RSS

Архиве аутора: BKZ

Priručnik za čistačice

downloadNe sećam se ko je započeo oluju pohvala, urlike oduševljenja i salve aplauza posvećene ovoj knjizi prošle godine, ali mi se čini da beše Jergović, u jednom od tekstova na svojoj web strani, proglašavajući je skrivenim remek delom američke književnosti. A nakon reči takvog autoriteta, više nije bilo nazad, ređali su se tekstovi puni fantastičnih utisaka koji mame uzdahe i teraju na čitanje.
I u pravu su. Svi do jednoga. Koji god prikaz da pročitate, nećete pogrešiti. I ja bih ih drage volje potpisao, saglašavajući se gotovo od reči do reči sa pojedinima. Talenat koji nekontrolisano kotrlja iz, uglavnom vrlo kratkih priča Lucije Berlin, i koji je dobrim delom baziran na iznimno bogatom i dinamičnom stvarnom životu koji je vodila, ne dopušta ništa drugo no da joj se poklonite. No, meni se, iz ne znam tačno kog razloga, o tom oduševljenju ne piše toliko. Naprotiv, prozborio bih reč dve sa suprotne strane ogledala, tek kao dopunu opštoj euforiji.

Prvo, ovo nije tematska zbirka priča po izboru autorke, niti je smislen izbor iz opusa, niti je pokušaj stvaranja smislene kolekcije, niti je nastajao u određenom trenutku i formirao celinu. Naprotiv, valjda u želji da se otkrije sav raskoš i lepota pisanja, ovde je natrpano isuviše priča, tako da odaju utisak raskupusanosti i haotičnosti. Nije da dramatično spuštaju ukupan kvalitet, ali paraju oči, uši, srce, mozak, kako kome koji organ reaguje na pročitano. Kratka priča jeste potcenjena književna forma ali je vrlo osetljiva i nije podložna besmislenom slaganju, zapravo jeste, samo to ne valja. Ili ja, kao neko ko čitav život odbija da i pesmu koja mi se dopadne sluša van albuma na kom je objavljena, već samo i isključivo u sklopu istog, to ne mogu da podnesem. Ovo zapravo liči na plejlistu, a ne na album, recimo.

Drugo, iako ih inače volim i smatram sramotno zapostavljenim delom svake knjige, predgovori ovoj knjizi ne daju nikakav doprinos istoj i ne zaslužuju boravak unutar korica ovakvog remek dela. A što je najgore, čak ih je dva, napisali su ih ljudi više ponosni na činjenicu da Luciju poznaju, ili ako ne nju, a ono makar ljude oko nje, i da o njenom životu nešto znaju, pa zvuči kao da im je to jedina kvalifikacija da pišu o njenom stvaralaštvu, a zapravo o istom gotovo i ne pišu, već samo istu citiraju, u pasažima jednoličnih i uglavnom pogrešno izvađenih delova samih priča. Velike knjige zaslužuju mnogo, mnogo, rekoh li, o mnogo bolje predgovore.

I na kraju, iako je puna energije, divljeg i razuzdanog života u pisanju, istine u pisanju, lako uočljive i teško ispisane istine, iako priče poput ove koja je odabrana za naslovnicu, ili epizode iz Hitne pomoći zaslužuju boravak u best of almanasima, Lucija nije nešto najbolje što možete čitati u ovoj formi, pa čak i sa ovog kontinenta, videti pod Alis Manro.
A stavljanje bilo kog autora u istu rečenicu sa Čehovom reba strogo kontrolisati, da ne kažem komisijski proveravati.

