Noći kuge

Otisnuvši svoje junake brodom u mirni, noćni mediteran, Pamuk je podsetio da velike romane katkad valja početi van glavne pozornice, u putu, kao knez Miškin u onom ledenom vozu ili sam autor u svom Snegu.
Prekookeansko putovanje ka dalekom istoku u diplomatsku misiju sultanove delegacije, imaće svoje usputno zaustavljanje na mitskom, mističnom ostrvu Mingeru, pomalo zabačenoj provinciji umiruće osmanske imperije na kojoj je buknula epidemija koja preti da se prelije dalje ka Evropi i koja će fantastično odglumiti pad velikog carstva i njegove vekovne unutrašnje sukobe.

A taj beli, osunčani, čudni Minger, dovoljno udaljen od kopnenih komšija sa svih strana, podjednako naseljen grčkim hrišćanima, obrazovanijim i prosvećenijim, i islamskim stanovništvom, sa stabilnom lokalnom samoupravom, sa onim divnim trgovima i skverovima koji kreću od lučnog pristaništa, pijacama koje cvrče i uvijaju se na gore u sve uže uličice koje i dalje mirišu na more, jasno je beše ne samo ogledalo carstva koje će ga u priči ogoliti, nego i izmaštana utopija potrebna svima, a naročito autoru koji je umoran od poznatih mesta i još poznatijih pisaca sklonio ne samo svet na nepostojeće ostrvo već i svoje pero prepustio gošći autorki, potomkinji glavnih protagonista priče koji preživehu epsku epidemiju.

A kužna epidemija pak, isuviše bolno imitira kovid stvarnost, razdire sličnostima i paralelama, otporu karantinskim merama, verno oslikava socijalne i verske razlike po društvenoj vertikali, i na kraju eksplodira u seriji ubistava, preokreta, pa čak i unutrašnjih revolucija, kontra revolucija i neuspešnih osamostaljivanja. Epidemija će romanu doneti slavu jer će mu se pristupati kao zastrašujućem kovid dokumentu, baš zato što ga je autor počeo stvarati pre ove današnje pošasti, no vremenom će ostati više kao podsetnik da su se događaji svih oblika već odigrali u uvek istim cikličnim krugovima punim bolnih i i istih propuštenih lekcija. Samo je potrebno pažljivo čitati davno napisanu istoriju, ali ne onu iz pobedničkih udžbenika, no iz krvlju stvaranih ličnih iskustava i večitih ožiljaka.

No, možde mnogo više od epidemije, aktuelnog će turskog sultana boleti zastrašujući opis jedne sumorne vladavine, sa sve simulacijom Gulanovog neuspelog puča, dubina seciranja nesreće velikog naroda i ljubavi prema istom koja je kod lokalno odbačenog nobelovca veća no u svoj islamskoj stvarnosti.

A najviše od svega, ostaće čisto književni trag na odabranim policama, veličanstvenost pripovedanja, raskošnost stvaranja, umetnost krosvremenskog povezivanja, bogatstvo likova, toplota u pristupu unutrašnjim svetovima junaka i antijunaka, taj fantastični mingerski mikroskosmos, udaljen od svega, i blizak svemu, doveden i do današnjosti i ostavljen da čeka na članstvo u Uniji.

Veliki je Pamuk.

 

Naš veliki album električnih dana

• 

Kad smo bili mladi (iznutra) i slobodni (u oba pravca) pisali smo ovakve tekstove. Neobavezne, naizgled nepovezane rečenice, tokove haotičnih i neuhvatljivih misaonih procesa, bez poštovanja pravila, bilo kakvih, interpunkcijskih, pripovedačkih, ritmičkih. Sveske pune sjajnih osvrta, isečenih iz konteksta kojeg zapravo i nije bilo, periodično su ugledavale svetlost javne pozornice, ostajavši nerazumljive i neuokvirene u smislene celine. Danas one čuče u nekim spremištima, ćute, ili možda vrište svoju iskrenost. No, jedan od njih, pretvoren je u roman prvenac, devojke, koja je nekom od takvih svesaka, beskompromisno i ludački hrabro lupila na sto dosadne književnosti.

Johane nema. Johana je majka. Možda. Valjda. Hor razuzdane dece, kolektivno pripovedačko Mi, tumara po stranicama knjige, tražeći je svo vreme, u parodiji detektivske potrage velikih unutrašnjih svetova. To je sve što vredi ispričati o radnji priče.

Johane nema. Mada je svo vreme tu. U dečijim sećanjima, pojavljuje se kao epizoda, kao ideja, kao topao, autentičan i prijateljski nastrojen roditelj, neobičan, otkačen, zaljubljen u oružje, u ratove, u borbu, u požare, u velike vatre i u kakao. Da, u kakao.
Johane nema. Ljudi koje je poznavala su međutim tu. Deca ih sreću, muče ih ali i pate s njima. No, roman bezobrazno menjajući mesto i vreme događaja briše svaku logiku za smislom njene stvarne potrage. 
Johane nema. Jer Johana je možda samo ideja, misao o anđelu, introspektivni rezervoar želja i snova, unutrašnji spektar strahova i strepnji.
Johane nema, iako je ona jedino Ime u romanu. Autorkino. Predivno. Pisci potroše vekove na adekvatno izmišljanje ili skrivanje imena, a ona svoje pokloni jedinom junaku. Johane nema, no da li se zapravo može nestati u ovom veku punom tragova, zapisa i sećanja. Ne može.

Kritičari misle kako je ovo eksperimentalno štivo koje je pobeglo u uspešan anti roman. Pojma nemaju. Ovo je nepatvorena mladost, sloboda da se spolja stvara ono što iznutra vrišti, a u slučaju kad su ti vriskovi puni znanja, dilema, dečijih vizija, to zaista može prerasti u uspešan roman. Nema tu ništa anti. Ovako ispresecano, u kratkim i brzim sekvencama ispričano, no mudro i neopterećeno, to je ovaj vek. Dvadeset prvi. Perverzno dobra knjiga.

 

Tužni tropi

• 

Pandemijska je godina, ne putuje se nigde, ali se čita svašta, a u kovitlacu prenapregnutih nervnih struna opštim strahom i panikom koji ne popuštaju, beg u putopisnu književnost, duboko u srce neistraženih brazilskih prašuma recimo, izgleda kao sasvim pristojno rešenje. No, ne lezi vraže, i u tom zaraslom tropskom rastinju, već duboko i daleko u sredini knjige, naiđe epidemija gripa i za jedan dan od plućnih komplikacija, usmrti više od 300 indijanaca. Spasa dakle nema, ali života ima, svuda, a ponajviše u dobroj i dubokoumnoj književnosti, kakvom gospodari Levi Štros u svakoj rečenici ovog veličanstvenog, nadputopisnog spisa, stvorenog pre više od pola veka, zaboravljenog i ostavljenog da se njime služe drugi pisci, citirajući čitave pasuse, otvarajući poglavlja svojih dobrih ili manje dobrih romana.

Pre nego zađete u brazilsku amazoniju, pre nego otvorite vrata do tada netaknutih preostalih domorodačkih plemena i njihovih poluarhaičnih običaja, umetnosti i svakodnevice, autor će vam postepeno isisavati površnost kojom ste možda pristupili čitanju, bacajući vas širokim pojasom tropskog arhipelaga, iz američkog ka jugoazijskom, iznenadno, usred poglavlja, povezujući društvene i istorijske okolnosti naizgled nedodirljive i nepovezive, stvarajući čitav koncept života u tropima a duž obala Pacifika. Autor će vas naterati da se uključite, bez obzira na predznanja, postepeno vam otvarajući oči nenaviknute na dubine, nenaviknute na smisao van vizuelnih prikaza i slikovitih predela, autor će vam prezreti i na smetlište baciti onu najčešću popularnu putopisnu knjževnost, na kraju ćete shvatiti sa koliko samopouzdanja, razloga i topline će to učiniti. Autor će vam ponuditi viziju sveta iz ugla vrhunskog etnografa, naučnika i pustolova. Autor će vam dati više nego što ste mogli i pomisliti.

Daće vam priliku da pogledate novoameričke velegrade očima koje vide zašto isti od prvobitnog sjaja do zapuštene oronulosti dođu bez prilike da ostare, zašto i kako je ropstvom stvarana pokornost Indijaca tokom vekova isisala dostojanstvo iz čitavog naroda, da li je istok daleko pre zapada prošao faze rasta i propadanja i kako je u tim procesima učestvovala religija, čitav arsenal znanja upakovan u vrhunsku poludnevničku prozu.

Koncept knjige jeste stvoren duboko u brazilskim tropima, živeći sa preostalim indijanskim plemenima, kisnuvši sa njima, deleći dnevni pakao sunca i ledene noći odmah iza njih, pa je katalog fotografija, rukotvorina, originalnih beleški iz sredine knjige praktično bonus track nečeg što je mnogo više od etnografskog istraživanja ali stoji u srcu knjige i čini je dodatno bogatom.

Duboko naučna knjiga, multiputopisna, veličanstvena u svom bogatstvu.

 

Juda

Novi zavet sam jedini put u životu čitao kao maturant, marljivo, staloženo, u naučne svrhe, tokom nekoliko zimskih meseci. Primerak raskupusane i višestruko podvlačene knjige, Vukov prevod, decenijama nakon tog jedinog susreta i dalje stoji na polici, više kao spomenik mladom palom borcu koji je želeo da, kao i mnogi, osvetli ličnost proroka, raskrinkavajući ga u njegovoj suštini nego što je sposobna za izdrži nova listanja. Potpuno sumanuto, ali, nakon silnih događaja koji su pratili proces čitanja, mladalačka areligioznost ostala je stabilna ali sam Njega zavoleo, istinski, sa svim pripadajućim mu vrlinama i manama.  Na odbrani maturskog rada pred šarolikom komisijom koju su činili profesori prirodnjaci, darvinisti, vernici iz školske uprave, lokalni ćutljivi sveštenik i moja neutralna, staložena i večito racionalna profesorka i mentorka, zvučao sam, na iznenađenje svih, prilično pomirljivo, razložno i smireno, stišavajući buru koja je svo vreme stvaranja rada preteći tutnjala po školi. Moj obračun sa religijom završio je tako svoje putešestvije u redovno ocenjenom i arhiviranom maturskom radu.*

Junak ove knjige, svoje je pak istraživanje o drugoj najvažnijoj novozavetnoj ličnosti prekinuo usled melanholičnog hroničnog umora, razumljivih mladalačkih sumnji i nedostatka finansijskih sredstava da nastavi školovanje, pa pasaže tog genijalnog rada možemo čitati u monolozima i dijalozima koji zvone kroz tokove romana, u čudnoj kući na periferiji Jerusalema, gde će naći privremeno zaposlenje koje mu neće promeniti život. Ili hoće. Oklevetani apostol, druga reč za izdajnika u celom svetu (možda sa izuzetkom ovih prostora gde Vuk Branković ravnopravno saučestvuje), tako je napokon dobio svetlo velike pozornice kao glavni lik neke priče, bez da su ga unapred streljali. A tada postaje moguće i da on nije izdao, no je bio prvi i najveći, možda čak i jedini hrišćanin koji je ikada postojao. Onaj koji je dublje od samog Hrista verovao u njegovu božansku dušu, i koji ju je iz spiritualnih viših ciljeva žrtvovao. Dobrostojeći bogati apostol nije ni najmanje trebao tih 30 srebrnjaka, gotovo sitninu u to doba za čoveka njegovog statusa i porekla, recimo. Kakva hrabra osnova za eksplozivne, dinamične i žestoke rasprave koje vam knjiga nudi, ne namećući ih aksiomski ni u jednom trenutku.

Pa opet, da nije stavio Judu Kariotskog u naslov i tako mu dao snagu noseće ideje, roman bi funkcionisao i kroz drugi paralelni tok koji, opet na polujeretički način, barem iz izraelskog ugla, govori o najvećem bliskoistočnom sukobu, i svim njegovim izvorištima. Filozofski dubok i jak gotovo kao priča o osnivanju religije koja vlada svetom, i on tvori svoje heroje i izdajnike, dajući ovu potonju titulu preminulom ocu glavnog ženskog lika priče, domaćice te mistične kuće u kojoj odseda narator. I to je izdajstvo podložno izvrtanju na postavu kao Judino, no teret i krst prvog obeležja ostaće večan i nepromenjiv, sva je prilika.

A sam narator, taj okruglasti, poludepresivni mladić koji svakodnevno omlati dobro začinjen mađarski gulaš i kompot iza toga usred Jerusalema, na podnevnoj pauzi, mogao bi da vas iritira svo vreme, svojim odsustvom energije, preplavljujućim prepuštanjem stvarnosti, dok obavlja posao za koji je sitno plaćen, pravljenja noćnog društva ostarelom džangrizavom poslodavcu, mističnom starcu kojeg su toliki pisci pravili iz istog blata, a samo ga je Oster vaspostavio na pijedestal u Njujorškoj trilogiji i samo mu je Al Paćino dao dušu u Mirisu žene, e tako.

A pisanje pak, pisanje je priča za sebe. Ono teče kao najlepše planinske reke, neprekidno, u jednakim intervalima dinamike, žuboreći melodijski savršene rečenične pasaže. Tvori suštinu koja je pitka i svakom dostupna u svojoj nepreglednoj dubini. To mogu samo najveći pisci, a njih je sve manje. Amos Oz je jedan od takvih, bez da tu ima prostora za bilo kakvu raspravu.

Ovo je zapravo jedan od onih romana zbog kojih sam zavoleo čitanje, suštinskih, univerzalno važnih i večnih, pogodnih za lektire koje će zapravo eruptirati đake na drske i misaone rasprave tokom retko kvalitetnih časova književnosti, a tako savršeno dostupno ispisanim, da ga progutate tokom vikenda, možda ne baš ovakvog, vaskršnjeg, a možda baš tad, jačajući ili gušeći sopstvenu veru ili neveru, kako vam volja.

 

 

*Nikad dovoljno introspektivno ispitana, iznenadna odluka da ću da upisujem psihologiju, značila je i da bi maturski rad trebalo da bude iz datog predmeta, a profesorka mi je prijateljski skrenula pažnju da je najbolje da to bude psihološki profil neke istorijske ličnosti, lako se radi, i može da bude zabavno od istraživačkog dela do samog pisanja. Ne znam zašto ju je nekoliko dana potom prenerazila moja želja da to bude Isus, ali je temu odobrila poštujući moje argumente da je on bio (i) čovek, ličnost, koji je imao detinjstvo, ovozemaljski život, pritom zapisan i dostupan za analizu,  pa je samim tim podložan takvom ispitivanju. Rad na temu „Psihološki profil Isusa Hrista“ ostao je kao nezreli ali iskreni dokument jednog odrastanja. Oduvek sam bio ponosan na njega.

