Leonid Dobičin-Priče

Kada je, već priznat, slavan i ovenčan Nobelom, Josif Brodski na jednom predavanju na pitanje da izdvoji najboljeg prozaistu postrevolucionarne Rusije ispalio ime ovog čoveka, puna sala Harvardovog univerziteta je, nemajući pojma o kome se radi, ostala nema. Autoritet nobelovca tog je trenutka iz pepela izvadio zaboravljenog i mističnog autora na površinu i bilo je za očekivati da podari nov i bogat život njegovom nevelikom i naglo prekinutom stvaralaštvu. Bez mnogo uspeha, sva je prilika, iako je ne samo njegova pisana reč već i mitski nestanak sa javne scene i verovatno samoubistvo, bilo gotovo idealna podloga za otvaranje kult statusa u širim krugovima. No, decenijama nakon događaja na Harvardu, a gotovo vek od momenta njegovog nikad razjašnjenog nestanka, za Leonida Dobičina se zna, ali uglavnom u usko profilisanim čitalačkim krugovima i književnim salonima koji ostaju zatvoreni sami u sebe. Periodično ga se spomene, prevede, a u retkim prilikama i pročita, no to ne doprinosi omasovljenju njegovog kvantitativno skromnog opusa. Tim pre je poduhvat retko kvalitetnog domaćeg izdavača od prošle godine vanredno vredan, bogat i važan jer je u dve knjige spakovao kompletnu zaostavštinu kratkih priča kao i jedini za života objavljeni roman, u apsolutno fantastičnom i posebno hvale vrednom prevodu koji je vodeći računa o svakoj reči, svakom detalju, prelepo preneo na papir svu njenu veličinu.

Kolekciju priča iz ove knjige otvaraju radovi iz njegove prve zbirke, hronološki složeni i datumirani. Tematski, mirisno, pa i atmosferom slične i uglavnom ultimativno kratke epizode iz svakodnevnice, zapravo detalji epizoda, gotovo zamrznuti trenuci, opisani sa zapanjujućom jednostavnošću, perfektnim izborom reči, sintaksom koja diše, na granici arhaičnosti i sa otvorenim prezirom prema novoj, revolucionarnoj, crvenoj stvarnosti. Taj se prezir oseća, ne posustaje i ne odustaje sve do kraja, meljući sve pred sobom i otvoreno ismevajući osnovne postulate nove sovjetske realnosti. Neprestani vonj kiselog kupusa u vazduhu, proleterske pesme po ulicama, zakovitlana haotična galama, tragovi bezakonja i nasilja, i iznad svega bezbožništvo koje ga je, sva je prilika, posebno bolelo.

Ne sećam se kada sam u nečijem pisanju toliko osećao dah religije, njeno prisustvo u dnevnoj rutini koje je nenametljivo, duboko ukorenjeno u ljudima koji se u novom svetu bez te duhovnosti ne snalaze. U tom verovanju, u većini priča, majka junaka ili junakinja je ta koja je nosilac vere, domaćica, obična žena, ona je ta koja ne da na boga. Parohije, sveštenstvo, službe, i crkve, crkve koje kod njega „stoje“, za razliku od ljudi. Crkve koje su tu, ukopane i sveprisutne, zauvek. I pored spaljivanja drvenih lutki boga, i pored skrnavljenja svetina, u jednoj od poslednjih priča, u otvorenoj debati koja je imala za cilj dokazivanje postojanja tvorca, Dobičinov stav odnosi konačnu pobedu, na apsurdno duhovit način.

