Polazak sa stanice Atoča

Na prvi pogled, izgledala je kao jedna od knjiga koje su menjale detinjstvo, prepuna naizgled neusklađenih i haotičnih boja, kao rad iz likovnog u srednjoj školi na slobodnu temu. Avanturistički naslov probudio je uspomene na neke davne i nikad zaboravljene knjižice u kojima su se spominjali vlakovi, polasci, pa i stanice. Na poleđini je uz nezaobilazne i nikad inventivne knjiške osvrte poput ovih, stajala i Osterova pohvala mladom kolegi. Na prvi pogled izgledala je toliko ubedljivo, lucidno i pomalo kičasto da sam zabezeknut činjenicom da je na prvi pogled proletos nisam uzeo, niti čitao, sve do usputnog sajamskog šopinga u kojem nikad ne znaš kako neki naslovi završe u kesama koje vučeš do parkinga.

Nisam imao pojma da je Atoča glavna madridska stanica u centru grada tako da me je već mesto radnje iznenadilo i zapuhnulo na jedan prijatan i egzotičan način, podsetivši na savršenstvo Lisabona, recimo. Mladi američki stipendista sa srednjeg zapada, u boravku u prestonici Španije, sa svojim polupatetičnim prenemažućim i nadmenim stavom, sa čudnim sumnjama u sopstvenu vrednost u bilo kom smislu, sa gomilom belih i žutih pilula u borbi protiv opet polupravih napada panike ili anksioznosti pripoveda minimalistički i dozvoljava da čitanje prođe podjednako brzo kao gledanje Vudi Alenovog filma na primer, na koji zapravo i liči, knjiga, ne narator i junak.

Mladi pripovedač je zapravo pesnik koji ne veruje u kvalitet svog pesništva iako ga stipendija, prijatelji, žene, poznati i manje poznati ljudi koje upoznaje ubeđuju u suprotno, mladi pripovedač tvrdi da natuca španski i da razume tek svaku prestupnu reč iako više no uspešno recituje na književnoj večeri ili govori na tribini u prepunoj sali, mladi pripovedač jedri toplim gradskim madridskim noćima duvajući hašiš, pijući suva vina, lažući naizgled minhauzenovski kada god stigne i koga god stigne, a zapravo mladi pripovedač samo odrasta tragajući za identitom, ostacima dobro skrivenog samopouzdanja i manje skrivenih poetskih i proznih talenata.

Ubacivanje stvarnog terorističkog napada koji je na Atoči odneo stotine žrtava pre neku godinu u poslednju fazu knjige, omogućilo joj je da prodiše i van standardnih introspektivnih elemenata koji dominiraju romanom, da aktuelizuje, osvetli i probudi pomalo usnulu priču, da nametne mnoštva pitanja iz evropskog političkog života koja i danas dominiraju njenom scenom, a bez potrebe da ulazi preduboko u temu u potrazi sa stvarnim odgovorima, tipično američki zapravo.

Vickasto je štivo, veselog ritma, puno duha, očišćeno ikakvih tragova pretenciozne visoke proze, lagano, jednostavno, neretko duhovito i puno fantastično uhvaćenog duha velikog, svetlog i prelepog grada. Podsetilo je na mnogobrojne američke autore koji su u nekoj od evropskih prestonica tražili tragove drugačijeg života, i prijalo je više no mnogi drugi slični. Pa, iako je Tedžu Kol bio ubedljiviji, Kolbek brutalniji, Lerner je blistao na sasvim specifičan način nekog kome i nije mnogo stalo da bude ubedljiv, brutalan ili poseban. Prosto je kul lik kojem je pretpostavljam dovoljno da mu Osterove reči krase šareni omotač proznog prvenca.