 

Leonid Dobičin-Priče

Kada je, već priznat, slavan i ovenčan Nobelom, Josif Brodski na jednom predavanju na pitanje da izdvoji najboljeg prozaistu postrevolucionarne Rusije ispalio ime ovog čoveka, puna sala Harvardovog univerziteta je, nemajući pojma o kome se radi, ostala nema. Autoritet nobelovca tog je trenutka iz pepela izvadio zaboravljenog i mističnog autora na površinu i bilo je za očekivati da podari nov i bogat život njegovom nevelikom i naglo prekinutom stvaralaštvu. Bez mnogo uspeha, sva je prilika, iako je ne samo njegova pisana reč već i mitski nestanak sa javne scene i verovatno samoubistvo, bilo gotovo idealna podloga za otvaranje kult statusa u širim krugovima. No, decenijama nakon događaja na Harvardu, a gotovo vek od momenta njegovog nikad razjašnjenog nestanka, za Leonida Dobičina se zna, ali uglavnom u usko profilisanim čitalačkim krugovima i književnim salonima koji ostaju zatvoreni sami u sebe. Periodično ga se spomene, prevede, a u retkim prilikama i pročita, no to ne doprinosi omasovljenju njegovog kvantitativno skromnog opusa. Tim pre je poduhvat retko kvalitetnog domaćeg izdavača od prošle godine vanredno vredan, bogat i važan jer je u dve knjige spakovao kompletnu zaostavštinu kratkih priča kao i jedini za života objavljeni roman, u apsolutno fantastičnom i posebno hvale vrednom prevodu koji je vodeći računa o svakoj reči, svakom detalju, prelepo preneo na papir svu njenu veličinu.

Kolekciju priča iz ove knjige otvaraju radovi iz njegove prve zbirke, hronološki složeni i datumirani. Tematski, mirisno, pa i atmosferom slične i uglavnom ultimativno kratke epizode iz svakodnevnice, zapravo detalji epizoda, gotovo zamrznuti trenuci, opisani sa zapanjujućom jednostavnošću, perfektnim izborom reči, sintaksom koja diše, na granici arhaičnosti i sa otvorenim prezirom prema novoj, revolucionarnoj, crvenoj stvarnosti. Taj se prezir oseća, ne posustaje i ne odustaje sve do kraja, meljući sve pred sobom i otvoreno ismevajući osnovne postulate nove sovjetske realnosti. Neprestani vonj kiselog kupusa u vazduhu, proleterske pesme po ulicama, zakovitlana haotična galama, tragovi bezakonja i nasilja, i iznad svega bezbožništvo koje ga je, sva je prilika, posebno bolelo.

Ne sećam se kada sam u nečijem pisanju toliko osećao dah religije, njeno prisustvo u dnevnoj rutini koje je nenametljivo, duboko ukorenjeno u ljudima koji se u novom svetu bez te duhovnosti ne snalaze. U tom verovanju, u većini priča, majka junaka ili junakinja je ta koja je nosilac vere, domaćica, obična žena, ona je ta koja ne da na boga. Parohije, sveštenstvo, službe, i crkve, crkve koje kod njega „stoje“, za razliku od ljudi. Crkve koje su tu, ukopane i sveprisutne, zauvek. I pored spaljivanja drvenih lutki boga, i pored skrnavljenja svetina, u jednoj od poslednjih priča, u otvorenoj debati koja je imala za cilj dokazivanje postojanja tvorca, Dobičinov stav odnosi konačnu pobedu, na apsurdno duhovit način.

Kad uronite u prozu Leonida Dobičina, vrlo brzo shvatite zašto zapravo nema prostora omasovljenju, iako ona vrišti od minimalističkog lirskog kvaliteta, autentične i kolažne naracije, od cinizma i gotovo bizarne duhovitosti. No, pored te ogoljene jednostavnosti u opisima, naočigled naglašenog bukvalizma u pripovedanju, pisac zahteva budnog i proaktivnog čitaoca, i to svo vreme, bez daška pauze. Čitaoca spremnog da to pripovedanje premošćava i spaja, da učestvuje i dopunjuje. Jer, Dobičinovi opisi su tek miniigrokazi, poludovršene sekvence koje se smenjuju u superbrzim rezovima i u kojima je dijalog u jednom trenutku obično jutro u nečijoj kući, da bi već u sledećoj rečenici on postao večernja igranka u zadimljenom ambaru. Kako su i šta junaci radili između te dve slike, na vama je da nacrtate. A junake pak, kao retko gde, mnogo bolje i dublje opisuje njihovo ćutanje, ili pokoja reč koju prozbore, ili izolovani postupci, nego li opisi spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta ili stava, fantastična stvar.

Potpuno čudnovato stvaralaštvo. Na granici apsurda, koju neretko i drsko i pređe. Fragmentirano. Tako očigledno nedovršeno i prekinuto pre nego se razmahalo u ko zna kakvim delima, vidi se to u jedinoj „većoj“ pripovesti koja čini gotovo trećinu ukupne zbirke, i koja je otkopana decenijama kasnije, koja pokazuje sa kakvim darom i sposobnošću je autor bio u stanju da stvara i duže forme, i dalje džezerski iseckano, aritmično, ali grandiozno i stabilno. Daleko najbogatija i najkvalitetnija priča koju sam skoro pročitao. Nadam se i skori uvod u jedini autorov roman, Grad N.

Ne znam da li ga treba stavljati među ruske klasike. Ne znam ni da li vredi razmišljati na tu temu. Stojeći pred kućnom policom, zapravo ne znam ni gde bih sa njim. Poseban tip.

 

Mulat albino komarac

Idemo redom, jednostavnim i gotovo banalnim istraživanjem online književnog sveta. Od pet naslova iz najužeg NINovog izbora, ovaj ima najviše ocena, prikaza i komentara na goodreadsu i pratećim mrežama široke čitalačke publike (nagradjenog romana recimo skoro i nema), a tome osim snage izraza koji kulja unutar korica, zapravo najviše ima zahvaliti energiji i entuzijazmu izdavačke ekipe, za to nisu potrebni novci, već samo otvorenost ka komunikaciji i široka mreža prijatelja i zaljubljenika u pisanu reč koji će imenom i prezimenom stati iza ma kakvih prikaza i utisaka o pročitanom. Ne bi bilo loše da to uvide i domaći izdavači, zarobljeni u večnim žalbama za nedostatkom javnog prostora. U tom smislu, ova je knjiga velika pobeda drage mi, Imprimatur ekipe, koju ne poznajem lično, ali imam utisak da smo tu negde, naši, sa linijama prepoznavanja, i gotovo da bih se uvredio da čujem da je Boris recimo prolazio kroz Karlovce a da se nije javio da pijemo kafu, jel.

E sad, unutar korica, naizgled ratna priča, ni bolja ni lošija od mora sličnih štampanih prethodnih godina, no uspešno oslobođena ideologije ma koje vrste, fascinira svime više no li ratom samim, koji je tu više kao elementarna nepogoda ubačena da razori obično odrastanje koje je moglo ići u korak sa svetom, čitajući Pisma Milevi i slušajući Alice in Chains, recimo, duvajući dobre trave i blejeći na okolnim zidićima, listajući stripove i neuspešno i smotano se zaljubljujući u devojke koje te ionako nikad neće pogledati.

Rat je precenjena umetnička kategorija, ovaj ga je roman razgolitio i osramotio kao kukavicu i defetistu. Šteta je samo što uvek ima tog keca u rukavu kojim ti razori život, odvodeći najbliže, mladost i energiju u nepovrat.

Mini poglavlja koja napokon imaju naslove, a koji opet imaju poetiku i smisao, prelepa novost u domaćoj proznoj formi. Vapio sam za kvalitetnim podnaslovima još od Horvatovog Saba, koji je isto ostao sakriven u najužem izboru nekog NIN žirija i miljenik velikog broja publike koju poznajem. Kineske lutke kao lični favorit, neistražena višeslojnost u mogućnosti metaforisanja lutkama koja je u uvodnom poglavlju duhovito i dinamično banalizovana. Tražeći smisao u tekstu najvećeg Nirvaninog hita, autor je ipak ovaj sa komarcem izvukao na naslovnicu da krasi korice. A pomislih, mi smo se u društvu decenijama zadovoljavali poluseljačkim štosom da je ceo smisao refrena u lađenju jaja na koje je Kurta nagovorio Novoselić. Šta ti je novo čitanje klasika 🙂

Unutar sadržaja, detalji i motivi koji su nadražujuće fantastični i koji mi uvek odvoje dobru od odlične knjige, smešteni su uglavnom unutar nekoliko stranica istog poglavlja, ne dajući u tim trenucima zapleta ni daška vazduha, no vas neprestano drže uz konopce i udaraju svom snagom. Igranje stonog tenisa džepnim izdanjima klasika, borbe Gogolja i Mana, sjajno. Zatim, postojanje dilera koji u mračnom stanu valja nasnimljenu dobru muziku, da znate samo kakvu muziku, i to usred tutnjajućeg balkanskog haosa, muzički diler, genijalno i lično proživljeno, kažem. I na kraju, saosećanje sa teškim životom i lakom smrću mrava, a potom i ludilo kojim na najteže od svih pitanja na ovim prostorima-kuda pobeći odavde, neko ispaljuje Čile, ej Čile, iz kog rukava je njega iskopao. Nestvarno dobro.

Iako obojen melanholijom najlepših knjževnih junaka u ulogama autsajdera gubitnika, koji na kraju tonu u potpuni mrak i udaljena beznađa depresivnih tokova svesti i konačnog sloma(vidi po S. Tišma na primer), autor svog naratora na tako divan način, izvlači iz smrznutog zimskog sna napuštene kolibe, i sa prvim zracima proleća otkravljuje mu mišiće kojim će iskoračiti u neku svetlost, dajući mu još jednu šansu. Gotovo potpuno filmski adaptiran i divljenja vredan finalni preokret i završetak.

I tako. Ukoliko ste generacijski datumirani na sedamdeset i neka, ili osamdeset i neka godišta, školovali se na grandž podlozi sa metal elementima, formirali se uz Kiša ili Kafku, i još prošli pakao prekodrinskih sukoba, ne postoji nikakva šansa da vam ovo štivo ne ode direktno na police najdražih. U suprotnom, ma šta u suprotnom, nije me ni briga, uklapam se u sve navedene kategorije. Aplauz.

 

Hronika sumnje

Omaž jednom izdavaču

Ne znam rekoh li to i u jednom ranijem tekstu ovde, no, Otkrivanje samoće je bio gotovo slučajno pozajmljeni primerak iz biblioteke, kojeg, nakon ekstatičnog prvog, pa drugog čitanja, pa prvog pa drugog pozajmljivanja, svesno i namerno nisam vraćao punih petnaest godina. Stizale su periodične opomene, lagao sam u retkim susretima na ulici, tihu i blagu bibliotekarku, da ću doći čim je pronađem. Zapravo, izdavač je više nije imao na lageru, limundo rasprodaje još nisu postojale, a ja sam osećao neutoljivu želju da tu melahnoličnu i divnu storiju o odnosu s ocem zadržim u kućnoj biblioteci, zauvek. U međuvremenu sam dublje upoznao autorov opus i stavio ga na listu najdražih, skupljajući svako novo izdanje, u redovnim godišnjim posetama sajmu, više no u obilascima tada još uvek intimnih i lepih gradskih knjižara.

Geopoetika je inače bila tačka okupljanja, važan element sazrevanja većine nas iz razreda, ne samo u književnom pogledu. Bili su dovoljno veliki da imaju mesto u unutrašnjem prstenu Hale1, i dovoljno mali da ih nikada ne doživite kao dominantnog i velikog igrača koji je tu samo zbog para. Imali su Murakamija, Ostera i Pamuka, što je značilo da su od starta imali ne samo kontakte, nego i meru ukusa, idealnu za gimnazijsko upoznavanje pravog života, koje nije trpelo otvoreni kič niti naglašeni mejnstrim, mada nikaad nije bežalo od onoga što se nalazi na pola puta odatle ka dubokim hodnicima alternativnih svetova. Barem u mom slučaju. Imali su i dan danas imaju tako kreirane i realizovane edicije, da bi o tome valjalo pisati zasebno, dugo i u talasima oduševljenja. Imali su, i dan danas imaju, taj ušuškani, elegantni i estetski beprekorno kreiran štand, dole desno, od kojeg se kreće u sajamsko kruženje i na kom se isto završava. Imali su, i uvek će imati, važno i posebno mesto.

I, možda sam zato, godinama i sa uvek istom pažnjom, izbegavao detaljnije upoznavanje sa književnim opustom njenog tvorca, besmisleno se plašeći da će, ako i kad mi se ne dopadne, ukupna slika početi da bledi. Gledao sam ga u Autoportretu, slušao na radiju, i čekao da se čitanje namesti samo od sebe. Jer je tada najlepše. I eto, obzirom da su reizdali knjigu s početka, izmirio sam se sa lokalnom bibliotekom i tamo naleteo na Hroniku. Priča je dobila smisao.  Nakon čitanja, u kom sam nakon dugo vremena opet prepoznao one iskonske, tanane i višeslojne emotivne epizode u odnosu s ocem, taj smisao se rastvorio u čitave tokove misaonih procesa.

U prvom od njih recimo, a nakon susreta sa većinom ovogodišnjih naslova iz NINovog užeg izbora, kada je postalo jasno da ste morali da duvate u jugonostalgične postlevičarske vetrove da biste se na istom našli ( što u međuvremenu nastali neonacionalni bojkot manifest ne čitni mnogo upečatljivijim), bilo je tako osvežavajuće, tako drugačije, tako divno, čitati na sličnu temu sa racionalnom distancom, sa uznemirujućom hladnokrvnošću, sa odsustvom prenaglašene patetične jugonostalgije, ali ne bez ljubavi, kad i gde je trebalo i moralo. Pa i to izmeštanje naratorskog Ja u treće lice, a na koje sam čuo toliko gunđanja, je bilo sasvim očigledno potrebno, dobrodošlo i upečatljivo.

Nadalje, ovo je knjiga iz koje se toliko toga važnog može saznati. Čitav katalog informacija, događaja, pretpostavljam javno dostupan u raznim arhivama, prevashodno o društvenim i kulturološkim temama i fenomenima, licima i herojima, pomešan sa intenzivnim i isprepletenim sećanjima i razmišljanjima autora, koji je ne malom broju istih bio i svedok, ostavljajući to skromno, usputno, i gotovo iz senke prisutno tek da znate da je bio i video. Svašta. Jedinstveno gostovanje španske koride recimo, koncerte kultnih sastava, poznanstva s lokalnim herojima, korčulsku letnju školu, fenomen Bitlsa iz svih uglova, predivan arsenal tema. I iznad svega, i nakon svega, ova je knjiga gotovo omaž Koči Popoviću i onom što je sasvim možda moglo, a gotovo sasvim izvesno uopšte nije imalo šanse, da se dogodi, da je taj čovek bio prvi umesto prvi do prvog.

Nedavno sam u brzinskom razgovoru s prijateljicom čuo kako je pisala autoru, motivisana sasvim profesionalnim oduševljenjem na temu Osterovih prevoda, i kako joj je odgovorio, pristojno, dugačko i lepo, što ju je iznenadilo i obradovalo. Ne znam zašto. Pa to je direktor jedne Geopoetike i autor Hronike sumnje.

 

Priručnik za čistačice

Ne sećam se ko je započeo oluju pohvala, urlike oduševljenja i salve aplauza posvećene ovoj knjizi prošle godine, ali mi se čini da beše Jergović, u jednom od tekstova na svojoj web strani, proglašavajući je skrivenim remek delom američke književnosti. A nakon reči takvog autoriteta, više nije bilo nazad, ređali su se tekstovi puni fantastičnih utisaka koji mame uzdahe i teraju na čitanje.
I u pravu su. Svi do jednoga. Koji god prikaz da pročitate, nećete pogrešiti. I ja bih ih drage volje potpisao, saglašavajući se gotovo od reči do reči sa pojedinima. Talenat koji nekontrolisano kotrlja iz, uglavnom vrlo kratkih priča Lucije Berlin, i koji je dobrim delom baziran na iznimno bogatom i dinamičnom stvarnom životu koji je vodila, ne dopušta ništa drugo no da joj se poklonite. No, meni se, iz ne znam tačno kog razloga, o tom oduševljenju ne piše toliko. Naprotiv, prozborio bih reč dve sa suprotne strane ogledala, tek kao dopunu opštoj euforiji.

