Pink Flojd- Kad svinje polete

U sumrak toplog julskog popodneva, daleko odavde, i davno odavde, miriše rat, ali moje desetogodišnje iskustvo boravka na ovom svetu to još ne oseća. Rođendan mi je i nakon tradicionalnog pečenja i torte za užu i širu familiju na redu je bilo slušanje radio čestitki sinu, unuku, bratu, bratancu, drugu iz klupe. Svašta su mi naručivali, malo toga ili ništa je imalo ikakvog smisla ili muzičkog kvaliteta. A onda bi voditeljka rekla da je ostao još očev blok pesama sinu prvencu. I tada bi polako, kao usputno, ljudi počeli da ustaju jer je taj blok za većinu imao zvuk i miris fajronta. Jer nakon veselih, svima znanih, pevljivih domaćih narodnjačkih napevanja, ćale je insistirao da se puste redom: Layla, Child in time i na kraju Shine on your crazy diamond. Slušao sam. Zvučalo je prelepo mada moje desetogodišnje iskustvo boravka na ovom svetu još nije umelo da objasni kako je i zašto je prelepo, i kako i zašto obogaćuje, menja i razbija monotoniju boravka na kraju sveta u ličkim zabitima detinjstva.

Nekoliko godina nakon toga, u poluuspešnim pokušajima prilagođavanja na novu sredinu i u novo društvo, nakon prisilne promene mesta stanovanja, odrastanja i sazrevanja, najveću muku sam mučio pokušavajući da se uklopim u aktuelne muzičke tokove. Jer, van onih rođendanskih čestitki, ratno detinjstvo nije imalo jak miris muzike, a ovde, među ovom neoštećenom decom, svi su nešto slušali. Uglavnom doktore. S tim što mi sa Igijem nije išlo nikako, pa sam pokušavao sa Albanom. Iskreno, bilo je odvratno ali ja nisam imao hrabrosti da ikome priznam da je odvratno, a nisam imao ni da ponudim sebi išta smislenije. I onda sam se setio tih rođendandskih čestitki i zamolio ćaleta da odemo zajedno u CD shop i odaberemo nešto. I tako, u radnji na Spensu, jer tada su sve radnje sveta bile na Spensu i samo na Spensu, on je odabrao balade Dire straitsa (ovo je lagano, svideće ti se, s njima se ne može pogrešiti priznao mi je posle a i voleo ih je), Deep Purple Live from Tokio (čist rokenrol kaže on, jednostavan i opet dovoljno melodičan) i Wish you were here (moja omiljena ploča svih vremena, opet mi kaže, ovo uzimam više zbog sebe jer su sve ploče ostale gore u povlačenju sa ognjišta a tebi ako se svidi, super). Tada mi je rekao da iako pojma nema sa engleskim zna da je njegova najdraža životna kompozicija o sjaju ludog dijamanta posvećena genijalcu koji je osnovao bend pa posle poludeo.

Beše to zapravo kaseta sa onim čuvenim omotom rukovanja u plamenu. Nakon čitanja ove knjige znam i ko ga je i kako dizajnirao, kao što znam i apsolutno svaki drugi detalj od postanka do smiraja velike grupe. Naročito dobro znam sve o uticaju Sida Bareta, ne samo na stvaranje benda i početnih elemenata njenog muzičkog puta već i o mitskom delovanju na čitave generacije ljudi nakon toga. Skidanje svih delova mistike sa nikad upotpunjenih saznanja o tom fascinantnom čoveku najdraži mi je deo ovog brzog čitanja i sporog sleganja utisaka. Vratilo me je veoma retkom slušanju prvog albuma koji je zapravo njegova zaostavština.

Jer, sve knjige koje pričaju o životu velikih bendova liče jedna na drugu. Sve ih pišu kvalitetni i obrazovani novinari, sve teže ka distanciranosti i objektivnosti koja neće previše ljutiti junake o kojima se piše i koji su ih svojim intervjuima i stvorili, sve su ukalupljene sličnim rečenicama, frazama, pasažima hronološkom složenošću koja pretenduje da te vodi celim putem na način na koji su te grupe i živele. U tom smislu, ova knjiga nije nikakav izuzetak, naprotiv. Ali je sjajna. Zato što se radi o mamutskom bendu sa nepreglednom zaostavštinom zato je valjalo biti dodatno strpljiv, smiren i staložen u njenom stvaranju, nešto slično osećaju potrebnom za slušanje većine njihovih albuma.

