Kuća od soli

Hladnokrvan, racionalan, postepen i nezamoran uvod u roman. Jednostavno crtanje glavnog junaka, bez piščevih projekcija i identifikacija kojih mi je svakako preko glave. Veoma školsko, pravilno, tek na momente kitnjasto i lepo pisanje. Mirisalo je na gospodska, romantičarska vremena s početka prošlog veka oslobođena nepotrebnih trivijalnosti.

Tokom centralnog dela, priča je potopljena u melanholiju i samoću, u monologe i istoriju, u maniristički ritam koji prija ali više ne oduševljava, i samo je kvalitet pisca vadi da ne ode u nepovratne dubine već viđenog.

I na kraju, prebacujući svog junaka i pozornicu priče u Tunis, pred zoru drugog velikog rata, roman je dobio raznovrsnu i dinamičnu završnicu a glavni protagonist, taj lepo opisani bokeljanin, beogradjanin, italijan, ljubitelj umetnosti i knezov lični saradnik u trgovini umetninama, dobio je sebe dostojan kraj.

Sveprisutan ali jedva dohvatljiv miris trilera tokom čitanja koji ne opterećuje i ne vulgarizuje priču, prelepo portretisanje vrhunskih slikarskih dela koji su podjednako važni kao i protagonisti priče, osvrt na kraljevinu koja je nekad imala obrise više no ozbiljne države koja ceni umetnost na pravi način, tek dotaknuto porodično stablo glavnog junaka koje je imalo potencijal da se razmaše u debljoj i važnijoj knjizi, kvalitetna i pažljiva razmatranja kapitalnih društveno političkih kretanja u prehitlerovskoj epohi i tokom nje.

Nista epohalno u citanju ali dovoljno dobro, lepo i više nego dovoljno za knjigu koju sam zatekao na megamarketskoj rasprodaji pored sijalica, jogurta i igračaka.

 

Laslo Vegel- Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile

Volim da čantram, laprdam, maštam, izmišljam i pišem o tome kako predivni, nadrndani, nabeđeni, lenji grad bez aerodroma i dalje čeka i traži svoje veličine dostojnog pisca koji će ga rečima ovekovečiti. Žmurim na genijalnost obojice Tišmi, promovišem svog drugara u tog potencijalnog velikana, i godinama mi beži i izmiče baš onaj kojeg svo vreme tražim. Onaj u ritmu čijih rečenica drhti krvotog Novog Sada. A onda se prošle godine sretnem sa romanom Neoplanta, koji je baš to, monolog grada koji je bio, jeste i biće iznad i mimo ljudi, izvan i mimo država i uređenja. Vazda melanholičan u svojoj samodovoljnosti, vazda pomalo tužan za svojim bečkim korenima i vazda beskrajno usamljen grad na pogrešnoj i prevelikoj reci. Shvatim da grad ima sebe dostojan roman, a nakon ovog čitanja i da ima sebe dostojnog pisca koji ćuti i čuči sa strane.

Dublje nego u navedenoj Neoplanti, šire, tmurnije, opširnije, mada jednako melanholično Vegel i ovde radi istu stvar. Neumorno i nemilice istražuje tunele vojvođanske i novosadske prošlosti i propasti u prošlom veku u kojem je grad završio jedno mamutsko poglavlje svog postojanja. Tuguje zajedno sa njima, autentično i iskreno. I ovoga puta sa sličnim glavnim protagonistom, čovekom kojeg je gazilo vreme, i to više puta, kojeg su gazili osvajači, više puta, koji je menjao uverenja, više puta, koji se povijao kako je trebalo i moralo, više puta, koji je po običaju najebao zbog toga, više puta, koji je bio izdajnik i kolaboriacionista, više puta, od prvog preko drugog velikog rata, sa mirnim mada jednako olujnim periodima pre i posle toga. Zapravo je svo vreme tražio svoj život, samog sebe, sopstvene senke, i maštao o ljubavima koje su uvek odlazile i nikada se nisu vraćale. Lepotice i zavodnice koje menjaju tokove ratova, kurve i beštije, dame, usamljenice, šta god behu, nikad se nisu vraćale. A Jovan Šlemil, Mađar, Nemac, Srbin, Jugosloven, kako je već trebalo, ne uspeva da mrdne iz Neoplante ni pedalj, ni milimetar, zarobljen duhovima grada. Na kraju će pozornicu predati unuku koji će i u sadašnjem, modernom i naizgled lepšem a zapravo istom samo vrednosno dodatno upropašćenom vremenu, prolaziti iste muke, završiti sluđen u istim invalidskim kolicama, nesposoban da u svojoj jednostavnosti i dobroti shvati komplikovanost realnosti koja nemilice kotrlja i melje sve pred sobom.

Prekopavati istoriju kroz sećanja i književna portretisanja, kroz tragične sudbine običnih porodičnih stabala, neuporedivo je dinamičnije i lepše od dokumentaraca i istorijskih udžbenika, samo ako je pisac pravi. A Vegel jeste, staloženi, racionalni beležnik vremena i prostora, autentični svedok događaja koji se nisu morali zbiti kao u romanima, ali su sigurno negde i nekom morali biti baš takvi, baš na ovom tlu.

Vegela sam inače pronašao u lokalnoj bibilioteci, na polici pod imenom „pisci nacionalnih manjina“, beše čovek jedini na njoj. Zurio sam u taj prizor dugo, prošle godine, uopšte nesposoban da shvatim logiku koja pisce slaže po državama i nacijama kao u njoj,, a naročito sablaznut tako nepotrebno i besmisleno dodatim delom o manjinama. Sada, sa dovoljne distance, nakon dobrog upoznavanja sa autorom, nešto se mislim, i pored potpuno glupe metodologije uređenja bibliotečkog enterijera, nije ni mogao da ide igde drugde. Iako bi podjednako zasluženo sedeo i na mađarskoj i na srpskoj polici, Vegel je jedan punokrvni vojvođanski i novosadski pisac, jer samo takav može opisati ove nabeđene, nadrndane i samodovoljne predele i prizore. Čitajte ga da biste razumeli vreme i tlo koje gotovo da više ne postoji, nažalost.