Prvo, ovo nije tematska zbirka priča po izboru autorke, niti je smislen izbor iz opusa, niti je pokušaj stvaranja smislene kolekcije, niti je nastajao u određenom trenutku i formirao celinu. Naprotiv, valjda u želji da se otkrije sav raskoš i lepota pisanja, ovde je natrpano isuviše priča, tako da odaju utisak raskupusanosti i haotičnosti. Nije da dramatično spuštaju ukupan kvalitet, ali paraju oči, uši, srce, mozak, kako kome koji organ reaguje na pročitano. Kratka priča jeste potcenjena književna forma ali je vrlo osetljiva i nije podložna besmislenom slaganju, zapravo jeste, samo to ne valja. Ili ja, kao neko ko čitav život odbija da i pesmu koja mi se dopadne sluša van albuma na kom je objavljena, već samo i isključivo u sklopu istog, to ne mogu da podnesem. Ovo zapravo liči na plejlistu, a ne na album, recimo.

Drugo, iako ih inače volim i smatram sramotno zapostavljenim delom svake knjige, predgovori ovoj knjizi ne daju nikakav doprinos istoj i ne zaslužuju boravak unutar korica ovakvog remek dela. A što je najgore, čak ih je dva, napisali su ih ljudi više ponosni na činjenicu da Luciju poznaju, ili ako ne nju, a ono makar ljude oko nje, i da o njenom životu nešto znaju, pa zvuči kao da im je to jedina kvalifikacija da pišu o njenom stvaralaštvu, a zapravo o istom gotovo i ne pišu, već samo istu citiraju, u pasažima jednoličnih i uglavnom pogrešno izvađenih delova samih priča. Velike knjige zaslužuju mnogo, mnogo, rekoh li, o mnogo bolje predgovore.

I na kraju, iako je puna energije, divljeg i razuzdanog života u pisanju, istine u pisanju, lako uočljive i teško ispisane istine, iako priče poput ove koja je odabrana za naslovnicu, ili epizode iz Hitne pomoći zaslužuju boravak u best of almanasima, Lucija nije nešto najbolje što možete čitati u ovoj formi, pa čak i sa ovog kontinenta, videti pod Alis Manro.
A stavljanje bilo kog autora u istu rečenicu sa Čehovom reba strogo kontrolisati, da ne kažem komisijski proveravati.

I eto, knjiga je svakako remek delo u kom ćete uživati, kao u svakoj vrhunskoj zbirni priča, u dugom nizu godina, vraćajući im se sa uvek novom energijom i nekontrolisanom željom za čitanjem.

 

Upitaj prah- Fante u 5 scena

Zamračena bioskopska sala, letos, poluprazna, nakon što se već pročulo da film nema radnju i da ne valja, pretvara se u višesatnu rapsodiju doživljenog. Ne, nema zapleta, nema klasične radnje, nema akcije. Stari automobili, prikladna muzika svake sekunde, svaki kadar raskošnost boja, parodija na razne likove, kadrovi za sladokusce, glumčine na sceni, a zapravo prelepa bajka o šezdesetim. Antifilm za današnje standarde. Tarantino u svom najboljem izdanju, pobegavši od očekivanog, od svog, u daleku i lepu prošlost. Scena prva.

Mahnito letenje po sezonama Vavilon Berlin serije, nedavno, kad je jesen napokon odlučila da zamrači svoju svetlost i dozvoli hladnoći da osvoji prostor i stvori ambijent pogodan za gledanje velikih igranih programa. Uživanje u kameri, kostimima, slobodi vremena o kom se govori, haosu vremena u kom se vrtlog price odvija, i muzici najviše, atmosferi kabarea, morbidnosti naslovne numere, skladu nemačkog jezika sa muzikalnim, kao retko kad, kao nikad. I mistici koju kriju vozovi. Nije postojao čudniji period od onog između dva mamutska rata. Scena druga.

Poluispavano lutanje manjim i većim ulicama srca Niša, okružen ljudima koji ga čine većim i lepšim no što on stvarno jeste. Pitomi, ka sebi i ka drugom usmereni ljudi, puni muzike u sebi, dobre muzike, muzike koja i ne splavovima korporacijskih žurki džemuju džez iz njujorških klubova i mrze kad im tražiš da sviraju Sars. Proleće usred zime miluje. Grad koji i nedeljom izjutra živi. Kratkotrajna poseta prijateljima, ispunjenost u prostoru ispunjenim bojama, radost kad vidim da se neko ne plaši boja u enterijeru, i knjiga i disk na poklon. Klavir i Fante. Niš je savršen grad, esejističan u svom postojanju i prozan u ritmiranju svakodnevnice. Scena treća.

Predgovor Bukovskog, u ovom konkretnom izdanju pogovor, koji dodatno pulsira prljavštinu i strast napisanog. Koji sa pravom ismeva gomilu sadržaja koji propuštaju da stvaraju o vremenu u kom stvaraju, koji bacaju talenat na kreiranje divnih formi o prošlosti i budućnosti, dok vulkani sadašnjosti prolaze, dok trenuci, kakvi god da su, večno beže. Baca svetla pozornice na rusku književnost pre revolucije. A onda, bez trunke sujete, svu pažnju sveta pokloni Fanteu kojeg obožava. Stvarati o sadašnjosti. Treba. Scena četvrta.

Prljavština, ulice, jeftini hoteli, barovi i kafei, kurve, pustnja LA tridesetih, stvarana tridesetih. Autentična, krcata strašću. Pisac u pokusaju, alter ego autora, Bandini, raspojasane sujete i upitnog talenta. Bahat, znatiželjan, istraživački nastrojen, slobodan, svoj, mlad, zaljubljen, neartikulisano i nekontrolisano zaljubljen. Kamil, histerična i nepredvidiva Kamil iz Kolumbija kafea. Nepretenciozna, duboko nesrećna, zaljubljena, nekontrolisano i artikulisano zaljubljena, ne u Bandinija. Daleko od savršenstva u formi ili stilu, ali u samom srcu savršenstva trenutka, histerije, ludila u ljudima, ljubavi u osnovi priče. Pakla ispod osnove. Detalji koji osvajaju, mleko, zadovoljstvo u ispijanju mleka. I završnica u pustinji, sa sve bacanjem knjige u istu. Fante je otac američke proze, sramota me što sam to tek sad otkrio. Scena završna.

bonustrack

 

Pisac kao profesija

Na letovanje je sa mnom pošao čitač sa nekoliko stotina naslova, započetih, nedotaknutih godinama, svršenih pa ponovljenih, niska bisera o kojoj pisati neću. Nikada. Jer pisati o knjigama više neću. Nema se više šta reći. Započelo je sponatno i iskreno, sa željom da negde iz sebe izbacim vriskove oduševljenja onim što stvara Pol Oster, ili da napokon ispljunem najmračniju od svih misli, onu o tome kako me je iznervirao Murakami stvarajući onu davno zaboravljenu trilogiju. I dalje mnogo volim te prve blog tekstove. Posle je sve dobilo formu, narastalo u čitanosti, interesovanjima, zapažanjima, divnim komentarima, objavama, poznanstvima, ali je isto tako opadalo u novim rečima, u novim mislima, u novim autentičnim zapažanjima i iskrenim iskustvima. Bilo je prelepo i bilo je dosta. Ostaje još samo ovaj izlet.

Jer, na letovanje je sa mnom, pored tog čitača, pošla i jedna štampana knjiga, taze odštampana, nedotaknuta, sat vremena pre toga prispela u Bulevar Books, bez ijednog goodreads domaćeg prikaza i ocene. A ja i pored svega, i nakon svega, strašno volim Japanca.

A on je, po običaju sposoban da osvoji i prisvoji, nenametljivo i bez da se oznoji dok to radi, spontano, opušteno, sa manjkom drame, mistike i tenzije, i to mnogo više u ovim neromanskim spisima, esejima, dokumentarnim zapisima, kako god ih nazivali. Ova je vrhunac svega nabrojanog.

Deluje, zvuči i miriše tako opušteno Murakami u ovom prelepom štivu o tome kako funkcioniše jedan pravi, profesionalni pisac. Možda baš zato. Na svom je terenu, o sebi govori, o svom načinu stvaranja, o tome kako je i zašto počelo, o tome kako i zašto traje više od tri decenije. Retke su prilike u kojima će vam autor ovako otvoriti vrata sopstvene radne sobe, čineći to bez želje da u njenom opisu stvara umetničko remek delo. Potrebna je višestruka kontrola uvek prisutnih vodoskoka sujete da to uradite na jedan prizeman, sveden i jednostavan način. Samokontrola. Ima je čak i kad piše o nagradama koje nije osvojio i koje ga navodno ne tište (mada me nikada nijedan stvaralac u bilo kojoj oblasti nije ubedio da je to moguće, pa neće ni Murakami).

Ova knjiga sa toliko radosti poziva i motiviše na pisanje i više no na čitanje. I u njoj pored neskrivene i predivne ljubavi prema sopstvenim čitocima, više od svega zvoni taj trenutak iz potpuno nebitne bejzbol utakmice lokalne lige, taj udarac palice i taj houmran koji mu je u glavi razbistrio potrebu da otrči kući i počne da stvara. Trenutak kad shvatiš da je iznutra nešto zavrištalo da se piše.

Čekajući čitav život taj udarac, osmehnuo sam se i udahnuo kad ga je opisao, zatvorio knjigu na sekund, odlučio da je vreme da se zatvori blog, pokloni i beskrajno zahvali čitaocima za sve, i nastavi sa čitanjem ćutke.

Jer, čitalac nije i ne može da bude profesija.

 

Knjiga nespokoja

Dani su bili bledo narandžasti, odbijajući da makar na tren otkriju sopstvenu unutrašnjost, ne dozvoljavajući natrpanim ormarima sezonsku smenu, jer se u bledo narandžastim jutrima ne može razaznati na koju će stranu bledilo da krene. I da li uopšte ima nameru ikuda da mrda. Mirisali su ni na šta. Nedostatak mirisa s jutra bi poterao jesenju čizmu i sivi kaput da ti pomognu, oko podneva je vrištao tražeći staru sportsku kožnu patiku i žutu majicu, a već predveče bi se setio svih stvari koje si imao s kapuljačom. Iako kiše nema. Niti će je biti. Na kraju tog perioda kojem su se zatrli tragovi početka, počelo je da duva, paranoično, histerično, asimetrično, u svim pravcima, neprestano. I tako danima. I danima. A onda je preksinoć pala kiša koja je sprala sve, uključujući i sećanja na sve što se u međuvremenu dešavalo. Na sve osim na upravo završeno čitanje knjige koje se svo vreme stapalo sa tim savršenim bledilom narandžaste.

Podvukao sam, kao nikada u životu, u elektronskoj verziji, na svakoj strani po nešto, po mnogo, možda i po celu stranu, maštajući o zidu na koji bi valjalo zalepiti sve te citate, podeljeno po kolažnim segmentima, van ikakvog vidljivog smisla, kako i dolikuje knjizi koja uživa u svojoj potrebi da obesmisli radnju kao element stvaralaštva. Pa opet, sasvim gore desno, na tom zidu, kao i na svakoj iskrenoj, autentičnoj i vazda prelepo nesavršenoj dečijoj slici sveta, stajali bi svi besprekorni opisi zalazaka, i nešto ređe izlazaka velike žute nebeske tačke. Kad vam je podaren Lisabon kao mesto života, grehota je ne baviti se Suncem ovako i ovoliko. Taj sam deo razumeo. Negde gore levo, stajale bi melanholične, pospane, u tragovima nihilističke, oblačne misli dubokog i sveprožimajućeg autorovog unutrašnjeg nemira i nespokoja. „Ljudska je duša ludnica ispunjena karikaturama“ „Svi su problemi nerešivi. Suština imanja problema jeste nemati rešenje. Tragati za činjenicom znači ne raspolagati činjenicom. Razmišljati znači ne znati postojati.“ „Sve se svodi na to da pokušamo da osetimo dosadu tako da nas ne boli.“ „Moja je duša skriveni orkestar… Poznajem sebe samo kao simfoniju….Nisam pesimista, ja sam samo tužan.“ Dole, i levo i desno dole, celom dužinom tog nepostojećeg zida citata, tamo gde je na crtežu ono što raste, bistro zelenilo trave ili cvetovi svih mogućih boja koje nosi peratonica, bili bi čitavi pasaži ljubavi prema jeziku, ljubavi prema proznoj umetnosti, ljubavi prema nemanju ljubavi ka ikome, ljubavi prema životu koja zrači koliko god se autor trudio da je zatamni, sakrije i u zemlju od sebe duboko zakopa.

A posred crteža, tamo gde je kuća sa ogradom, tamo gde je život sam, stajala bi polica puna knjiga i na njenom vrhu primerak Knjige nespokoja, kao krov svake književnosti koja je postojala ili će postojati pre i posle nje.

Pored mora višeslojnih, polurazumljivih i revolucionarnih remek dela koja su obeležavale epohe, pored mora kojim plivaju Uliks, Tri tužna tigra, Život-uputstvo za upotrebu, Zen i umetnost održavanja motocikla i slična ludačka i genijalna štiva, ova se sunča na susednoj plaži i sa podsmehom posmatra njihov zaludan trud. Iznad planina filozofskih i jezičkih simfonija koje su pretile da menjaju svet, kotrljale vulkane i izazivale ratove na čijim je vrhovima uvek sedeo Ničeov Zaratustra, daleko i visoko iznad stoji ova knjiga koja je shvatila da je spoljni svet nepromenjiv a unutrašnji neopisiv. A opet je to uradila. Opisala ih je kao simfoniju najvećih nikad rođenih kompozitora.

Jutro nakon kiše koja je samo na sekund prekinula nespokoj bledila narandžastih dana, seo sam i napisao utiske o pročitanom, duboko svestan da nema knjige posle koje je to imalo manje smisla osim da se na kraju poklonim prevoditeljki koja je najlepši portugalski tekst ikad stvoren uspešno pretvorila u domaću verziju savršenstva.

 

Priča o supermarketu

Premijerno iskustvo sa modernom književnošću zemlje u koju sam večno zaljubljen, jedine zemlje koja ima smisla, one koja beskonačno opstaje u svom lenjom spokojstvu, u startu je doživelo brodolom očekivanja kada sam shvatio da je autor radnju smestio nautičkim miljama daleko od čarobne grčke obale, u neotkriveni arhipelag iza ili ispred Novog Zelanda, ili gde god već. Zašto bi pobogu neko kome je podaren život u takvoj zemlji svoje snove ili svoje priče preselio ma gde drugo, pa bili to i egzotični udaljeni otoci na jugoistoku planete. Čitanje je tako započelo mnoštvom dilema uključujući i one koje su se ticale razloga zbog kojih sam tako kasno otkrio beletrističku ediciju izdavača kojeg sam oduvek doživljavao kao ozbiljnog džina stručne literature.

Brzopotezno opisani brodolom glavnog junaka koji se u blic epizodi desio na samom početku i zbog kojeg ovaj započinje svoj novi život na pustom ostrvu pod imenom Robinzon, sa željom da na njemu otvori supermarket, postane poslovan čovek, da smisao životu koji se pre toga svodio na pivo, fudbal i novinarske reportaže, već je malo popravilo raspoloženje. Mirisalo je na drčno autorsko samopozdanje koje otvorenim poređenjima sa starim klasicima poziva na aktivno učestvovanje u nadolazećoj avanturi.