Nema detalja koji mogu spisateljski oduvati, ali se čita lako i sa nepodeljenim uživanjem, ako ste makar malo, nekada, voleli ili slušali grupu. Ako ste pasionirani fan, ovo bi mogla biti sveta knjiga. Ulazi duboko, sasvim duboko u mračne tunele kako intergrupnih odnosa tako i u misli većine članove originalne postave, u krize i padove, u pohlepu za novcem koja kod većine nije manjkala. Nakon čitanja, znaćete sve što je potrebno, i daleko više od toga. U večnom plamenu sukoba između Votersa i Gilmora koji bukti tokom cele knjige, zauzimao sam malo jednu malo drugu stranu i na kraju ostao naklonjeniji ovom drugom, zabezeknuto sam ispratio fascinantno prisustvo Bareta tokom čitave priče, čak i kada ga više uveliko nije bilo ni u obrisima. Proganjalo ih je njegovo ludilo i njegova briljatnost svo vreme, neverovatno je koliko nisu uspeli da je se oslobode čak i kad su pokušali tu opsesiju pretvoriti u muziku posvetivši mu ceo album. Iz dubokih hodnika srednjoškolskih sećanja opet je isplivao Jug, momak koji je, iako ih je voleo, tvrdio da je sve nakon Piper at the gates of dawn za klasu ispod Baretove unutrašnje psihodelije i da ovi samo plivaju na temeljima koje je on postavio, od tema preko svetlosnih efekata i krajnjeg proizvoda. Dva dana vrtim taj album i shvatam da je vrlo, vrlo blizu istine. A opet, malo spominjani Meddle i Wish you were here će ostati najdraži, barem još neko vreme.

Na kraju, imam utisak da otac neće pročitati knjigu kad i ako mu je odnesem. Pitaće šta sve ima unutra, a kad mu ekstatično ispričam suštinu, onda će reći da sve zna. I zapravo, biće dobrim delom u pravu. Što ne znači da ovo nije kapitalno delo vredno svakog slova čitanja, sa rekao bih (mada i dalje mislim da to ne umem dobro da procenjujem) briljantnim prevodom Dejana Cukića.

 

Limeni dečaci

Sećam se dobro, većinske reakcije domaće javnosti nakon dodeljivanja najveće nagrade 2015 godine. Iz njih je sijala ogorčenost, razočarenje pa i otvoreni bes prema nečem što je gotovo nedvosmisleno ličilo na potpunu politizaciju književnog Nobela, dela nagrade koji je valjda koliko toliko u nas Srba do tada čuvao dostojanstvo sopstvenog imena. Trudio sam se da ostrašćene komentare brzo prelećem i probam da se skoncentrišem na deo ljudi koji je stvarno imao kontakta sa autorkinim opusom. Ali ni tu stvari ne bejahu bolje. Prosečno antiratno piskaranje sa naglašavanjem sovjetske, čitaj ruske krivice u svim opisivanim ratovima, stajalo je uglavnom. I poverovao sam, mogu reći, dobrim delom sam poverovao i ostavio gospođu Aleksijevič daleko od očiju. Sretao sam je vremenom, streljali su naslovi i šlemovi sa polica, ali nisam se dao. I nemam nikakav racionalan odgovor na to šta se u međuvremenu promenilo izuzev činjenice da je ovaj roman došao u daunloudovanom paketu šarolike literature namenjenoj Kobovom čitaču, i neke čudne poetske lepote samog naslova koju sam uvek potajno voleo.

Sve su knjige koje pišu o bilo kom ratu, i svi filmovi, i sveukupna umetnost u suštini duboko antiratni. Nema tog vojničkog, istorijskog ili fanatičnog proglasa koji od više ili manje sistematskog međusobnog ubijanja mogu da naprave proratni manifest. Nema. I u tom smislu nazivanje bilo koje knjige antiratnom je u startu osuđeno na nepotrebnu banalizaciju. Mada bi pred ovakom knjigom svaka druga mogla da se svrsta u kategoriju dečijih antiratnih priča za laku noć. Vrištanje koje dolazi iz svakog pasusa, krv koja kulja iz svake reči, unutrašnji demoni koji opsedaju i ne puštaju ni sekund vremena, ni dašak vazduha. Razbiće vas ukoliko se ne pripremite, u paramparčad će vas raskomadati, verujte mi.

Ovo su ispovesti direktnih ili indirektnih učesnika desetogodišnjeg avganistansko-sovjetskog rata koji je u smrt odveo 15.000 sovjetskih i čini mi se deset puta više avganistanskih tela. Prave, ogoljene i beskrajno teške ispovesti zabeležene u autorkinim razgovorima sa preživelim povratnicima, vojnicima, medicinskim osobljem, logističarima, kao i članovima porodica stradalih koji su im vraćani u limenim kovčezima. Bez posebnog reda organizovani delovi mučnih monologa, kolažno razbacani po papiru, stenju, drhte, plaču, miluju sopstvene rane.

