RSS

Месечне архиве: јануар 2020

Priručnik za čistačice

downloadNe sećam se ko je započeo oluju pohvala, urlike oduševljenja i salve aplauza posvećene ovoj knjizi prošle godine, ali mi se čini da beše Jergović, u jednom od tekstova na svojoj web strani, proglašavajući je skrivenim remek delom američke književnosti. A nakon reči takvog autoriteta, više nije bilo nazad, ređali su se tekstovi puni fantastičnih utisaka koji mame uzdahe i teraju na čitanje.
I u pravu su. Svi do jednoga. Koji god prikaz da pročitate, nećete pogrešiti. I ja bih ih drage volje potpisao, saglašavajući se gotovo od reči do reči sa pojedinima. Talenat koji nekontrolisano kotrlja iz, uglavnom vrlo kratkih priča Lucije Berlin, i koji je dobrim delom baziran na iznimno bogatom i dinamičnom stvarnom životu koji je vodila, ne dopušta ništa drugo no da joj se poklonite. No, meni se, iz ne znam tačno kog razloga, o tom oduševljenju ne piše toliko. Naprotiv, prozborio bih reč dve sa suprotne strane ogledala, tek kao dopunu opštoj euforiji.

Prvo, ovo nije tematska zbirka priča po izboru autorke, niti je smislen izbor iz opusa, niti je pokušaj stvaranja smislene kolekcije, niti je nastajao u određenom trenutku i formirao celinu. Naprotiv, valjda u želji da se otkrije sav raskoš i lepota pisanja, ovde je natrpano isuviše priča, tako da odaju utisak raskupusanosti i haotičnosti. Nije da dramatično spuštaju ukupan kvalitet, ali paraju oči, uši, srce, mozak, kako kome koji organ reaguje na pročitano. Kratka priča jeste potcenjena književna forma ali je vrlo osetljiva i nije podložna besmislenom slaganju, zapravo jeste, samo to ne valja. Ili ja, kao neko ko čitav život odbija da i pesmu koja mi se dopadne sluša van albuma na kom je objavljena, već samo i isključivo u sklopu istog, to ne mogu da podnesem. Ovo zapravo liči na plejlistu, a ne na album, recimo.

Drugo, iako ih inače volim i smatram sramotno zapostavljenim delom svake knjige, predgovori ovoj knjizi ne daju nikakav doprinos istoj i ne zaslužuju boravak unutar korica ovakvog remek dela. A što je najgore, čak ih je dva, napisali su ih ljudi više ponosni na činjenicu da Luciju poznaju, ili ako ne nju, a ono makar ljude oko nje, i da o njenom životu nešto znaju, pa zvuči kao da im je to jedina kvalifikacija da pišu o njenom stvaralaštvu, a zapravo o istom gotovo i ne pišu, već samo istu citiraju, u pasažima jednoličnih i uglavnom pogrešno izvađenih delova samih priča. Velike knjige zaslužuju mnogo, mnogo, rekoh li, o mnogo bolje predgovore.

I na kraju, iako je puna energije, divljeg i razuzdanog života u pisanju, istine u pisanju, lako uočljive i teško ispisane istine, iako priče poput ove koja je odabrana za naslovnicu, ili epizode iz Hitne pomoći zaslužuju boravak u best of almanasima, Lucija nije nešto najbolje što možete čitati u ovoj formi, pa čak i sa ovog kontinenta, videti pod Alis Manro.
A stavljanje bilo kog autora u istu rečenicu sa Čehovom reba strogo kontrolisati, da ne kažem komisijski proveravati.

I eto, knjiga je svakako remek delo u kom ćete uživati, kao u svakoj vrhunskoj zbirni priča, u dugom nizu godina, vraćajući im se sa uvek novom energijom i nekontrolisanom željom za čitanjem.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17/01/2020 in Knjige koje preporučujem