RSS

Архиве аутора: BKZ

Laslo Vegel- Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile

untitledVolim da čantram, laprdam, maštam, izmišljam i pišem o tome kako predivni, nadrndani, nabeđeni, lenji grad bez aerodroma i dalje čeka i traži svoje veličine dostojnog pisca koji će ga rečima ovekovečiti. Žmurim na genijalnost obojice Tišmi, promovišem svog drugara u tog potencijalnog velikana, i godinama mi beži i izmiče baš onaj kojeg svo vreme tražim. Onaj u ritmu čijih rečenica drhti krvotog Novog Sada. A onda se prošle godine sretnem sa romanom Neoplanta, koji je baš to, monolog grada koji je bio, jeste i biće iznad i mimo ljudi, izvan i mimo država i uređenja. Vazda melanholičan u svojoj samodovoljnosti, vazda pomalo tužan za svojim bečkim korenima i vazda beskrajno usamljen grad na pogrešnoj i prevelikoj reci. Shvatim da grad ima sebe dostojan roman, a nakon ovog čitanja i da ima sebe dostojnog pisca koji ćuti i čuči sa strane.

Dublje nego u navedenoj Neoplanti, šire, tmurnije, opširnije, mada jednako melanholično Vegel i ovde radi istu stvar. Neumorno i nemilice istražuje tunele vojvođanske i novosadske prošlosti i propasti u prošlom veku u kojem je grad završio jedno mamutsko poglavlje svog postojanja. Tuguje zajedno sa njima, autentično i iskreno. I ovoga puta sa sličnim glavnim protagonistom, čovekom kojeg je gazilo vreme, i to više puta, kojeg su gazili osvajači, više puta, koji je menjao uverenja, više puta, koji se povijao kako je trebalo i moralo, više puta, koji je po običaju najebao zbog toga, više puta, koji je bio izdajnik i kolaboriacionista, više puta, od prvog preko drugog velikog rata, sa mirnim mada jednako olujnim periodima pre i posle toga. Zapravo je svo vreme tražio svoj život, samog sebe, sopstvene senke, i maštao o ljubavima koje su uvek odlazile i nikada se nisu vraćale. Lepotice i zavodnice koje menjaju tokove ratova, kurve i beštije, dame, usamljenice, šta god behu, nikad se nisu vraćale. A Jovan Šlemil, Mađar, Nemac, Srbin, Jugosloven, kako je već trebalo, ne uspeva da mrdne iz Neoplante ni pedalj, ni milimetar, zarobljen duhovima grada. Na kraju će pozornicu predati unuku koji će i u sadašnjem, modernom i naizgled lepšem a zapravo istom samo vrednosno dodatno upropašćenom vremenu, prolaziti iste muke, završiti sluđen u istim invalidskim kolicama, nesposoban da u svojoj jednostavnosti i dobroti shvati komplikovanost realnosti koja nemilice kotrlja i melje sve pred sobom.

Prekopavati istoriju kroz sećanja i književna portretisanja, kroz tragične sudbine običnih porodičnih stabala, neuporedivo je dinamičnije i lepše od dokumentaraca i istorijskih udžbenika, samo ako je pisac pravi. A Vegel jeste, staloženi, racionalni beležnik vremena i prostora, autentični svedok događaja koji se nisu morali zbiti kao u romanima, ali su sigurno negde i nekom morali biti baš takvi, baš na ovom tlu.

Vegela sam inače pronašao u lokalnoj bibilioteci, na polici pod imenom „pisci nacionalnih manjina“, beše čovek jedini na njoj. Zurio sam u taj prizor dugo, prošle godine, uopšte nesposoban da shvatim logiku koja pisce slaže po državama i nacijama kao u njoj,, a naročito sablaznut tako nepotrebno i besmisleno dodatim delom o manjinama. Sada, sa dovoljne distance, nakon dobrog upoznavanja sa autorom, nešto se mislim, i pored potpuno glupe metodologije uređenja bibliotečkog enterijera, nije ni mogao da ide igde drugde. Iako bi podjednako zasluženo sedeo i na mađarskoj i na srpskoj polici, Vegel je jedan punokrvni vojvođanski i novosadski pisac, jer samo takav može opisati ove nabeđene, nadrndane i samodovoljne predele i prizore. Čitajte ga da biste razumeli vreme i tlo koje gotovo da više ne postoji, nažalost.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 08/10/2017 in Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

Pas

IMG_20170930_094422970Usred jučerašnje konferencije koja je na mali prostor smestila veliku količinu ljudi koji misle i pišu, koji pišu o mislima ili misle o pisanju, gomilu više ili manje dobrih pisaca, izdavača, reditelja, novinara i ostalog kulturnog krema, u trenutku sam pomislio kako nisam na pravom mestu, ili kako nešto nedostaje, ili kako nečeg ima previše, onaj osećaj kad na trenutak moraš da izađeš da bi udahnuo kako treba. Samo što sam umesto da udahnem, ušao u susednu omiljenu knjižaru i pazario Psa. Otišao kući i u toku večeri ga pročitao. To je zapravo bio pun udah. Promena. Osveženje. Sloboda. I tad sam shvatio, Tokin je paralelni univerzum književnosti. Onaj koji čisti, oslobađa i dozvoljava. Sve. Da psu prepusti da vodi naraciju čitavog romana, pričajući storiju svog dinamičnog psećeg života paralelno sa osvrtom na porodicu čiji je ljubimac i neizostavan član. I da ja umesto o izveštaja o konferenciji pišem o tom psu.

Tokin je, može biti, ovu knjigu napisao tokom dvonedeljnog boravka na jednom vojvođanskom salašu kao i tokom jedne posete Sarajevu u vreme sezone magli a između redovnih epizoda života nakon preseljenja na Dorćol, u kojima je svako jutro pazario na Bajloni pijaci, pio kafu u nekom kafiću iza pumpe u Francuskoj, kuvao za celu porodicu, pio po kafanama, obožavao svoju fantastično kul i racionalnu ženu ,voleo svog psa a pre no što se zaposlio kao kuvar i dobio drugu ćerku, koja nije promenila mnogo u tom ritmu života i pisanja. A možda i nije, jer ko će verovati psu koji pripoveda.

A psa je našao mnogo pre toga u depresivnoj epizodi sedenja na travi u nekom parku kada mu se ovaj pridružio i odbio da ode isto koliko i da bude mažen. Pas je inače poreklom iz Italije, sa nekog đenovskog ili bolonjskog smetlišta, gde je pre dolaska u Beograd proživeo traumatično i burno detinjstvo. A možda i nije, jer ko će verovati psu koji pripoveda.

Možda glavni ljudski junak priče nije Tokin niti njegov alter ego već potpuno izmišljeni frajer iz centra, a pas je bio lakši način da se u reč pretvore unutrašnji demoni, borbeni nagoni i seksualne fantazije, zar je važno. Priča je ritmična i savršena, iščašena i pomerena iz ležišta u kom se žive zemaljski ljudski dani. Priča je puna ljubavi. Nepatetične, prave muške ljubavi prema ženi, pre svega. Pas pripoveda i Tokin mu diktira, u kratkim poglavljima oivičenim perfektnim minimalističkim crtežima, morate im verovati. Ludački su dobri. Oslobađaju emocije na čist i pošten način. U lice.