Kad uronite u prozu Leonida Dobičina, vrlo brzo shvatite zašto zapravo nema prostora omasovljenju, iako ona vrišti od minimalističkog lirskog kvaliteta, autentične i kolažne naracije, od cinizma i gotovo bizarne duhovitosti. No, pored te ogoljene jednostavnosti u opisima, naočigled naglašenog bukvalizma u pripovedanju, pisac zahteva budnog i proaktivnog čitaoca, i to svo vreme, bez daška pauze. Čitaoca spremnog da to pripovedanje premošćava i spaja, da učestvuje i dopunjuje. Jer, Dobičinovi opisi su tek miniigrokazi, poludovršene sekvence koje se smenjuju u superbrzim rezovima i u kojima je dijalog u jednom trenutku obično jutro u nečijoj kući, da bi već u sledećoj rečenici on postao večernja igranka u zadimljenom ambaru. Kako su i šta junaci radili između te dve slike, na vama je da nacrtate. A junake pak, kao retko gde, mnogo bolje i dublje opisuje njihovo ćutanje, ili pokoja reč koju prozbore, ili izolovani postupci, nego li opisi spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta ili stava, fantastična stvar.

Potpuno čudnovato stvaralaštvo. Na granici apsurda, koju neretko i drsko i pređe. Fragmentirano. Tako očigledno nedovršeno i prekinuto pre nego se razmahalo u ko zna kakvim delima, vidi se to u jedinoj „većoj“ pripovesti koja čini gotovo trećinu ukupne zbirke, i koja je otkopana decenijama kasnije, koja pokazuje sa kakvim darom i sposobnošću je autor bio u stanju da stvara i duže forme, i dalje džezerski iseckano, aritmično, ali grandiozno i stabilno. Daleko najbogatija i najkvalitetnija priča koju sam skoro pročitao. Nadam se i skori uvod u jedini autorov roman, Grad N.

Ne znam da li ga treba stavljati među ruske klasike. Ne znam ni da li vredi razmišljati na tu temu. Stojeći pred kućnom policom, zapravo ne znam ni gde bih sa njim. Poseban tip.

 

Mulat albino komarac

Idemo redom, jednostavnim i gotovo banalnim istraživanjem online književnog sveta. Od pet naslova iz najužeg NINovog izbora, ovaj ima najviše ocena, prikaza i komentara na goodreadsu i pratećim mrežama široke čitalačke publike (nagradjenog romana recimo skoro i nema), a tome osim snage izraza koji kulja unutar korica, zapravo najviše ima zahvaliti energiji i entuzijazmu izdavačke ekipe, za to nisu potrebni novci, već samo otvorenost ka komunikaciji i široka mreža prijatelja i zaljubljenika u pisanu reč koji će imenom i prezimenom stati iza ma kakvih prikaza i utisaka o pročitanom. Ne bi bilo loše da to uvide i domaći izdavači, zarobljeni u večnim žalbama za nedostatkom javnog prostora. U tom smislu, ova je knjiga velika pobeda drage mi, Imprimatur ekipe, koju ne poznajem lično, ali imam utisak da smo tu negde, naši, sa linijama prepoznavanja, i gotovo da bih se uvredio da čujem da je Boris recimo prolazio kroz Karlovce a da se nije javio da pijemo kafu, jel.

E sad, unutar korica, naizgled ratna priča, ni bolja ni lošija od mora sličnih štampanih prethodnih godina, no uspešno oslobođena ideologije ma koje vrste, fascinira svime više no li ratom samim, koji je tu više kao elementarna nepogoda ubačena da razori obično odrastanje koje je moglo ići u korak sa svetom, čitajući Pisma Milevi i slušajući Alice in Chains, recimo, duvajući dobre trave i blejeći na okolnim zidićima, listajući stripove i neuspešno i smotano se zaljubljujući u devojke koje te ionako nikad neće pogledati.

Rat je precenjena umetnička kategorija, ovaj ga je roman razgolitio i osramotio kao kukavicu i defetistu. Šteta je samo što uvek ima tog keca u rukavu kojim ti razori život, odvodeći najbliže, mladost i energiju u nepovrat.

