Priča o supermarketu

Premijerno iskustvo sa modernom književnošću zemlje u koju sam večno zaljubljen, jedine zemlje koja ima smisla, one koja beskonačno opstaje u svom lenjom spokojstvu, u startu je doživelo brodolom očekivanja kada sam shvatio da je autor radnju smestio nautičkim miljama daleko od čarobne grčke obale, u neotkriveni arhipelag iza ili ispred Novog Zelanda, ili gde god već. Zašto bi pobogu neko kome je podaren život u takvoj zemlji svoje snove ili svoje priče preselio ma gde drugo, pa bili to i egzotični udaljeni otoci na jugoistoku planete. Čitanje je tako započelo mnoštvom dilema uključujući i one koje su se ticale razloga zbog kojih sam tako kasno otkrio beletrističku ediciju izdavača kojeg sam oduvek doživljavao kao ozbiljnog džina stručne literature.

Brzopotezno opisani brodolom glavnog junaka koji se u blic epizodi desio na samom početku i zbog kojeg ovaj započinje svoj novi život na pustom ostrvu pod imenom Robinzon, sa željom da na njemu otvori supermarket, postane poslovan čovek, da smisao životu koji se pre toga svodio na pivo, fudbal i novinarske reportaže, već je malo popravilo raspoloženje. Mirisalo je na drčno autorsko samopozdanje koje otvorenim poređenjima sa starim klasicima poziva na aktivno učestvovanje u nadolazećoj avanturi.

Činjenica da nakon toga pratite Robinzona koji se hrani pečenim drvenim korama, mašta o svom novom poslu, pažljivo i predano se upušta u njegovo ostvarivanje, trči, pliva, tu i tamo isprži i neku ribicu, mahnito, direktno i namerno tera u teatar apsurda, u niz morbidnih scena, u kafkijansko ludilo koje pokreće kotrljajući niz pitanja i tema koje bi mnogo više prijale javnim i bučnim diskusijama, amfiteararskim nadgornjavanjima i debatama nego li ispraznom ličnom prikazu poput ovog. U njima bi svoj puni sjaj dobili najrazličitiji odgovori na pitanja o stanju normalnosti glavnog junaka, o načinima nalaženja sreće van ikakvih materijalnih okvira, o bizarnosti i genijalnosti scene u kojoj Robinzon provede strasnu noć sa medvedicom koja se niotkud pojavi i nazad u niotkud nestane pre nego stignete da razmislite šta ste kog đavola upravo pročitali.

Malo je danas ovakve literature, otvorene za zajednička čitanja, spremne da neuvijeno maltretira uspavanu autističnu publiku. Valjda su zato i promocije, debate i rasprave koje pokreću knjige tako retke. Ova ih je koliko sam naknadno otkrio imala, autor je proputovao zemlju i govorio na tribinama, u bliskim mi knjižarama, no moja je lenjost to propustila i sada za time iskreno žali.

Pročitaćete je u danu i na kraju imati želju da je prosledite i drugima, naročito bukvalistima koji će vas nakon pokušaja čitanja gađati istom jer niste normalni kakve im ludosti savetujete za opuštanje u dolazećim uživanjima na plažama. A povez je tvrd, i udarac bi mogao da boli, pa vi vidite.

 

Serotonin

Navukao me izdavač, realno sjajnom, energičnom i modernom onlajn kampanjom. Nije joj nedostajalo ubedljivosti, odlično izvučenih kratkih citata iz romana koji poentiraju na prvu, a bogami nije manjkalo ni pomalo neočekivane napadnosti. Imao sam utisak da će me knjiga zaskočiti noću dok tumaram po kući tražeći sprej za nos i da je svi cool ljudi vec imaju, čitaju i uveliko citiraju, što zapravo nije bilo daleko od istine. I tako, iako obično bez ikakvog smislenog razloga preskočim aktuelne topseler naslove, ovoga puta, kao i onomad kad me je gotovo nepodnošljivo savršenim naslovom ubedila u nepogrešivost kvaliteta u Zvuk stvari koje padaju, Booka je pobedila. I svaka im čast na tome.

Tokom čitanja, pak, pokušavao sam da beležim detalje koji obaraju s nogu, da uživam u fantastično odabranom i nacrtanom glavnom junaku (frajer koji je radio u Monsantu, sjajno) i koji ukratko i jednostavno preko agrokulturne tematike koja je zapravo svetska top tema a u književnosti je nema, definiše stvarnost koja nam promiče. Pokušavao sam da razvlačim osmeh na francuske sveprisutne pornografske elemente koji vrište u svakom mini poglavlju kad ponestane ritma priči ili na poznavanje dobrih vina ili podvrsta kafe.
Pokušavao sam, da mi se dopadne, ekstatično i iskreno, nije da nisam.

Međutim, nečega je svo vreme manjkalo, a to nešto nisu prevodilačka nespretnost ili uredničke brljotine, ne. Posvećenosti, možda. Sposobnosti da se, koliko god bila opravdana i jasno oslikana u spisateljskom talentu, prevlada ta nadmenost koja će smatrati da je dovoljno dotaći se velikih tema, vrckavo i autentično ih pljunuti na papir i ostaviti da lebde bez udubljivanja. Može i tako, ali mora biti savršeno do nivoa koji će razoružati bilo kakav pokušaj suprotstavljanja. A može i ovako, no onda ostaje gorak ukus tek po površini smisla zagebanog, i u ponavljajućem manirističkom maniru koji obećava ludačku prodaju, ostavljenog štiva.

I tako, nakon čitanja, ravnodušnost koja isijava iz nepostojećih dubokoumnih čitalačkih utisaka, stavlja mi do znanja da bih mogao da se odmorim od hipsterpopularnih, sredovečnih, tridanastarabrada autora koji lepo žive i preserevaju se kako ništa ne valja dok oni ispituju granice sopstvenih unutrašnjih svetova. Dosadili su mi. Knausgor je razoružavajućom iskrenošću i neviđenom banalnošću u temi i opisima stvorio kapitalno remek delo iz kategorije navedenih, Lu je lucidan, zabavan i nenametljiv, no to su možda samo izuzeci.

Ovo zapravo uopšte nije tako dobra knjiga, možda je samo do toga.