RSS

Архиве аутора: BKZ

Ja mrzim internet

untitledIzbegavao sam je, oštro, uporno i uspešno godinu dana, bivajući potpuno svestan da se durim kao dete. Nabeđena i nekontrolisana pretencizonost koja je vrištala već od naslova je nešto na šta inače padam, što volim, i ako tokom čitanja otkrijem da ima ikakvo pokriće, oduševljavam se. A ovde je i dizajn korice bio odličan, i izdavač nije propuštao da komplimentira epitetima koji su mi bili zanimljivi. Zaticao sam svakakve ljude kako je listaju na plažama, više nego o ijednoj drugoj čitao prikaze, zabavljao se gledajući goodreads utiske i bivao oduševljen eksplozijama najrazličitijih i najekstremnijih emocija i reakcija koje možete da se zamislite. I sa nedopustivim zakašnjenjem, pročitah je u dan i po, osećaj bi rekao u sekundi, sada, u pokušaju da odgonetnem da li me varao osećaj koji je u pozadini svo vreme govorio da ovo nije vredno pompe niti čitanja.

Pre svega, beskrajno poštujem knjige koje uspeju da me zakotrljaju tako da ih preletim u tako kratkom periodu. Obožavam takvu vrstu čitajuće ekstaze i sposobnosti autora da mi to omogući- Dakle, beše vredno, slatko i dinamično iskustvo.

Sa druge strane, ne treba protivurečiti niti autoru koji se trudi na više mesta da spomene da ovo jeste loš roman. U čisto teoretsko književnom pogledu, profesori na katedrama, i nešto bolji studenti na predavanjima svakako imaju materijala da ga analitički raščereče. Haotičan je, stilski i estetski nikakav, sa razbacanom i polusmislenom pričom o gomili nabeđenih elitnih žitelja San Franciska. Ostatak bi valjao ostaviti navedenim stručnjacima za pljuckanje.

Suštinski, Kolbek je svoju sumanutu pretencioznost sa toliko stila pljunuo na papir da je to divno. Prevrnuo je i iznervirao čitalačku publiku tom raskupusanom gomilom teško svarljivih ali dubokih i neporecivih istina da to nije normalno. Sa mnogo, o baš mnogo nimalo prikrivene potkovanosti o socijalnoj, ekonomskoj, političkoj svakodnevici domovine mu, a i sveta malo šire. Kolbek je u suštini nepopravljivi zaljubljenik u strip istoriju, što mi lično nije bilisko ali svi ljudi koje poznajem iz tog sveta su potpuno fantastični ljudi, koji je nagomilanu srdžbu o brzini svakog mogućeg potonuća u koje se nekontrolisano srlja pretočio u manifest za glasna čitanja, ma šta čitanja, za vrištanja i urlikanja sa nepostojećih govornica bundžija neke nove stvarnosti.

Potpuno svestan da su i stil, i forma, i estetika, i tematska urednost, i smislenost ičega, otišli dođavola, prosto je uzeo gomilu zapisa i razbacao ih po webu kojeg toliko pljuje, sačekao očekivani kult status, zatim samizdao i na kraju se logično i zasluženo proslavio. pritom tako simpatično ložeći i nervirajući silne načitane, prefinjene i uglađene likove. Dopalo mi se, baš mi se dopalo čitanje.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/11/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Polazak sa stanice Atoča

atoca

Na prvi pogled, izgledala je kao jedna od knjiga koje su menjale detinjstvo, prepuna naizgled neusklađenih i haotičnih boja, kao rad iz likovnog u srednjoj školi na slobodnu temu. Avanturistički naslov probudio je uspomene na neke davne i nikad zaboravljene knjižice u kojima su se spominjali vlakovi, polasci, pa i stanice. Na poleđini je uz nezaobilazne i nikad inventivne knjiške osvrte poput ovih, stajala i Osterova pohvala mladom kolegi. Na prvi pogled izgledala je toliko ubedljivo, lucidno i pomalo kičasto da sam zabezeknut činjenicom da je na prvi pogled proletos nisam uzeo, niti čitao, sve do usputnog sajamskog šopinga u kojem nikad ne znaš kako neki naslovi završe u kesama koje vučeš do parkinga.

Nisam imao pojma da je Atoča glavna madridska stanica u centru grada tako da me je već mesto radnje iznenadilo i zapuhnulo na jedan prijatan i egzotičan način, podsetivši na savršenstvo Lisabona, recimo. Mladi američki stipendista sa srednjeg zapada, u boravku u prestonici Španije, sa svojim polupatetičnim prenemažućim i nadmenim stavom, sa čudnim sumnjama u sopstvenu vrednost u bilo kom smislu, sa gomilom belih i žutih pilula u borbi protiv opet polupravih napada panike ili anksioznosti pripoveda minimalistički i dozvoljava da čitanje prođe podjednako brzo kao gledanje Vudi Alenovog filma na primer, na koji zapravo i liči, knjiga, ne narator i junak.

Mladi pripovedač je zapravo pesnik koji ne veruje u kvalitet svog pesništva iako ga stipendija, prijatelji, žene, poznati i manje poznati ljudi koje upoznaje ubeđuju u suprotno, mladi pripovedač tvrdi da natuca španski i da razume tek svaku prestupnu reč iako više no uspešno recituje na književnoj večeri ili govori na tribini u prepunoj sali, mladi pripovedač jedri toplim gradskim madridskim noćima duvajući hašiš, pijući suva vina, lažući naizgled minhauzenovski kada god stigne i koga god stigne, a zapravo mladi pripovedač samo odrasta tragajući za identitom, ostacima dobro skrivenog samopouzdanja i manje skrivenih poetskih i proznih talenata.

Ubacivanje stvarnog terorističkog napada koji je na Atoči odneo stotine žrtava pre neku godinu u poslednju fazu knjige, omogućilo joj je da prodiše i van standardnih introspektivnih elemenata koji dominiraju romanom, da aktuelizuje, osvetli i probudi pomalo usnulu priču, da nametne mnoštva pitanja iz evropskog političkog života koja i danas dominiraju njenom scenom, a bez potrebe da ulazi preduboko u temu u potrazi sa stvarnim odgovorima, tipično američki zapravo.

Vickasto je štivo, veselog ritma, puno duha, očišćeno ikakvih tragova pretenciozne visoke proze, lagano, jednostavno, neretko duhovito i puno fantastično uhvaćenog duha velikog, svetlog i prelepog grada. Podsetilo je na mnogobrojne američke autore koji su u nekoj od evropskih prestonica tražili tragove drugačijeg života, i prijalo je više no mnogi drugi slični. Pa, iako je Tedžu Kol bio ubedljiviji, Kolbek brutalniji, Lerner je blistao na sasvim specifičan način nekog kome i nije mnogo stalo da bude ubedljiv, brutalan ili poseban. Prosto je kul lik kojem je pretpostavljam dovoljno da mu Osterove reči krase šareni omotač proznog prvenca.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27/10/2018 in Knjige koje preporučujem

 

4 3 2 1

untitledOster je otvorio ovaj blog. Oster je bio razlog da se unutrašnje oduševljenje nečijim pisanjem koje tutnji i ne staje svakim novim romanom, podeli sa drugima. Savršena predvidivost pisanja, sintagma je koju i danas volim, precizno i svedeno opisuje glavnu nit te ljubavi. Nikada se, pre i posle njega, nisam susreo sa autorom koji se čak ni ne trudi da pobegne od uvek jedne iste pozornice na kojoj pleše svoju prozu. Čekajući nikada duže na novo izdanje, šok kada sam ugledao hiljadustraničnu aždaju u tvrdom povezu, načinila je da na sekund pomislim da će biti drugačije, da na sekund poželim da bude drugačije. Ko još naslovljava knjigu brojkama, nije valjda poklekao u uvek istoj potrebi autora da iza sebe ostavi i jedan roman kapitalac o istoriji neke porodici ili ne daj bože naroda, svašta sam mislio pre čitanja. A sada, nakon njega, mislli su se multiplikovale u narastajuće tonove oduševljenja i razočaranja, naizmenično, kao i sami tokovi ove priče. Jer, iako verujem da nije prvi koji se dosetio takvog koncepta, ovo je priča o nekoliko mogućih verzija života njenog junaka, Arčija Fergusona, pisca iz Njujorka, treba li reći. Genijalan koncept.

