Juda

Novi zavet sam jedini put u životu čitao kao maturant, marljivo, staloženo, u naučne svrhe, tokom nekoliko zimskih meseci. Primerak raskupusane i višestruko podvlačene knjige, Vukov prevod, decenijama nakon tog jedinog susreta i dalje stoji na polici, više kao spomenik mladom palom borcu koji je želeo da, kao i mnogi, osvetli ličnost proroka, raskrinkavajući ga u njegovoj suštini nego što je sposobna za izdrži nova listanja. Potpuno sumanuto, ali, nakon silnih događaja koji su pratili proces čitanja, mladalačka areligioznost ostala je stabilna ali sam Njega zavoleo, istinski, sa svim pripadajućim mu vrlinama i manama.  Na odbrani maturskog rada pred šarolikom komisijom koju su činili profesori prirodnjaci, darvinisti, vernici iz školske uprave, lokalni ćutljivi sveštenik i moja neutralna, staložena i večito racionalna profesorka i mentorka, zvučao sam, na iznenađenje svih, prilično pomirljivo, razložno i smireno, stišavajući buru koja je svo vreme stvaranja rada preteći tutnjala po školi. Moj obračun sa religijom završio je tako svoje putešestvije u redovno ocenjenom i arhiviranom maturskom radu.*

Junak ove knjige, svoje je pak istraživanje o drugoj najvažnijoj novozavetnoj ličnosti prekinuo usled melanholičnog hroničnog umora, razumljivih mladalačkih sumnji i nedostatka finansijskih sredstava da nastavi školovanje, pa pasaže tog genijalnog rada možemo čitati u monolozima i dijalozima koji zvone kroz tokove romana, u čudnoj kući na periferiji Jerusalema, gde će naći privremeno zaposlenje koje mu neće promeniti život. Ili hoće. Oklevetani apostol, druga reč za izdajnika u celom svetu (možda sa izuzetkom ovih prostora gde Vuk Branković ravnopravno saučestvuje), tako je napokon dobio svetlo velike pozornice kao glavni lik neke priče, bez da su ga unapred streljali. A tada postaje moguće i da on nije izdao, no je bio prvi i najveći, možda čak i jedini hrišćanin koji je ikada postojao. Onaj koji je dublje od samog Hrista verovao u njegovu božansku dušu, i koji ju je iz spiritualnih viših ciljeva žrtvovao. Dobrostojeći bogati apostol nije ni najmanje trebao tih 30 srebrnjaka, gotovo sitninu u to doba za čoveka njegovog statusa i porekla, recimo. Kakva hrabra osnova za eksplozivne, dinamične i žestoke rasprave koje vam knjiga nudi, ne namećući ih aksiomski ni u jednom trenutku.

Pa opet, da nije stavio Judu Kariotskog u naslov i tako mu dao snagu noseće ideje, roman bi funkcionisao i kroz drugi paralelni tok koji, opet na polujeretički način, barem iz izraelskog ugla, govori o najvećem bliskoistočnom sukobu, i svim njegovim izvorištima. Filozofski dubok i jak gotovo kao priča o osnivanju religije koja vlada svetom, i on tvori svoje heroje i izdajnike, dajući ovu potonju titulu preminulom ocu glavnog ženskog lika priče, domaćice te mistične kuće u kojoj odseda narator. I to je izdajstvo podložno izvrtanju na postavu kao Judino, no teret i krst prvog obeležja ostaće večan i nepromenjiv, sva je prilika.

A sam narator, taj okruglasti, poludepresivni mladić koji svakodnevno omlati dobro začinjen mađarski gulaš i kompot iza toga usred Jerusalema, na podnevnoj pauzi, mogao bi da vas iritira svo vreme, svojim odsustvom energije, preplavljujućim prepuštanjem stvarnosti, dok obavlja posao za koji je sitno plaćen, pravljenja noćnog društva ostarelom džangrizavom poslodavcu, mističnom starcu kojeg su toliki pisci pravili iz istog blata, a samo ga je Oster vaspostavio na pijedestal u Njujorškoj trilogiji i samo mu je Al Paćino dao dušu u Mirisu žene, e tako.

A pisanje pak, pisanje je priča za sebe. Ono teče kao najlepše planinske reke, neprekidno, u jednakim intervalima dinamike, žuboreći melodijski savršene rečenične pasaže. Tvori suštinu koja je pitka i svakom dostupna u svojoj nepreglednoj dubini. To mogu samo najveći pisci, a njih je sve manje. Amos Oz je jedan od takvih, bez da tu ima prostora za bilo kakvu raspravu.

Ovo je zapravo jedan od onih romana zbog kojih sam zavoleo čitanje, suštinskih, univerzalno važnih i večnih, pogodnih za lektire koje će zapravo eruptirati đake na drske i misaone rasprave tokom retko kvalitetnih časova književnosti, a tako savršeno dostupno ispisanim, da ga progutate tokom vikenda, možda ne baš ovakvog, vaskršnjeg, a možda baš tad, jačajući ili gušeći sopstvenu veru ili neveru, kako vam volja.

 

 

*Nikad dovoljno introspektivno ispitana, iznenadna odluka da ću da upisujem psihologiju, značila je i da bi maturski rad trebalo da bude iz datog predmeta, a profesorka mi je prijateljski skrenula pažnju da je najbolje da to bude psihološki profil neke istorijske ličnosti, lako se radi, i može da bude zabavno od istraživačkog dela do samog pisanja. Ne znam zašto ju je nekoliko dana potom prenerazila moja želja da to bude Isus, ali je temu odobrila poštujući moje argumente da je on bio (i) čovek, ličnost, koji je imao detinjstvo, ovozemaljski život, pritom zapisan i dostupan za analizu,  pa je samim tim podložan takvom ispitivanju. Rad na temu „Psihološki profil Isusa Hrista“ ostao je kao nezreli ali iskreni dokument jednog odrastanja. Oduvek sam bio ponosan na njega.