I tako. Na kraju udaha, shvatio sam da bi njegove knjige trebalo pomeriti sa police domaćih autora na deo gde su knjige koje se bave muzikom. Nisam siguran da znam zašto sam to uradio. Nema kod Tokina mnogo muzike, izuzev tokom vožnje autom. A opet, razumete, o muzici se, kao i o njegovim knjigama, možda i ne piše. Tokin je paralelni univerzum književnosti.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30/09/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Priručnik za inkvizitore

untitledSezonska sranja dolaze i prolaze, smeše se iz izloga i sa čeonih prodajnih gondola, a u pozadini u tišini ostanu monumentalna i kapitalna dela vredna najlepših komplimenata, kolektivnih diskusija i dubokih ličnih promišljanja. Sezonska sranja dolaze i prolaze, naštampani preko svake logike na kraju završe na besmislenim rasprodajama i na akcijama sličnim prehrambenim artiklima kojima uskoro ističe rok, a u pozadini kao dobra vina bez roka, ostaju i čekaju svoje vreme monumentalna i kapitalna remek dela vredna najlepših komplimenata i dostojna velikih nagrada. Takva je priča sa ovom knjigom, neće vam probosti oči nigde, ali će vas izbosti iznutra, gotovo sigurno, kad je se dočepate.

Propadanje Salazarove diktature u Portugalu, vertikalno i horizontalno predstavljeno kroz prizmu propadanja jednog njegovog ministra. Porodična storija kao metafora raspada jednog sistema. Olinjali ministar koji je proveo život bludničeći na svom ranču, kao diktator u svojoj državi, maltretirajući svoje zaposlene kao diktator svoje potčinjene, spletkareći svuda okolo, oholo, bahato, bez imalo stila, bljutavo, blatnjavo, periodično preteško za variti dok se čita. Olinjali ministar koji završava u sanatorijumu pišajući u gaće i valjajući se u sopstvenom blatu dok mu familija čerupa ostatke imovine koju su komunisti raščerečili u revoluciji. To je priča, mada priča ponajmanje čini ovu knjigu mamutski važnom i velikom.

Mnogo ispred priče, i pre priče, i posle priče, ostaje hrabrost i pretencioznost autora da priču ispripoveda jednim tako neobičnim, prekompleksnim stilom da bi se o njemu pisalo, u kome svako poglavlje u dahu izgovaraju drugi likovi, sporedni isto koliko i glavni akteri, asistenti, sobarice, kuvarice, agenti, sinovi i kćeri, bilo ko; u kome ritmira čudna i dinamična lirika, u kome po jedna rečenica drži na okupu razbacane misli svakog od naratora, periodično je ponavljajući da se ne bi rasule u paramparčad. Podeljena na „Izveštaje“ i „Komentare“, pri čemu ove prve iskazuju nosioci radnje a druge svakojaki usputni likovi koji su bili svedoci ličnih i državnih tragedija koje nose priču, svo vreme je utisak da čitate iskaze date na suđenju tokom svedočenja, ili u policiji tokom mučnog i teškog ispitivanja, pravdajući se za sunovrat u kom su ovako ili onako učestvovali. Ovo je jedno od nogih pripovedanja u kojima ne smete da preskačete rečenice i pasuse, ne zato što ćete propustiti važne detalje i izgubiti se u daljoj priči, ne, priča je svakako jednostavna samo razbacana, već zato što je svaka rečenica tako bogata rečima, tako bogata opisima, tako bogata smislom, tako moćna i tako unikatna. Kakva ambicioznost, kakva megalomanska hrabrost da se ovako piše.

A ukoliko postoje ikakve dileme kako prepoznati dobro preveden roman, ma šta dobro- kako prepoznati savršeno preveden roman, ovo bi valjalo čitati na studijama jezika, davati na analizu svakom ko poželi da se bavi tim pozivom i frenetično i dugotrajno aplaudirati prevoditeljki koja je omogućila domaćoj publici da uživa u punokrvnosti kvaliteta ovog pripovedanja. Knjiga kojoj ću se vraćati više puta u novim, mnogo sporijim i detaljnijim čitanjima od ovog na koje vas tera pozajmljen primerak iz biblioteke, knjiga koja staje na vrh spiska ovogodišnjih pročitanih izdanja od kojih je zastao dah.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/09/2017 in Knjige koje preporučujem

 