Mini poglavlja koja napokon imaju naslove, a koji opet imaju poetiku i smisao, prelepa novost u domaćoj proznoj formi. Vapio sam za kvalitetnim podnaslovima još od Horvatovog Saba, koji je isto ostao sakriven u najužem izboru nekog NIN žirija i miljenik velikog broja publike koju poznajem. Kineske lutke kao lični favorit, neistražena višeslojnost u mogućnosti metaforisanja lutkama koja je u uvodnom poglavlju duhovito i dinamično banalizovana. Tražeći smisao u tekstu najvećeg Nirvaninog hita, autor je ipak ovaj sa komarcem izvukao na naslovnicu da krasi korice. A pomislih, mi smo se u društvu decenijama zadovoljavali poluseljačkim štosom da je ceo smisao refrena u lađenju jaja na koje je Kurta nagovorio Novoselić. Šta ti je novo čitanje klasika 🙂

Unutar sadržaja, detalji i motivi koji su nadražujuće fantastični i koji mi uvek odvoje dobru od odlične knjige, smešteni su uglavnom unutar nekoliko stranica istog poglavlja, ne dajući u tim trenucima zapleta ni daška vazduha, no vas neprestano drže uz konopce i udaraju svom snagom. Igranje stonog tenisa džepnim izdanjima klasika, borbe Gogolja i Mana, sjajno. Zatim, postojanje dilera koji u mračnom stanu valja nasnimljenu dobru muziku, da znate samo kakvu muziku, i to usred tutnjajućeg balkanskog haosa, muzički diler, genijalno i lično proživljeno, kažem. I na kraju, saosećanje sa teškim životom i lakom smrću mrava, a potom i ludilo kojim na najteže od svih pitanja na ovim prostorima-kuda pobeći odavde, neko ispaljuje Čile, ej Čile, iz kog rukava je njega iskopao. Nestvarno dobro.

Iako obojen melanholijom najlepših knjževnih junaka u ulogama autsajdera gubitnika, koji na kraju tonu u potpuni mrak i udaljena beznađa depresivnih tokova svesti i konačnog sloma(vidi po S. Tišma na primer), autor svog naratora na tako divan način, izvlači iz smrznutog zimskog sna napuštene kolibe, i sa prvim zracima proleća otkravljuje mu mišiće kojim će iskoračiti u neku svetlost, dajući mu još jednu šansu. Gotovo potpuno filmski adaptiran i divljenja vredan finalni preokret i završetak.

I tako. Ukoliko ste generacijski datumirani na sedamdeset i neka, ili osamdeset i neka godišta, školovali se na grandž podlozi sa metal elementima, formirali se uz Kiša ili Kafku, i još prošli pakao prekodrinskih sukoba, ne postoji nikakva šansa da vam ovo štivo ne ode direktno na police najdražih. U suprotnom, ma šta u suprotnom, nije me ni briga, uklapam se u sve navedene kategorije. Aplauz.

 

Hronika sumnje

Omaž jednom izdavaču

Ne znam rekoh li to i u jednom ranijem tekstu ovde, no, Otkrivanje samoće je bio gotovo slučajno pozajmljeni primerak iz biblioteke, kojeg, nakon ekstatičnog prvog, pa drugog čitanja, pa prvog pa drugog pozajmljivanja, svesno i namerno nisam vraćao punih petnaest godina. Stizale su periodične opomene, lagao sam u retkim susretima na ulici, tihu i blagu bibliotekarku, da ću doći čim je pronađem. Zapravo, izdavač je više nije imao na lageru, limundo rasprodaje još nisu postojale, a ja sam osećao neutoljivu želju da tu melahnoličnu i divnu storiju o odnosu s ocem zadržim u kućnoj biblioteci, zauvek. U međuvremenu sam dublje upoznao autorov opus i stavio ga na listu najdražih, skupljajući svako novo izdanje, u redovnim godišnjim posetama sajmu, više no u obilascima tada još uvek intimnih i lepih gradskih knjižara.