Činjenica da nakon toga pratite Robinzona koji se hrani pečenim drvenim korama, mašta o svom novom poslu, pažljivo i predano se upušta u njegovo ostvarivanje, trči, pliva, tu i tamo isprži i neku ribicu, mahnito, direktno i namerno tera u teatar apsurda, u niz morbidnih scena, u kafkijansko ludilo koje pokreće kotrljajući niz pitanja i tema koje bi mnogo više prijale javnim i bučnim diskusijama, amfiteararskim nadgornjavanjima i debatama nego li ispraznom ličnom prikazu poput ovog. U njima bi svoj puni sjaj dobili najrazličitiji odgovori na pitanja o stanju normalnosti glavnog junaka, o načinima nalaženja sreće van ikakvih materijalnih okvira, o bizarnosti i genijalnosti scene u kojoj Robinzon provede strasnu noć sa medvedicom koja se niotkud pojavi i nazad u niotkud nestane pre nego stignete da razmislite šta ste kog đavola upravo pročitali.

Malo je danas ovakve literature, otvorene za zajednička čitanja, spremne da neuvijeno maltretira uspavanu autističnu publiku. Valjda su zato i promocije, debate i rasprave koje pokreću knjige tako retke. Ova ih je koliko sam naknadno otkrio imala, autor je proputovao zemlju i govorio na tribinama, u bliskim mi knjižarama, no moja je lenjost to propustila i sada za time iskreno žali.

Pročitaćete je u danu i na kraju imati želju da je prosledite i drugima, naročito bukvalistima koji će vas nakon pokušaja čitanja gađati istom jer niste normalni kakve im ludosti savetujete za opuštanje u dolazećim uživanjima na plažama. A povez je tvrd, i udarac bi mogao da boli, pa vi vidite.

 

Serotonin

Navukao me izdavač, realno sjajnom, energičnom i modernom onlajn kampanjom. Nije joj nedostajalo ubedljivosti, odlično izvučenih kratkih citata iz romana koji poentiraju na prvu, a bogami nije manjkalo ni pomalo neočekivane napadnosti. Imao sam utisak da će me knjiga zaskočiti noću dok tumaram po kući tražeći sprej za nos i da je svi cool ljudi vec imaju, čitaju i uveliko citiraju, što zapravo nije bilo daleko od istine. I tako, iako obično bez ikakvog smislenog razloga preskočim aktuelne topseler naslove, ovoga puta, kao i onomad kad me je gotovo nepodnošljivo savršenim naslovom ubedila u nepogrešivost kvaliteta u Zvuk stvari koje padaju, Booka je pobedila. I svaka im čast na tome.

Tokom čitanja, pak, pokušavao sam da beležim detalje koji obaraju s nogu, da uživam u fantastično odabranom i nacrtanom glavnom junaku (frajer koji je radio u Monsantu, sjajno) i koji ukratko i jednostavno preko agrokulturne tematike koja je zapravo svetska top tema a u književnosti je nema, definiše stvarnost koja nam promiče. Pokušavao sam da razvlačim osmeh na francuske sveprisutne pornografske elemente koji vrište u svakom mini poglavlju kad ponestane ritma priči ili na poznavanje dobrih vina ili podvrsta kafe.
Pokušavao sam, da mi se dopadne, ekstatično i iskreno, nije da nisam.

Međutim, nečega je svo vreme manjkalo, a to nešto nisu prevodilačka nespretnost ili uredničke brljotine, ne. Posvećenosti, možda. Sposobnosti da se, koliko god bila opravdana i jasno oslikana u spisateljskom talentu, prevlada ta nadmenost koja će smatrati da je dovoljno dotaći se velikih tema, vrckavo i autentično ih pljunuti na papir i ostaviti da lebde bez udubljivanja. Može i tako, ali mora biti savršeno do nivoa koji će razoružati bilo kakav pokušaj suprotstavljanja. A može i ovako, no onda ostaje gorak ukus tek po površini smisla zagebanog, i u ponavljajućem manirističkom maniru koji obećava ludačku prodaju, ostavljenog štiva.

I tako, nakon čitanja, ravnodušnost koja isijava iz nepostojećih dubokoumnih čitalačkih utisaka, stavlja mi do znanja da bih mogao da se odmorim od hipsterpopularnih, sredovečnih, tridanastarabrada autora koji lepo žive i preserevaju se kako ništa ne valja dok oni ispituju granice sopstvenih unutrašnjih svetova. Dosadili su mi. Knausgor je razoružavajućom iskrenošću i neviđenom banalnošću u temi i opisima stvorio kapitalno remek delo iz kategorije navedenih, Lu je lucidan, zabavan i nenametljiv, no to su možda samo izuzeci.

Ovo zapravo uopšte nije tako dobra knjiga, možda je samo do toga.

 

Sonata za lošeg čoveka

Magiju krije reč sonata. Svu lepotu sveta, lice i naličje savršenstva, zvuči podjednako sjajno na svim jezicima. Ne bi je valjalo stavljati u naslove, prve redove i izloge i njome kititi svakojake sadržaje, tako sam uvek mislio. Sonate su pažljivo, melodično, melanholično stvarali samo najveći muzičari znajući za ta tajna pravila. Jer, lako je njome osvojiti, opčiniti, razduševiti, pridobiti čitaoca, prelako. Ali ako među korice niste stavili remek delo, slaba je rabota i greh je nedopustivi i neoprostivi.

Diveći se naslovu više no autoru, kojem sam se oduvek divio mnogo manje, započeo sam pre koji dan sa čitanjem. Nakon prvih dvadesetak stranica besneo sam, pištao, dahtao i prevrtao očima ne verujući šta je sebi dozvolio veliki domaći spisatelj. Diveći se sada već samo naslovu, i mrzeći autora, nepodnošljivo i nepovratno nakon pedeset i neke strane razmišljao sam o pokretanju javnog linča i traženju doživotne zabrane stvaranja čoveku koji je upotrebio reč sonata za ovako isprazno, nategnuto, nepregledan broj puta prežvakano štivo, i osnivanju komisije koja će sprečiti da neko loše knjige imenuje ovako dobrim naslovima. No u nastavku, ispraznio sam svoje negativne emocije i pročitao do kraja, ni sada mi nije jasno kako i zašto, nakon ovakvog uvoda. Na kraju, tiho i samo za sebe, i samo u sebi, možda sam, mada to nikada nećemo znati, i prošaptao koju reč pohvale i divljenja bradatom uglančanom piscu.

Gatalicu sam kao i većina prosečnih čitalaca upoznao u vreme dobijanja najveće nagrade sa romanom koji mi se, za razliku od velike većine onih čije čitalčko mišljenje cenim daleko više no sopstveno, dopao do nivoa oduševljenja, sva ta razuzdana i nepotrebna kitnjastost, prenaglašenost u stilu, u opisu, teatralnost u rečenicama, nadmenost u temama, ma sve mi se dopalo. Posle sam ga gledao kako u pažljivo osmišljenim enterijerima i sa savršenom bojom glasa i visinom tona intervjuiše druge velike pisce na javnom servisu, čitao sam ono što piše o klavirskim stvaraocima i u novinskim feljtonima, uhvatio sam svu tu kuljajuću unutrašnju smirenost i aristokratsko držanje prestonice za koje nikad ne znate da li je pravo ili nije. Ne znam to ni posle čitanja ovog romana za koji još uvek tražim nekoliko ključnih reči koje bi objasnile sve.

Loši čovek iz naslova je preživeo nepodnošljivi tornado autorovog pokušaja da ga ocrni, da u njemu rodi, razvije i na pijedestal popne najcrnjeg đavola, antiheroja kojeg valja ne podnositi, kojeg se valja gnušati. Beskonačno ponavljanje njegove amoralnosti u podnaslovima svih devedeset i devet poglavlja, iskonska zloba koja izvire iz ostarelog starca iz beogradskog kruga dvojke koji je bivši političar i smutljivac, direktor i udbaš, espeesovac, na kraju i zvanični ubica, sve je to bilo u službi zaludnih pokušaja da junak romana i praktično njegov jedini protagonist završi kao usamljeni izlapeli gospodin Barns. U životu se nisam susreo sa piščevom nekontrolisanom željom da tako izmuči svog junaka, od naslova do poslednjeg pasusa, da ga ižvaka i ispljune na kraju da mi je svo vreme prolazilo kroz glavu kako je ovo Gataličin lični obračun sa nekim gospodinom ili gospodom koja su mu upropastila život ili mu nanela kakvo veliko zlo, kako je ovo osveta pisca koji je na giljotinu stavio svog velikog protivnika. Ali, zaludno, dao mu je tu sonatu u naslovu, a ona je sprala sve njegove grehe.

Loši čovek iz naslova je ujedno i pasionirani posetitelj antikvarnica i kolekcionar vrednog porcelana, mušterija malih i velikih gradskih berbernica u kojima priča svoje lažne i epske priče, redovni gost noćnih bordela, večiti zaljubljenik u klasičnu muziku i vlasnik sezonskih karata filharmonijskih dvorana i najverniji slušalac trećeg programa Radio Beograda. Loši čovek iz naslova nosi isuviše mračne i divne umetnosti u sebi da bi ostao arhetip zla, loši čovek iz naslova liči na potencijalno autorovo naličje, večno u potrazi za aristokratskim svetom kojeg u glavnom gradu više nema.

Loši čovek iz naslova se zaljubio, odistinski, i ubio iz ljubomore pre toga, izistinski, i umro mnogo pre svoje stvarne smrti u zabačenom sremskom sanatorijumu, loši čovek je ličio na tolike likove, od Osterovih staraca milionera, preko navedenih Barnsova, mrguda i gandalfa, do patoloških i perverznih zlikovaca kojih je puna svetska književnost, da mu je zapravo samo originalnosti i kreativnosti nedostajalo pa da postane ikona jednog vremena i jednog sjajnog romana. Ovako je prošao gotovo neprimetno i stopio se sa gomilom nimalo sličnog ali vrednosno podjednako prosečnog domaćeg proznog sadržaja kojeg su samo briljantna načitanost autora i sposobnost da svojim raskošnim pisanjem udahne groteskno mistični život knjizi izdigli do nivoa ličnih simpatija ka pročitanom.

Ah da, i ta sonata u naslovu.

 

 

Ebanovina- Moj afrički život

Januar je za predano čitanje ili makar usputno listanje putopisa, januar pre bilo kog drugog meseca. Kao i za potpuno i kratkoročno skidanje brade. Tako rezonujem. Novi početak zahteva nove misli koje će da putuju daleko i široko, i novu bradu koja će se pažljivo negovati tokom tih putovanja. Malobrojni januarski spisi su me stvarno odveli na putovanja van misaonih procesa u godini čitanja, a oni koji jesu zauzimaju posebno mesto na polici omiljenih i godine se pamte po njima. Ovu sam planirao bojiti suncem, toplinom i prostranstvima kojima se ne vidi ni početak ni kraj. Zato Afrika.

Nepreglednost i poetičnost večnog siromaštva vrelog crnog kontinenta zapuhnuli su od početka čudnovatog spisa koji je odmah stavio do znanja da neće mariti za hronologiju pisanja u bilo kom pogledu. U tom smislu biće ovo pomalo haotično lutanje velikim brojem afričkih zemalja tokom dosta širokog vremenskog perioda, od sredine šezdesetih i početka oslobađanja od kolonijalne čizme pa do kraja veka. Detalji autorovih poseta gotovo nestvarnim zabitima, neobeleženim putevima i nepostojećim pravcima, na papiru su reportažne, novinarske, kolažne, a iznutra duboko lične i pune neskrivenih simpatija i nekritičkog poštovanja prema istoriji kontinenta i njegovih stanovnika.

Decenijama je Kapušćinski, poljski novinar i istraživač, krstario Afrikom i to najčešće sa poluispravnim domorodačkim terencima, pešačio danima po pustinjskoj vrelini na kojoj se umire, pričajući sa ljudima kojih nema u knjigama, koje ne beleži istorija koje nećete naći nigde osim ako ne zađete duboko i daleko u srce prostora. Živeo je sa ljudima, bosonogim, siromašnim materijalnim dobrima, bogatim nekim neobjašnjivim spiritualnim duhom. I svo vreme pisanja, gotovo da ne biste ni na tren mogli da osetite da se žali, da se muči ili da ne biste i vi isto tako, ma koliko zastrašujuće to zvučalo. Davili biste kobru težinom sopstvenog tela u samoodbrani, gledali ostarele lavove kako u očaju komadaju ljude, lično proživeli devet krugova pakla malarijske groznice dok vam upućeniji lokalci koji su je preživeli natovare sanduk na vas i sednu na njega ne bi li vas ugrejali, otkrivali na podnevnom peščanom suncu zašto se samo voda voli više od žene, zašto je voda blago veće od ostatka univerzuma, skrivali se pod senkom jedinog drveta bagrema i slušali domorodačke priče, jel da da biste.

Kontinent bez pisane istorije, bez naznaka za promenama u nadolazećim milenijumima, i bez rashladnih sistema koji bi omogućili disanje na bilo kom pedlju kontinenta izuzev u tako dinamično i simpatično opisanoj Ruandi, zemlji u koju sam se nakon čitanja zaljubio. One koja je van tokova, van puteva, van informacija i van svesti da van nje postoji život. Ona koja je bila kolonija više država a pojma o tome nije imala. Kakva zemlja.

Kažu da je autor ovim spisom stvorio novi književni žanr, reportažni roman. Kažem da je to irelevantna birokratska kategorija. Čitanje obogaćuje, u svakom mogućem aspektu. Tokom čitanja se sablažnjavate, plačete, histerično smejete, vičete i ričete, živite kontinent koji nikada i nikako nećete živeti, najverovatnije. Čitanje koje peče kao saharsko Sunce i boli kao priča o groblju slonova, najtužnija koju sam u životu pročitao.

Daleko je, i daleka mi je, Afrika, ostala i posle ovog čitanja. Malo je bolje dišem, daleko bolje razumem, ali je daleka, nepregledna i nedostižna. Afrika pripada Kapušćinskom, niko je osim njega ne voli i ne poštuje toliko. Meni ostaje lepota pisanja i doživljavanja trenutaka i milisekundi koje je hvatao Rajnsmajer širom sveta, ili toplina i umirujuće dejstvo Maksimovića kao jedini putopisi posle kojih sam stvarno i putovao na mesta o kojima su pisali.

 

 

Pink Flojd- Kad svinje polete

U sumrak toplog julskog popodneva, daleko odavde, i davno odavde, miriše rat, ali moje desetogodišnje iskustvo boravka na ovom svetu to još ne oseća. Rođendan mi je i nakon tradicionalnog pečenja i torte za užu i širu familiju na redu je bilo slušanje radio čestitki sinu, unuku, bratu, bratancu, drugu iz klupe. Svašta su mi naručivali, malo toga ili ništa je imalo ikakvog smisla ili muzičkog kvaliteta. A onda bi voditeljka rekla da je ostao još očev blok pesama sinu prvencu. I tada bi polako, kao usputno, ljudi počeli da ustaju jer je taj blok za većinu imao zvuk i miris fajronta. Jer nakon veselih, svima znanih, pevljivih domaćih narodnjačkih napevanja, ćale je insistirao da se puste redom: Layla, Child in time i na kraju Shine on your crazy diamond. Slušao sam. Zvučalo je prelepo mada moje desetogodišnje iskustvo boravka na ovom svetu još nije umelo da objasni kako je i zašto je prelepo, i kako i zašto obogaćuje, menja i razbija monotoniju boravka na kraju sveta u ličkim zabitima detinjstva.

Nekoliko godina nakon toga, u poluuspešnim pokušajima prilagođavanja na novu sredinu i u novo društvo, nakon prisilne promene mesta stanovanja, odrastanja i sazrevanja, najveću muku sam mučio pokušavajući da se uklopim u aktuelne muzičke tokove. Jer, van onih rođendanskih čestitki, ratno detinjstvo nije imalo jak miris muzike, a ovde, među ovom neoštećenom decom, svi su nešto slušali. Uglavnom doktore. S tim što mi sa Igijem nije išlo nikako, pa sam pokušavao sa Albanom. Iskreno, bilo je odvratno ali ja nisam imao hrabrosti da ikome priznam da je odvratno, a nisam imao ni da ponudim sebi išta smislenije. I onda sam se setio tih rođendandskih čestitki i zamolio ćaleta da odemo zajedno u CD shop i odaberemo nešto. I tako, u radnji na Spensu, jer tada su sve radnje sveta bile na Spensu i samo na Spensu, on je odabrao balade Dire straitsa (ovo je lagano, svideće ti se, s njima se ne može pogrešiti priznao mi je posle a i voleo ih je), Deep Purple Live from Tokio (čist rokenrol kaže on, jednostavan i opet dovoljno melodičan) i Wish you were here (moja omiljena ploča svih vremena, opet mi kaže, ovo uzimam više zbog sebe jer su sve ploče ostale gore u povlačenju sa ognjišta a tebi ako se svidi, super). Tada mi je rekao da iako pojma nema sa engleskim zna da je njegova najdraža životna kompozicija o sjaju ludog dijamanta posvećena genijalcu koji je osnovao bend pa posle poludeo.

Beše to zapravo kaseta sa onim čuvenim omotom rukovanja u plamenu. Nakon čitanja ove knjige znam i ko ga je i kako dizajnirao, kao što znam i apsolutno svaki drugi detalj od postanka do smiraja velike grupe. Naročito dobro znam sve o uticaju Sida Bareta, ne samo na stvaranje benda i početnih elemenata njenog muzičkog puta već i o mitskom delovanju na čitave generacije ljudi nakon toga. Skidanje svih delova mistike sa nikad upotpunjenih saznanja o tom fascinantnom čoveku najdraži mi je deo ovog brzog čitanja i sporog sleganja utisaka. Vratilo me je veoma retkom slušanju prvog albuma koji je zapravo njegova zaostavština.

Jer, sve knjige koje pričaju o životu velikih bendova liče jedna na drugu. Sve ih pišu kvalitetni i obrazovani novinari, sve teže ka distanciranosti i objektivnosti koja neće previše ljutiti junake o kojima se piše i koji su ih svojim intervjuima i stvorili, sve su ukalupljene sličnim rečenicama, frazama, pasažima hronološkom složenošću koja pretenduje da te vodi celim putem na način na koji su te grupe i živele. U tom smislu, ova knjiga nije nikakav izuzetak, naprotiv. Ali je sjajna. Zato što se radi o mamutskom bendu sa nepreglednom zaostavštinom zato je valjalo biti dodatno strpljiv, smiren i staložen u njenom stvaranju, nešto slično osećaju potrebnom za slušanje većine njihovih albuma.

Nema detalja koji mogu spisateljski oduvati, ali se čita lako i sa nepodeljenim uživanjem, ako ste makar malo, nekada, voleli ili slušali grupu. Ako ste pasionirani fan, ovo bi mogla biti sveta knjiga. Ulazi duboko, sasvim duboko u mračne tunele kako intergrupnih odnosa tako i u misli većine članove originalne postave, u krize i padove, u pohlepu za novcem koja kod većine nije manjkala. Nakon čitanja, znaćete sve što je potrebno, i daleko više od toga. U večnom plamenu sukoba između Votersa i Gilmora koji bukti tokom cele knjige, zauzimao sam malo jednu malo drugu stranu i na kraju ostao naklonjeniji ovom drugom, zabezeknuto sam ispratio fascinantno prisustvo Bareta tokom čitave priče, čak i kada ga više uveliko nije bilo ni u obrisima. Proganjalo ih je njegovo ludilo i njegova briljatnost svo vreme, neverovatno je koliko nisu uspeli da je se oslobode čak i kad su pokušali tu opsesiju pretvoriti u muziku posvetivši mu ceo album. Iz dubokih hodnika srednjoškolskih sećanja opet je isplivao Jug, momak koji je, iako ih je voleo, tvrdio da je sve nakon Piper at the gates of dawn za klasu ispod Baretove unutrašnje psihodelije i da ovi samo plivaju na temeljima koje je on postavio, od tema preko svetlosnih efekata i krajnjeg proizvoda. Dva dana vrtim taj album i shvatam da je vrlo, vrlo blizu istine. A opet, malo spominjani Meddle i Wish you were here će ostati najdraži, barem još neko vreme.

Na kraju, imam utisak da otac neće pročitati knjigu kad i ako mu je odnesem. Pitaće šta sve ima unutra, a kad mu ekstatično ispričam suštinu, onda će reći da sve zna. I zapravo, biće dobrim delom u pravu. Što ne znači da ovo nije kapitalno delo vredno svakog slova čitanja, sa rekao bih (mada i dalje mislim da to ne umem dobro da procenjujem) briljantnim prevodom Dejana Cukića.

 

Limeni dečaci

Sećam se dobro, većinske reakcije domaće javnosti nakon dodeljivanja najveće nagrade 2015 godine. Iz njih je sijala ogorčenost, razočarenje pa i otvoreni bes prema nečem što je gotovo nedvosmisleno ličilo na potpunu politizaciju književnog Nobela, dela nagrade koji je valjda koliko toliko u nas Srba do tada čuvao dostojanstvo sopstvenog imena. Trudio sam se da ostrašćene komentare brzo prelećem i probam da se skoncentrišem na deo ljudi koji je stvarno imao kontakta sa autorkinim opusom. Ali ni tu stvari ne bejahu bolje. Prosečno antiratno piskaranje sa naglašavanjem sovjetske, čitaj ruske krivice u svim opisivanim ratovima, stajalo je uglavnom. I poverovao sam, mogu reći, dobrim delom sam poverovao i ostavio gospođu Aleksijevič daleko od očiju. Sretao sam je vremenom, streljali su naslovi i šlemovi sa polica, ali nisam se dao. I nemam nikakav racionalan odgovor na to šta se u međuvremenu promenilo izuzev činjenice da je ovaj roman došao u daunloudovanom paketu šarolike literature namenjenoj Kobovom čitaču, i neke čudne poetske lepote samog naslova koju sam uvek potajno voleo.

Sve su knjige koje pišu o bilo kom ratu, i svi filmovi, i sveukupna umetnost u suštini duboko antiratni. Nema tog vojničkog, istorijskog ili fanatičnog proglasa koji od više ili manje sistematskog međusobnog ubijanja mogu da naprave proratni manifest. Nema. I u tom smislu nazivanje bilo koje knjige antiratnom je u startu osuđeno na nepotrebnu banalizaciju. Mada bi pred ovakom knjigom svaka druga mogla da se svrsta u kategoriju dečijih antiratnih priča za laku noć. Vrištanje koje dolazi iz svakog pasusa, krv koja kulja iz svake reči, unutrašnji demoni koji opsedaju i ne puštaju ni sekund vremena, ni dašak vazduha. Razbiće vas ukoliko se ne pripremite, u paramparčad će vas raskomadati, verujte mi.

Ovo su ispovesti direktnih ili indirektnih učesnika desetogodišnjeg avganistansko-sovjetskog rata koji je u smrt odveo 15.000 sovjetskih i čini mi se deset puta više avganistanskih tela. Prave, ogoljene i beskrajno teške ispovesti zabeležene u autorkinim razgovorima sa preživelim povratnicima, vojnicima, medicinskim osobljem, logističarima, kao i članovima porodica stradalih koji su im vraćani u limenim kovčezima. Bez posebnog reda organizovani delovi mučnih monologa, kolažno razbacani po papiru, stenju, drhte, plaču, miluju sopstvene rane.

Za generacije koje su preživele razne pogrome na ovim našim prostorima, teško je naći literaturu koja može šokirati, pred kojom ćete zanemeti, pomisliti kako nikada tako nešto niste mogli ni da zamislite a kamoli čujete ili lično doživite. I u domaćim postratnim umetničkim odjecima pije se mokraća, siluje se, igra fudbal raskomadanim delovima tela, a opet, sve je to ovde tek početak, tek zagrevanje pakla koji se dešavao u Avganistanu i samo ga je vešta ruka pisca koliko toliko sistematizovala i dala mu preko potrebnu emociju, čitljivost i delimičnu podnošljivost.

Na kraju dela sa ispovestima, koje učeni ljudi nazvaše vrhunskom dokumentarom prozom, domaće izdanje sadrži i preko potreban Prolog, dopunu koja govori o onom što se dešavalo u prvim godinama nakon objavljivanja Limenih dečaka u tada već nezavisnoj Belorusiji. Potpuno razumljiv i očekivan stampedo reagovanja sovjetske javnosti po običaju se podelio na one koji su plakali nakon čitanja i one koji su vrištali na autorkin nedostatak patriotizma i otvoreno skrnavljenje svetog rata. Tu su i beleške sa suđenja na kojem je nekoliko ljudi koji su stvarali knjigu dajući intervjue Aleksejevičevoj tražilo zaštitu časti i ugleda zbog iskrivljenih ili netačnih prikaza kojim su navodno bili izloženi. Osvrti kolega pisaca, čitalaca dnevnih novina, pogrdnih dijaloga iz sudnice, da ne poverujete kakvu je oluju nekada negde, ne ni tako davno, izazvala jedna knjiga. Podsetila me je na već opisivane gimnazijske diskusije u kojima sam uvek vatreno zagovarao tezu da pisac mora da se bavi životom, da ne sme da žmuri, da mora da drma i mrda ljude, sve suprotno onome u šta se danas većinski pretvorila domaća a dobrim delom i svetska bestseler književnost. U tom smislu, iluzija o nepogrešivosti Nobelovog komiteta koju pažljivo negujem nastaviće da živi i nakon ovog čitanja, možda i jače no ranije. Ne sumnjam ja da su u razmišljanjima prilikom odlučivanja provejavali a možda i sasvim otvoreno duvali aktuelni antiruski vetrovi globalne politike, ali intenzitet autorskog pečata koje nosi samo ova čudovišna knjiga bio je dovoljan za bilo kakvu nagradu, u bilo kom svetu.

Amerikanci su decenijama proživljavali i dalje proživljavaju vijetnamsku apokalipsu. Pretvorili su je u tonu fantastičnih rukopisa, slika, albuma, pa i holivudskih blokbastera. Ne znam da li im je i koliko lakše. Pakao je pakao. Rusi su sve stavili u jednju knjigu, ovu knjigu. Ne treba i ne može više i mučnije od nje. Morali bi i trebali to da znaju kad budu davali konačan domaćinski sud Aleksijevičevoj.

 

E baš vam hvala

Retko koji autor me je vodio u tolike rasprave, diskusije pa i otvorene neprilike kao imenjak. Većinu sam pretvorio u nekoliko tekstova ovde na blogu koji svedoče o večitoj zaljubljenosti u to superbrzo, neobavezujuće i uvek zabavno pisanje koje ne pretenduje ni na šta osim da podjebava do maksimuma. Prvu, prekandžovsku fazu koja je zaključena sa tim remek delom sam obožavao, ovu postkandžovsku mnogo manje, doživljavajući je kao autorovu potrebu da namlati novce, sasvim zasluženo i razumljivo. Kad je ovo čudo izašlo, izbegavao sam ga uspešno i veoma aktivno sve do sada. Kvazinostalgični postkomunistički manifest nedostojan uzimanja, mislio sam samouvereno i drsko, i zajebao se kao nikad u životu.

Jeste da u prvih nekoliko strana čitanja shvatite da junaci furaju Obod i Gorenje smartfone, da Zastava proizvodi turbo motore i bluetooth multimediju u osvnovnom paketu opreme, da je dvadeset prvi vek i da je komunizam preživeo. I jeste da to zaliči na gore navedene sumnje. Ali zabavno je, jebiga. Odlično je. Tera neusiljeni smeh na lice. Uzeo Vidojković i srušio SFRJ predsedništvo u air crashu i izmaštao kako bi bilo živeti bez njih i bez rata. E sad, ne bi on bio on da je to neka obična fantazija za koju ćete odmah reći ha, pa tačno bi ovako bilo. Ma kakvi. On po običaju pojača stvar do maksimuma izdržljivosti misli i pusti da ga vozi.

Ne bi sigurno bilo kao u ovom romanu. Al koga briga. Ovde je odlično. Domaća industrija radi kao blesava, prati i nameće trendove i inovacije kakve ne bi uspevala ni u čijoj ludoj glavi osim autorovoj, Šarlo je očigledno snimio još nešto nakon Bistrog ili tupljeg…( ovde mi malo žao što nas ne informisa kako to zvuči, jel su se Koja i Milan pomirili ili i dalje sviraju svako za sebe, VD je živ i to je tako divno), svetom sporta naravno dominiramo kako nam se hoće, braća Đokovići haraju teniskim terenima (kako je samo frajerski bilo barem u fantaziji dati onoj drugoj dvojici da im se ispune snovi), supersonični vozovi jure zemljom. Potpuno i nezaustavljivo otkačeno i nemoguće u bilo kakvoj stvarsnoti.

Posle se naravno otvore portali, pomešaju se dimenzije, ispliva tmurna stvarnost sa potonulim alterego otiscima svih junaka, idu na sahrane sopstvenim kopijama iz paralelnih univerzuma i puca se na sve strane. I ne zaustavlja se sve do kraja. A kraj je, čitao sam u mnogim komentarima, zbrzan i nespretno izveden. Ne bih rekao. Mislim da prosto nikom nije bilo do toga da dođe do kraja. To je problem.

Nije postkomunistički manifest, pametniji je autor od toga, mnogo pametniji. Oseti se kroz čitanje svest o tome, nema ideologiziranja ili ga barem ja nisam osetio. Puno je špijuna, rupa u glavama, bolnih poređenja među svetovima, raspalih dačija i sivih fasada da bi u svemu bilo ikakvih iluzija ili ideologije. Samo ludački oslobođena i po papiru pobacana kreativnost.

Kakav odmor od teških i tromih čitanja. Marko majstore.

 

Moja borba III

Prošlu čitalačku godinu započeo sam prvim, a završio drugim tomom Knausgorovih ispovesti, bivajući fasciniran i inspirisan sa oba podjednako, možda za nijansu dodatno oduševljen drugim delom u kojem se tako sirovo iskreno i otvoreno bavio roditeljstvom, tridesetim godinama, stvarnošću modernog doba, dakle svemu onom što sam mogao da doživim veoma lično u datom trenutku. Potreban je kao beg, ali ne od stvarnosti, već pravo u nju, pomislio sam, potreban je kao zaštita od gomile prosečnih patetičnih štiva kojima obeležimo svaku sezonu. Prošla godina ne beše dobra ni po čemu, ali je zahvaljući njemu ipak dobila omotač, otisak i oklop koji će je čuvati takvu kakva je. Knausgor je omotač, rekoh sebi i započeh sa trećim delom novu godinu i novu sezonu.

