RSS

Polazak sa stanice Atoča

27 окт

atoca

Na prvi pogled, izgledala je kao jedna od knjiga koje su menjale detinjstvo, prepuna naizgled neusklađenih i haotičnih boja, kao rad iz likovnog u srednjoj školi na slobodnu temu. Avanturistički naslov probudio je uspomene na neke davne i nikad zaboravljene knjižice u kojima su se spominjali vlakovi, polasci, pa i stanice. Na poleđini je uz nezaobilazne i nikad inventivne knjiške osvrte poput ovih, stajala i Osterova pohvala mladom kolegi. Na prvi pogled izgledala je toliko ubedljivo, lucidno i pomalo kičasto da sam zabezeknut činjenicom da je na prvi pogled proletos nisam uzeo, niti čitao, sve do usputnog sajamskog šopinga u kojem nikad ne znaš kako neki naslovi završe u kesama koje vučeš do parkinga.

Nisam imao pojma da je Atoča glavna madridska stanica u centru grada tako da me je već mesto radnje iznenadilo i zapuhnulo na jedan prijatan i egzotičan način, podsetivši na savršenstvo Lisabona, recimo. Mladi američki stipendista sa srednjeg zapada, u boravku u prestonici Španije, sa svojim polupatetičnim prenemažućim i nadmenim stavom, sa čudnim sumnjama u sopstvenu vrednost u bilo kom smislu, sa gomilom belih i žutih pilula u borbi protiv opet polupravih napada panike ili anksioznosti pripoveda minimalistički i dozvoljava da čitanje prođe podjednako brzo kao gledanje Vudi Alenovog filma na primer, na koji zapravo i liči, knjiga, ne narator i junak.

Mladi pripovedač je zapravo pesnik koji ne veruje u kvalitet svog pesništva iako ga stipendija, prijatelji, žene, poznati i manje poznati ljudi koje upoznaje ubeđuju u suprotno, mladi pripovedač tvrdi da natuca španski i da razume tek svaku prestupnu reč iako više no uspešno recituje na književnoj večeri ili govori na tribini u prepunoj sali, mladi pripovedač jedri toplim gradskim madridskim noćima duvajući hašiš, pijući suva vina, lažući naizgled minhauzenovski kada god stigne i koga god stigne, a zapravo mladi pripovedač samo odrasta tragajući za identitom, ostacima dobro skrivenog samopouzdanja i manje skrivenih poetskih i proznih talenata.

Ubacivanje stvarnog terorističkog napada koji je na Atoči odneo stotine žrtava pre neku godinu u poslednju fazu knjige, omogućilo joj je da prodiše i van standardnih introspektivnih elemenata koji dominiraju romanom, da aktuelizuje, osvetli i probudi pomalo usnulu priču, da nametne mnoštva pitanja iz evropskog političkog života koja i danas dominiraju njenom scenom, a bez potrebe da ulazi preduboko u temu u potrazi sa stvarnim odgovorima, tipično američki zapravo.

Vickasto je štivo, veselog ritma, puno duha, očišćeno ikakvih tragova pretenciozne visoke proze, lagano, jednostavno, neretko duhovito i puno fantastično uhvaćenog duha velikog, svetlog i prelepog grada. Podsetilo je na mnogobrojne američke autore koji su u nekoj od evropskih prestonica tražili tragove drugačijeg života, i prijalo je više no mnogi drugi slični. Pa, iako je Tedžu Kol bio ubedljiviji, Kolbek brutalniji, Lerner je blistao na sasvim specifičan način nekog kome i nije mnogo stalo da bude ubedljiv, brutalan ili poseban. Prosto je kul lik kojem je pretpostavljam dovoljno da mu Osterove reči krase šareni omotač proznog prvenca.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27/10/2018 инч Knjige koje preporučujem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: