Leonid Dobičin-Priče

Kada je, već priznat, slavan i ovenčan Nobelom, Josif Brodski na jednom predavanju na pitanje da izdvoji najboljeg prozaistu postrevolucionarne Rusije ispalio ime ovog čoveka, puna sala Harvardovog univerziteta je, nemajući pojma o kome se radi, ostala nema. Autoritet nobelovca tog je trenutka iz pepela izvadio zaboravljenog i mističnog autora na površinu i bilo je za očekivati da podari nov i bogat život njegovom nevelikom i naglo prekinutom stvaralaštvu. Bez mnogo uspeha, sva je prilika, iako je ne samo njegova pisana reč već i mitski nestanak sa javne scene i verovatno samoubistvo, bilo gotovo idealna podloga za otvaranje kult statusa u širim krugovima. No, decenijama nakon događaja na Harvardu, a gotovo vek od momenta njegovog nikad razjašnjenog nestanka, za Leonida Dobičina se zna, ali uglavnom u usko profilisanim čitalačkim krugovima i književnim salonima koji ostaju zatvoreni sami u sebe. Periodično ga se spomene, prevede, a u retkim prilikama i pročita, no to ne doprinosi omasovljenju njegovog kvantitativno skromnog opusa. Tim pre je poduhvat retko kvalitetnog domaćeg izdavača od prošle godine vanredno vredan, bogat i važan jer je u dve knjige spakovao kompletnu zaostavštinu kratkih priča kao i jedini za života objavljeni roman, u apsolutno fantastičnom i posebno hvale vrednom prevodu koji je vodeći računa o svakoj reči, svakom detalju, prelepo preneo na papir svu njenu veličinu.

Kolekciju priča iz ove knjige otvaraju radovi iz njegove prve zbirke, hronološki složeni i datumirani. Tematski, mirisno, pa i atmosferom slične i uglavnom ultimativno kratke epizode iz svakodnevnice, zapravo detalji epizoda, gotovo zamrznuti trenuci, opisani sa zapanjujućom jednostavnošću, perfektnim izborom reči, sintaksom koja diše, na granici arhaičnosti i sa otvorenim prezirom prema novoj, revolucionarnoj, crvenoj stvarnosti. Taj se prezir oseća, ne posustaje i ne odustaje sve do kraja, meljući sve pred sobom i otvoreno ismevajući osnovne postulate nove sovjetske realnosti. Neprestani vonj kiselog kupusa u vazduhu, proleterske pesme po ulicama, zakovitlana haotična galama, tragovi bezakonja i nasilja, i iznad svega bezbožništvo koje ga je, sva je prilika, posebno bolelo.

Ne sećam se kada sam u nečijem pisanju toliko osećao dah religije, njeno prisustvo u dnevnoj rutini koje je nenametljivo, duboko ukorenjeno u ljudima koji se u novom svetu bez te duhovnosti ne snalaze. U tom verovanju, u većini priča, majka junaka ili junakinja je ta koja je nosilac vere, domaćica, obična žena, ona je ta koja ne da na boga. Parohije, sveštenstvo, službe, i crkve, crkve koje kod njega „stoje“, za razliku od ljudi. Crkve koje su tu, ukopane i sveprisutne, zauvek. I pored spaljivanja drvenih lutki boga, i pored skrnavljenja svetina, u jednoj od poslednjih priča, u otvorenoj debati koja je imala za cilj dokazivanje postojanja tvorca, Dobičinov stav odnosi konačnu pobedu, na apsurdno duhovit način.

Kad uronite u prozu Leonida Dobičina, vrlo brzo shvatite zašto zapravo nema prostora omasovljenju, iako ona vrišti od minimalističkog lirskog kvaliteta, autentične i kolažne naracije, od cinizma i gotovo bizarne duhovitosti. No, pored te ogoljene jednostavnosti u opisima, naočigled naglašenog bukvalizma u pripovedanju, pisac zahteva budnog i proaktivnog čitaoca, i to svo vreme, bez daška pauze. Čitaoca spremnog da to pripovedanje premošćava i spaja, da učestvuje i dopunjuje. Jer, Dobičinovi opisi su tek miniigrokazi, poludovršene sekvence koje se smenjuju u superbrzim rezovima i u kojima je dijalog u jednom trenutku obično jutro u nečijoj kući, da bi već u sledećoj rečenici on postao večernja igranka u zadimljenom ambaru. Kako su i šta junaci radili između te dve slike, na vama je da nacrtate. A junake pak, kao retko gde, mnogo bolje i dublje opisuje njihovo ćutanje, ili pokoja reč koju prozbore, ili izolovani postupci, nego li opisi spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta ili stava, fantastična stvar.