39 pesama

download

Hidden track- Kao Adam u rano jutro, Vrooom

Imao sam godinu manje od punoletstva, u vreme kada se panično želela preći ta granica, više no ove prave, debele i neprobojne koje su nas držale zatvorenim, samim i izolovanim od svega novog i svežeg. To je jedini razlog zašto je Exit kao festival kasnije uspeo, pogodio je svojim imenom u centar, u srž centra, u srce srži centra. Hteli smo napolje, izvan sebe ponajviše, zapravo. Tih se vrućih dana dvehiljadite šuškalo o nekom Torpedo projektu, o muzici iz predstave, o nečem pomalo sumanutom i uglavnom i dalje nam nepoznatom, barem na novosadskim ulicama i u gradskim muzičkim prodavnicama gde su nas belo gledali na pomen tih reči. Tih sam dana, sećam se gde, kada i kako, ipak čuo Ludviga, koji će promeniti mnogo toga, koji će mi zalepiti onlajn nadimak aktivan decenijama, koji će probuditi uspavano ludilo mladosti i dozvoliti mu da izađe iz zagušljivog kupea. Dobili smo muziku kakvu nikada nismo čuli. Društvo se brzo ohladilo od pesme, pomalo bežeći od sumnjive nerazumljivosti. Do kraja leta, vozio sam se vozom u oba pravca, sam, do prestonice, da bih iskopao Ventilaciju. Beše to jedan od najlepših dana.

Spremao sam se za najvažniji rođendan, leto iza toga, kada smo napokon mislili da smo izašli iz svega, iz mraka. Na Tvrđavi. Čekao sam da ih čujem. Nisam poznavao nikog ko je uopšte znao za njih. Nikog. Beše i predstava čini mi se, te godine, jedine godine kad je Exit pokušao da napravi pozorište usred festivala. Fantastičan i divljenja vredan pokušaj, smotano izveden i brzo zaboravljen. Stavili su ih na zatvaranje programa rok stejdža, i bilo nas je malo, ali smo urlali kao nenormalni, i za vreme Ludviga pravili atmosferu kao da sviraju planetarni hit uz koji se poludi. Što ne znači da nismo ludeli, stvarno, na huk tih taktova.

Godinama iza toga, pevušio sam ventilacione songove periodično, vraćajući se uvek uvodu ove stvari, zaraznom, slatkom, čudnom i melodičnom uvodu koji su naučili i svi oko mene, i dalje ne shvatajući šta vidim u njemu, niti u njima. Pa opet, i sada da usred sedenja na kafi krenem sa tinuni rampam pari rampam piri, svi bi znali.

Zaboravljeni artistički detalji u muzici. Bas koji priča svoju priču svo vreme. Bas koji kotrlja ali ne umara i ne patetiše. Tekstovi Bukovskog koji dobijaju novu notu smisla uz muziku. Čudno koketiranje sa etno zvukom. Kontrabas gde ga ne očekuješ. Blondie u prelepoj obradi koja ih je dugo držala na top listi dodatnog ubrzanja. Svežina. Ludilo. Sloboda. Netraženje smisla. Hipsteraj pre nego što su ga zvanično izmislili. Muzika kakvu do tada nismo čuli. Eto tako. To je bio i ostao za mene Vrooom.

O knjizi svakako sve znate. Tekstovi su dugo na mreži. Osvežavali su je godinama i činili od nje podnošljivije mesto za trošenje vremena. I autora znate, barem ja imam takav utisak, mada ga nikada nisam video. Periodično bismo otkucali jedan drugom po koju reč. Da, znam ga. U ovoj veličanstvenoj storiji o pesmama koje su mu važne, razotkrio se svakako, do gole kože. Ne možete pisati o muzici koju volite bez najdublje intimnosti u rečima, nema šanse. Ne možete pisati o muzici uopšte, nekad sam mislio. Ova je knjiga svakako poslednji i najvažniji detaj koji mi je zauvek promenio taj detinji stav. Mogao bih detaljisati o Beogradu kojeg tvrde da nema a kojeg je oživeo u ovim pričama, o onom pravom velikom gradu koji baca svetla daleko. Mogao bih se diviti jednostavnosti i toplini pisanja. Mogao bih i gunđati na mnoge pesme koje ne volim a tu su i žaliti što na spisak nisu ušle mnoge od onih, na poslednjoj strani redom nabrojanih hitova i misliti da bi to bila još opakija knjiga. Mogao bih, ali neću. Nezaobilazan deo kućnih kolekcija je ovo, ako mene pitate i ako držite do sebe.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/08/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Steg