Počelo je scenom stupanja neimenovanog doseljenika na američko tlo početkom prošlog veka. Neodoljivo i nepopravljivo je mirisalo na više puta ispričane i samo jednom u drugom delu Kuma genijalno izrežirane dolaske u obećanu zemlju. Počelo je u toliko staloženom ritmu, u odsustvu ikakve drame koju on ima običaj da postavi sada i odmah, u uvodu. Počelo je tako da sam pomislio da ću čitati priču o svakom danu nečijeg života, svakom minutu i svakom trenu. I nije smetalo, jer on ume baš to, da te uhvati i vozi i vozi i ne pitaš kad je stanica za silazak. Trebalo mi je dobrih stotinu i više strana da shvatim da me je zaveo, da uživam na način na koji nisam navikao sa njim, trebalo mi je dugo da shvatim da priča zapravo ima više verzija, da očevi čas ginu a čas su tu, da su prvo bankrotirali a onda izgoreli u požaru, pobogu kako se poigravao sa čitaocem lagano i svo vreme svestan onog što čini. Nisam zapisivao, ali sam pamtio i upijao detalje koje su me ostavljali bez daha, kovanice kao što je „malaksala ravnodušnost“ na primer, neodoljivo pisanje.

Genijalnost sa stvaranjem paralelnih narativnih tokova koji će svo vreme držati veliki upitnik iznad čitaočeve glave o tome koji je život stvaran, da li je ijedan stvaran, nije dovoljna, učinilo mi se u trenutku u kom je čitanje nakratko pretilo da postane pomalo monotono. A onda niotkud, ali bukvalno niotkud, glavni junak ispiše svoju prvu kratku priču, o životu jednog para cipela, najlepšu priču koju sam u životu pročitao, shvatim odmah. Nisam siguran da bih umeo da objasnim kako i koliko mi se dopala, koliko je razmrdala atmosferu, koliko je bilo dovoljno da napiše samo nju u životu i da mu daju sve nagrade. Kratki život jednog običnog para cipela. A ona je samo mali deo, samo detalj, usputni zapis. Eto takva je ovo knjiga. U trenucima kada preti da potone u maniristička ponavljanja, on izmisli novu kratku priču, ili skloni Arčija u Francusku, ili eksperimentiše sa erotskim biseksualnim scenama i iskustvima koja istini za volju i nisu prijala.

Zimski dnevnik je imao sve preduslove da ostane testamentalno delo. Bilo je bezobrazno lično, isuviše i nepodnošljivo ogoljeno i tako vidljivo iskreno, da nije delovalo da tako umoran, pomalo starosti uplašen autor u rekapitulaciji svog života iz sebe može izvaditi ovakav roman. Sa pravom će ući u moderne američke klasike. Detaljno i ultimativno kvalitetno obojio je ključne decenije američke istorije prošlog veka, sve njene velike ratove, zablude, pobede i poraze, i sve to uradio sa svojom prepoznatljivom figurom glavnog junaka, kojem je dao više opcija da proživi tu istoriju. Za nas fanove, Arči Ferguson je morao biti pisac, morao je imati neku opscenu crvenu svesku, morao je pasionirano disati američke sportove, bejzbol naravno više od svih, morao je disati u Njujorku, i morao je biti deo slobodarskog sveta čija su očekivanja danas potopljena. Uz mnoštvo prelepih i divljenja vrednih detalja, uz neočekivano ubacivanje klasične muzike u priču, uz smirenost pripovedanja, analiziraće se na univerzitetima, secirati deo po deo, i biće smatrana velikom, zasluženo. Lično omiljenom, pa i ne baš.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26/10/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Ti i ja, Anđela

download

Idealna knjiga za pisati kritički nastrojene osvrte, o već viđenom i doživljenom, o besmislenosti vraćanja u devedesete, o jeftinoj ljubavnoj limunadi, o plitkom i pitkom spisateljskom stilu, i sve tako u nedogled. I ima sve to smisla, mogu se i više, i dublje, i dalje nabacivati primedbe koje će stajati na zdravim nogama. Ali meni se čitanje dopalo, baš mi se dopalo. Osvojilo me od početka do kraja, kako, čini mi se, ovakvi romani i treba da urade. A znam i zašto me osvojilo, I odgovor se, očekivano, ne nalazi među gore navedenim potencijalnim zamerkama.

Nagrađivane romane iz autorove mladosti sam uglavnom zaboravio, zbirka priča Ovo nije veselo mesto me je fascinirala kao malo koja, toliko da je godinu i više dana nakon čitanja pamtim, sa sve detaljima većine priča, Let mi nije prijao ama baš nikako, mada je tematski i narativno sasvim korektan, tako da sam sa Arsenijevićem na jednoj večitoj klackalici koja je imala sve preduslove da pretegne ka “ne valja” i ovo je čitanje trebalo biti samo potvrda pripremljenog stava, jer naslov je nikakav, a ja ne volim kad su naslovi nikakvi, reklama je sapunjava, izdavač je naglašeno komercijalozovao i slično. Ali priča je autentična, moćna i iskrena. I, autobiografska, u ne malom broju detalja, to ću misliti samo za sebe bez želje za obrazlaganjem.

A preko potrebna autentičnost i iskrenost došli su iz vraćanja na domaći teren, što bi se reklo, tamo gde je najsigurniji, tamo gde tačno zna kako mu dišu ulice, i kako mu dišu junaci, i kako mu diše olovni smrdljivi grad, i kako mu dišu emocije. Beograd, naročito taj umetnički večito inspirativni mračni deo poslednjih ratova, tu je na svome, i tu ga ne možeš uhvatiti na pogrešnoj nozi. i koliko god je sve o njemu receno, u fantastičnim filmovima i manje fantastičnim knjgama, ovo mi nikako nije bio visak, niti nepotrebno vracanje na prežvakanu prošlost, naprotiv.

Junaci koji postaju roditelji u vremenu koje miriše na kraj sveta, navučenost na dop koja neprestano pulsira i ne pušta, ljubavni odnos koji ne pretenduje ni na šta više od onog što klasičan ljubavni odnos zapravo u osnovi i jeste, mali broj sjajnih sporednih uloga, glavni grad opisan stotinama i hiljadama prideva i epiteta, i ni u jednom nema ni daska veselih niti pozitivnih boja, samo zima, mrak, sivilo, magla, prljavština, dobro poznati autorovi osvrti i stavovi na krivce za započete ratove, nagoveštaj izlaska iz tunela besmisla putovanjem u jedinu zemlju koja ima smisla na kraju, i pomalo hladan i bezličan pogovor sa nabrajanjem domaćih i svetskih događaja iz tih godina (Bekim Fehmiu kog sam čitao pre ovoga je to uradio neuporedivo smislenije) kojima nedostaje glas Baneta Bumbara i ona čarobna muzika. Super je knjiga, odmoriću od nje i kroz neko vreme sa zadovoljstvom čitati upravo izašli nastavak.