Potpuno čudnovato stvaralaštvo. Na granici apsurda, koju neretko i drsko i pređe. Fragmentirano. Tako očigledno nedovršeno i prekinuto pre nego se razmahalo u ko zna kakvim delima, vidi se to u jedinoj „većoj“ pripovesti koja čini gotovo trećinu ukupne zbirke, i koja je otkopana decenijama kasnije, koja pokazuje sa kakvim darom i sposobnošću je autor bio u stanju da stvara i duže forme, i dalje džezerski iseckano, aritmično, ali grandiozno i stabilno. Daleko najbogatija i najkvalitetnija priča koju sam skoro pročitao. Nadam se i skori uvod u jedini autorov roman, Grad N.

Ne znam da li ga treba stavljati među ruske klasike. Ne znam ni da li vredi razmišljati na tu temu. Stojeći pred kućnom policom, zapravo ne znam ni gde bih sa njim. Poseban tip.

 

Prilično mrtvi

Agorina knjižara u širem centru Zrenjanina skromna je, tiha, bez mnogo elegancije i reda natrpana minijaturna katakomba starog kova, bez ikakvih aspiracija za šminkanjem i bez potrebe da se dokazuje. Na jednoj od pravih sezonskih rasprodaja starih naslova koji se ili nisu proslavili prodajom, ili su ostali sa sajamskih izlaganja ili su delovi prastarih zaostalih lagera, i koju su omogućili i na mnogim drugim prodajnim mestima koja volim preskakati kad mogu, u paketu tri za jednu omogućili su kupovinu retkih bisera za polovinu crvene i sve bezvrednije novčanice. U toj sam se blic poseti knjižari prošle jeseni dokopao knjige o kojoj ću, možda, tek pomalo, pisati u nastavku.

Piše mi se o Agori jer o njoj sramotno malo pišem. Piše mi se o hrabrosti izdavača da ne pliva u mulju gomile. Piše mi se o neisplativom štampanju svih izdanja u tvrdu koricu koja diše smisao. Piše mi se o mladim argentinskim autorima koje sam zbog njih upoznao. Piše mi se o autentičnosti izdavača zbog kojeg sam Alis Manro znao i pre Nobela, ili Pištala pre NINa. Piše mi se o posvećenosti koja se vidi kroz učestvovanje na svim književnim smotrama ma kako malo smislenim. Piše mi se o prvom štandu desno na novosadskom salonu, ili na prelepo jednostavno postavljenom na velikom Sajmu na donjem platou, ili o smirenosti direktora kada govori o tome kako takvi uopšte preživljavaju. Piše mi se esej o toj ni po čem posebnoj knjižari s početka i izdavaču koji ne pliva u mulju gomile. Možda drugi put.

Piše mi se i o ovoj i ovakvoj zbirci priča lenjog i genijalnog autora koji ju je napisao zato što svaki pravo veliki pisac mora da ima ovakvu zbirku u sopstvenoj kolekciji. Romani će pokupiti nagrade, eseje niko neće ni pogledati, a kolekcije priča ostaće dokaz koliko su zapravo umeli i smeli u igranju s rečima. Konceptualno remek delo. Osamnaest tekstova podeljenih u četiri mini paketa.

Prvi deo, leksički, semantički, rečnički, psihološki igrokaz, posle kojeg se nije ni moralo nastavljati dalje, priča je za sebe, enciklopedija je za sebe, epika je za sebe, zove se MRLJA i u sebi sadrži Mrlju, Tamu i Puuf, pri čemu je potonja dovoljan dokaz da pred sobom imate majstora igre. Pre toga niste, a posle toga teško ćete, čitati priču čiji je glavni protagonist rečca Puuf, ponovljena milion puta u nekoliko strana, Puuf non stop, Puuf kao ljubavna priča, puuf kao uzdasi planete, puuf kao dokaz da sve može da bude priča.

Drugi i treći deo kao oda antijunacima, kao kolekcija teških i tamnih isečaka iz njihovih života, kao svemir malih i nepoznatih ljudi o kojima niko drugi nikada nije napisao ni reč, kao svet koji nestaje u svakoj od priča, bez obzira da li pripoveda omnibus o devojci kojoj je The dark side of the Moon ploča obeležila život, ili o detetu iz disfunkcionalne porodice koje lovi po kući muve zamišljajući da su avioni i koji će postati SS oficir, ili o kurvama iz raznih predgrađa, ili o čoveku koji čitavu priču ne otvara prazno pismo, ili o…Kakva čudna knjiga.

Četvrti deo, nazvan NIŠTA, TIŠINA, predivno je i smirujuće zatvaranje jedne fantastične zbirke. Što bih je ja zatvorio drugačije od autorovih reči: „No, važno je da sada otkrijem da JA nisam ništa, tišina. Ako mene bude bilo, posle će mi biti lako. Postaću pisac i umesto ove, isanjaću novu stvarnost. Sve se može. Evo, već spuštam pogled na prostor gde očekujem da vidim sebe.“

 

Tri priče o samoubicama

Pre no što sam pogledao Tajvansku kanastu, što beše susret do kog je došlo posve slučajno, i to relativno skoro, smatrao sam ga gospodinom među filmadžijama i najboljim domaćim rediteljem, zapravo porodično smo mu davno dodelili tu titulu. Nakon odgledane Kanaste pak, on je za mene genije. Suvi genije. I dalje dostojanstveni, pristojni, odistinski gradski i elitni, umetnički provokativni autor, ali usput eto i genije. Kakav film. Znam dosta o autoru, zapravo, interesovao me je, oduvek, i rado bih pisao o svemu čime me je u tom dugogodišnjem procesu saznavanja fascinirao, ali nije prikladno, možda neki dnevnički esej, nekad, za sebe barem, svakako.

Znao sam i da piše, naravno. Često ljudima promakne činjenica da su reditelji neretko i scenaristi sopstvenih ostvarenja, što je mnogo veći posao od mišljenja da su to puke adaptacije nečije drame, ili teksta, mnogo veći i teži. I dovoljno je pogledati bilo koji od filmova iz opusa, da čujete i da vidite kako piše. Čitao sam ga dugo i u Politici, u jednom periodu bio je retko svetla, gotovo usamljena, umetnička a nekonzervativna i nacionalizmom zadojena pojava na strani sa autorskim tekstovima.

Ova je knjiga, daleko više no kolekcija tri davno nastale priče velikog reditelja. Marković piše onako kako teku i dijalozi u filmovima mu, dinamično, jednostavno, zanimljivo, ritmično, čitljivo i svo vreme blistavo ironično i dramatično. A opet, za razliku od velikog platna ili malog ekrana, ovde je tako skriveno ličan, autobiografičan na momente, naročito u prvoj priči sjajnog naslova „Podgrejana sarma od prekjuče“ u kojoj izvesni talentovani scenarista u nekom trenutku gubi sposobnost pisanja, zastajući na maločas spominjanoj rečenici iz naslova, čime počinje njegov strmoglavi unutrašnji pad. Unutrašnji sunovrati, trenuci u kojem junaci dotiču trenutke nakon kojih im se raspada život, tako karakteristični za autorov filmski opus, brutalno iscrtana autodestruktivnost, mračni tuneli psihologije, neuspele introspekcije, sve se to lomi i u drugim dvema pričama, od kojih je na osnovu jedne od njih stvoren i čuveni film o beogradskoj Varioli veri a druga je saga o kvazi velikom gradskom šmekeru i zavodniku čiji pad počinje kad ne uspe da osvoji naizgled sasvim prosečnu ženu. Obračunava se autor u ovim storijama sa raznim demonima, kako ličnim, tako i društvenim, profesionalnim, svim mogućim, a pisanje je najbolji ventil za takve procese i to se u ovoj fantastičnoj zbirci tako lepo vidi.