steg_vTrebao mi je intermeco od brzih i popularnih spisa, od naslova koje manje ili više znamo i o njima u sebi ili naglas prebiramo posle čitanja. Trebao mi je izlet u nepoznato. Trebao mi je predah od nesnosne vrućine. Tako su ovaj, potpuno nepoznat mi autor i naslov stigli u sobu, prve večeri u kojoj je posle dugo dana na prozor ulazila svežina, autentična, prava i ledena, uz munje i gromove koji su urlali čitave noći. Završih je večeras, prve večeri nakon nekoliko dana u kojoj više nema ni traga osveženja. Pamtiću je kao knjigu pročitanu u danima u kojima se disalo u julu.

Pravi vojnički roman. Oficiriski. Ratni. Književno klasični. Strogo stilizovani. Dinamičan, aristokratski nastrojen, pomalo razmažen, impulsivan i premlad glavni junak u centru priče, dobrovoljac u austrougarskoj armiji, u poslednjim danima velike monarhije, u poslednjim nedeljama prvog velikog rata, u Beogradu, u povlačenju, u porazu jedne vojske, jednog sistema i jednog carstva. Junak koji se zaljubljuje u plemkinju zbog koje biva prekomandovan, zbog koje noćima satima jaše da bi je video tek na tren, koju na kraju osvoji, kad sve drugo izgubi. Sa kojom dočeka kraj rata, sa kojom ostaje i u poslednjom kadru, kada više ničeg drugog nema, a naročito onog do čega mu beše najviše stalo, monarhije.

Roman prepun jednostavnih i nemilosrdnih metafora na čijem pijedestalu stoji ona koja govori o tome da je ova knjiga zapravo opelo jednoj državi, uveliko mrtvoj čak i u vremenu dok je još naizgled disala, dok traje sama radnja među koricama. Sva su joj poglavlja takva. Novembarska, blatnjava, zlosutno predskazujuća, mračna. Međusobni interni oružani sukobi unutar same jedinice u kojoj službuje glavni junak, dezerterstvo vojnika iz redova manjinskih naroda, sukobi sa engleskom vojskom unutar Beograda, teško izbavljenje iz samog grada kroz podzemne i mračne tunele i lagume, memljive kanalizacijske cevi, povlačenje u pretrpanim vozovima, tumaranje noćima, sve su to prikazi poslednjih trzaja jednog uveliko ohlađenog leša, jednog mrtvog carstva. I iznad svega, naslovna reč, Steg, kao najviši mada i najpatetičniji od svih prisutnih simbola, carska zastava koju oficir ponosno sačuva do samog kraja i na kraju spali u carskoj palati. Kraj.

Tromo i pomalo dosadno pisanje ima svoj red, diše svoj ritam, pravo je vojničko i dolikuje temi. Dolazi iz pera (a saznaću to u odlično pripremljenog pogovoru priređivača i prevodioca) nagrađivanog i nekada priznatog nemačkog autora iz prve polovine prošlog veka, očigledno veoma kontroverznog, desničarski nastrojenog i zaguljenog čoveka kojeg je, moguće iz svih od navedenih razloga, ovaj književni prostor do sada preskakao. Mlada novosadska izdavačka kuća ispravila je taj previd i ponudila na uvid skriveni i zaboravljeni biser davnih dana, dodatno i fantastično dizajneski upakovan.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30/07/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Koncert

downloadKupovao sam ovog leta i ovog meseca, knjige, više nego li ijednog drugog meseca i leta poslednjih godina. U malim i nezavisnim knjižarama zavučenim duboko i debelo u srca gradova, olakašavajući kupovinom nekima od njih preseljenje, ili koristeći rasprodajna ostrva manje popularnih i više kvalitetnih izdanja i izdavača. Tako je i Koncert uleteo u asortiman kućne kolekcije. To mu je u suštini bila retka prilika, jer nisam imao veliku želju da se upoznajem sa opusom autora, iako ga znam i pratim u svakom segmentu osim u tom osnovnom, književno spisateljskom. Sedeo sam prošle jeseni na otvaranju jednog festivala i sa drugarom slušao uvodni panel na kom je govorio i on. I šalili smo se, slušamo ga često, imamo utisak stalno, u emisijama, diskusijama, na događajima svih vrsta, pratimo kolumne koje potpisuje, u suštini sve znamo ali shvatimo da ga ne čitamo. Tog ultimativno simpatičnog, sveprisutnog, poznatog i priznatog regionalnog autora, ne čitamo. Ja sam znao zašto. I ovo čitalačko upoznavanje nije promenilo mnogo u tom stavu. Ali je vredelo izdvojenog vremena. Jedno sparno popodne utrošeno na dovoljno kvalitetan način.

Koncert je prvi Bazduljev roman, koji je napisao sa svega 24 godine, i koji ga je izbacio na pozornicu osiromašene regionalne književne scene. Ovo je drugo izdanje objavljeno gotovo deceniju i po nakon te premijere a dve decenije nakon događaja o kojem se piše, i obogaćeno sa nekoliko autorovih bonus tekstova kao i ličnim osvrtom na sam roman, koji su jednoj zanimljivoj i kreativnoj priči dali dodatnu vrednost. A zapravo, priča je o koncertu grupe U2 održanom u Sarajevu, na Koševu, brzo po svršetku krvavog rata čije rane i dalje ne srastaju i ne prolaze. Niz paralelnih i kratkih poglavlja o različitim studentima, srednjoškolcima, protuvama, gostima iz susednih država koji se u blic epizodama upoznaju sa čitaocem i polako pripremaju i slivaju ka stadionu i koncertu koji je trebao da bude početak jednog novog života, kako njihovog tako i života grada. Drugi niz paralelnih i kratkih poglavlja o tome kako i na koji način svaki od ničim povezanih i po stadionu razbacanih junaka doživljava samu svirku, svaki stih, svaku pesmu, u neverovatno detaljnom i dinamičnom opisu samog događaja. I na kraju, niz kratkih i paralelnih pogljavlja o izlasku sa stadiona nakon gašenja reflektora, i povratku svakog od učesnika u i dalje nepromenjenu realnost i živote koji nastavljaju da teku sarajevskom toplom noći i nakon događaja koji je trebao da promeni sve, a kako sam autor u pogovoru sa distance konstatuje, nije promenio ništa i ostao je samo incident i unikatno prijatni ožiljak među gomilom krvavih u razrušenom gradu.

Dopali su mi se junaci priče, ili možda baš činjenica da roman nema junake, već gomilu nakratko predstavljenih i brzo odjavljenih relativno običnih likova, lakih za identifikaciju sa sopstvenom mladošću, lakih za provlačenje kroz njih sopstvenih autorskih stavova, jednostavnih i neupadljivih, a opet dovoljno pogodnih da budu ogledala vremena, istorije, činjenica, posledica rata, da budu pravi anonimni heroji priče u čijem središtu je jedan koncert.