VIDEO

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19/09/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Istanbul

untitled.pngPrvi put sam je kupio jednog davnog, usamljenog, osunčanog, vrućeg i svetlog leta trošeći rodbinski rođendandski finansijski fond u danima kada se ionako nije imalo šta drugo raditi. Julski pust posegzitovski centar grada. Niste osetili prazninu i pustinju ako niste hodali Novim Sadom s kraja jula meseca, dok ćuti. O niste. Sa tek po kojom polupoznatom, omamljenom i usporenom siluetom koje mimoilazite međusobno se u čudu gledajući razmišljajući šta pobogu radite usred tropskog popodneva u kraljevstvu betona bez daška svežine ili vetra. To je prvo sećanje na knjigu koje se uvek probudi u danima sunca koja zamirišu na taj dan koji bih i danas, decenijama nakon, umeo nepogrešivo da nacrtam u ma čijoj glavi. Nakon toga, kupovao sam je i poklanjao, kupovao i dobijao na poklon tako da sam izgubio korak sa tim koji je ovo zapravo primerak i koje čitanje. Prvo detaljno, pedantno, lagano i potpuno, svakako. Poslednje nije.

Leti volim knjige koje iznutra dišu bilo koje drugo godišnje doba, rekoh li to nekad u ovim tekstovima, ne sećam se više. Ledenu pustoš ruskih zima, lisabonsko buđenje proleća, večitu kišu severa Irske, kako god. A Pamukov Istanbul je, to mi se urezalo još onog davnog leta je sve samo ne topao i letnji grad. Siv je, beskonačno i beskrajno siv, kišovit, hladan i okupan crno belim fotografijama na gotovo svakoj strani. Fantastičnim fotografijama melanholičnog i usamljenog grada koji sa sobom neumitno, tromo i bez imalo volje vuče svu svoju nagomilanu istoriju. Pamukov Istanbul je umetnička biografija grada i istovremeno piščev autobiografski esej. Oba su divna, i nijedan ne preteže. Teku paralelno, dopunjujući se.

Dominirajuća nota melanholije ulica i duše grada katkad ne daju disati. Postoji knjiga pod naslovom Anatomija melanholije o kojoj sam toliko čitao kod drugih pisaca a koju je Pamuk ovde načinio dodatno mističnom i potrebnom da bi se zapravo ušlo u suštinu pojma. Napisana je u veku koji je Servantes oteo samo za sebe, pa je hiljaduipostranična enciklopedija jedne emocije ostala u drugom planu. Ovde je, koliko sam do sada iskopao, nisu prevodili. Sad me zapravo ta knjiga interesuje više od svih ostalih ikad napisanih. Ne samo da bih disao tajne Istanbula.

Istanbul zapravo nije niti toliko mističan, niti tajnovit, pa čak ni melanholičan ako poznajete beogradsku jesen, ili staro jezgro grada. Iste fasade, ista večita tmina pre klimatskih promena, isti mentalitet, isto unutrašnje i spoljno siromaštvo i ista savršena lepota istoka koja bi da diše zapadno. Takav je osećaj dominirao čitajući.

Pamuk je zapravo mističniji. Bogata porodica. Elita grada. Bezbrižno detinjstvo. Zapravo porodična disharmonija koja dete odvede daleko od sveta. Slikarstvo kao prva prava ljubav. Slikarstvo kao prvi pokušaj prikazivanja grada u kojem je proveo čitav život. Brojao je brodove na Bosforu kao klinac. Onako, pravi autistični momenat knjige. Pedantno brojanje brodova koji prolaze. Pa onda velika pomorska nesreća koja je zatresla grad. Ima tih bizarnosti koliko vam volja. Šta ti je kad veliki pisac pusti ruku. I kako je dobro što nije postao slikar.

Smirenost. Kiša. Tramvaj sa naslovnice. Ulice i ljudi koji ćute samoću istorije. To su utisci. Prelepa knjiga. Valja joj dodati sunca listajući je leti da ne zaspi u svom tom sivilu.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31/07/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Riba u vodi- Memoari velikog pisca

untitledProleće nije dalo koži da diše normalno i vrhunac te zapare bio je u noći knjige, manifestaciji koju veliki izdavač periodično praktikuje da bi upristojio cene i omogućio bogatije pazare. Sparina koja je grickala i umarala do te mere da me podsetila na opise junskog Njojrka za koji kažu da kroz njega šetaš kao kroz oblak vruće vode spalila je i poslednju želju da prošetam knjižarama u kojima za promenu vrvi od ljudi i odaberem nešto lepo. Ostao je taj naizgled jednoličan i hladan trenutak onlajn kupovine u kojem se ne uživa ekstatički mada može da prija na čisto praktičnom planu. Nedostaje mu ipak preglednost police više no mirisi ili hipsterski uzdasi boravka među knjigama. Nedostaje do te mere da me pored unapred planiranih naslova terala da razmislim kojom knjigom da zadovoljim uslov velikog popusta, pa sam umesto pretrage potpuno nepoznatih mi naslova konzervativno uleteo u kutak nobelovaca i odabrao jednog od najdražih, u memoarskoj ispovesti o kojoj nisam znao ništa do da ju je u gotovo estradno uspešnom gostovanju promovisao pre neku godinu i kod nas.

Ljosu sam upoznao sa jednim od romana koji ovde nije preveden, Pripovedačem, opčinio me je na jedan specifičan način, pun mistike i halucinogenosti dovedenih do genijalnosti u samom načinu pripovedanja. Neka od kasnijih čitanja znatno popularnijih mu štiva načinila su da se podjednako pitam da li se radi o istom autoru i koliki je talenat stvaralaštva potreban da ti i pitki poluerotski romani izgledaju kao potpuna klasika. Veliki, preveliki shvatiću tek nakon ove knjige.

Pre toga, boravio je autor u brojim analizama i tekstovima popularnih i manje popularnih magazina i portala na koje ni ne znam kada sam zalazio, boravio je manje kao heroj a više kao meta za iskaljivanje levičarskih frustracija, kao odvratni elitista dostojan najvećeg prezira. I pored ponekada fantastično ubedljivih argumenata u prilog tim tvrdnjama, počeo je da mi se dopada još više. A nakon što je Nedeljnik otkupio prava na prenos njegovih kolumni i tekstova u kojima se bavio svetskim društveno političkim aktuelnostima, fascinacija je postala potpuna. Jer, postalo mi je jasno, radi se o pravom frajeru sa stavom, pomalo klasično liberalnim, očigledno ispeglanim da se zaista dopadne vladajućim mondijalskim kastama, ali autentično i briljantno iznesenim. I kad je branio španski centrizam u katalonskom pitanju, i izraelsku vojnu agresiju, nije mi zvučao odvratno, naprotiv, uspevao je da osvoji, da ubedi, nisam umeo da objasnim kako. Bio sam ponosan što imamo novinu koja takvog lika jednom mesečno zvizne na naslovnicu. I sad sam.

Često, možda i prečesto sam poslednjih godina tumarao po autobiografskim, memoarskim spisima velikih i manje velikih autora, živeo njihove komplekse, ispovednu patetiku, nostalgičnu romantiku i ego tripove. Prijalo je i umaralo u isto vreme, ogoljavalo je živote i epohe stvaraoca do gole kože, a opet samo je Osterova bila toliko bezobrazno očigledna, direktna i dokumentarna da nisam mislio da će joj se ikada približiti ijedna druga. I nije. Ova je napravila zaseban deo. Jer, nije ovo rekapitulacija. Ljosa ju je pisao u punoj snazi čoveka od pedeset i kusur godina koji nema nikakvu nameru da svodi ukupan životni račun, naprotiv. Nakon kratkog i čudnog izleta u peruansku politiku i pokušaja da postane predsednik zemlje, seo je i napisao memoarski spis koji više liči na kratki predah čoveka koji se tek sprema za dalju ekstazu života. Blic udah na površini za nastavak pustolovnog ronjenja, na primer. Nema opraštanja ni od koga. Nema velikih i dirljivih trenutaka. Nema bacanja celog sebe na papir. Ne. Samo dva parčeta velikog života.

U paralelnim naracijama, jedna u kojoj su svi detalji trogodišnjeg boravka u blatu peruanske politike (uz sav napor, nemoguće je bio ne povlačiti konstantne paralele sa ovdašnjim sistemom, likovima, događajima i karikaturama) i druga koja je opisala najzanimljivije godinje odrastanja i stasavanja jednog divljeg i pomalo razmaženog tinejdžera. Snovi, iluzije, porodični brodolomi, bordeli. Ne zna se koji je tok ubedljiviji.

Dobro, zna se. Lično draži i nešto pikantniji ostaće ovaj politički testament, na šta mi zapravo taj narativni tok i liči. Kao neko ko je imao nešto malo kontakta sa tim čudovištem tokom sazrevanja koje mi ga jeste ogadilo ali opet sa dozom doživotne radoznalosti, bilo je fascinantno iskustvo upoznati pokušaj jednog književnika da baš sa tim autoritetom velikog pisca, postane predsednik jedne prilično velike, nenormalno heterogene, čudne i mnogoljudne zemlje. Neuspešan, dakako. Da li je tako bilo bolje za Peru, paaa, možda i jeste. Iako je čovek koji ga je pobedio na izborima bio još manje političar establišmenta koji je nedugo nakon pobede odveo zemlju u novu ogoljenu diktaturu, nije me ovaj spis ubedio da bi Ljosa išta bolje od toga uspeo, uz sve lične dobre namere. Dubina sistemske korupcije, siromaštva, ogrezlosti u terorizam, ekonomske obezglavljenosti, svakako nije mogla da biva izbavljena na čelu sa književnikom koji je istinski verovao u dobrobiti male privrede i velike demokratije. A opet, iza sebe će ostaviti turbulentnu izbornu kampanju do detalja opisanu u jednom velikom književnom delu. Dovoljno. Sva inteligencija i racionalnost jednog umnog čoveka punog zabluda leži u tom delu naracije. Mnoštvo zanimljivih činjenica poput odbijanja da se vidi sa Papom Jovanom iz etičkih razloga, naizgled čudni dokumenti iz arhiva američkih obaveštajnih službi da uopšte nisu bili oduševljeni činjenicom da na čelu Perua vide liberala, demokratu i pacifistu?, mnoštvo opisa sumornih sastanaka, dijaloga, i jedna neverovatna energija čitavo vreme kampanje, verno preneta na papir. Sjajan dokument.

Onaj drugi narativni tok, odrastanje, adolescencija i sazrevanje. Suštinski sadržajniji, čistijom životom bogatiji, iako ne bez porodičnog nasilja, paranoja, ranog upoznavanja bordelskog i boemskog života i preranog braka, ipak su lišeni velikih šokova i krupnih događaja koje niste viđali na drugim mestima, u drugim filmovima i drugim romanima. Nisu šokirali mada im ne nedostaje autobiografsko dokumentarno bogatstvo. Ljosa je svakako živeo dinamično, ne gubeći vreme i ne traćeći dane, radeći svašta i misleći svašta. A opet, deluje da je na tom kontinentu takva strast za životom nešto uobičajeno. Kako drugačije objasniti emociju momka koji otkrije Dostojevskog tako što iščita Karamazove odjednom, u dvadeset i četiri sata, nakon što je već bio hipnotišuće neispavan i iscrpljen. Kakav je to vulkan iznutra. Karamazove? Pa to je čitav jedan život u jednom danu čitanja. To je nenosiv teret odjednom. Eto, takvi detalji u ovakvim spisima me fasciniraju.

Na kraju, ostaje pisanje, veće od ma kakvih epiteta do sada dostupnih i smišljenih u rečnicima svih jezika. Nateralo me da prvi put u životu pišem tekst oslobođen želje da ga ikad završim. Fascinirala me je nanovo ta sposobnost da se piše tako lepo, sređeno, dirljivo, ali bez ikakvog specifičnog kvaliteta za koji biste se uhvatili i rekli, evo zašto je veliki. I pored ovoliko uživanja, promišljanja, čitanja i pisanja o svemu tome, ni sam nemam pojma šta je to što ga čini tako čitljivim. Teofil Pančić kaže da se kod Ljose to zove prohodnost. Izvrstan termin. Prohodnos čitaoca kroz tekst.

 

 
1 коментар

Објављено од стране на 30/06/2018 in Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

London- I tom

IMG_20180528_222520_641Retka je, gotovo nepostojeća potreba za istorijskim čitanjima. Pravdam je višedecenijskim postojanjem kvalitetnih kablovskih TV kanala koji su i tematski i produkcijski i multimedijalno do savršenstva doveli obrađivanje svih važnih, manje važnih pa i nevažnih događaja i epoha. Nešto češća je, pak, potreba za književno istorijskim čitanjima, pa iako je uvek stajao veliki znak pitanja nad smislenošću takvog termina, uspešno se odomaćio, i u većini knjižara ima svoj ugao u kojem se u zavisnosti od kreativnosti zaposlenih mogu naći raznolika štiva, od zaista poluistorijskih drama do klasične beletristike čija je radnja smeštena u ikakvu prošlost. Ali umoran od autističnih introspektivnih proznih melodrama, gledao sam da se okrenem na ma koju stranu pa i tu. I sretnem se sa ovom trilogijom.

Pomalo bizarno, i razočaravajuće, delovala mi je činjenica da je isti autor na isti način napravio knjige o Londonu, Parizu i Njujorku. Nemoguće je biti toliko posvećen, temeljan i prisutan u istoriji tako različitih mesta, mislio sam i odabrao londonsku priču, pre svega zbog britanskog porekla autora računajući da je tu na svom terenu, i emotivno a ne samo književno ili naučno, i zbog činjenice da je London uvek bio san, i zbog toga što zapravo vrlo malo znam o njegovom višemilenijumskom životu. I prijalo je čitanje, više no što sam mislio, i dovoljno da se nastavi, sa druga dva dela.

Fascinantan je pokušaj, praviti priču o jednom gradu tako što ćete jahati kroz čitav njegov dveivišehiljadagodina dug život, prateći istoriju kako izmišljenih književnih junaka, porodica i loza, tako i stvarnih istorijskih ličnosti, i načina na koji su ga gradili, rušili, palili i sa njim bistvovali svo vreme, usputno držeći besprekorne mini časove istorije i koristeći široko dostupnu dokumentarnu građu tako da knjigu zaista sa pravom možete zvati i romanom i istorijskim spisom.

Fascinantan je pokušaj, i makar u ovom prvom delu, osvežavajući, pitko i plitko pisan, informativan, interesantan i lep. Svako poglavlje zasebna priča. Svaka priča zasebni junaci. Svi junaci potomci onih prethodnih. Od prazne ostrvske keltske močvare i prvih rimskih dolazaka i Cezarovih osvajanja, preko postepenog i viševekovnog razvoja kraljevstva, viteštva, kmetstva, zaključno sa pojavom prvih znakova demokratskog uređenja s kraja dvanaetskog veka.

Fascinantan i divljenja vredan pokušaj, očigledno više nego učenog i načitanog autora, koji je ujedno i sasvim solidan pisac. Dovoljno dobar da ovako mamutski pokušaj ne propadne u svojoj megalomanskoj ideji, i dovoljno skromnih mogućnosti da pisanje ne bude potreba sama po sebi, da ne fascinira i ne oduševljava ni rečenicama, ni stilom, ni ritmom, koliko hronološki sređenim mislima i idejama, i banalno i jednostavno osmišljenim junacima koji će vas držati budnim dok pričaju o najvećem od svih gradova.

Zasluženo ovenčano bestseler nalepnicama i prijatna promena i odmor od svakodnevnih čitanja.

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 09/06/2018 in Knjige koje preporučujem