Postoje objektivni problemi u pokušaju racionalnog objašnjavanja kako su ispovesti nekog pisca, ma kojeg, stekle kultni status, pogovoto imajući u vidu činjenicu da ne odišu nikakvom mistikom, nikakvom dramom, tenzijom niti specijalnim efektima, kako u stilu tako u temama. U trećem delu, ti se problemi multiplikuju jer Karl Uve osvetljava najbitnije, manje bitne i potpuno nebitne delove svog, ni po čemu specifičnog detinjstva, počevši od sedme godine ( tvrdi da se pre toga ne seća ničega i u potpunosti ga razumem). Detinjstvo mlađeg brata i sina, gotovo nečuveno osetljivog, plahog i krhkog dečaka koji ide u školu, vozi bicikl, trenira plivanje i fudbal, čita stripove i knjige, tu i tamo koketira sa banalnim i sitnim nestašlucima, zaljubljuje se, doživljava prva iskustva u svemu i svačemu, i između svega toga nekontrolisano i konstantno plače. Na svakoj drugoj strani, imate utisak, u svakom pasusu makar po jednom, suze teku u potocima, ili barem u malim postkišnim baricama. Ne znam da li je stvarno toliko plakao, ali ako jeste, iskrenost kojom je te suze bacio na papir, lepa je, i verujem duboko izlečiva.

Trećem delu nisam dao najvišu ocenu, jer se neka hijerarhija edicije mora napraviti, makar u ličnim favoritima, mada i zato što zaista nisam uživao na maksimumu intenziteta kao sa prva dva. Što ne znači da nije bilo čisto zadovoljstvo prolaziti norveškim porodičnim životom osamdesetih, naprednim školskim sistemom, samostalnošću dece, nama nepoznatim dvenvnim ritualima (ispijanja čaja sa mlekom na primer) kao i bolno teškim odnosom sa autoritarnim, neosetljivim i neostvarenim ocem, čije zahvatanje u dubinu tek predstoji u nastavku, koliko sam video.

Detinjstvo mlađeg brata i sina nateralo me je na otvaranje sopstvenih sanduka sećanja, zapravo otvaralo ih je samo od sebe, osvetljavajući događaje za koje sam bio ubeđen da nisu pohranjivani u dugotrajnu memoriju, uglavnom jednostavnih, dečačkih i ni po čemu posebnih. Tu su, dakle, hvata ti Karl Uve.

 

Sa pašnjaka do naučenjaka

Teslinu priču svi znamo, ili barem mislimo da je tako. Pištalo ju je učinio dostojnom boravka u holovima velike književnosti, hiljade sličnih manje uspešnih biografskih spisa, opčinjenost raznih opskurnih svemirskih tipova njime, učinili su ga sveprisutnim i u svakodnevnom običnom životu, delu nacionalnog identiteta i ponosa, i uvek sve sa dozom velike mistike, uzvišenosti i nedostižnosti koju je i sam naučnik stvorio za života oko sebe. Tesline su ulice, aerodromi, borbe za poreklo, mitovi, legende i posthumna slava. A, podjednako veliki Banaćanin, ostao je u senci, sa samo jednim velikim spisom o onome što je bio za života, onim koji je napisao sam. Pupinove su ulice manje, aerodroma nema, borbe za porekla nema, mitova i legendi još manje, slava je sramotno i nedopustivo mala za takav um i takvog čoveka. I da ne bi američke ambasade koja ga je oživela u efektnoj TV rekalmi povodom stogodošnjice od kraja prvog velikog rata, ne bi bilo ni reizdanja ove autobiografije koja je svojevremeno ovenčana Pulicerovom nagradom, ne bez razloga.

Nedavno sam lutao severoistočnim zabitima Banata, prolazeći kroz mesta za koje u životu nisam čuo, bez putokaza, bez obeležja, pomišljajući svo vreme kako zapravo pojma nemam gde se nalazim. Banat je vazda bio tako poetičan, siromašan, skriven od sveta i prkosno samodovoljan. Ljudi puni ničim izazvanog samopoštovanja, domaćini, bez spolja vidljivih impulsa ali sa vulkanima koji gore iznutra. Banat je roman koji još niko nije napisao, mada ga je Pupin u uvodu i rađanju ove knjige učinio predivnim. Lokalpatriotski izlivi nežnosti, priča o odrastanju radoznalog i bistrog dečaka u austrijskoj carevini, u selu koje ne postoji na mapama, globusima, i boga pitaj kako biste ga i sami našli da se sutra uputite u potragu za njim.

Idvor.

Odrastanje u blagostanju seoskog siromaštva koje daje vremena mislima da lutaju nepreglednom ravnicom, mislima koje su u Pupinovom slučaju samo rojila pitanja o prirodnim fenomenima iznad svih, i genijalno povezivanje istih sa narodnim predanjima, religioznim spisima i običnim životom. Odrastanje obeleženo nacionalnim adolescentskim nabojem koje se graničilo sa principovskim otporom carevskoj čizmi, koja je izdala i izneverila očekivanja naroda koji ga je vekovima branio. U isto vreme, odličan spis za bazično razumevanje srpskog pitanja u Vojvodini, njegovog nastanka i rasta tokom dva veka. Na kraju prvog dela, putopisni osvrt na prvo veliko putovanje, srednjeevropska hladnokrvnost i arogantnost koja ga odbija, prolazak kroz Karlovce, fasciniranost Budimpeštom, hladnoća i nedostatak empatije i prvi prelazak okeana u obećanu zemlju.

Od tog trenutka, pa do kraja, sa manje ili više izuzetaka, ovo je zapravo oda Americi, zemlji koja mu je omogućila da postane besmrtan, zemlji čije je „igranje igre“ života bilo gotovo nepojmljivo kompatibilno sa jednom slovenskom banatskom dušom. Početne godine siromaštva i šegrtovanja po imanjima velike zemlje, učenje od neukih, prihvatanje različitosti, prepoznavanje talenta i omogućavanje mu da živi. Studije na Kolumbiji, usavršavanje na Kembridžu, u Berlinu, na najvećim evropskim univerzitetima, upoznavanje gotovo svih velikih imena sveta nauke s kraja devetnaestog veka, prijateljstvo sa mnogima od njih. Usputne posete i vraćanje Idvoru, postepeno odgonetanje dečijih zagonetki koje su ga i poslale u otkriće sveta. Smrt majke, velika bolest, smrt supruge, patenti koji su ga proslavili i koje je unovčio. Veliki broj strana posvećen pedantnom i koliko se moglo običnim rečnikom razumljivom objašnjavanju fenomena iz sveta mehanike, fizike, hemije, prirodnih nauka uopšte. Gotovo da je nemoguće da ćete ih do kraja razumeti, mada se osnovna nit može pratiti, pre svega jer je fascinatno lepo uvezana sa običnim detaljima iz života.

Uživao sam kao u malo kojoj knjizi, ne samo ove godine. Nije joj trebala nikakva književna nagrada jer se njen kvalitet ogleda u svemu osim u teorijsko književnom smislu. Ne pati od viška očiglednog spisateljskog kvaliteta, diše racionalnošću koja je obložila divno iskrenu introspektivnu priču sa genijalno posloženim razvojem velikog uma i malih misli koje su do kraja postale velike. Nezaobilazno štivo ako vas ikad zasvrbi zašto je Amerika ono što jeste, grandiozna zemlja.

 

HOMO DEUS- Kratka istorija sutrašnjice

Godina koju sam započeo mamutksi pretencioznim naslovom koji je jedva stao na crnu koricu davno ugašene izdavačke kuće, trebao je da probudi želju za štivima drugačijim od relativno utabanih staza beletristike, ali ise ipak najvećim tokom pretvorila u monotono oduševljavanje nimalo inventivnim ali proverenim autorima. A opet, završava se štivom koje sam sa histeričnim oduševljenjem dočekao u domaćem izdanju nakon toliko dugih slušanja o njenom kvalitetu od poznatijih, kvalitetnijih i upućenijih poznanika.

Čitanje je, kao retko kada, podsetilo na savršeno producirane i osmišljene dokumentarce National Geographica u kojima je svaki kadar važan, u kojima svaka scena ima svoje mesto i u kojem se mozaik sklapa laganim popunjavanjem delova, u kojima se vodi računa o detaljima i u kojima je nagomilana ogromna količina nečijeg znanja i podataka, naizgled bez potrebe da vas direktno ubeđuju u stav, ma kakav. Što ne znači da autor to ne radi svo vreme. Ne sećam se da sam se ikada tako dinamično, glasno i burno svađao sa nečijim pisanjem, besneo na delove u kojima sam video zlu nameru ili naopako postavljene teze, ali i aplaudirao strasno i srećno toliko puta da su dlanovi zaboleli, da dlanovi još bride. Baš kao kod NGC programa. Kao malo koji autor i malo koje štivo ovih godina, probudio je uspavane misli o suštini i naterao na interakciju.

Čitanje je kao gotovo nikada, podsetilo na udubljivanje u stručnu psihološku literaturu tokom studija, kojoj je uvek nedostajalo kreativnosti, britkog i usputnog humora i jednostavnosti u definicijama. Valjda sam se zato svo vreme čitanja divio autorovoj sposobnosti da gotovo jezivo komplikovane algoritamske sisteme ljudske svesti, ili zamršene tokove istorije razgrana u jednostavne i gotovo banalne rečenice.

Čitanje je kao apsolutno nikada, golicalo tonu razmišljanja o svetu prošlom, sadašnjem i budućem, o odnosima koji su ga stvarali i to i dalje čline, o filozofskim traktatima, o nedosegnutoj besmrtnosti, o elemetima svesti, o sistemima inteligencije, o Darvinu, o bogovima koji su umrli o toliko mnogo kapitalnih tema koje nedostaju današnjoj popularnoj literaturi zarobljenoj u tunelima individualnih patnji.

Ozbiljna knjiga. Opaka. Bogata smislom. Prebogata znanjem. Gotovo nerealno dobra da bi uspešno krasila izloge popularnih knjižara. Ali uspeva joj.

 

Knjige kojih nema

Uživam čitajući drugi deo Knausgorove petotomne kapitalne edicije, jedne od najboljih u onome što književnost danas može da ponudi. Uživam do nivoa obožavanja. Lik je potpuno savršen i preko potreban ne kao beg od stvarnosti već pravo u nju. Mada, neće ovaj tekst biti o tome.

Povod su autorovi periodični ulasci u knjižare i antikvarnice širom Skandinavije ili kuda god mu se alterego kreće tokom same radnje. Uđe jednom i pazari neki kuvar iz vremena rimskog doba, pa ode kući i porodici sprema jela koja su služili imperatorima, na primer. Ili pokupi nekoliko bogato oslikanih monografija, pa ih usputno i svedeno prelepo opiše dok sprema neki esej. Ili u izlogu police vidi zbirku grafika pa u njima satima analizira nekoliko prikaza anđela, recimo. Ili za potrebe nove priče odvoji nekoliko naslova o srednjevekovoj baroknoj umetnosti. Pomislim kako su sve te knjige tako lepe, prelepe. Pomislim da su savršene, što svakako i jesu.

A onda pre neki dan provedem nekoliko sati u najvećoj domaćoj knjižari. Lutam fantastično sređenim lavirintima, između slušanja savršenog nastupa supruge na tribini. Odem do monografija, izuzev Crnjanskog, ništa vredno pomena. Zavirim u esejistiku; gomila domaćih akademika, profesora i neuspešnih autora mantra o Andriću ili Meši, pobogu. Sklonim se u kulinarstvo, ali samo TVlica, samo hipsterske gluposti. U istoriografiji nekoliko zanimljivih naslova ali bez kapitalnih edicija, čak i domaćih. Deo sa umetnošću je najraznovrsniji, tematski širok, malo haotičan ali dopadljiv. I na kraju, prirodno i logično, inostrana izdanja su najupečatljivija, savršeno dizajnerski rešena i divno složena. Izvesna „A man and his watch“ je omamila. Beše divan dan ali nije promenio osnovni osećaj koji je izazvao tekst.

Knjižare su nam dosadne, jednolične, nedovoljno bogate nedovoljno hrabre da eksperimentišu, da se odvaže da prevedu zastarele kuvare, priče o erupcijama vulkana Krakatau (da, tražim je godinu dana), ili istoriju južnoameričkih rečnih tokova (dobro, sad lupam), da obogate vrlo često sasvim pristojno sređene i dizajnirane prodajne objekte.

Valjda sam zato toliko ponosan na nekoliko naslova sa gornje slike koji razbijaju monotoniju kućne kolekcije. Manje ili više eksperimentalna remek dela. Tražite ih i sami. Vrede.

 

Ja mrzim internet

Izbegavao sam je, oštro, uporno i uspešno godinu dana, bivajući potpuno svestan da se durim kao dete. Nabeđena i nekontrolisana pretencizonost koja je vrištala već od naslova je nešto na šta inače padam, što volim, i ako tokom čitanja otkrijem da ima ikakvo pokriće, oduševljavam se. A ovde je i dizajn korice bio odličan, i izdavač nije propuštao da komplimentira epitetima koji su mi bili zanimljivi. Zaticao sam svakakve ljude kako je listaju na plažama, više nego o ijednoj drugoj čitao prikaze, zabavljao se gledajući goodreads utiske i bivao oduševljen eksplozijama najrazličitijih i najekstremnijih emocija i reakcija koje možete da se zamislite. I sa nedopustivim zakašnjenjem, pročitah je u dan i po, osećaj bi rekao u sekundi, sada, u pokušaju da odgonetnem da li me varao osećaj koji je u pozadini svo vreme govorio da ovo nije vredno pompe niti čitanja.

Pre svega, beskrajno poštujem knjige koje uspeju da me zakotrljaju tako da ih preletim u tako kratkom periodu. Obožavam takvu vrstu čitajuće ekstaze i sposobnosti autora da mi to omogući- Dakle, beše vredno, slatko i dinamično iskustvo.

Sa druge strane, ne treba protivurečiti niti autoru koji se trudi na više mesta da spomene da ovo jeste loš roman. U čisto teoretsko književnom pogledu, profesori na katedrama, i nešto bolji studenti na predavanjima svakako imaju materijala da ga analitički raščereče. Haotičan je, stilski i estetski nikakav, sa razbacanom i polusmislenom pričom o gomili nabeđenih elitnih žitelja San Franciska. Ostatak bi valjao ostaviti navedenim stručnjacima za pljuckanje.

Suštinski, Kolbek je svoju sumanutu pretencioznost sa toliko stila pljunuo na papir da je to divno. Prevrnuo je i iznervirao čitalačku publiku tom raskupusanom gomilom teško svarljivih ali dubokih i neporecivih istina da to nije normalno. Sa mnogo, o baš mnogo nimalo prikrivene potkovanosti o socijalnoj, ekonomskoj, političkoj svakodnevici domovine mu, a i sveta malo šire. Kolbek je u suštini nepopravljivi zaljubljenik u strip istoriju, što mi lično nije bilisko ali svi ljudi koje poznajem iz tog sveta su potpuno fantastični ljudi, koji je nagomilanu srdžbu o brzini svakog mogućeg potonuća u koje se nekontrolisano srlja pretočio u manifest za glasna čitanja, ma šta čitanja, za vrištanja i urlikanja sa nepostojećih govornica bundžija neke nove stvarnosti.

Potpuno svestan da su i stil, i forma, i estetika, i tematska urednost, i smislenost ičega, otišli dođavola, prosto je uzeo gomilu zapisa i razbacao ih po webu kojeg toliko pljuje, sačekao očekivani kult status, zatim samizdao i na kraju se logično i zasluženo proslavio. pritom tako simpatično ložeći i nervirajući silne načitane, prefinjene i uglađene likove. Dopalo mi se, baš mi se dopalo čitanje.

 

Polazak sa stanice Atoča

Na prvi pogled, izgledala je kao jedna od knjiga koje su menjale detinjstvo, prepuna naizgled neusklađenih i haotičnih boja, kao rad iz likovnog u srednjoj školi na slobodnu temu. Avanturistički naslov probudio je uspomene na neke davne i nikad zaboravljene knjižice u kojima su se spominjali vlakovi, polasci, pa i stanice. Na poleđini je uz nezaobilazne i nikad inventivne knjiške osvrte poput ovih, stajala i Osterova pohvala mladom kolegi. Na prvi pogled izgledala je toliko ubedljivo, lucidno i pomalo kičasto da sam zabezeknut činjenicom da je na prvi pogled proletos nisam uzeo, niti čitao, sve do usputnog sajamskog šopinga u kojem nikad ne znaš kako neki naslovi završe u kesama koje vučeš do parkinga.

Nisam imao pojma da je Atoča glavna madridska stanica u centru grada tako da me je već mesto radnje iznenadilo i zapuhnulo na jedan prijatan i egzotičan način, podsetivši na savršenstvo Lisabona, recimo. Mladi američki stipendista sa srednjeg zapada, u boravku u prestonici Španije, sa svojim polupatetičnim prenemažućim i nadmenim stavom, sa čudnim sumnjama u sopstvenu vrednost u bilo kom smislu, sa gomilom belih i žutih pilula u borbi protiv opet polupravih napada panike ili anksioznosti pripoveda minimalistički i dozvoljava da čitanje prođe podjednako brzo kao gledanje Vudi Alenovog filma na primer, na koji zapravo i liči, knjiga, ne narator i junak.

Mladi pripovedač je zapravo pesnik koji ne veruje u kvalitet svog pesništva iako ga stipendija, prijatelji, žene, poznati i manje poznati ljudi koje upoznaje ubeđuju u suprotno, mladi pripovedač tvrdi da natuca španski i da razume tek svaku prestupnu reč iako više no uspešno recituje na književnoj večeri ili govori na tribini u prepunoj sali, mladi pripovedač jedri toplim gradskim madridskim noćima duvajući hašiš, pijući suva vina, lažući naizgled minhauzenovski kada god stigne i koga god stigne, a zapravo mladi pripovedač samo odrasta tragajući za identitom, ostacima dobro skrivenog samopouzdanja i manje skrivenih poetskih i proznih talenata.

Ubacivanje stvarnog terorističkog napada koji je na Atoči odneo stotine žrtava pre neku godinu u poslednju fazu knjige, omogućilo joj je da prodiše i van standardnih introspektivnih elemenata koji dominiraju romanom, da aktuelizuje, osvetli i probudi pomalo usnulu priču, da nametne mnoštva pitanja iz evropskog političkog života koja i danas dominiraju njenom scenom, a bez potrebe da ulazi preduboko u temu u potrazi sa stvarnim odgovorima, tipično američki zapravo.

Vickasto je štivo, veselog ritma, puno duha, očišćeno ikakvih tragova pretenciozne visoke proze, lagano, jednostavno, neretko duhovito i puno fantastično uhvaćenog duha velikog, svetlog i prelepog grada. Podsetilo je na mnogobrojne američke autore koji su u nekoj od evropskih prestonica tražili tragove drugačijeg života, i prijalo je više no mnogi drugi slični. Pa, iako je Tedžu Kol bio ubedljiviji, Kolbek brutalniji, Lerner je blistao na sasvim specifičan način nekog kome i nije mnogo stalo da bude ubedljiv, brutalan ili poseban. Prosto je kul lik kojem je pretpostavljam dovoljno da mu Osterove reči krase šareni omotač proznog prvenca.

 

4 3 2 1

Oster je otvorio ovaj blog. Oster je bio razlog da se unutrašnje oduševljenje nečijim pisanjem koje tutnji i ne staje svakim novim romanom, podeli sa drugima. Savršena predvidivost pisanja, sintagma je koju i danas volim, precizno i svedeno opisuje glavnu nit te ljubavi. Nikada se, pre i posle njega, nisam susreo sa autorom koji se čak ni ne trudi da pobegne od uvek jedne iste pozornice na kojoj pleše svoju prozu. Čekajući nikada duže na novo izdanje, šok kada sam ugledao hiljadustraničnu aždaju u tvrdom povezu, načinila je da na sekund pomislim da će biti drugačije, da na sekund poželim da bude drugačije. Ko još naslovljava knjigu brojkama, nije valjda poklekao u uvek istoj potrebi autora da iza sebe ostavi i jedan roman kapitalac o istoriji neke porodici ili ne daj bože naroda, svašta sam mislio pre čitanja. A sada, nakon njega, mislli su se multiplikovale u narastajuće tonove oduševljenja i razočaranja, naizmenično, kao i sami tokovi ove priče. Jer, iako verujem da nije prvi koji se dosetio takvog koncepta, ovo je priča o nekoliko mogućih verzija života njenog junaka, Arčija Fergusona, pisca iz Njujorka, treba li reći. Genijalan koncept.

Počelo je scenom stupanja neimenovanog doseljenika na američko tlo početkom prošlog veka. Neodoljivo i nepopravljivo je mirisalo na više puta ispričane i samo jednom u drugom delu Kuma genijalno izrežirane dolaske u obećanu zemlju. Počelo je u toliko staloženom ritmu, u odsustvu ikakve drame koju on ima običaj da postavi sada i odmah, u uvodu. Počelo je tako da sam pomislio da ću čitati priču o svakom danu nečijeg života, svakom minutu i svakom trenu. I nije smetalo, jer on ume baš to, da te uhvati i vozi i vozi i ne pitaš kad je stanica za silazak. Trebalo mi je dobrih stotinu i više strana da shvatim da me je zaveo, da uživam na način na koji nisam navikao sa njim, trebalo mi je dugo da shvatim da priča zapravo ima više verzija, da očevi čas ginu a čas su tu, da su prvo bankrotirali a onda izgoreli u požaru, pobogu kako se poigravao sa čitaocem lagano i svo vreme svestan onog što čini. Nisam zapisivao, ali sam pamtio i upijao detalje koje su me ostavljali bez daha, kovanice kao što je „malaksala ravnodušnost“ na primer, neodoljivo pisanje.

Genijalnost sa stvaranjem paralelnih narativnih tokova koji će svo vreme držati veliki upitnik iznad čitaočeve glave o tome koji je život stvaran, da li je ijedan stvaran, nije dovoljna, učinilo mi se u trenutku u kom je čitanje nakratko pretilo da postane pomalo monotono. A onda niotkud, ali bukvalno niotkud, glavni junak ispiše svoju prvu kratku priču, o životu jednog para cipela, najlepšu priču koju sam u životu pročitao, shvatim odmah. Nisam siguran da bih umeo da objasnim kako i koliko mi se dopala, koliko je razmrdala atmosferu, koliko je bilo dovoljno da napiše samo nju u životu i da mu daju sve nagrade. Kratki život jednog običnog para cipela. A ona je samo mali deo, samo detalj, usputni zapis. Eto takva je ovo knjiga. U trenucima kada preti da potone u maniristička ponavljanja, on izmisli novu kratku priču, ili skloni Arčija u Francusku, ili eksperimentiše sa erotskim biseksualnim scenama i iskustvima koja istini za volju i nisu prijala.

Zimski dnevnik je imao sve preduslove da ostane testamentalno delo. Bilo je bezobrazno lično, isuviše i nepodnošljivo ogoljeno i tako vidljivo iskreno, da nije delovalo da tako umoran, pomalo starosti uplašen autor u rekapitulaciji svog života iz sebe može izvaditi ovakav roman. Sa pravom će ući u moderne američke klasike. Detaljno i ultimativno kvalitetno obojio je ključne decenije američke istorije prošlog veka, sve njene velike ratove, zablude, pobede i poraze, i sve to uradio sa svojom prepoznatljivom figurom glavnog junaka, kojem je dao više opcija da proživi tu istoriju. Za nas fanove, Arči Ferguson je morao biti pisac, morao je imati neku opscenu crvenu svesku, morao je pasionirano disati američke sportove, bejzbol naravno više od svih, morao je disati u Njujorku, i morao je biti deo slobodarskog sveta čija su očekivanja danas potopljena. Uz mnoštvo prelepih i divljenja vrednih detalja, uz neočekivano ubacivanje klasične muzike u priču, uz smirenost pripovedanja, analiziraće se na univerzitetima, secirati deo po deo, i biće smatrana velikom, zasluženo. Lično omiljenom, pa i ne baš.

 

Ti i ja, Anđela

Idealna knjiga za pisati kritički nastrojene osvrte, o već viđenom i doživljenom, o besmislenosti vraćanja u devedesete, o jeftinoj ljubavnoj limunadi, o plitkom i pitkom spisateljskom stilu, i sve tako u nedogled. I ima sve to smisla, mogu se i više, i dublje, i dalje nabacivati primedbe koje će stajati na zdravim nogama. Ali meni se čitanje dopalo, baš mi se dopalo. Osvojilo me od početka do kraja, kako, čini mi se, ovakvi romani i treba da urade. A znam i zašto me osvojilo, I odgovor se, očekivano, ne nalazi među gore navedenim potencijalnim zamerkama.

Nagrađivane romane iz autorove mladosti sam uglavnom zaboravio, zbirka priča Ovo nije veselo mesto me je fascinirala kao malo koja, toliko da je godinu i više dana nakon čitanja pamtim, sa sve detaljima većine priča, Let mi nije prijao ama baš nikako, mada je tematski i narativno sasvim korektan, tako da sam sa Arsenijevićem na jednoj večitoj klackalici koja je imala sve preduslove da pretegne ka “ne valja” i ovo je čitanje trebalo biti samo potvrda pripremljenog stava, jer naslov je nikakav, a ja ne volim kad su naslovi nikakvi, reklama je sapunjava, izdavač je naglašeno komercijalozovao i slično. Ali priča je autentična, moćna i iskrena. I, autobiografska, u ne malom broju detalja, to ću misliti samo za sebe bez želje za obrazlaganjem.

A preko potrebna autentičnost i iskrenost došli su iz vraćanja na domaći teren, što bi se reklo, tamo gde je najsigurniji, tamo gde tačno zna kako mu dišu ulice, i kako mu dišu junaci, i kako mu diše olovni smrdljivi grad, i kako mu dišu emocije. Beograd, naročito taj umetnički večito inspirativni mračni deo poslednjih ratova, tu je na svome, i tu ga ne možeš uhvatiti na pogrešnoj nozi. i koliko god je sve o njemu receno, u fantastičnim filmovima i manje fantastičnim knjgama, ovo mi nikako nije bio visak, niti nepotrebno vracanje na prežvakanu prošlost, naprotiv.

Junaci koji postaju roditelji u vremenu koje miriše na kraj sveta, navučenost na dop koja neprestano pulsira i ne pušta, ljubavni odnos koji ne pretenduje ni na šta više od onog što klasičan ljubavni odnos zapravo u osnovi i jeste, mali broj sjajnih sporednih uloga, glavni grad opisan stotinama i hiljadama prideva i epiteta, i ni u jednom nema ni daska veselih niti pozitivnih boja, samo zima, mrak, sivilo, magla, prljavština, dobro poznati autorovi osvrti i stavovi na krivce za započete ratove, nagoveštaj izlaska iz tunela besmisla putovanjem u jedinu zemlju koja ima smisla na kraju, i pomalo hladan i bezličan pogovor sa nabrajanjem domaćih i svetskih događaja iz tih godina (Bekim Fehmiu kog sam čitao pre ovoga je to uradio neuporedivo smislenije) kojima nedostaje glas Baneta Bumbara i ona čarobna muzika. Super je knjiga, odmoriću od nje i kroz neko vreme sa zadovoljstvom čitati upravo izašli nastavak.

VIDEO

 

Istanbul

Prvi put sam je kupio jednog davnog, usamljenog, osunčanog, vrućeg i svetlog leta trošeći rodbinski rođendandski finansijski fond u danima kada se ionako nije imalo šta drugo raditi. Julski pust posegzitovski centar grada. Niste osetili prazninu i pustinju ako niste hodali Novim Sadom s kraja jula meseca, dok ćuti. O niste. Sa tek po kojom polupoznatom, omamljenom i usporenom siluetom koje mimoilazite međusobno se u čudu gledajući razmišljajući šta pobogu radite usred tropskog popodneva u kraljevstvu betona bez daška svežine ili vetra. To je prvo sećanje na knjigu koje se uvek probudi u danima sunca koja zamirišu na taj dan koji bih i danas, decenijama nakon, umeo nepogrešivo da nacrtam u ma čijoj glavi. Nakon toga, kupovao sam je i poklanjao, kupovao i dobijao na poklon tako da sam izgubio korak sa tim koji je ovo zapravo primerak i koje čitanje. Prvo detaljno, pedantno, lagano i potpuno, svakako. Poslednje nije.

Leti volim knjige koje iznutra dišu bilo koje drugo godišnje doba, rekoh li to nekad u ovim tekstovima, ne sećam se više. Ledenu pustoš ruskih zima, lisabonsko buđenje proleća, večitu kišu severa Irske, kako god. A Pamukov Istanbul je, to mi se urezalo još onog davnog leta je sve samo ne topao i letnji grad. Siv je, beskonačno i beskrajno siv, kišovit, hladan i okupan crno belim fotografijama na gotovo svakoj strani. Fantastičnim fotografijama melanholičnog i usamljenog grada koji sa sobom neumitno, tromo i bez imalo volje vuče svu svoju nagomilanu istoriju. Pamukov Istanbul je umetnička biografija grada i istovremeno piščev autobiografski esej. Oba su divna, i nijedan ne preteže. Teku paralelno, dopunjujući se.

Dominirajuća nota melanholije ulica i duše grada katkad ne daju disati. Postoji knjiga pod naslovom Anatomija melanholije o kojoj sam toliko čitao kod drugih pisaca a koju je Pamuk ovde načinio dodatno mističnom i potrebnom da bi se zapravo ušlo u suštinu pojma. Napisana je u veku koji je Servantes oteo samo za sebe, pa je hiljaduipostranična enciklopedija jedne emocije ostala u drugom planu. Ovde je, koliko sam do sada iskopao, nisu prevodili. Sad me zapravo ta knjiga interesuje više od svih ostalih ikad napisanih. Ne samo da bih disao tajne Istanbula.

Istanbul zapravo nije niti toliko mističan, niti tajnovit, pa čak ni melanholičan ako poznajete beogradsku jesen, ili staro jezgro grada. Iste fasade, ista večita tmina pre klimatskih promena, isti mentalitet, isto unutrašnje i spoljno siromaštvo i ista savršena lepota istoka koja bi da diše zapadno. Takav je osećaj dominirao čitajući.

Pamuk je zapravo mističniji. Bogata porodica. Elita grada. Bezbrižno detinjstvo. Zapravo porodična disharmonija koja dete odvede daleko od sveta. Slikarstvo kao prva prava ljubav. Slikarstvo kao prvi pokušaj prikazivanja grada u kojem je proveo čitav život. Brojao je brodove na Bosforu kao klinac. Onako, pravi autistični momenat knjige. Pedantno brojanje brodova koji prolaze. Pa onda velika pomorska nesreća koja je zatresla grad. Ima tih bizarnosti koliko vam volja. Šta ti je kad veliki pisac pusti ruku. I kako je dobro što nije postao slikar.

