici da uživa u punokrvnosti kvaliteta ovog pripovedanja. Knjiga kojoj ću se vraćati više puta u novim, mnogo sporijim i detaljnijim čitanjima od ovog na koje vas tera pozajmljen primerak iz biblioteke, knjiga koja staje na vrh spiska ovogodišnjih pročitanih izdanja od kojih je zastao dah.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/09/2017 in Knjige koje preporučujem