 

4 3 2 1

Oster je otvorio ovaj blog. Oster je bio razlog da se unutrašnje oduševljenje nečijim pisanjem koje tutnji i ne staje svakim novim romanom, podeli sa drugima. Savršena predvidivost pisanja, sintagma je koju i danas volim, precizno i svedeno opisuje glavnu nit te ljubavi. Nikada se, pre i posle njega, nisam susreo sa autorom koji se čak ni ne trudi da pobegne od uvek jedne iste pozornice na kojoj pleše svoju prozu. Čekajući nikada duže na novo izdanje, šok kada sam ugledao hiljadustraničnu aždaju u tvrdom povezu, načinila je da na sekund pomislim da će biti drugačije, da na sekund poželim da bude drugačije. Ko još naslovljava knjigu brojkama, nije valjda poklekao u uvek istoj potrebi autora da iza sebe ostavi i jedan roman kapitalac o istoriji neke porodici ili ne daj bože naroda, svašta sam mislio pre čitanja. A sada, nakon njega, mislli su se multiplikovale u narastajuće tonove oduševljenja i razočaranja, naizmenično, kao i sami tokovi ove priče. Jer, iako verujem da nije prvi koji se dosetio takvog koncepta, ovo je priča o nekoliko mogućih verzija života njenog junaka, Arčija Fergusona, pisca iz Njujorka, treba li reći. Genijalan koncept.

Počelo je scenom stupanja neimenovanog doseljenika na američko tlo početkom prošlog veka. Neodoljivo i nepopravljivo je mirisalo na više puta ispričane i samo jednom u drugom delu Kuma genijalno izrežirane dolaske u obećanu zemlju. Počelo je u toliko staloženom ritmu, u odsustvu ikakve drame koju on ima običaj da postavi sada i odmah, u uvodu. Počelo je tako da sam pomislio da ću čitati priču o svakom danu nečijeg života, svakom minutu i svakom trenu. I nije smetalo, jer on ume baš to, da te uhvati i vozi i vozi i ne pitaš kad je stanica za silazak. Trebalo mi je dobrih stotinu i više strana da shvatim da me je zaveo, da uživam na način na koji nisam navikao sa njim, trebalo mi je dugo da shvatim da priča zapravo ima više verzija, da očevi čas ginu a čas su tu, da su prvo bankrotirali a onda izgoreli u požaru, pobogu kako se poigravao sa čitaocem lagano i svo vreme svestan onog što čini. Nisam zapisivao, ali sam pamtio i upijao detalje koje su me ostavljali bez daha, kovanice kao što je „malaksala ravnodušnost“ na primer, neodoljivo pisanje.

Genijalnost sa stvaranjem paralelnih narativnih tokova koji će svo vreme držati veliki upitnik iznad čitaočeve glave o tome koji je život stvaran, da li je ijedan stvaran, nije dovoljna, učinilo mi se u trenutku u kom je čitanje nakratko pretilo da postane pomalo monotono. A onda niotkud, ali bukvalno niotkud, glavni junak ispiše svoju prvu kratku priču, o životu jednog para cipela, najlepšu priču koju sam u životu pročitao, shvatim odmah. Nisam siguran da bih umeo da objasnim kako i koliko mi se dopala, koliko je razmrdala atmosferu, koliko je bilo dovoljno da napiše samo nju u životu i da mu daju sve nagrade. Kratki život jednog običnog para cipela. A ona je samo mali deo, samo detalj, usputni zapis. Eto takva je ovo knjiga. U trenucima kada preti da potone u maniristička ponavljanja, on izmisli novu kratku priču, ili skloni Arčija u Francusku, ili eksperimentiše sa erotskim biseksualnim scenama i iskustvima koja istini za volju i nisu prijala.

Zimski dnevnik je imao sve preduslove da ostane testamentalno delo. Bilo je bezobrazno lično, isuviše i nepodnošljivo ogoljeno i tako vidljivo iskreno, da nije delovalo da tako umoran, pomalo starosti uplašen autor u rekapitulaciji svog života iz sebe može izvaditi ovakav roman. Sa pravom će ući u moderne američke klasike. Detaljno i ultimativno kvalitetno obojio je ključne decenije američke istorije prošlog veka, sve njene velike ratove, zablude, pobede i poraze, i sve to uradio sa svojom prepoznatljivom figurom glavnog junaka, kojem je dao više opcija da proživi tu istoriju. Za nas fanove, Arči Ferguson je morao biti pisac, morao je imati neku opscenu crvenu svesku, morao je pasionirano disati američke sportove, bejzbol naravno više od svih, morao je disati u Njujorku, i morao je biti deo slobodarskog sveta čija su očekivanja danas potopljena. Uz mnoštvo prelepih i divljenja vrednih detalja, uz neočekivano ubacivanje klasične muzike u priču, uz smirenost pripovedanja, analiziraće se na univerzitetima, secirati deo po deo, i biće smatrana velikom, zasluženo. Lično omiljenom, pa i ne baš.