I eto, knjiga je svakako remek delo u kom ćete uživati, kao u svakoj vrhunskoj zbirni priča, u dugom nizu godina, vraćajući im se sa uvek novom energijom i nekontrolisanom željom za čitanjem.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17/01/2020 in Knjige koje preporučujem

 

Upitaj prah- Fante u 5 scena

download

Zamračena bioskopska sala, letos, poluprazna, nakon što se već pročulo da film nema radnju i da ne valja, pretvara se u višesatnu rapsodiju doživljenog. Ne, nema zapleta, nema klasične radnje, nema akcije. Stari automobili, prikladna muzika svake sekunde, svaki kadar raskošnost boja, parodija na razne likove, kadrovi za sladokusce, glumčine na sceni, a zapravo prelepa bajka o šezdesetim. Antifilm za današnje standarde. Tarantino u svom najboljem izdanju, pobegavši od očekivanog, od svog, u daleku i lepu prošlost. Scena prva.

Mahnito letenje po sezonama Vavilon Berlin serije, nedavno, kad je jesen napokon odlučila da zamrači svoju svetlost i dozvoli hladnoći da osvoji prostor i stvori ambijent pogodan za gledanje velikih igranih programa. Uživanje u kameri, kostimima, slobodi vremena o kom se govori, haosu vremena u kom se vrtlog price odvija, i muzici najviše, atmosferi kabarea, morbidnosti naslovne numere, skladu nemačkog jezika sa muzikalnim, kao retko kad, kao nikad. I mistici koju kriju vozovi. Nije postojao čudniji period od onog između dva mamutska rata. Scena druga.

Poluispavano lutanje manjim i većim ulicama srca Niša, okružen ljudima koji ga čine većim i lepšim no što on stvarno jeste. Pitomi, ka sebi i ka drugom usmereni ljudi, puni muzike u sebi, dobre muzike, muzike koja i ne splavovima korporacijskih žurki džemuju džez iz njujorških klubova i mrze kad im tražiš da sviraju Sars. Proleće usred zime miluje. Grad koji i nedeljom izjutra živi. Kratkotrajna poseta prijateljima, ispunjenost u prostoru ispunjenim bojama, radost kad vidim da se neko ne plaši boja u enterijeru, i knjiga i disk na poklon. Klavir i Fante. Niš je savršen grad, esejističan u svom postojanju i prozan u ritmiranju svakodnevnice. Scena treća.

Predgovor Bukovskog, u ovom konkretnom izdanju pogovor, koji dodatno pulsira prljavštinu i strast napisanog. Koji sa pravom ismeva gomilu sadržaja koji propuštaju da stvaraju o vremenu u kom stvaraju, koji bacaju talenat na kreiranje divnih formi o prošlosti i budućnosti, dok vulkani sadašnjosti prolaze, dok trenuci, kakvi god da su, večno beže. Baca svetla pozornice na rusku književnost pre revolucije. A onda, bez trunke sujete, svu pažnju sveta pokloni Fanteu kojeg obožava. Stvarati o sadašnjosti. Treba. Scena četvrta.

Prljavština, ulice, jeftini hoteli, barovi i kafei, kurve, pustnja LA tridesetih, stvarana tridesetih. Autentična, krcata strašću. Pisac u pokusaju, alter ego autora, Bandini, raspojasane sujete i upitnog talenta. Bahat, znatiželjan, istraživački nastrojen, slobodan, svoj, mlad, zaljubljen, neartikulisano i nekontrolisano zaljubljen. Kamil, histerična i nepredvidiva Kamil iz Kolumbija kafea. Nepretenciozna, duboko nesrećna, zaljubljena, nekontrolisano i artikulisano zaljubljena, ne u Bandinija. Daleko od savršenstva u formi ili stilu, ali u samom srcu savršenstva trenutka, histerije, ludila u ljudima, ljubavi u osnovi priče. Pakla ispod osnove. Detalji koji osvajaju, mleko, zadovoljstvo u ispijanju mleka. I završnica u pustinji, sa sve bacanjem knjige u istu. Fante je otac američke proze, sramota me što sam to tek sad otkrio. Scena završna.

bonustrack

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28/12/2019 in Knjige koje preporučujem

 