Za generacije koje su preživele razne pogrome na ovim našim prostorima, teško je naći literaturu koja može šokirati, pred kojom ćete zanemeti, pomisliti kako nikada tako nešto niste mogli ni da zamislite a kamoli čujete ili lično doživite. I u domaćim postratnim umetničkim odjecima pije se mokraća, siluje se, igra fudbal raskomadanim delovima tela, a opet, sve je to ovde tek početak, tek zagrevanje pakla koji se dešavao u Avganistanu i samo ga je vešta ruka pisca koliko toliko sistematizovala i dala mu preko potrebnu emociju, čitljivost i delimičnu podnošljivost.

Na kraju dela sa ispovestima, koje učeni ljudi nazvaše vrhunskom dokumentarom prozom, domaće izdanje sadrži i preko potreban Prolog, dopunu koja govori o onom što se dešavalo u prvim godinama nakon objavljivanja Limenih dečaka u tada već nezavisnoj Belorusiji. Potpuno razumljiv i očekivan stampedo reagovanja sovjetske javnosti po običaju se podelio na one koji su plakali nakon čitanja i one koji su vrištali na autorkin nedostatak patriotizma i otvoreno skrnavljenje svetog rata. Tu su i beleške sa suđenja na kojem je nekoliko ljudi koji su stvarali knjigu dajući intervjue Aleksejevičevoj tražilo zaštitu časti i ugleda zbog iskrivljenih ili netačnih prikaza kojim su navodno bili izloženi. Osvrti kolega pisaca, čitalaca dnevnih novina, pogrdnih dijaloga iz sudnice, da ne poverujete kakvu je oluju nekada negde, ne ni tako davno, izazvala jedna knjiga. Podsetila me je na već opisivane gimnazijske diskusije u kojima sam uvek vatreno zagovarao tezu da pisac mora da se bavi životom, da ne sme da žmuri, da mora da drma i mrda ljude, sve suprotno onome u šta se danas većinski pretvorila domaća a dobrim delom i svetska bestseler književnost. U tom smislu, iluzija o nepogrešivosti Nobelovog komiteta koju pažljivo negujem nastaviće da živi i nakon ovog čitanja, možda i jače no ranije. Ne sumnjam ja da su u razmišljanjima prilikom odlučivanja provejavali a možda i sasvim otvoreno duvali aktuelni antiruski vetrovi globalne politike, ali intenzitet autorskog pečata koje nosi samo ova čudovišna knjiga bio je dovoljan za bilo kakvu nagradu, u bilo kom svetu.

Amerikanci su decenijama proživljavali i dalje proživljavaju vijetnamsku apokalipsu. Pretvorili su je u tonu fantastičnih rukopisa, slika, albuma, pa i holivudskih blokbastera. Ne znam da li im je i koliko lakše. Pakao je pakao. Rusi su sve stavili u jednju knjigu, ovu knjigu. Ne treba i ne može više i mučnije od nje. Morali bi i trebali to da znaju kad budu davali konačan domaćinski sud Aleksijevičevoj.

 

E baš vam hvala

Retko koji autor me je vodio u tolike rasprave, diskusije pa i otvorene neprilike kao imenjak. Većinu sam pretvorio u nekoliko tekstova ovde na blogu koji svedoče o večitoj zaljubljenosti u to superbrzo, neobavezujuće i uvek zabavno pisanje koje ne pretenduje ni na šta osim da podjebava do maksimuma. Prvu, prekandžovsku fazu koja je zaključena sa tim remek delom sam obožavao, ovu postkandžovsku mnogo manje, doživljavajući je kao autorovu potrebu da namlati novce, sasvim zasluženo i razumljivo. Kad je ovo čudo izašlo, izbegavao sam ga uspešno i veoma aktivno sve do sada. Kvazinostalgični postkomunistički manifest nedostojan uzimanja, mislio sam samouvereno i drsko, i zajebao se kao nikad u životu.

Jeste da u prvih nekoliko strana čitanja shvatite da junaci furaju Obod i Gorenje smartfone, da Zastava proizvodi turbo motore i bluetooth multimediju u osvnovnom paketu opreme, da je dvadeset prvi vek i da je komunizam preživeo. I jeste da to zaliči na gore navedene sumnje. Ali zabavno je, jebiga. Odlično je. Tera neusiljeni smeh na lice. Uzeo Vidojković i srušio SFRJ predsedništvo u air crashu i izmaštao kako bi bilo živeti bez njih i bez rata. E sad, ne bi on bio on da je to neka obična fantazija za koju ćete odmah reći ha, pa tačno bi ovako bilo. Ma kakvi. On po običaju pojača stvar do maksimuma izdržljivosti misli i pusti da ga vozi.

Ne bi sigurno bilo kao u ovom romanu. Al koga briga. Ovde je odlično. Domaća industrija radi kao blesava, prati i nameće trendove i inovacije kakve ne bi uspevala ni u čijoj ludoj glavi osim autorovoj, Šarlo je očigledno snimio još nešto nakon Bistrog ili tupljeg…( ovde mi malo žao što nas ne informisa kako to zvuči, jel su se Koja i Milan pomirili ili i dalje sviraju svako za sebe, VD je živ i to je tako divno), svetom sporta naravno dominiramo kako nam se hoće, braća Đokovići haraju teniskim terenima (kako je samo frajerski bilo barem u fantaziji dati onoj drugoj dvojici da im se ispune snovi), supersonični vozovi jure zemljom. Potpuno i nezaustavljivo otkačeno i nemoguće u bilo kakvoj stvarsnoti.

Posle se naravno otvore portali, pomešaju se dimenzije, ispliva tmurna stvarnost sa potonulim alterego otiscima svih junaka, idu na sahrane sopstvenim kopijama iz paralelnih univerzuma i puca se na sve strane. I ne zaustavlja se sve do kraja. A kraj je, čitao sam u mnogim komentarima, zbrzan i nespretno izveden. Ne bih rekao. Mislim da prosto nikom nije bilo do toga da dođe do kraja. To je problem.

Nije postkomunistički manifest, pametniji je autor od toga, mnogo pametniji. Oseti se kroz čitanje svest o tome, nema ideologiziranja ili ga barem ja nisam osetio. Puno je špijuna, rupa u glavama, bolnih poređenja među svetovima, raspalih dačija i sivih fasada da bi u svemu bilo ikakvih iluzija ili ideologije. Samo ludački oslobođena i po papiru pobacana kreativnost.

Kakav odmor od teških i tromih čitanja. Marko majstore.

 

Moja borba III

Prošlu čitalačku godinu započeo sam prvim, a završio drugim tomom Knausgorovih ispovesti, bivajući fasciniran i inspirisan sa oba podjednako, možda za nijansu dodatno oduševljen drugim delom u kojem se tako sirovo iskreno i otvoreno bavio roditeljstvom, tridesetim godinama, stvarnošću modernog doba, dakle svemu onom što sam mogao da doživim veoma lično u datom trenutku. Potreban je kao beg, ali ne od stvarnosti, već pravo u nju, pomislio sam, potreban je kao zaštita od gomile prosečnih patetičnih štiva kojima obeležimo svaku sezonu. Prošla godina ne beše dobra ni po čemu, ali je zahvaljući njemu ipak dobila omotač, otisak i oklop koji će je čuvati takvu kakva je. Knausgor je omotač, rekoh sebi i započeh sa trećim delom novu godinu i novu sezonu.

Postoje objektivni problemi u pokušaju racionalnog objašnjavanja kako su ispovesti nekog pisca, ma kojeg, stekle kultni status, pogovoto imajući u vidu činjenicu da ne odišu nikakvom mistikom, nikakvom dramom, tenzijom niti specijalnim efektima, kako u stilu tako u temama. U trećem delu, ti se problemi multiplikuju jer Karl Uve osvetljava najbitnije, manje bitne i potpuno nebitne delove svog, ni po čemu specifičnog detinjstva, počevši od sedme godine ( tvrdi da se pre toga ne seća ničega i u potpunosti ga razumem). Detinjstvo mlađeg brata i sina, gotovo nečuveno osetljivog, plahog i krhkog dečaka koji ide u školu, vozi bicikl, trenira plivanje i fudbal, čita stripove i knjige, tu i tamo koketira sa banalnim i sitnim nestašlucima, zaljubljuje se, doživljava prva iskustva u svemu i svačemu, i između svega toga nekontrolisano i konstantno plače. Na svakoj drugoj strani, imate utisak, u svakom pasusu makar po jednom, suze teku u potocima, ili barem u malim postkišnim baricama. Ne znam da li je stvarno toliko plakao, ali ako jeste, iskrenost kojom je te suze bacio na papir, lepa je, i verujem duboko izlečiva.

Trećem delu nisam dao najvišu ocenu, jer se neka hijerarhija edicije mora napraviti, makar u ličnim favoritima, mada i zato što zaista nisam uživao na maksimumu intenziteta kao sa prva dva. Što ne znači da nije bilo čisto zadovoljstvo prolaziti norveškim porodičnim životom osamdesetih, naprednim školskim sistemom, samostalnošću dece, nama nepoznatim dvenvnim ritualima (ispijanja čaja sa mlekom na primer) kao i bolno teškim odnosom sa autoritarnim, neosetljivim i neostvarenim ocem, čije zahvatanje u dubinu tek predstoji u nastavku, koliko sam video.

Detinjstvo mlađeg brata i sina nateralo me je na otvaranje sopstvenih sanduka sećanja, zapravo otvaralo ih je samo od sebe, osvetljavajući događaje za koje sam bio ubeđen da nisu pohranjivani u dugotrajnu memoriju, uglavnom jednostavnih, dečačkih i ni po čemu posebnih. Tu su, dakle, hvata ti Karl Uve.