RSS

Архиве категорија: Knjige koje preporučujem

39 pesama

download

Hidden track- Kao Adam u rano jutro, Vrooom

Imao sam godinu manje od punoletstva, u vreme kada se panično želela preći ta granica, više no ove prave, debele i neprobojne koje su nas držale zatvorenim, samim i izolovanim od svega novog i svežeg. To je jedini razlog zašto je Exit kao festival kasnije uspeo, pogodio je svojim imenom u centar, u srž centra, u srce srži centra. Hteli smo napolje, izvan sebe ponajviše, zapravo. Tih se vrućih dana dvehiljadite šuškalo o nekom Torpedo projektu, o muzici iz predstave, o nečem pomalo sumanutom i uglavnom i dalje nam nepoznatom, barem na novosadskim ulicama i u gradskim muzičkim prodavnicama gde su nas belo gledali na pomen tih reči. Tih sam dana, sećam se gde, kada i kako, ipak čuo Ludviga, koji će promeniti mnogo toga, koji će mi zalepiti onlajn nadimak aktivan decenijama, koji će probuditi uspavano ludilo mladosti i dozvoliti mu da izađe iz zagušljivog kupea. Dobili smo muziku kakvu nikada nismo čuli. Društvo se brzo ohladilo od pesme, pomalo bežeći od sumnjive nerazumljivosti. Do kraja leta, vozio sam se vozom u oba pravca, sam, do prestonice, da bih iskopao Ventilaciju. Beše to jedan od najlepših dana.

Spremao sam se za najvažniji rođendan, leto iza toga, kada smo napokon mislili da smo izašli iz svega, iz mraka. Na Tvrđavi. Čekao sam da ih čujem. Nisam poznavao nikog ko je uopšte znao za njih. Nikog. Beše i predstava čini mi se, te godine, jedine godine kad je Exit pokušao da napravi pozorište usred festivala. Fantastičan i divljenja vredan pokušaj, smotano izveden i brzo zaboravljen. Stavili su ih na zatvaranje programa rok stejdža, i bilo nas je malo, ali smo urlali kao nenormalni, i za vreme Ludviga pravili atmosferu kao da sviraju planetarni hit uz koji se poludi. Što ne znači da nismo ludeli, stvarno, na huk tih taktova.

Godinama iza toga, pevušio sam ventilacione songove periodično, vraćajući se uvek uvodu ove stvari, zaraznom, slatkom, čudnom i melodičnom uvodu koji su naučili i svi oko mene, i dalje ne shvatajući šta vidim u njemu, niti u njima. Pa opet, i sada da usred sedenja na kafi krenem sa tinuni rampam pari rampam piri, svi bi znali.

Zaboravljeni artistički detalji u muzici. Bas koji priča svoju priču svo vreme. Bas koji kotrlja ali ne umara i ne patetiše. Tekstovi Bukovskog koji dobijaju novu notu smisla uz muziku. Čudno koketiranje sa etno zvukom. Kontrabas gde ga ne očekuješ. Blondie u prelepoj obradi koja ih je dugo držala na top listi dodatnog ubrzanja. Svežina. Ludilo. Sloboda. Netraženje smisla. Hipsteraj pre nego što su ga zvanično izmislili. Muzika kakvu do tada nismo čuli. Eto tako. To je bio i ostao za mene Vrooom.

O knjizi svakako sve znate. Tekstovi su dugo na mreži. Osvežavali su je godinama i činili od nje podnošljivije mesto za trošenje vremena. I autora znate, barem ja imam takav utisak, mada ga nikada nisam video. Periodično bismo otkucali jedan drugom po koju reč. Da, znam ga. U ovoj veličanstvenoj storiji o pesmama koje su mu važne, razotkrio se svakako, do gole kože. Ne možete pisati o muzici koju volite bez najdublje intimnosti u rečima, nema šanse. Ne možete pisati o muzici uopšte, nekad sam mislio. Ova je knjiga svakako poslednji i najvažniji detaj koji mi je zauvek promenio taj detinji stav. Mogao bih detaljisati o Beogradu kojeg tvrde da nema a kojeg je oživeo u ovim pričama, o onom pravom velikom gradu koji baca svetla daleko. Mogao bih se diviti jednostavnosti i toplini pisanja. Mogao bih i gunđati na mnoge pesme koje ne volim a tu su i žaliti što na spisak nisu ušle mnoge od onih, na poslednjoj strani redom nabrojanih hitova i misliti da bi to bila još opakija knjiga. Mogao bih, ali neću. Nezaobilazan deo kućnih kolekcija je ovo, ako mene pitate i ako držite do sebe.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/08/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Steg