Pisac kao profesija

untitledNa letovanje je sa mnom pošao čitač sa nekoliko stotina naslova, započetih, nedotaknutih godinama, svršenih pa ponovljenih, niska bisera o kojoj pisati neću. Nikada. Jer pisati o knjigama više neću. Nema se više šta reći. Započelo je sponatno i iskreno, sa željom da negde iz sebe izbacim vriskove oduševljenja onim što stvara Pol Oster, ili da napokon ispljunem najmračniju od svih misli, onu o tome kako me je iznervirao Murakami stvarajući onu davno zaboravljenu trilogiju. I dalje mnogo volim te prve blog tekstove. Posle je sve dobilo formu, narastalo u čitanosti, interesovanjima, zapažanjima, divnim komentarima, objavama, poznanstvima, ali je isto tako opadalo u novim rečima, u novim mislima, u novim autentičnim zapažanjima i iskrenim iskustvima. Bilo je prelepo i bilo je dosta. Ostaje još samo ovaj izlet.

Jer, na letovanje je sa mnom, pored tog čitača, pošla i jedna štampana knjiga, taze odštampana, nedotaknuta, sat vremena pre toga prispela u Bulevar Books, bez ijednog goodreads domaćeg prikaza i ocene. A ja i pored svega, i nakon svega, strašno volim Japanca.

A on je, po običaju sposoban da osvoji i prisvoji, nenametljivo i bez da se oznoji dok to radi, spontano, opušteno, sa manjkom drame, mistike i tenzije, i to mnogo više u ovim neromanskim spisima, esejima, dokumentarnim zapisima, kako god ih nazivali. Ova je vrhunac svega nabrojanog.

Deluje, zvuči i miriše tako opušteno Murakami u ovom prelepom štivu o tome kako funkcioniše jedan pravi, profesionalni pisac. Možda baš zato. Na svom je terenu, o sebi govori, o svom načinu stvaranja, o tome kako je i zašto počelo, o tome kako i zašto traje više od tri decenije. Retke su prilike u kojima će vam autor ovako otvoriti vrata sopstvene radne sobe, čineći to bez želje da u njenom opisu stvara umetničko remek delo. Potrebna je višestruka kontrola uvek prisutnih vodoskoka sujete da to uradite na jedan prizeman, sveden i jednostavan način. Samokontrola. Ima je čak i kad piše o nagradama koje nije osvojio i koje ga navodno ne tište (mada me nikada nijedan stvaralac u bilo kojoj oblasti nije ubedio da je to moguće, pa neće ni Murakami).

Ova knjiga sa toliko radosti poziva i motiviše na pisanje i više no na čitanje. I u njoj pored neskrivene i predivne ljubavi prema sopstvenim čitocima, više od svega zvoni taj trenutak iz potpuno nebitne bejzbol utakmice lokalne lige, taj udarac palice i taj houmran koji mu je u glavi razbistrio potrebu da otrči kući i počne da stvara. Trenutak kad shvatiš da je iznutra nešto zavrištalo da se piše.

Čekajući čitav život taj udarac, osmehnuo sam se i udahnuo kad ga je opisao, zatvorio knjigu na sekund, odlučio da je vreme da se zatvori blog, pokloni i beskrajno zahvali čitaocima za sve, i nastavi sa čitanjem ćutke.

Jer, čitalac nije i ne može da bude profesija.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20/07/2019 in Knjige koje preporučujem

 

Knjiga nespokoja

untitledDani su bili bledo narandžasti, odbijajući da makar na tren otkriju sopstvenu unutrašnjost, ne dozvoljavajući natrpanim ormarima sezonsku smenu, jer se u bledo narandžastim jutrima ne može razaznati na koju će stranu bledilo da krene. I da li uopšte ima nameru ikuda da mrda. Mirisali su ni na šta. Nedostatak mirisa s jutra bi poterao jesenju čizmu i sivi kaput da ti pomognu, oko podneva je vrištao tražeći staru sportsku kožnu patiku i žutu majicu, a već predveče bi se setio svih stvari koje si imao s kapuljačom. Iako kiše nema. Niti će je biti. Na kraju tog perioda kojem su se zatrli tragovi početka, počelo je da duva, paranoično, histerično, asimetrično, u svim pravcima, neprestano. I tako danima. I danima. A onda je preksinoć pala kiša koja je sprala sve, uključujući i sećanja na sve što se u međuvremenu dešavalo. Na sve osim na upravo završeno čitanje knjige koje se svo vreme stapalo sa tim savršenim bledilom narandžaste.