Nedavno sam, gledajući ga u interesantnom pokušaju javnog servisa da napravi kvalitetnu umetničku emisiju predstavljajući kroz autoportrete velike, domaće umetnike, nanovo shvatio kako nam i koliko nedostaje ovakvih, dostojanstvenih a velikih ljudi. Ova je knjiga samo dodatni dokaz tom podsećanju na genija koji je snimio i Tajvansku kanastu i koji piše bolje od većine autora aktuelne domaće prozne scene.

 

Divlji labud

Već dugo nisam, ovoliko dugo, blenuo u beli, virutelni papir, prvi put legalno plaćenog office paketa, u pokušaju pisanja o sadržaju čiju sam zadnju koricu malo pre toga zatvorio. Već dugo nisam imao utisak da ne bi trebalo da pišem o nekoj knjizi, i pored eruptivne kombinacije oduševljenja i iznenađenja koje me obuzelo tokom i nakon boravka među tvrdim povezom ove zbirke. Već dugo nisam čitao nešto ovakvo, zapravo, možda je u tome stvar. Već dugo, dugo, predugo.

Jer, kome bi palo na pamet da pažljivo nakupljenu ironiju, gordost i cinizam kojim želi da časti savremeni život, da promišljanja o večno prisutnim etičkim dilemama, seksualnosti, porodičnim odnosima, i slično, uobliči u jedanaest bajki. Baš tako. Vratiti se korenima, gde god da su i kad god da su izgubljeni, i pisati bajke. Nimalo naivne, naravno, niti čiste i lepe, ni one prave i stare zapravo nisu takve, shvatite kad ih nanovo čitate s odrastanjem, nimalo prave bajkovitosti u temama, samo u postavci, fenomenalno originalnoj, niotkud pojavljenoj, koja je jednoj zbirci priča današnjice dala tako snažan dodatni pečat, baš snažan.

Junaci većine priča imaju pravo na tri želje, katkad na dve ili tek jednu, ali tu su čarobne majmunske šape, klice pasulja koje izrastu do oblaka i odvedu dečaka u carstvo zlata, tu su ostareli mlinari čarobnjaci, tu su kraljevi i kraljevstva, pričnevi i princeze sa zamkovima, lepotica zaljubljena u princa zarobljenog u telo zveri, omatorela prostitutka koja poželi da samoću života provede u kući od slatkiša, tu su i patuljci naravno, bez njih ovakve priče ne idu. Tu je čitav niz prelepo osmišljenih likova i motiva. Ali, zapravo, majmusnke šape ne ispunjavaju baš tako lako čarobne želje, stablo pasulja vodi do zlata ali ne i do sreće, mlinari su čarobnjaci samo do određene granice posle čega postaju podvojene ličnosti, prinčevi su možda stvarno zveri, matoroj lujci će dečurlija proždrati kuću i nju baciti u vatru. Porodice možda nisu srećne, deca su razmažena i histerična a autor vas ne primorava da tako mislite, samo kreativno, otkačeno i genijalno provocira da se misli. A valjalo bi se misliti, o svemu napisanom. Lakše, sporije, detaljnije no što sam i sam učinio u prvom čitanju.

Autor je opravdano svetski cenjen. Autor je kultnih romana među kojim su „Sati“ svakako najpoznatiji, autor piše sa nepodnošljivom lakoćom. Autor ne gubi vreme pišući. Autorova svaka rečenica nešto govori, naročito prva, druga i treća, u svakoj priči. Nikada nisam čitao štiva koja počinju sa tako sjajnim, jednostavnim i direktnim rečenicama posle čega vam se čini da su sve karte otvorene a vi ćete opet uživati u igri: „Većina nas je bezbedna. Ukoliko niste delirični san bogova, ukoliko se od vaše lepote ne potresaju sazvežđa, niko neće baciti čini na vas“. Ili „Ovde u gradu živi princ čija je leva ruka ista kao u ostalih ljudi, a čija je desna ruka krilo labuda“. Ili „Srela si zver. On je ispred tebe u minimarketu, kupuje pljuge i sušenu kobaju, flertuje sa smorenom kasirkom Jamajčankom. On pogrbljeno ide duž voza na liniji G u pravcu Bruklina, njegove žilave ruke su prepune tetovaža.“  Pa kažite da nije genije. Pročitah u pogovoru kako je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. Pih, samo profesor. Izmislio predmet!

Elem. Jedanaest bajki napisanih o modernom svetu, napisanih da bi se videlo koliko smo daleko od bajke, bilo kakve, gorda, čudna i originalna. Začinjena ilustracijama japanske umetnice koje su joj dale na moći i mračnoj estetici i pojačale utisak savršenosti.

mechanical.indd

Naklon domaćem izdavaču koji ju je izbacio pre američke verzije, prošle nedelje stavio na popust kao knjigu nedelje, iako je ona mnogo više od toga. Mnogo. Literatura za probranu, ozbiljnu i retku čitalačku publiku.

 

Molekuli- Ivan Tokin

Razbacani atomi

Ima nešto neobjašnjivo lepo u osećaju vožnje gradom sa rukom kroz otvoren prozor jer je u autu sumanuto toplo, desetog u novembru, dok sa zvučnika taktuje zaboravljeni album nikad omiljenog benda, kao danas. Ima nešto.

A album je tako dobar, tako jesenji, akustičan i svetski, tako plesno orijentisan i duhovit, tako retko dobar pop album. Niko mu nikada nije dao šansu, zato što su ga izdali za ružičastu tv kuću, eto zato, čuvari morala, principa i stava su rekli da ne valja. I slagali. A um bum je orgazmičan odgovor na to kako bi trebalo da zvuči jednostavan i lep album, nekada. Sviđa mi se što sam ga se setio, pronašao, narezao i pustio gradu da ga slušamo zajedno, makar na raskrnicama na kojima ionako nikad nećeš proći iz prve na zeleno. Sviđa mi se što sam pomalo odrastao i počeo da shvatam bendove koje za koje sam znao da ću ih kak tad shvatiti, voleti ne, verovatno, ali ukačiti štos koji ih čini dobrim, svakako. I tako, sad me nervira kad čujem kako neko pljucka džangrizave dosetke tako sjajnim sastavima. Inače i poslednji album im je opasan, odsviran do maksimuma i moćan. Rade i dalje jer vole, kažu i jer im se može, kažem, i ja bih da sam ikada snimio nešto tako psihodelično genijalno kao što je Lišće prekriva Lisabon, najzajebaniji album svih vremena, sa imenom kojem je nemoguće odoleti.

Lisabon je inače neobjašnjiv grad, bio sam, i zaljubio se na onaj način koji se sramiš priznati i opisati i najboljem drugu u školi, tako nekako, pa ne bih ni sad da menjam, pokušao sam da ga fotkam, problem je što ne volim fotografiju, jebiga, mada ovu s početka pasusa volim, probao sam i da ga tvitujem kao neki mini putopis, al dosadan sam bio, daleko od energije tog urnebesno šarenog i nikad dosadnog, iščašenog čuda od grada na okeanu. I da, ušao sam u okean, hladan beše, leden.

Ima nešto neobjašnjivo lepo i u čitanju ove knjige, desetog u novembru, na plus dvadeset, ima nešto. A meni se slabo piše o tome, shvatio sam da ljudi najčešće ionako pročitaju samo sažetak kojim najavim tekst na facebooku, pa bih mogao sad da napišem samo taj deo. Umorio sam se od pisanja o knjigama, zapravo to nikad nisam ni hteo, ovako, knjiški, kao fol kritički, zapravo kitnjasto. Što ne znači da ne bih mogao da saberem sve tekstove odavde, namolim nekog da ih izda i onda poklonim svakom po komad, recimo. Elem,

čitali ste Tokina, znam, sjajan je jel da, šmeker je, tako neobrijan i opušten, čitali ste i ove tesktove, uglavnom, delili su ih po mrežama, pisao ih je za portale i časopise, oduševljavali smo se, što je sve ok. Ali tek kad ih je ukoričio skupio, ogradio među koricama i dodao po koju sliku iz telefona, dobili smo zbirku gradskih priča koja vrišti od života, koja hoće da pukne od života, koja je nabijena životom od reči do reči, pa i kad ne piše ništa lepo, pa i kad je u kontra ritmu u praznom gradu, pa i tad, baš tad. Do detalja tačan i neumorno precizan. Ekspres lonac energije života bez ijednog siguronosnog sistema. I ništa niste uradili ako je ne pazarite pre svega za poklanjanje, jer, ima knjiga koje su tako vredne za poklanjanje, ako znate da će ih taj neko pročitati, ima knjiga koje struje kroz telo, menjaju nešto, u glavi, makar za sekund, pomislite da možete da pišete šta hoćete na primer, naslovite tekst imenom knjige a zapravo pišete o Lisabonu ili Orgazmu, recimo. Eto takva je.

 

Klaudio Margis-Tri priče

Prvo zamislite majstora igre, bilo kakve. Vrhunskog, onog koji tajne i skrivene štosove iste drži pod nekim od prstiju. I onda mu dajte slobodu, pustite ga na praznu, nepregledno, beskonačno praznu poljanu i pustite ga da igra svoju igru. Trenutak pre toga, samo mu dajte temu, ili je tek nagovestite, jer majstori i temu stvore. I pustite ga da igra svoju igru. I popnite se na najviši vrh koji nađete i posmatrajte. Ćutite i posmatrajte. Radujte se i ćutite i posmatrajte. I na kraju, dugačkim aplauzom i dubokim naklonom dajte do znanja da ste prisutni, koliko ste oduševljeni i koliko poštujete majstora. U muzici, posle koncerta uradio sam to Brejkersima, na stadionu, posle utakmice samo Novickom, u sobi, sam, posle pročitane poslednje rečenice knjige koja je oduvala, više puta, ali retko kada tako intenzivno kao posle ove.

Margis je napisao „Dunav“, filozofsko-književno-istorijsko-putopisno predanje o životu velike reke kroz vekove, o događajima, zgradama i ljudima koji leže duž njene hiljadukilometarske kičme, pazario sam je jesenas na Sajmu, započeo i videvši koliko strpljenja, vremena i koncentracije traži, ostavio je za vreme kada deca odrastu, mozak se uspori i fotelja postane dovoljno udobna za takvo štivo. Bila je doduše sporog ritma, elitističko naučnog stila i pomalo i dosadna. Nisam znao šta da mislim o piscu. Sada znam. Nju je pisao u želji da bude veliki, ovu je pisao da bude slobodan, divlji i svoj. Majstor je u oba slučaja, ali tek u ovom potonjem to vrišti iz svake reči.

Tek nešto više od šezdesetak strana, ako je to uopšte bitno. Tri priče povezane tek jednom tananom niti morbidnosti, potapanja misli u najskrivenije dubine duše junaka, svake od nje. Sve pisane poput nekog tajfuna koji se ne zaustavlja, rečenica koje ne završavaju, zareza koji ih ne usporavaju i pitanje je čemu služe, osim da uzmete vazduh ako čitate naglas, jer takvog su ritma, na trenutke kao beskrajno i polusmisleno i polusvesno nabrajanje, na trenutke kao beskonačni izlivi čudnih ljubavi, u jednoj slušate pomoćnika lađara koji ceo život vadi mrtve iz dubina reke, u drugoj o tome kako izgleda kada se zaljubljujete u glasove žena koje nikad niste videli i znate ih samo kao šestocifrene telefonske brojeve koje periodično okrećete, u trećoj o bolnoj, iskrenoj i staračkoj ispovesti nečije muze, liče na scenarija predstava monologa koje će savršenom dikcijom i u dahu pročitati isto tako savršeni glumac, liče na scenarija predstava kojih nema na repertoarima, liče na muziku pisanu rečima, liče na lepo, liče na Mocartove igrarije, liče na ono što rade majstori  dok igraju svoju igru. Obožavam italijanske pisce, to otkrivam po ko zna koji put. U spoju sa obožavanjem kratke priče kao forme izražavanja, dovoljno za otvaranje nove blog sekcije posvećena majstorima iste.

http://www.balkandownload.org/topic/51912-claudio-magris-tri-priče/

 

Četvrtasto mesto

Staromodnost, elitizam, robovanje navikama, šta god da je, čitanje novina još uvek odoleva vremenu koje uporno i vredno obesmišljava tu divnu rabotu u čemu svesrdno pomažu i komplet autori i vlasnici svih domaćih dnevnih izdanja koji su svoje listove pretvorili u teško smeće, što je razočarenje o kojem sam pisao u premijernom tekstu za ovaj blog, pa da se ne ponavljam. Kako god, ali sa izuzetkom kulturne rubrike subotnje Politike koja ume biti pristojno kvalitetna, ili fantastičnih Kaporovih priča u nedeljnom izdanju, ili Panovićeve vikend kolumne u Danasu, sve ostalo je gomila uzalud sečenih šuma, lošeg kolor papira i bačenog novca. Što opet ne znači da knjiga tekstova o tome zašto i kako neki ljudi doživljavaju čitanje novina ne može biti dobra, naprotiv. Evo dokaza.