steg_vTrebao mi je intermeco od brzih i popularnih spisa, od naslova koje manje ili više znamo i o njima u sebi ili naglas prebiramo posle čitanja. Trebao mi je izlet u nepoznato. Trebao mi je predah od nesnosne vrućine. Tako su ovaj, potpuno nepoznat mi autor i naslov stigli u sobu, prve večeri u kojoj je posle dugo dana na prozor ulazila svežina, autentična, prava i ledena, uz munje i gromove koji su urlali čitave noći. Završih je večeras, prve večeri nakon nekoliko dana u kojoj više nema ni traga osveženja. Pamtiću je kao knjigu pročitanu u danima u kojima se disalo u julu.

Pravi vojnički roman. Oficiriski. Ratni. Književno klasični. Strogo stilizovani. Dinamičan, aristokratski nastrojen, pomalo razmažen, impulsivan i premlad glavni junak u centru priče, dobrovoljac u austrougarskoj armiji, u poslednjim danima velike monarhije, u poslednjim nedeljama prvog velikog rata, u Beogradu, u povlačenju, u porazu jedne vojske, jednog sistema i jednog carstva. Junak koji se zaljubljuje u plemkinju zbog koje biva prekomandovan, zbog koje noćima satima jaše da bi je video tek na tren, koju na kraju osvoji, kad sve drugo izgubi. Sa kojom dočeka kraj rata, sa kojom ostaje i u poslednjom kadru, kada više ničeg drugog nema, a naročito onog do čega mu beše najviše stalo, monarhije.

Roman prepun jednostavnih i nemilosrdnih metafora na čijem pijedestalu stoji ona koja govori o tome da je ova knjiga zapravo opelo jednoj državi, uveliko mrtvoj čak i u vremenu dok je još naizgled disala, dok traje sama radnja među koricama. Sva su joj poglavlja takva. Novembarska, blatnjava, zlosutno predskazujuća, mračna. Međusobni interni oružani sukobi unutar same jedinice u kojoj službuje glavni junak, dezerterstvo vojnika iz redova manjinskih naroda, sukobi sa engleskom vojskom unutar Beograda, teško izbavljenje iz samog grada kroz podzemne i mračne tunele i lagume, memljive kanalizacijske cevi, povlačenje u pretrpanim vozovima, tumaranje noćima, sve su to prikazi poslednjih trzaja jednog uveliko ohlađenog leša, jednog mrtvog carstva. I iznad svega, naslovna reč, Steg, kao najviši mada i najpatetičniji od svih prisutnih simbola, carska zastava koju oficir ponosno sačuva do samog kraja i na kraju spali u carskoj palati. Kraj.

Tromo i pomalo dosadno pisanje ima svoj red, diše svoj ritam, pravo je vojničko i dolikuje temi. Dolazi iz pera (a saznaću to u odlično pripremljenog pogovoru priređivača i prevodioca) nagrađivanog i nekada priznatog nemačkog autora iz prve polovine prošlog veka, očigledno veoma kontroverznog, desničarski nastrojenog i zaguljenog čoveka kojeg je, moguće iz svih od navedenih razloga, ovaj književni prostor do sada preskakao. Mlada novosadska izdavačka kuća ispravila je taj previd i ponudila na uvid skriveni i zaboravljeni biser davnih dana, dodatno i fantastično dizajneski upakovan.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30/07/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Koncert

downloadKupovao sam ovog leta i ovog meseca, knjige, više nego li ijednog drugog meseca i leta poslednjih godina. U malim i nezavisnim knjižarama zavučenim duboko i debelo u srca gradova, olakašavajući kupovinom nekima od njih preseljenje, ili koristeći rasprodajna ostrva manje popularnih i više kvalitetnih izdanja i izdavača. Tako je i Koncert uleteo u asortiman kućne kolekcije. To mu je u suštini bila retka prilika, jer nisam imao veliku želju da se upoznajem sa opusom autora, iako ga znam i pratim u svakom segmentu osim u tom osnovnom, književno spisateljskom. Sedeo sam prošle jeseni na otvaranju jednog festivala i sa drugarom slušao uvodni panel na kom je govorio i on. I šalili smo se, slušamo ga često, imamo utisak stalno, u emisijama, diskusijama, na događajima svih vrsta, pratimo kolumne koje potpisuje, u suštini sve znamo ali shvatimo da ga ne čitamo. Tog ultimativno simpatičnog, sveprisutnog, poznatog i priznatog regionalnog autora, ne čitamo. Ja sam znao zašto. I ovo čitalačko upoznavanje nije promenilo mnogo u tom stavu. Ali je vredelo izdvojenog vremena. Jedno sparno popodne utrošeno na dovoljno kvalitetan način.