Podvukao sam, kao nikada u životu, u elektronskoj verziji, na svakoj strani po nešto, po mnogo, možda i po celu stranu, maštajući o zidu na koji bi valjalo zalepiti sve te citate, podeljeno po kolažnim segmentima, van ikakvog vidljivog smisla, kako i dolikuje knjizi koja uživa u svojoj potrebi da obesmisli radnju kao element stvaralaštva. Pa opet, sasvim gore desno, na tom zidu, kao i na svakoj iskrenoj, autentičnoj i vazda prelepo nesavršenoj dečijoj slici sveta, stajali bi svi besprekorni opisi zalazaka, i nešto ređe izlazaka velike žute nebeske tačke. Kad vam je podaren Lisabon kao mesto života, grehota je ne baviti se Suncem ovako i ovoliko. Taj sam deo razumeo. Negde gore levo, stajale bi melanholične, pospane, u tragovima nihilističke, oblačne misli dubokog i sveprožimajućeg autorovog unutrašnjeg nemira i nespokoja. „Ljudska je duša ludnica ispunjena karikaturama“ „Svi su problemi nerešivi. Suština imanja problema jeste nemati rešenje. Tragati za činjenicom znači ne raspolagati činjenicom. Razmišljati znači ne znati postojati.“ „Sve se svodi na to da pokušamo da osetimo dosadu tako da nas ne boli.“ „Moja je duša skriveni orkestar… Poznajem sebe samo kao simfoniju….Nisam pesimista, ja sam samo tužan.“ Dole, i levo i desno dole, celom dužinom tog nepostojećeg zida citata, tamo gde je na crtežu ono što raste, bistro zelenilo trave ili cvetovi svih mogućih boja koje nosi peratonica, bili bi čitavi pasaži ljubavi prema jeziku, ljubavi prema proznoj umetnosti, ljubavi prema nemanju ljubavi ka ikome, ljubavi prema životu koja zrači koliko god se autor trudio da je zatamni, sakrije i u zemlju od sebe duboko zakopa.

A posred crteža, tamo gde je kuća sa ogradom, tamo gde je život sam, stajala bi polica puna knjiga i na njenom vrhu primerak Knjige nespokoja, kao krov svake književnosti koja je postojala ili će postojati pre i posle nje.

Pored mora višeslojnih, polurazumljivih i revolucionarnih remek dela koja su obeležavale epohe, pored mora kojim plivaju Uliks, Tri tužna tigra, Život-uputstvo za upotrebu, Zen i umetnost održavanja motocikla i slična ludačka i genijalna štiva, ova se sunča na susednoj plaži i sa podsmehom posmatra njihov zaludan trud. Iznad planina filozofskih i jezičkih simfonija koje su pretile da menjaju svet, kotrljale vulkane i izazivale ratove na čijim je vrhovima uvek sedeo Ničeov Zaratustra, daleko i visoko iznad stoji ova knjiga koja je shvatila da je spoljni svet nepromenjiv a unutrašnji neopisiv. A opet je to uradila. Opisala ih je kao simfoniju najvećih nikad rođenih kompozitora.

Jutro nakon kiše koja je samo na sekund prekinula nespokoj bledila narandžastih dana, seo sam i napisao utiske o pročitanom, duboko svestan da nema knjige posle koje je to imalo manje smisla osim da se na kraju poklonim prevoditeljki koja je najlepši portugalski tekst ikad stvoren uspešno pretvorila u domaću verziju savršenstva.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 06/04/2019 in Knjige koje preporučujem

 

Priča o supermarketu

untitledPremijerno iskustvo sa modernom književnošću zemlje u koju sam večno zaljubljen, jedine zemlje koja ima smisla, one koja beskonačno opstaje u svom lenjom spokojstvu, u startu je doživelo brodolom očekivanja kada sam shvatio da je autor radnju smestio nautičkim miljama daleko od čarobne grčke obale, u neotkriveni arhipelag iza ili ispred Novog Zelanda, ili gde god već. Zašto bi pobogu neko kome je podaren život u takvoj zemlji svoje snove ili svoje priče preselio ma gde drugo, pa bili to i egzotični udaljeni otoci na jugoistoku planete. Čitanje je tako započelo mnoštvom dilema uključujući i one koje su se ticale razloga zbog kojih sam tako kasno otkrio beletrističku ediciju izdavača kojeg sam oduvek doživljavao kao ozbiljnog džina stručne literature.

Brzopotezno opisani brodolom glavnog junaka koji se u blic epizodi desio na samom početku i zbog kojeg ovaj započinje svoj novi život na pustom ostrvu pod imenom Robinzon, sa željom da na njemu otvori supermarket, postane poslovan čovek, da smisao životu koji se pre toga svodio na pivo, fudbal i novinarske reportaže, već je malo popravilo raspoloženje. Mirisalo je na drčno autorsko samopozdanje koje otvorenim poređenjima sa starim klasicima poziva na aktivno učestvovanje u nadolazećoj avanturi.

Činjenica da nakon toga pratite Robinzona koji se hrani pečenim drvenim korama, mašta o svom novom poslu, pažljivo i predano se upušta u njegovo ostvarivanje, trči, pliva, tu i tamo isprži i neku ribicu, mahnito, direktno i namerno tera u teatar apsurda, u niz morbidnih scena, u kafkijansko ludilo koje pokreće kotrljajući niz pitanja i tema koje bi mnogo više prijale javnim i bučnim diskusijama, amfiteararskim nadgornjavanjima i debatama nego li ispraznom ličnom prikazu poput ovog. U njima bi svoj puni sjaj dobili najrazličitiji odgovori na pitanja o stanju normalnosti glavnog junaka, o načinima nalaženja sreće van ikakvih materijalnih okvira, o bizarnosti i genijalnosti scene u kojoj Robinzon provede strasnu noć sa medvedicom koja se niotkud pojavi i nazad u niotkud nestane pre nego stignete da razmislite šta ste kog đavola upravo pročitali.

Malo je danas ovakve literature, otvorene za zajednička čitanja, spremne da neuvijeno maltretira uspavanu autističnu publiku. Valjda su zato i promocije, debate i rasprave koje pokreću knjige tako retke. Ova ih je koliko sam naknadno otkrio imala, autor je proputovao zemlju i govorio na tribinama, u bliskim mi knjižarama, no moja je lenjost to propustila i sada za time iskreno žali.

Pročitaćete je u danu i na kraju imati želju da je prosledite i drugima, naročito bukvalistima koji će vas nakon pokušaja čitanja gađati istom jer niste normalni kakve im ludosti savetujete za opuštanje u dolazećim uživanjima na plažama. A povez je tvrd, i udarac bi mogao da boli, pa vi vidite.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12/03/2019 in Knjige koje preporučujem

 

Serotonin

untitledNavukao me izdavač, realno sjajnom, energičnom i modernom onlajn kampanjom. Nije joj nedostajalo ubedljivosti, odlično izvučenih kratkih citata iz romana koji poentiraju na prvu, a bogami nije manjkalo ni pomalo neočekivane napadnosti. Imao sam utisak da će me knjiga zaskočiti noću dok tumaram po kući tražeći sprej za nos i da je svi cool ljudi vec imaju, čitaju i uveliko citiraju, što zapravo nije bilo daleko od istine. I tako, iako obično bez ikakvog smislenog razloga preskočim aktuelne topseler naslove, ovoga puta, kao i onomad kad me je gotovo nepodnošljivo savršenim naslovom ubedila u nepogrešivost kvaliteta u Zvuk stvari koje padaju, Booka je pobedila. I svaka im čast na tome.

Tokom čitanja, pak, pokušavao sam da beležim detalje koji obaraju s nogu, da uživam u fantastično odabranom i nacrtanom glavnom junaku (frajer koji je radio u Monsantu, sjajno) i koji ukratko i jednostavno preko agrokulturne tematike koja je zapravo svetska top tema a u književnosti je nema, definiše stvarnost koja nam promiče. Pokušavao sam da razvlačim osmeh na francuske sveprisutne pornografske elemente koji vrište u svakom mini poglavlju kad ponestane ritma priči ili na poznavanje dobrih vina ili podvrsta kafe.
Pokušavao sam, da mi se dopadne, ekstatično i iskreno, nije da nisam.

Međutim, nečega je svo vreme manjkalo, a to nešto nisu prevodilačka nespretnost ili uredničke brljotine, ne. Posvećenosti, možda. Sposobnosti da se, koliko god bila opravdana i jasno oslikana u spisateljskom talentu, prevlada ta nadmenost koja će smatrati da je dovoljno dotaći se velikih tema, vrckavo i autentično ih pljunuti na papir i ostaviti da lebde bez udubljivanja. Može i tako, ali mora biti savršeno do nivoa koji će razoružati bilo kakav pokušaj suprotstavljanja. A može i ovako, no onda ostaje gorak ukus tek po površini smisla zagebanog, i u ponavljajućem manirističkom maniru koji obećava ludačku prodaju, ostavljenog štiva.

I tako, nakon čitanja, ravnodušnost koja isijava iz nepostojećih dubokoumnih čitalačkih utisaka, stavlja mi do znanja da bih mogao da se odmorim od hipsterpopularnih, sredovečnih, tridanastarabrada autora koji lepo žive i preserevaju se kako ništa ne valja dok oni ispituju granice sopstvenih unutrašnjih svetova. Dosadili su mi. Knausgor je razoružavajućom iskrenošću i neviđenom banalnošću u temi i opisima stvorio kapitalno remek delo iz kategorije navedenih, Lu je lucidan, zabavan i nenametljiv, no to su možda samo izuzeci.

Ovo zapravo uopšte nije tako dobra knjiga, možda je samo do toga.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 09/03/2019 in Uncategorized

 

Sonata za lošeg čoveka

untitledMagiju krije reč sonata. Svu lepotu sveta, lice i naličje savršenstva, zvuči podjednako sjajno na svim jezicima. Ne bi je valjalo stavljati u naslove, prve redove i izloge i njome kititi svakojake sadržaje, tako sam uvek mislio. Sonate su pažljivo, melodično, melanholično stvarali samo najveći muzičari znajući za ta tajna pravila. Jer, lako je njome osvojiti, opčiniti, razduševiti, pridobiti čitaoca, prelako. Ali ako među korice niste stavili remek delo, slaba je rabota i greh je nedopustivi i neoprostivi.

Diveći se naslovu više no autoru, kojem sam se oduvek divio mnogo manje, započeo sam pre koji dan sa čitanjem. Nakon prvih dvadesetak stranica besneo sam, pištao, dahtao i prevrtao očima ne verujući šta je sebi dozvolio veliki domaći spisatelj. Diveći se sada već samo naslovu, i mrzeći autora, nepodnošljivo i nepovratno nakon pedeset i neke strane razmišljao sam o pokretanju javnog linča i traženju doživotne zabrane stvaranja čoveku koji je upotrebio reč sonata za ovako isprazno, nategnuto, nepregledan broj puta prežvakano štivo, i osnivanju komisije koja će sprečiti da neko loše knjige imenuje ovako dobrim naslovima. No u nastavku, ispraznio sam svoje negativne emocije i pročitao do kraja, ni sada mi nije jasno kako i zašto, nakon ovakvog uvoda. Na kraju, tiho i samo za sebe, i samo u sebi, možda sam, mada to nikada nećemo znati, i prošaptao koju reč pohvale i divljenja bradatom uglančanom piscu.

Gatalicu sam kao i većina prosečnih čitalaca upoznao u vreme dobijanja najveće nagrade sa romanom koji mi se, za razliku od velike većine onih čije čitalčko mišljenje cenim daleko više no sopstveno, dopao do nivoa oduševljenja, sva ta razuzdana i nepotrebna kitnjastost, prenaglašenost u stilu, u opisu, teatralnost u rečenicama, nadmenost u temama, ma sve mi se dopalo. Posle sam ga gledao kako u pažljivo osmišljenim enterijerima i sa savršenom bojom glasa i visinom tona intervjuiše druge velike pisce na javnom servisu, čitao sam ono što piše o klavirskim stvaraocima i u novinskim feljtonima, uhvatio sam svu tu kuljajuću unutrašnju smirenost i aristokratsko držanje prestonice za koje nikad ne znate da li je pravo ili nije. Ne znam to ni posle čitanja ovog romana za koji još uvek tražim nekoliko ključnih reči koje bi objasnile sve.

Loši čovek iz naslova je preživeo nepodnošljivi tornado autorovog pokušaja da ga ocrni, da u njemu rodi, razvije i na pijedestal popne najcrnjeg đavola, antiheroja kojeg valja ne podnositi, kojeg se valja gnušati. Beskonačno ponavljanje njegove amoralnosti u podnaslovima svih devedeset i devet poglavlja, iskonska zloba koja izvire iz ostarelog starca iz beogradskog kruga dvojke koji je bivši političar i smutljivac, direktor i udbaš, espeesovac, na kraju i zvanični ubica, sve je to bilo u službi zaludnih pokušaja da junak romana i praktično njegov jedini protagonist završi kao usamljeni izlapeli gospodin Barns. U životu se nisam susreo sa piščevom nekontrolisanom željom da tako izmuči svog junaka, od naslova do poslednjeg pasusa, da ga ižvaka i ispljune na kraju da mi je svo vreme prolazilo kroz glavu kako je ovo Gataličin lični obračun sa nekim gospodinom ili gospodom koja su mu upropastila život ili mu nanela kakvo veliko zlo, kako je ovo osveta pisca koji je na giljotinu stavio svog velikog protivnika. Ali, zaludno, dao mu je tu sonatu u naslovu, a ona je sprala sve njegove grehe.

Loši čovek iz naslova je ujedno i pasionirani posetitelj antikvarnica i kolekcionar vrednog porcelana, mušterija malih i velikih gradskih berbernica u kojima priča svoje lažne i epske priče, redovni gost noćnih bordela, večiti zaljubljenik u klasičnu muziku i vlasnik sezonskih karata filharmonijskih dvorana i najverniji slušalac trećeg programa Radio Beograda. Loši čovek iz naslova nosi isuviše mračne i divne umetnosti u sebi da bi ostao arhetip zla, loši čovek iz naslova liči na potencijalno autorovo naličje, večno u potrazi za aristokratskim svetom kojeg u glavnom gradu više nema.

Loši čovek iz naslova se zaljubio, odistinski, i ubio iz ljubomore pre toga, izistinski, i umro mnogo pre svoje stvarne smrti u zabačenom sremskom sanatorijumu, loši čovek je ličio na tolike likove, od Osterovih staraca milionera, preko navedenih Barnsova, mrguda i gandalfa, do patoloških i perverznih zlikovaca kojih je puna svetska književnost, da mu je zapravo samo originalnosti i kreativnosti nedostajalo pa da postane ikona jednog vremena i jednog sjajnog romana. Ovako je prošao gotovo neprimetno i stopio se sa gomilom nimalo sličnog ali vrednosno podjednako prosečnog domaćeg proznog sadržaja kojeg su samo briljantna načitanost autora i sposobnost da svojim raskošnim pisanjem udahne groteskno mistični život knjizi izdigli do nivoa ličnih simpatija ka pročitanom.

Ah da, i ta sonata u naslovu.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/02/2019 in Uncategorized