Geopoetika je inače bila tačka okupljanja, važan element sazrevanja većine nas iz razreda, ne samo u književnom pogledu. Bili su dovoljno veliki da imaju mesto u unutrašnjem prstenu Hale1, i dovoljno mali da ih nikada ne doživite kao dominantnog i velikog igrača koji je tu samo zbog para. Imali su Murakamija, Ostera i Pamuka, što je značilo da su od starta imali ne samo kontakte, nego i meru ukusa, idealnu za gimnazijsko upoznavanje pravog života, koje nije trpelo otvoreni kič niti naglašeni mejnstrim, mada nikaad nije bežalo od onoga što se nalazi na pola puta odatle ka dubokim hodnicima alternativnih svetova. Barem u mom slučaju. Imali su i dan danas imaju tako kreirane i realizovane edicije, da bi o tome valjalo pisati zasebno, dugo i u talasima oduševljenja. Imali su, i dan danas imaju, taj ušuškani, elegantni i estetski beprekorno kreiran štand, dole desno, od kojeg se kreće u sajamsko kruženje i na kom se isto završava. Imali su, i uvek će imati, važno i posebno mesto.

I, možda sam zato, godinama i sa uvek istom pažnjom, izbegavao detaljnije upoznavanje sa književnim opustom njenog tvorca, besmisleno se plašeći da će, ako i kad mi se ne dopadne, ukupna slika početi da bledi. Gledao sam ga u Autoportretu, slušao na radiju, i čekao da se čitanje namesti samo od sebe. Jer je tada najlepše. I eto, obzirom da su reizdali knjigu s početka, izmirio sam se sa lokalnom bibliotekom i tamo naleteo na Hroniku. Priča je dobila smisao.  Nakon čitanja, u kom sam nakon dugo vremena opet prepoznao one iskonske, tanane i višeslojne emotivne epizode u odnosu s ocem, taj smisao se rastvorio u čitave tokove misaonih procesa.

U prvom od njih recimo, a nakon susreta sa većinom ovogodišnjih naslova iz NINovog užeg izbora, kada je postalo jasno da ste morali da duvate u jugonostalgične postlevičarske vetrove da biste se na istom našli ( što u međuvremenu nastali neonacionalni bojkot manifest ne čitni mnogo upečatljivijim), bilo je tako osvežavajuće, tako drugačije, tako divno, čitati na sličnu temu sa racionalnom distancom, sa uznemirujućom hladnokrvnošću, sa odsustvom prenaglašene patetične jugonostalgije, ali ne bez ljubavi, kad i gde je trebalo i moralo. Pa i to izmeštanje naratorskog Ja u treće lice, a na koje sam čuo toliko gunđanja, je bilo sasvim očigledno potrebno, dobrodošlo i upečatljivo.

Nadalje, ovo je knjiga iz koje se toliko toga važnog može saznati. Čitav katalog informacija, događaja, pretpostavljam javno dostupan u raznim arhivama, prevashodno o društvenim i kulturološkim temama i fenomenima, licima i herojima, pomešan sa intenzivnim i isprepletenim sećanjima i razmišljanjima autora, koji je ne malom broju istih bio i svedok, ostavljajući to skromno, usputno, i gotovo iz senke prisutno tek da znate da je bio i video. Svašta. Jedinstveno gostovanje španske koride recimo, koncerte kultnih sastava, poznanstva s lokalnim herojima, korčulsku letnju školu, fenomen Bitlsa iz svih uglova, predivan arsenal tema. I iznad svega, i nakon svega, ova je knjiga gotovo omaž Koči Popoviću i onom što je sasvim možda moglo, a gotovo sasvim izvesno uopšte nije imalo šanse, da se dogodi, da je taj čovek bio prvi umesto prvi do prvog.

Nedavno sam u brzinskom razgovoru s prijateljicom čuo kako je pisala autoru, motivisana sasvim profesionalnim oduševljenjem na temu Osterovih prevoda, i kako joj je odgovorio, pristojno, dugačko i lepo, što ju je iznenadilo i obradovalo. Ne znam zašto. Pa to je direktor jedne Geopoetike i autor Hronike sumnje.