Smirenost. Kiša. Tramvaj sa naslovnice. Ulice i ljudi koji ćute samoću istorije. To su utisci. Prelepa knjiga. Valja joj dodati sunca listajući je leti da ne zaspi u svom tom sivilu.

 

 

Riba u vodi- Memoari velikog pisca

Proleće nije dalo koži da diše normalno i vrhunac te zapare bio je u noći knjige, manifestaciji koju veliki izdavač periodično praktikuje da bi upristojio cene i omogućio bogatije pazare. Sparina koja je grickala i umarala do te mere da me podsetila na opise junskog Njojrka za koji kažu da kroz njega šetaš kao kroz oblak vruće vode spalila je i poslednju želju da prošetam knjižarama u kojima za promenu vrvi od ljudi i odaberem nešto lepo. Ostao je taj naizgled jednoličan i hladan trenutak onlajn kupovine u kojem se ne uživa ekstatički mada može da prija na čisto praktičnom planu. Nedostaje mu ipak preglednost police više no mirisi ili hipsterski uzdasi boravka među knjigama. Nedostaje do te mere da me pored unapred planiranih naslova terala da razmislim kojom knjigom da zadovoljim uslov velikog popusta, pa sam umesto pretrage potpuno nepoznatih mi naslova konzervativno uleteo u kutak nobelovaca i odabrao jednog od najdražih, u memoarskoj ispovesti o kojoj nisam znao ništa do da ju je u gotovo estradno uspešnom gostovanju promovisao pre neku godinu i kod nas.

Ljosu sam upoznao sa jednim od romana koji ovde nije preveden, Pripovedačem, opčinio me je na jedan specifičan način, pun mistike i halucinogenosti dovedenih do genijalnosti u samom načinu pripovedanja. Neka od kasnijih čitanja znatno popularnijih mu štiva načinila su da se podjednako pitam da li se radi o istom autoru i koliki je talenat stvaralaštva potreban da ti i pitki poluerotski romani izgledaju kao potpuna klasika. Veliki, preveliki shvatiću tek nakon ove knjige.

Pre toga, boravio je autor u brojim analizama i tekstovima popularnih i manje popularnih magazina i portala na koje ni ne znam kada sam zalazio, boravio je manje kao heroj a više kao meta za iskaljivanje levičarskih frustracija, kao odvratni elitista dostojan najvećeg prezira. I pored ponekada fantastično ubedljivih argumenata u prilog tim tvrdnjama, počeo je da mi se dopada još više. A nakon što je Nedeljnik otkupio prava na prenos njegovih kolumni i tekstova u kojima se bavio svetskim društveno političkim aktuelnostima, fascinacija je postala potpuna. Jer, postalo mi je jasno, radi se o pravom frajeru sa stavom, pomalo klasično liberalnim, očigledno ispeglanim da se zaista dopadne vladajućim mondijalskim kastama, ali autentično i briljantno iznesenim. I kad je branio španski centrizam u katalonskom pitanju, i izraelsku vojnu agresiju, nije mi zvučao odvratno, naprotiv, uspevao je da osvoji, da ubedi, nisam umeo da objasnim kako. Bio sam ponosan što imamo novinu koja takvog lika jednom mesečno zvizne na naslovnicu. I sad sam.

Često, možda i prečesto sam poslednjih godina tumarao po autobiografskim, memoarskim spisima velikih i manje velikih autora, živeo njihove komplekse, ispovednu patetiku, nostalgičnu romantiku i ego tripove. Prijalo je i umaralo u isto vreme, ogoljavalo je živote i epohe stvaraoca do gole kože, a opet samo je Osterova bila toliko bezobrazno očigledna, direktna i dokumentarna da nisam mislio da će joj se ikada približiti ijedna druga. I nije. Ova je napravila zaseban deo. Jer, nije ovo rekapitulacija. Ljosa ju je pisao u punoj snazi čoveka od pedeset i kusur godina koji nema nikakvu nameru da svodi ukupan životni račun, naprotiv. Nakon kratkog i čudnog izleta u peruansku politiku i pokušaja da postane predsednik zemlje, seo je i napisao memoarski spis koji više liči na kratki predah čoveka koji se tek sprema za dalju ekstazu života. Blic udah na površini za nastavak pustolovnog ronjenja, na primer. Nema opraštanja ni od koga. Nema velikih i dirljivih trenutaka. Nema bacanja celog sebe na papir. Ne. Samo dva parčeta velikog života.

U paralelnim naracijama, jedna u kojoj su svi detalji trogodišnjeg boravka u blatu peruanske politike (uz sav napor, nemoguće je bio ne povlačiti konstantne paralele sa ovdašnjim sistemom, likovima, događajima i karikaturama) i druga koja je opisala najzanimljivije godinje odrastanja i stasavanja jednog divljeg i pomalo razmaženog tinejdžera. Snovi, iluzije, porodični brodolomi, bordeli. Ne zna se koji je tok ubedljiviji.

Dobro, zna se. Lično draži i nešto pikantniji ostaće ovaj politički testament, na šta mi zapravo taj narativni tok i liči. Kao neko ko je imao nešto malo kontakta sa tim čudovištem tokom sazrevanja koje mi ga jeste ogadilo ali opet sa dozom doživotne radoznalosti, bilo je fascinantno iskustvo upoznati pokušaj jednog književnika da baš sa tim autoritetom velikog pisca, postane predsednik jedne prilično velike, nenormalno heterogene, čudne i mnogoljudne zemlje. Neuspešan, dakako. Da li je tako bilo bolje za Peru, paaa, možda i jeste. Iako je čovek koji ga je pobedio na izborima bio još manje političar establišmenta koji je nedugo nakon pobede odveo zemlju u novu ogoljenu diktaturu, nije me ovaj spis ubedio da bi Ljosa išta bolje od toga uspeo, uz sve lične dobre namere. Dubina sistemske korupcije, siromaštva, ogrezlosti u terorizam, ekonomske obezglavljenosti, svakako nije mogla da biva izbavljena na čelu sa književnikom koji je istinski verovao u dobrobiti male privrede i velike demokratije. A opet, iza sebe će ostaviti turbulentnu izbornu kampanju do detalja opisanu u jednom velikom književnom delu. Dovoljno. Sva inteligencija i racionalnost jednog umnog čoveka punog zabluda leži u tom delu naracije. Mnoštvo zanimljivih činjenica poput odbijanja da se vidi sa Papom Jovanom iz etičkih razloga, naizgled čudni dokumenti iz arhiva američkih obaveštajnih službi da uopšte nisu bili oduševljeni činjenicom da na čelu Perua vide liberala, demokratu i pacifistu?, mnoštvo opisa sumornih sastanaka, dijaloga, i jedna neverovatna energija čitavo vreme kampanje, verno preneta na papir. Sjajan dokument.

Onaj drugi narativni tok, odrastanje, adolescencija i sazrevanje. Suštinski sadržajniji, čistijom životom bogatiji, iako ne bez porodičnog nasilja, paranoja, ranog upoznavanja bordelskog i boemskog života i preranog braka, ipak su lišeni velikih šokova i krupnih događaja koje niste viđali na drugim mestima, u drugim filmovima i drugim romanima. Nisu šokirali mada im ne nedostaje autobiografsko dokumentarno bogatstvo. Ljosa je svakako živeo dinamično, ne gubeći vreme i ne traćeći dane, radeći svašta i misleći svašta. A opet, deluje da je na tom kontinentu takva strast za životom nešto uobičajeno. Kako drugačije objasniti emociju momka koji otkrije Dostojevskog tako što iščita Karamazove odjednom, u dvadeset i četiri sata, nakon što je već bio hipnotišuće neispavan i iscrpljen. Kakav je to vulkan iznutra. Karamazove? Pa to je čitav jedan život u jednom danu čitanja. To je nenosiv teret odjednom. Eto, takvi detalji u ovakvim spisima me fasciniraju.

Na kraju, ostaje pisanje, veće od ma kakvih epiteta do sada dostupnih i smišljenih u rečnicima svih jezika. Nateralo me da prvi put u životu pišem tekst oslobođen želje da ga ikad završim. Fascinirala me je nanovo ta sposobnost da se piše tako lepo, sređeno, dirljivo, ali bez ikakvog specifičnog kvaliteta za koji biste se uhvatili i rekli, evo zašto je veliki. I pored ovoliko uživanja, promišljanja, čitanja i pisanja o svemu tome, ni sam nemam pojma šta je to što ga čini tako čitljivim. Teofil Pančić kaže da se kod Ljose to zove prohodnost. Izvrstan termin. Prohodnos čitaoca kroz tekst.

 

 

London- I tom

Retka je, gotovo nepostojeća potreba za istorijskim čitanjima. Pravdam je višedecenijskim postojanjem kvalitetnih kablovskih TV kanala koji su i tematski i produkcijski i multimedijalno do savršenstva doveli obrađivanje svih važnih, manje važnih pa i nevažnih događaja i epoha. Nešto češća je, pak, potreba za književno istorijskim čitanjima, pa iako je uvek stajao veliki znak pitanja nad smislenošću takvog termina, uspešno se odomaćio, i u većini knjižara ima svoj ugao u kojem se u zavisnosti od kreativnosti zaposlenih mogu naći raznolika štiva, od zaista poluistorijskih drama do klasične beletristike čija je radnja smeštena u ikakvu prošlost. Ali umoran od autističnih introspektivnih proznih melodrama, gledao sam da se okrenem na ma koju stranu pa i tu. I sretnem se sa ovom trilogijom.

Pomalo bizarno, i razočaravajuće, delovala mi je činjenica da je isti autor na isti način napravio knjige o Londonu, Parizu i Njujorku. Nemoguće je biti toliko posvećen, temeljan i prisutan u istoriji tako različitih mesta, mislio sam i odabrao londonsku priču, pre svega zbog britanskog porekla autora računajući da je tu na svom terenu, i emotivno a ne samo književno ili naučno, i zbog činjenice da je London uvek bio san, i zbog toga što zapravo vrlo malo znam o njegovom višemilenijumskom životu. I prijalo je čitanje, više no što sam mislio, i dovoljno da se nastavi, sa druga dva dela.

Fascinantan je pokušaj, praviti priču o jednom gradu tako što ćete jahati kroz čitav njegov dveivišehiljadagodina dug život, prateći istoriju kako izmišljenih književnih junaka, porodica i loza, tako i stvarnih istorijskih ličnosti, i načina na koji su ga gradili, rušili, palili i sa njim bistvovali svo vreme, usputno držeći besprekorne mini časove istorije i koristeći široko dostupnu dokumentarnu građu tako da knjigu zaista sa pravom možete zvati i romanom i istorijskim spisom.

Fascinantan je pokušaj, i makar u ovom prvom delu, osvežavajući, pitko i plitko pisan, informativan, interesantan i lep. Svako poglavlje zasebna priča. Svaka priča zasebni junaci. Svi junaci potomci onih prethodnih. Od prazne ostrvske keltske močvare i prvih rimskih dolazaka i Cezarovih osvajanja, preko postepenog i viševekovnog razvoja kraljevstva, viteštva, kmetstva, zaključno sa pojavom prvih znakova demokratskog uređenja s kraja dvanaetskog veka.

Fascinantan i divljenja vredan pokušaj, očigledno više nego učenog i načitanog autora, koji je ujedno i sasvim solidan pisac. Dovoljno dobar da ovako mamutski pokušaj ne propadne u svojoj megalomanskoj ideji, i dovoljno skromnih mogućnosti da pisanje ne bude potreba sama po sebi, da ne fascinira i ne oduševljava ni rečenicama, ni stilom, ni ritmom, koliko hronološki sređenim mislima i idejama, i banalno i jednostavno osmišljenim junacima koji će vas držati budnim dok pričaju o najvećem od svih gradova.

Zasluženo ovenčano bestseler nalepnicama i prijatna promena i odmor od svakodnevnih čitanja.

 

 

 

Moja borba I- Karl Uve Knausgor

Volim iracionalne doživljaje književnosti, umetnosti uopšte, zapravo. Osećaje koji se ne objašnjavaju jednostavno, niti zvuče smisleno, niti se uklapaju u koncept postojećeg. Osećaje koji stoje iščašeno na plaži racionalnog. Ali, ne doživim ih često čitajući, uopšte, zapravo sve su ređi. Tim više raduju.

Opčinio me je Knausgor odmah, već nakon prvih nekoliko strana. Gotovo da bih mogao reći na prvi pogled, na prvu reč, na prvi miris atmosfere koju sam osetio. Opčinio je na način posle kojeg mi je bilo jasno da više neće biti mesta racionalnim spoznajama pročitanog, neće biti pravog kritičkog osvrta na napisano, ma šta bude ritmiralo do kraja čitanja. A ritmiralo je svašta, u ne uvek sređenim mislima autora, ritmiralo je tako da je bilo mesta za dobaciti svašta, ali taj osećaj s početka, ta opčinjenost koja veže, ta neobjašnjivost koja me naterala da odmah tvitnem da će ovo biti godina mojih borbi i malo čega drugog, to nije dalo nikud do oduševljenju i zaljubljenosti.

Ne u način pisanja. Jer, on je gotovo nepodnošljivo normalan, skandinavski, operisan od potrebe da oduševi, da se citira, da raspali književnu ekstazu, naprotiv, surovo normalno, racionalno, realistično, svedeno pripovedanje. Niti u samu priču, jer ona je autoosvrt na najvažnije delove iz dalje, a nešto malo iz bliže prošlosti, ne autobiografiski spis, taman posla, jer niti ide s početka, niti ima vremensku sređenost, niti obrađuje život sistematski detaljno, naprotiv, gotovo bezobrazno je okrenuto tek nekolicini događaja koji su snažno uticali na neka Knausgovora životna promišljanja, i to događaja koji su sa izuzetkom očeve smrti, zapravo veoma banalni, svakodnevni, svi smo ih prošli, takvi događaji tvore knjigu.

U stav sam se zaljubio. Muški je, iako plače često kao dete. Jasan je. Ne uvija, ne laska, ne traži pažnju, ne laže, ne izvoljeva. Frajer je, na način na koji su i pisci i ljudi sve manje. U način ekspresije stava. U način pripovedanja stava. U hrabrost da je tvori onakvom kakva jeste. U sposobnost da je u realnom pripovedanju dosadnih dana pretvori u opčinjavajuće štivo. U mogućnost da autobiografski spis pretvori u udžbenik života sa kojim se tako lako poistovetiti. Potpuni je frajer. Samo je takav lik mogao stotinu strana na primer, posvetiti novogodišnjoj žurci iz adolescentskih dana, na kojoj se nije desilo gotovo ništa specijalno, alkohol, trava, dosada, noćno stopiranje, neuspešno muvanje, ali čoveče ništa posebno. Tolstoj je na toliko strana opisivao pejzaž. Svako ima svoje prioritete. I na kraju, neizostavno prorađivanje odnosa sa istopolnim roditeljem koje ne možete da ne prođete u životu, on radi kako valja, obrađujući očevu smrt i prvih nekoliko dana nakon tog događaja. Tih nekoliko dana su ceo poslednji deo, mamutski deo. Koji boli.

Ne znam kakvi su nastavci Mojih borbi, tu su, spremni za čitanje u e-formatu, ili na papiru ako odnekud banu kao poklon. Znam da neće zavisiti od sadržaja, niti od načina pisanja, niti od realnog doživljaja, naprotiv, biće nastavak egzaltiranosti autorom koji je napokon raspalio iracionalne doživljaje pročitanog, nakon tonu vremena.