Koncert je prvi Bazduljev roman, koji je napisao sa svega 24 godine, i koji ga je izbacio na pozornicu osiromašene regionalne književne scene. Ovo je drugo izdanje objavljeno gotovo deceniju i po nakon te premijere a dve decenije nakon događaja o kojem se piše, i obogaćeno sa nekoliko autorovih bonus tekstova kao i ličnim osvrtom na sam roman, koji su jednoj zanimljivoj i kreativnoj priči dali dodatnu vrednost. A zapravo, priča je o koncertu grupe U2 održanom u Sarajevu, na Koševu, brzo po svršetku krvavog rata čije rane i dalje ne srastaju i ne prolaze. Niz paralelnih i kratkih poglavlja o različitim studentima, srednjoškolcima, protuvama, gostima iz susednih država koji se u blic epizodama upoznaju sa čitaocem i polako pripremaju i slivaju ka stadionu i koncertu koji je trebao da bude početak jednog novog života, kako njihovog tako i života grada. Drugi niz paralelnih i kratkih poglavlja o tome kako i na koji način svaki od ničim povezanih i po stadionu razbacanih junaka doživljava samu svirku, svaki stih, svaku pesmu, u neverovatno detaljnom i dinamičnom opisu samog događaja. I na kraju, niz kratkih i paralelnih pogljavlja o izlasku sa stadiona nakon gašenja reflektora, i povratku svakog od učesnika u i dalje nepromenjenu realnost i živote koji nastavljaju da teku sarajevskom toplom noći i nakon događaja koji je trebao da promeni sve, a kako sam autor u pogovoru sa distance konstatuje, nije promenio ništa i ostao je samo incident i unikatno prijatni ožiljak među gomilom krvavih u razrušenom gradu.

Dopali su mi se junaci priče, ili možda baš činjenica da roman nema junake, već gomilu nakratko predstavljenih i brzo odjavljenih relativno običnih likova, lakih za identifikaciju sa sopstvenom mladošću, lakih za provlačenje kroz njih sopstvenih autorskih stavova, jednostavnih i neupadljivih, a opet dovoljno pogodnih da budu ogledala vremena, istorije, činjenica, posledica rata, da budu pravi anonimni heroji priče u čijem središtu je jedan koncert.

Čitao sam, i uvek uživao u dobro napisanim prikazima, utiscima i izveštajima sa dobrih ili manje dobrih svirki, festivala i svakojakih drugih muzičkih događaja. Neretko sam ih i sam pisao, kršeći uredno i redovno sopstveni stav o tome da se o muzici ne piše. A opet, ovo je prvi put da sam video da je neko napisao knjigu o koncertu, ne tekst ili kolumnu, ne priču ili zbirku, ne časopis ili feljton, no pravi roman. Ostaće mi to kao glavni utisak o romanu koji je protekao kroz mene kao osveženje jednog sparnog julskog popodneva. Više od toga nije mogao jer sam čitao knjigu o svirci grupe koju nikada nisam ni voleo, ni razumeo, ni cenio. Naprotiv. Da jesam, bio bi ovo tekst ekstatičnog oduševljenja.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/07/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Svi su u pravu

thToni Pagoda mu je ime. Naratoru i junaku ove mamutski eruptivne priče. Toni Pagoda. Tako mu stoji. Šlager pevač, šmeker i zavodnik, nadrkan i svoj. Zajeban i beskompromisan. Zaljubljen u život. Tako nekontrolisano zaljubljen u život. Oslobođen od svakog proseka. Orijentisan na preterivanje. U svemu. Uvek. Intuitivan. Impulsivan. Autentičan. U četrdesetim mu sve dosadi i ode u Brazil gde u vlažnoj i memljivoj prašumi provede decenije sam sa sobom. Onda ga filmski fantastično prepleteni i dočarani kadrovi i susreti sa mafijom vrate u Italiju, zemlju u kojoj je pre odlaska ostavio mladost, slavu, sva iskustva i sve uspomene, zemlju koja je bujala od života u oporavku nakon drugog velikog rata. Tamo održi povratnički koncert i sretne prijatelje koji mu uz more prepričaju šta je tokom dve decenije izgnanstva iz savremenog života propustio. Ti delovi su za Nobela i bolje od ikakvog knjiškog prikaza pokazuju kakvu biste knjigu mogli preskočiti:

“Mobilne telefone, gomilu govnarske muzike, plazma televizore, prvu privatnu TV, kablovsku, zatim analgetike za moje zube koji mi nisu umanjivali bolove jer sam se radio naveliko, a to sprečava dejstvo tableta protiv bolova, more porno časopisa i luksuznih revija u kojima ni kurac ne piše, samo jebeni top modeli na naslovnoj i unutrašnjim stranama, čete dosadnih vegetarijanaca, neoprostivu i postupnu smrt prodavnica gramofonskih ploča, a pre toga i smrt LPja, sijalice koje malo troše, a daju govnjivo svetlo, prvog toreadora koji nije Španac nego Italijan, bivši čuvar u nekoj napuljskoj garaži po imenu Atilio. Koji je zatim pao u komu. Ali ne uopšte zbog bika…IKEU i nameštaj potpuno isti po kućama od Toronta do Mogadiša, promenu korumpirane političke vlasti drugom jednako korumpiranom, ali prostačkijom, svežu tunjevinu sa susamom na svim jedrilicama skorojevića, bogataša, susam među zubima i dakle bum konca za zube, tone Kineza u kvartovima oko železničke stanice….kompjutere rasute na sve strane koji su stvarno dokurčili, sve u svemu propustio si čitav niz stvari, ali posle svega nisam baš siguran da si ih zaista propustio.”

Tako mu odgovori jedan od prijatelja na pitanje šta je propustio tokom samoisključivanja iz sveta i meditiranja od života. Svakako manje od onog što će propustiti svako ko se ne susretne sa ovom knjigom. Bezobrazno i naglaseno zajebanom, prepotentnom, opojnom, drskom. Alergicnom na svu mediokritetštinu ovog sveta. I sa gotovo nepodnošljivom količinom autentičnog života među koricama.

Toni Pagoda mu je ime. Naratoru i junaku ove mamutski eruptivne priče koju je zapravo ispisao reditelj i scenarista čiji su filmovi osvajali i Oskara. Toni Pagoda. Tako mu zvuči ime. Al Paćino bi ga igrao u filmu u mojoj glavi. Samo on. Eto toliko je dobar.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14/07/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Mediteranski brevijar

19059052_1369277099807851_3528860266838741025_nPoema i enciklopedija, istovremeno. 

Poema, u načinu pisanja i duboko utisnutim, prelepo oslikanim ličnim impresijama autora o mediteranskom arhipelagu, o doživljenim susretima sa ljudima, ostrvima, mislima, mirisima, tradicijama i osećanjima srednjeg mora.

Enciklopedija, u nagomilanom, ali suptilno prikazanom i po papiru prosutom autorovom znanju o istoriji, geografiji, geodeziji, kulturi, religiji, gastronomiji, kartografiji, poljoprivredi opisanog regiona, znanju o svemu, ali baš o svemu čega se dotakao i povezao u skladu celinu.

Četvorodelno remek delo ispunjava čitavim tokom čitanja, lepljivo je, mirisno i morsko, lingvistički prebogato, ritmično, maslinasto i opčinjavajuće štivo.

Od početnih taktova prvog dela koji su zapravo uvod velikog Klaudija Margisa, onog istog autora koji je na vrlo sličan mada suvoparniji, srednjeevropskiji i elitističniji način pisao o Dunavu, uvod italijanskog maestra koji bez trunke sujete odaje priznanje kolegi koji ga je nadmašio u načinu obrađivanja slične teme;

preko poetski razigranog prvog dela koji svakom rečju pleše po obalama Mediterana, koji besedi na grebenima, koji povezuje narode, priče i ostrva, koji objašnjava, razume i ne osuđuje nikoga;

preko omiljenog mi drugog dela, najkraćeg, onog o kartografiji predela, o starim i novim, iscrtanim i usmeno prenesim kartama, njihovim očiglednim i skrivenim značenjima, mistici koja uvek miriše iz takvih priča, koja vas natera da usred čitanja otvorite ma kakvu mapu Sredozemlja i divite se onome što je autor uspeo povezujući sve što na kartama vidite i ne vidite;

do završnog čina koji sublimira i sakuplja sva prethodno navedena iskustva, koji kolekcionariše i inspiriše, koji je oda narodima sa ovih prostora, koji je pomirljiva morska bajka.

 

Kakva knjiga, majko mila.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/06/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Oslobodioci i izdajnici

downloadSlabo ili nikako se bavim poezijom, pa se u skladu sa tim slabo ili nikako bavim i pesnicima. Preskočim ih ili zaobiđem u tišini kad god mogu, ne sa dovoljno argumenata ili smisla zašto to činim, no opet, prinicip uglavnom funkcioniše. Vrhunskog proznog pisca mogu čitati u poetskim izletima, dok čistog poetu gotovo nikada osim ako se ne zove Dis, ili Brodski, ili Pavlović, a vrlo retko ili nikada se zove tako. A pesnika u proznim pokušajima, pobogu nikad. Ali nikad. Do sad.

Ostareli gospodin koji živi na relaciji Srbija-Francuska, omađijao me je staloženošću i razboritošću svoga glasa i stava, u telefonskom gostovanju na radiju. Iako je zvučao na trenutke nadmeno, gordo, i sa nemalim prezirom u nastupu, prema današnjoj beletristici na primer, čašćavajući je nimalo prijatnim epitetima, ali svi su imali svoj smisao, nažalost, u svima je zvonilo parče velike istine. Ostareli gospodin zvučao je sjajno zapravo, i naterao me da ga, van svih očekivanja potražim na policama knjižara (potpuno bezuspešno), u podzemlju interneta (uglavnom bezuspešno), u kontaktu sa drugim čitaocima (apsolutno neuspešno), pa i zbog svega toga, motivi za upoznavanjem su rasli dok se nismo susreli sa ovim retko proznim izletom pesnika u duši, koji je za ovaj roman osvojio i najveću domaću nagradu negde tokom devedesetih godina.

Autobiografski mozaik sećanja baca svetlost na delove detinjstva smešteno u vreme neposredno pre, za vreme, i koju godinu posle drugog velikog rata, u nekom zaseoku u srcu Šumadije, u domaćinskoj starosrpskoj i antikomunističkoj porodici. Sećanja u kojima dečak uglavnom ćuti i sluša beskonačne, strasne, nimalo naivne i žučne kućne dijaloge o društveno političkim temama toga doba, u kojima pokušava da poveže smisao vulkanskih sadržaja koji potresaju svakoga pre, za vreme i nakon epohalnih događaja i promena. Kako u kući, tako zvoni i van kuće, u mikrokosmosu sela i okruga koji diše rat, na ulicama koje pričaju svašta, mada uvek tiho i skrovito od velikih pogleda. Autobiografska sećanja dečaka deluju i zvuče autentično, ne mnogo našminkano ili nafilovano naknadnom pameću, zvuče kao da su se baš tako i nikako drugačije odigrala. Ne obiluju dramatičnim događajima, ne vrve od energije, nemaju mnogo protagonista van članova uže porodice i ispisana su kao filozofsko politički traktat na najosetljiviju od svih tema na ovim prostorima, onu o odnosu četništva i komunizma, i prvi su mi susret sa tom temom iz ovako ogoljenog, otvorenog i beskompromisno antikomunističkog stava. Pa opet, ne dišu mržnjom, dozvoljavaju solidan upliv u punu sliku, dozvoljavaju stanovanje punokrvno oslikanih antijunaka bez predrasuda, i zapravo ne deluje da imaju visokih pretenzija na promena ičijeg stava, osim potrebe da se opiše i oslika zemlja i ljudi koji su nakon tog rata satrti i zaboravljeni. Drugi deo romana je, povratak u sadašnjost, nepotrebni monolog autora koji vuče čudne i nepovezive paralele između tog i ovog vremena, i nije mi prijao ni deseti deo one dečakove priče iz srca romana.

Pa opet, kao retko kad, uz sva ideološka neslaganja i nerazumevanja, prijalo mi je ovakvo čitanje, pa nek je i iz pera pesnika. Makar je od onih koji prozu piše sistematski složeno, jednostavno, neposredno, nenametljivo, ne mnogo genijalno, ali ipak dobro i razumljivo. Zaokružena priča, briljantna oštrina iznošenja stavova, luckasto oslikavanje junaka, nekoliko jakih scena punih otvorenih metaforičkih procesa, dovoljno za dobro čitanje.

Opasan je ovo teren, opasne su ovo teme, misli i ideje i šta god se lane o njima, nemale su šanse da vas stigmatizuju na ma čiju stranu, da vas progutaju mamutske ideologije, da vas progutaju mračne, mada razumljive emocije onih koji su sa obe strane preživeli pakao. Ali danas, u vreme sumnjivih i nedorečenih novih i starih čitanja istorije, rehabilitacija i svega ostalog, važnije je no ikad ući u sve čizme i proći sve priče pre no što se preseče traka. I zato, prijao mi je za promenu odlazak u selo koje je izgubilo rat, kralja i državu i koje je svoj gubitak isplakalo sa stilom, makar u ovoj priči i ovoj porodici.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 04/06/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Prilično mrtvi

untitled1Agorina knjižara u širem centru Zrenjanina skromna je, tiha, bez mnogo elegancije i reda natrpana minijaturna katakomba starog kova, bez ikakvih aspiracija za šminkanjem i bez potrebe da se dokazuje. Na jednoj od pravih sezonskih rasprodaja starih naslova koji se ili nisu proslavili prodajom, ili su ostali sa sajamskih izlaganja ili su delovi prastarih zaostalih lagera, i koju su omogućili i na mnogim drugim prodajnim mestima koja volim preskakati kad mogu, u paketu tri za jednu omogućili su kupovinu retkih bisera za polovinu crvene i sve bezvrednije novčanice. U toj sam se blic poseti knjižari prošle jeseni dokopao knjige o kojoj ću, možda, tek pomalo, pisati u nastavku.

Piše mi se o Agori jer o njoj sramotno malo pišem. Piše mi se o hrabrosti izdavača da ne pliva u mulju gomile. Piše mi se o neisplativom štampanju svih izdanja u tvrdu koricu koja diše smisao. Piše mi se o mladim argentinskim autorima koje sam zbog njih upoznao. Piše mi se o autentičnosti izdavača zbog kojeg sam Alis Manro znao i pre Nobela, ili Pištala pre NINa. Piše mi se o posvećenosti koja se vidi kroz učestvovanje na svim književnim smotrama ma kako malo smislenim. Piše mi se o prvom štandu desno na novosadskom salonu, ili na prelepo jednostavno postavljenom na velikom Sajmu na donjem platou, ili o smirenosti direktora kada govori o tome kako takvi uopšte preživljavaju. Piše mi se esej o toj ni po čem posebnoj knjižari s početka i izdavaču koji ne pliva u mulju gomile. Možda drugi put.

untitledPiše mi se i o ovoj i ovakvoj zbirci priča lenjog i genijalnog autora koji ju je napisao zato što svaki pravo veliki pisac mora da ima ovakvu zbirku u sopstvenoj kolekciji. Romani će pokupiti nagrade, eseje niko neće ni pogledati, a kolekcije priča ostaće dokaz koliko su zapravo umeli i smeli u igranju s rečima. Konceptualno remek delo. Osamnaest tekstova podeljenih u četiri mini paketa.

Prvi deo, leksički, semantički, rečnički, psihološki igrokaz, posle kojeg se nije ni moralo nastavljati dalje, priča je za sebe, enciklopedija je za sebe, epika je za sebe, zove se MRLJA i u sebi sadrži Mrlju, Tamu i Puuf, pri čemu je potonja dovoljan dokaz da pred sobom imate majstora igre. Pre toga niste, a posle toga teško ćete, čitati priču čiji je glavni protagonist rečca Puuf, ponovljena milion puta u nekoliko strana, Puuf non stop, Puuf kao ljubavna priča, puuf kao uzdasi planete, puuf kao dokaz da sve može da bude priča.

Drugi i treći deo kao oda antijunacima, kao kolekcija teških i tamnih isečaka iz njihovih života, kao svemir malih i nepoznatih ljudi o kojima niko drugi nikada nije napisao ni reč, kao svet koji nestaje u svakoj od priča, bez obzira da li pripoveda omnibus o devojci kojoj je The dark side of the Moon ploča obeležila život, ili o detetu iz disfunkcionalne porodice koje lovi po kući muve zamišljajući da su avioni i koji će postati SS oficir, ili o kurvama iz raznih predgrađa, ili o čoveku koji čitavu priču ne otvara prazno pismo, ili o…Kakva čudna knjiga.

Četvrti deo, nazvan NIŠTA, TIŠINA, predivno je i smirujuće zatvaranje jedne fantastične zbirke. Što bih je ja zatvorio drugačije od autorovih reči: „No, važno je da sada otkrijem da JA nisam ništa, tišina. Ako mene bude bilo, posle će mi biti lako. Postaću pisac i umesto ove, isanjaću novu stvarnost. Sve se može. Evo, već spuštam pogled na prostor gde očekujem da vidim sebe.“

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24/04/2017 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče