RSS

Luzitanija

21 јан

untitledVišesatno čekanje na proglašenje ovogodišnjeg dobitnika, odlaganje i očigledno razmimoilaženje članova žirija, i laureat koji nakon dugo vremena ne pripada književnoj kvazieliti niti zatvorenim krugovima sistema i najvećih izdavača, kao retko kad su učinili da u trenutku poželim da ga čitam, sad i odmah, izdanje na čijim koricama još uvek neće stajati „Ninova nagrada 2018“. Beše to jedna od boljih odluka koje sam doneo s početka godine, ne samo ove.

Luzitanija beše negdašnji naziv za Portugaliju, a beše i ime prekookeanskog putničkog broda potopljenog s početka prvog velikog rata u čijem vremenu je i smeštena radnja priče, ako bismo ovo što se unutar korica pripoveda mogli i smeli nazvati klasičnom radnjom, a beše i ime institucije mentalno obolelih u Beogradu koja je tokom rata dobila status samostalne države sa pripadajućim institucijama koje su podjednako tvorili pacijenti i osoblje, sa zastavom himnom i vladom. Tako da je već iz naslova jasno, koliko je metafore unutra, koliko paralela koje bi se mogle tako lako i jednostavno pravolinijski provlačiti sa vremenom današnjim, luđim i mračnijim od onog u sred prvog velikog globalnog sukoba sa milionima žrtava.

Paralalno sa životom tako čudne institucije sa još čudnijim i genijalnijim upravnikom, teku i životi nekolicine aktera koji će joj na ovaj ili onaj način pripadati, aktera sve do jednog iščašenih, izvrnutih van standarda, polumističnih profesora, muzejskih čuvara, zoologa, i jednog prekookeanskog putnika koji živi život u misiji kreiranja sopstvene grobnice za života. Gospodin Teofilović, alfa i omega romana, preživeli putnik Luzitanija broda, rezident Luzitanija države, koji je zašao u podzemne svetove, kreirao misli i otelotvorio jačinu ćutanja unutar romana, i pojavljivanje ćerke na kraju mu, čija je ispovest napisana tako da je samo ona bila dovoljna za veliku nagradu.

A paralelno sa akterima, neretko preobučenim i transformisanim u životinje, u maske, u drugačije, u sedam osmina životinjskog koliko imamo u sebi ili sedam osmina ledene sante koju krijemo pod vodom, žive život predmeti, kutije, tuneli, istorija, prirodnjačke nauke, botanička terminologija, izmaštani zoosvetovi, novi jezik, novo poimanje, mistika, triler, šizofrenija, nove stilske figure, nepojmljivo čudno bogatstvo novog unutar neke knjige.

Poigravanje sa velikim nacionalnim mitovima, izvrtanje naglavačke Principovog atentata, smisla balkanaskih ratova, čuvenih pukovničkih herojskih govora, preispitivanje osnova na kojim smo ih izgradili, posebno je hrabro i posebno je fascinirajuće, opominjuće i radikalno. Vredno je dugog i staloženog razmišljanja.

Čitanje ovakve knjige je sve samo ne lako i jednostavno, sve samo ne opuštajuće i večernje zabavno. Ne dozvoljava preskakanje ni redka, ako hoćete da ste u igri, i ako nećete da ste van zahtevnih i teških detalja. Pisanje je kitnjasto sa merom koja je nedostajala Gatalici kad je pisao o tom ratu, pisanje je divlje i razuzdano u meri koju nemaju pravi pisci oivičeni različitim pravilima i razrađenim zanatskim šemama, pisanje je sjajno. A čitanje tekstova o ovoj knjizi nije vredno ni sekunda vremena, jer tekst koji će je opisati kako valja, nećete naći, pogotovo ne ovde, ali ni u klasičnom obrazloženju žirija koji je doneo jednu od najhrabrijih odluka kad ju je pre neki dan ovenčao velikom nagradom.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21/01/2018 инч Knjige koje preporučujem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: