Sonata za lošeg čoveka

Magiju krije reč sonata. Svu lepotu sveta, lice i naličje savršenstva, zvuči podjednako sjajno na svim jezicima. Ne bi je valjalo stavljati u naslove, prve redove i izloge i njome kititi svakojake sadržaje, tako sam uvek mislio. Sonate su pažljivo, melodično, melanholično stvarali samo najveći muzičari znajući za ta tajna pravila. Jer, lako je njome osvojiti, opčiniti, razduševiti, pridobiti čitaoca, prelako. Ali ako među korice niste stavili remek delo, slaba je rabota i greh je nedopustivi i neoprostivi.

Diveći se naslovu više no autoru, kojem sam se oduvek divio mnogo manje, započeo sam pre koji dan sa čitanjem. Nakon prvih dvadesetak stranica besneo sam, pištao, dahtao i prevrtao očima ne verujući šta je sebi dozvolio veliki domaći spisatelj. Diveći se sada već samo naslovu, i mrzeći autora, nepodnošljivo i nepovratno nakon pedeset i neke strane razmišljao sam o pokretanju javnog linča i traženju doživotne zabrane stvaranja čoveku koji je upotrebio reč sonata za ovako isprazno, nategnuto, nepregledan broj puta prežvakano štivo, i osnivanju komisije koja će sprečiti da neko loše knjige imenuje ovako dobrim naslovima. No u nastavku, ispraznio sam svoje negativne emocije i pročitao do kraja, ni sada mi nije jasno kako i zašto, nakon ovakvog uvoda. Na kraju, tiho i samo za sebe, i samo u sebi, možda sam, mada to nikada nećemo znati, i prošaptao koju reč pohvale i divljenja bradatom uglančanom piscu.

Gatalicu sam kao i većina prosečnih čitalaca upoznao u vreme dobijanja najveće nagrade sa romanom koji mi se, za razliku od velike većine onih čije čitalčko mišljenje cenim daleko više no sopstveno, dopao do nivoa oduševljenja, sva ta razuzdana i nepotrebna kitnjastost, prenaglašenost u stilu, u opisu, teatralnost u rečenicama, nadmenost u temama, ma sve mi se dopalo. Posle sam ga gledao kako u pažljivo osmišljenim enterijerima i sa savršenom bojom glasa i visinom tona intervjuiše druge velike pisce na javnom servisu, čitao sam ono što piše o klavirskim stvaraocima i u novinskim feljtonima, uhvatio sam svu tu kuljajuću unutrašnju smirenost i aristokratsko držanje prestonice za koje nikad ne znate da li je pravo ili nije. Ne znam to ni posle čitanja ovog romana za koji još uvek tražim nekoliko ključnih reči koje bi objasnile sve.

Loši čovek iz naslova je preživeo nepodnošljivi tornado autorovog pokušaja da ga ocrni, da u njemu rodi, razvije i na pijedestal popne najcrnjeg đavola, antiheroja kojeg valja ne podnositi, kojeg se valja gnušati. Beskonačno ponavljanje njegove amoralnosti u podnaslovima svih devedeset i devet poglavlja, iskonska zloba koja izvire iz ostarelog starca iz beogradskog kruga dvojke koji je bivši političar i smutljivac, direktor i udbaš, espeesovac, na kraju i zvanični ubica, sve je to bilo u službi zaludnih pokušaja da junak romana i praktično njegov jedini protagonist završi kao usamljeni izlapeli gospodin Barns. U životu se nisam susreo sa piščevom nekontrolisanom željom da tako izmuči svog junaka, od naslova do poslednjeg pasusa, da ga ižvaka i ispljune na kraju da mi je svo vreme prolazilo kroz glavu kako je ovo Gataličin lični obračun sa nekim gospodinom ili gospodom koja su mu upropastila život ili mu nanela kakvo veliko zlo, kako je ovo osveta pisca koji je na giljotinu stavio svog velikog protivnika. Ali, zaludno, dao mu je tu sonatu u naslovu, a ona je sprala sve njegove grehe.

Loši čovek iz naslova je ujedno i pasionirani posetitelj antikvarnica i kolekcionar vrednog porcelana, mušterija malih i velikih gradskih berbernica u kojima priča svoje lažne i epske priče, redovni gost noćnih bordela, večiti zaljubljenik u klasičnu muziku i vlasnik sezonskih karata filharmonijskih dvorana i najverniji slušalac trećeg programa Radio Beograda. Loši čovek iz naslova nosi isuviše mračne i divne umetnosti u sebi da bi ostao arhetip zla, loši čovek iz naslova liči na potencijalno autorovo naličje, večno u potrazi za aristokratskim svetom kojeg u glavnom gradu više nema.

Loši čovek iz naslova se zaljubio, odistinski, i ubio iz ljubomore pre toga, izistinski, i umro mnogo pre svoje stvarne smrti u zabačenom sremskom sanatorijumu, loši čovek je ličio na tolike likove, od Osterovih staraca milionera, preko navedenih Barnsova, mrguda i gandalfa, do patoloških i perverznih zlikovaca kojih je puna svetska književnost, da mu je zapravo samo originalnosti i kreativnosti nedostajalo pa da postane ikona jednog vremena i jednog sjajnog romana. Ovako je prošao gotovo neprimetno i stopio se sa gomilom nimalo sličnog ali vrednosno podjednako prosečnog domaćeg proznog sadržaja kojeg su samo briljantna načitanost autora i sposobnost da svojim raskošnim pisanjem udahne groteskno mistični život knjizi izdigli do nivoa ličnih simpatija ka pročitanom.

Ah da, i ta sonata u naslovu.

 

 

Ebanovina- Moj afrički život

Januar je za predano čitanje ili makar usputno listanje putopisa, januar pre bilo kog drugog meseca. Kao i za potpuno i kratkoročno skidanje brade. Tako rezonujem. Novi početak zahteva nove misli koje će da putuju daleko i široko, i novu bradu koja će se pažljivo negovati tokom tih putovanja. Malobrojni januarski spisi su me stvarno odveli na putovanja van misaonih procesa u godini čitanja, a oni koji jesu zauzimaju posebno mesto na polici omiljenih i godine se pamte po njima. Ovu sam planirao bojiti suncem, toplinom i prostranstvima kojima se ne vidi ni početak ni kraj. Zato Afrika.

Nepreglednost i poetičnost večnog siromaštva vrelog crnog kontinenta zapuhnuli su od početka čudnovatog spisa koji je odmah stavio do znanja da neće mariti za hronologiju pisanja u bilo kom pogledu. U tom smislu biće ovo pomalo haotično lutanje velikim brojem afričkih zemalja tokom dosta širokog vremenskog perioda, od sredine šezdesetih i početka oslobađanja od kolonijalne čizme pa do kraja veka. Detalji autorovih poseta gotovo nestvarnim zabitima, neobeleženim putevima i nepostojećim pravcima, na papiru su reportažne, novinarske, kolažne, a iznutra duboko lične i pune neskrivenih simpatija i nekritičkog poštovanja prema istoriji kontinenta i njegovih stanovnika.

Decenijama je Kapušćinski, poljski novinar i istraživač, krstario Afrikom i to najčešće sa poluispravnim domorodačkim terencima, pešačio danima po pustinjskoj vrelini na kojoj se umire, pričajući sa ljudima kojih nema u knjigama, koje ne beleži istorija koje nećete naći nigde osim ako ne zađete duboko i daleko u srce prostora. Živeo je sa ljudima, bosonogim, siromašnim materijalnim dobrima, bogatim nekim neobjašnjivim spiritualnim duhom. I svo vreme pisanja, gotovo da ne biste ni na tren mogli da osetite da se žali, da se muči ili da ne biste i vi isto tako, ma koliko zastrašujuće to zvučalo. Davili biste kobru težinom sopstvenog tela u samoodbrani, gledali ostarele lavove kako u očaju komadaju ljude, lično proživeli devet krugova pakla malarijske groznice dok vam upućeniji lokalci koji su je preživeli natovare sanduk na vas i sednu na njega ne bi li vas ugrejali, otkrivali na podnevnom peščanom suncu zašto se samo voda voli više od žene, zašto je voda blago veće od ostatka univerzuma, skrivali se pod senkom jedinog drveta bagrema i slušali domorodačke priče, jel da da biste.

Kontinent bez pisane istorije, bez naznaka za promenama u nadolazećim milenijumima, i bez rashladnih sistema koji bi omogućili disanje na bilo kom pedlju kontinenta izuzev u tako dinamično i simpatično opisanoj Ruandi, zemlji u koju sam se nakon čitanja zaljubio. One koja je van tokova, van puteva, van informacija i van svesti da van nje postoji život. Ona koja je bila kolonija više država a pojma o tome nije imala. Kakva zemlja.

Kažu da je autor ovim spisom stvorio novi književni žanr, reportažni roman. Kažem da je to irelevantna birokratska kategorija. Čitanje obogaćuje, u svakom mogućem aspektu. Tokom čitanja se sablažnjavate, plačete, histerično smejete, vičete i ričete, živite kontinent koji nikada i nikako nećete živeti, najverovatnije. Čitanje koje peče kao saharsko Sunce i boli kao priča o groblju slonova, najtužnija koju sam u životu pročitao.

Daleko je, i daleka mi je, Afrika, ostala i posle ovog čitanja. Malo je bolje dišem, daleko bolje razumem, ali je daleka, nepregledna i nedostižna. Afrika pripada Kapušćinskom, niko je osim njega ne voli i ne poštuje toliko. Meni ostaje lepota pisanja i doživljavanja trenutaka i milisekundi koje je hvatao Rajnsmajer širom sveta, ili toplina i umirujuće dejstvo Maksimovića kao jedini putopisi posle kojih sam stvarno i putovao na mesta o kojima su pisali.