Sunce ovog dana

Pre čitanja, voleo sam pisca, bezrezervno, nekritički i dečački, kako se vole autori koji su vas davno kupili posle prvih nekoliko rečenica, a posle samo slagali kulu koju više nije imalo smisla rušiti. Pre čitanja, gledao sam intervjue, televizijske autoportrete, isečke sa promocija, preskakako ono što ne volem i radovao se knjizi kao malo kojoj objavljenoj prošle godine.

A onda, pri početnim taktovima uvoda, pa gotovo do polovine čitanja, osmislih u glavi, pa tamo i zgužvah i bacih nekoliko sažetaka koji su hteli da lanu svakakvu samo ne pohvalnu reč ovom štivu. Blago čuđenje drskosti da se najvećem od svih pisaca obraćate tako bezobrazno direktno u formi ličnih pisama dobrom prijatelju. Sporost u prihvatanju dobronamernosti, bezrazložna ali sveprisutna sumnja u motive stvaranja takvih zapisa, besmislice od misli ispostaviće se kasnije. Jer ubrzo nakon nekoliko uzdisanja za rečenicama koje samo Pištalo može da osmisli i izritmira, ostalo je uglavnom divljenje, upravo toj hrabrosti, koja je u osnovi imala predivne noseće emocije.

Nije hrabro zapravo, nego iskreno do srži, autentično i iz unutrašnjih vriskova duše izbačeno pisanje kao veličanstven omaž najvećem. Lik i delo Andrićevi, secirani u detalje, na površinu izbačeni i iz mraka osvetljeni delovi o kojem smo retko ili nikada razmišljali, Andrić kao igrač, kao strast, kao ljubitelj čulnog, kao erotoman, kao iracionalnost, ali uvek kao svetlo, uvek kao Sunce, kojeg autoru ni klimatske promene nisu ogadile.

Do kraja, čitaću prepušten iskrenosti i strahopoštovanju ka idolu u pisanju, oslobođen misli o tome da li je ovo moglo ostati lično štivo u zaključanim arhivama. Nije moglo, kaže Pištalo, ceo život je hteo da napiše ovakvu knjigu, pisama Ivanu, knjigu koja bi danas mogla da posluži i kao odbrana nobelovca od spuštanja mu imena i dela u blato raznih kvazi nagrada i gradova. A Na kraju čitanja koje dođe brže i lakše od svih očekivanja, kao po običaju, neosvešćeno oduševljen i kupljen raskošnošću rečenica koje valja ostaviti glumcima savršene dikcije da prinesu bogovima, zamišljen nad ličnošću jedinog nobelovca kojeg ćemo ikada imati i svim njegovim junacima i licima iz priča koje je Pištalo ovde osvetlio na potpuno čudan, neočekivan, izvrnut način, nasmejan istorijskim i političkim paralelama i događajima koji su samo naizgled slučajno zalutali u interna pisma, nadahnut kao u retko kom opisu Principovom ulogom i motivima čina koji su ga odveli u besmrtne, ostajem zadovoljan.

Pisaću je kao poemu, kao esej, kao liriku proze, kao pokorni nesujetni omaž piscu koji ima nagradu koji nijedan odavde nije niti će imati i zbog koje će u svetu književnika autentična pokornost toj misli uvek biti eksces više no pravilo, pamtiću je kao dnevnik, kao igrokaz dostojan onoga ko ga je i potpisao.

Jer, za mene, autor Tesle i Venecije ne može napisati ne knjigu, no rečenicu koja u svojoj raskoši ne maršira lepotom svake reči. Pa i ne bila dostojna prethodno nabrojanih.

 

Luzitanija

Višesatno čekanje na proglašenje ovogodišnjeg dobitnika, odlaganje i očigledno razmimoilaženje članova žirija, i laureat koji nakon dugo vremena ne pripada književnoj kvazieliti niti zatvorenim krugovima sistema i najvećih izdavača, kao retko kad su učinili da u trenutku poželim da ga čitam, sad i odmah, izdanje na čijim koricama još uvek neće stajati „Ninova nagrada 2018“. Beše to jedna od boljih odluka koje sam doneo s početka godine, ne samo ove.

Luzitanija beše negdašnji naziv za Portugaliju, a beše i ime prekookeanskog putničkog broda potopljenog s početka prvog velikog rata u čijem vremenu je i smeštena radnja priče, ako bismo ovo što se unutar korica pripoveda mogli i smeli nazvati klasičnom radnjom, a beše i ime institucije mentalno obolelih u Beogradu koja je tokom rata dobila status samostalne države sa pripadajućim institucijama koje su podjednako tvorili pacijenti i osoblje, sa zastavom himnom i vladom. Tako da je već iz naslova jasno, koliko je metafore unutra, koliko paralela koje bi se mogle tako lako i jednostavno pravolinijski provlačiti sa vremenom današnjim, luđim i mračnijim od onog u sred prvog velikog globalnog sukoba sa milionima žrtava.

Paralalno sa životom tako čudne institucije sa još čudnijim i genijalnijim upravnikom, teku i životi nekolicine aktera koji će joj na ovaj ili onaj način pripadati, aktera sve do jednog iščašenih, izvrnutih van standarda, polumističnih profesora, muzejskih čuvara, zoologa, i jednog prekookeanskog putnika koji živi život u misiji kreiranja sopstvene grobnice za života. Gospodin Teofilović, alfa i omega romana, preživeli putnik Luzitanija broda, rezident Luzitanija države, koji je zašao u podzemne svetove, kreirao misli i otelotvorio jačinu ćutanja unutar romana, i pojavljivanje ćerke na kraju mu, čija je ispovest napisana tako da je samo ona bila dovoljna za veliku nagradu.

A paralelno sa akterima, neretko preobučenim i transformisanim u životinje, u maske, u drugačije, u sedam osmina životinjskog koliko imamo u sebi ili sedam osmina ledene sante koju krijemo pod vodom, žive život predmeti, kutije, tuneli, istorija, prirodnjačke nauke, botanička terminologija, izmaštani zoosvetovi, novi jezik, novo poimanje, mistika, triler, šizofrenija, nove stilske figure, nepojmljivo čudno bogatstvo novog unutar neke knjige.

Poigravanje sa velikim nacionalnim mitovima, izvrtanje naglavačke Principovog atentata, smisla balkanaskih ratova, čuvenih pukovničkih herojskih govora, preispitivanje osnova na kojim smo ih izgradili, posebno je hrabro i posebno je fascinirajuće, opominjuće i radikalno. Vredno je dugog i staloženog razmišljanja.

Čitanje ovakve knjige je sve samo ne lako i jednostavno, sve samo ne opuštajuće i večernje zabavno. Ne dozvoljava preskakanje ni redka, ako hoćete da ste u igri, i ako nećete da ste van zahtevnih i teških detalja. Pisanje je kitnjasto sa merom koja je nedostajala Gatalici kad je pisao o tom ratu, pisanje je divlje i razuzdano u meri koju nemaju pravi pisci oivičeni različitim pravilima i razrađenim zanatskim šemama, pisanje je sjajno. A čitanje tekstova o ovoj knjizi nije vredno ni sekunda vremena, jer tekst koji će je opisati kako valja, nećete naći, pogotovo ne ovde, ali ni u klasičnom obrazloženju žirija koji je doneo jednu od najhrabrijih odluka kad ju je pre neki dan ovenčao velikom nagradom.