Čitao sam, i uvek uživao u dobro napisanim prikazima, utiscima i izveštajima sa dobrih ili manje dobrih svirki, festivala i svakojakih drugih muzičkih događaja. Neretko sam ih i sam pisao, kršeći uredno i redovno sopstveni stav o tome da se o muzici ne piše. A opet, ovo je prvi put da sam video da je neko napisao knjigu o koncertu, ne tekst ili kolumnu, ne priču ili zbirku, ne časopis ili feljton, no pravi roman. Ostaće mi to kao glavni utisak o romanu koji je protekao kroz mene kao osveženje jednog sparnog julskog popodneva. Više od toga nije mogao jer sam čitao knjigu o svirci grupe koju nikada nisam ni voleo, ni razumeo, ni cenio. Naprotiv. Da jesam, bio bi ovo tekst ekstatičnog oduševljenja.

 
1 коментар

Објављено од стране на 23/07/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Svi su u pravu

thToni Pagoda mu je ime. Naratoru i junaku ove mamutski eruptivne priče. Toni Pagoda. Tako mu stoji. Šlager pevač, šmeker i zavodnik, nadrkan i svoj. Zajeban i beskompromisan. Zaljubljen u život. Tako nekontrolisano zaljubljen u život. Oslobođen od svakog proseka. Orijentisan na preterivanje. U svemu. Uvek. Intuitivan. Impulsivan. Autentičan. U četrdesetim mu sve dosadi i ode u Brazil gde u vlažnoj i memljivoj prašumi provede decenije sam sa sobom. Onda ga filmski fantastično prepleteni i dočarani kadrovi i susreti sa mafijom vrate u Italiju, zemlju u kojoj je pre odlaska ostavio mladost, slavu, sva iskustva i sve uspomene, zemlju koja je bujala od života u oporavku nakon drugog velikog rata. Tamo održi povratnički koncert i sretne prijatelje koji mu uz more prepričaju šta je tokom dve decenije izgnanstva iz savremenog života propustio. Ti delovi su za Nobela i bolje od ikakvog knjiškog prikaza pokazuju kakvu biste knjigu mogli preskočiti:

“Mobilne telefone, gomilu govnarske muzike, plazma televizore, prvu privatnu TV, kablovsku, zatim analgetike za moje zube koji mi nisu umanjivali bolove jer sam se radio naveliko, a to sprečava dejstvo tableta protiv bolova, more porno časopisa i luksuznih revija u kojima ni kurac ne piše, samo jebeni top modeli na naslovnoj i unutrašnjim stranama, čete dosadnih vegetarijanaca, neoprostivu i postupnu smrt prodavnica gramofonskih ploča, a pre toga i smrt LPja, sijalice koje malo troše, a daju govnjivo svetlo, prvog toreadora koji nije Španac nego Italijan, bivši čuvar u nekoj napuljskoj garaži po imenu Atilio. Koji je zatim pao u komu. Ali ne uopšte zbog bika…IKEU i nameštaj potpuno isti po kućama od Toronta do Mogadiša, promenu korumpirane političke vlasti drugom jednako korumpiranom, ali prostačkijom, svežu tunjevinu sa susamom na svim jedrilicama skorojevića, bogataša, susam među zubima i dakle bum konca za zube, tone Kineza u kvartovima oko železničke stanice….kompjutere rasute na sve strane koji su stvarno dokurčili, sve u svemu propustio si čitav niz stvari, ali posle svega nisam baš siguran da si ih zaista propustio.”

Tako mu odgovori jedan od prijatelja na pitanje šta je propustio tokom samoisključivanja iz sveta i meditiranja od života. Svakako manje od onog što će propustiti svako ko se ne susretne sa ovom knjigom. Bezobrazno i naglaseno zajebanom, prepotentnom, opojnom, drskom. Alergicnom na svu mediokritetštinu ovog sveta. I sa gotovo nepodnošljivom količinom autentičnog života među koricama.

Toni Pagoda mu je ime. Naratoru i junaku ove mamutski eruptivne priče koju je zapravo ispisao reditelj i scenarista čiji su filmovi osvajali i Oskara. Toni Pagoda. Tako mu zvuči ime. Al Paćino bi ga igrao u filmu u mojoj glavi. Samo on. Eto toliko je dobar.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14/07/2017 in Knjige koje preporučujem