Trideset i tri regionalna pisca, ili pisca koji se služe istim jezikom oko čijeg se imena nikad nismo dogovorili, trideset i tri različita odgovora na molbu urednika ovog izdanja da se napiše nešto na tu nekada famoznu i zapravo uvek aktuelnu temu, trideset i tri teksta svojevremeno premijerno objavljivanja u Kikindskim novinama, i začinjena izvrsnim ilustracijama jednog sjajnog strip i likovnog umetnika. Tako izgleda ova knjižica.

Priređivanje izdanja koji su zapravo zbirka već negde objavljenih radova nije retka pojava i najčešće ne donosi nikakav novi kvalitet izuzev stvaranja kolekcionarskih primeraka, ili bivanja prigodnom za poklanjanje. Imam tako zbirku godinama objavljivanjih tekstova ili kolumni različitih zanimljivih ili manje zanimljivih autora od kojih volim i cenim samo davno na poklon dobijenu kolekciju tekstova urnebesnog Ljube Živkova, i evo sada i druge u tom delu police.

Retka je privilegija listati knjigu koju je pisalo toliko ljudi koji umeju dobro da pišu, to joj je najveća prednost. Retko sam se među jednim koricama susretao sa toliko mnogo autora pa makar odgovarali i na to jedno, isto pitanje. Jer, pisci kao pisci, na svako će vam pitanje dati čudne odgovore, a pogotovo na ovako široko oivičeno. Ima ih raznih. Pisaca hoću reći, ali i odgovora. Uglavnom dokazani u skribovanju, rasuti po celom svetu (što možete videti u kratkim biografijama svakog od njih smeštenih na kraju knjige, jer je mala šansa da ih sve znate) odgovarali su vredno, motivisano i zainteresovano. Odlični su im odgovori, uglavnom, odlični. Gotovo svi pretvoreni u formu kratke priče, jednostavne, naglašeno životne, vrlo često ironične ali ne bez ljubavi na zadatu temu, na momente duhovite gotovo kao vic, ovo su delovi vrlo lepe kolekcije, vrlo lepog mozaika. Jer, koliko god današnje novine bile užasavajuće loše, čitanje istih će ih preživeti i dočekati dane u kojima će se opet ponosno s jutra uz kafu raditi nešto pametno pre nego počne dan. Na primer.

Izdao ju je Arhipelag čiji je štand ove godine retko vredan pomena sa posete Sajmu, zato što beše minimalistički, nepretenciozan i pun pažljivo biranih i tvrdo koričenih novih izdanja. Razmišljam kako bi izgledalo vreme u kojem bi štandovi takvih izdavača, ili ovakve knjige bile čitane, kupovane i voljene do nivoa polubestselera recimo. Dopada mi se misao. Dopada mi se i to vreme.

 

Priče iz Los Anđelesa

Bio je to prvi četverodnevni Exit, i ako ni zbog čeg drugog, ono zbog te numeričke promene u trajanju, iščekivali smo ga sa nanovo stečenim dečačkim nestrpljenjem. Hteli smo da bojimo kosu nekom žutom farbom, Banjaš i ja, možda smo je i obojali, ne sećam se više. Mahnito smo skakali po binama, toga se dobro sećam, u znak protesta protiv Vangogh-a na glavnoj bini napili smo se i slušali ih u ekstazi, bili smo prisutni u masi koja je glasno vređala Rundeka što se usudio da obrađuje pesmu EKVa, jedan lik je čak izvadio onu stvar, da prostite, i počeo da urinira ka njemu pred svima za vreme svirke.  Bio je to nekako rokenrol Exit, barem za mene, koliko je uopšte mogao biti festival koji nikad nije želeo da bude takav. I vrhunac je doživeo poslednje večeri kad se na binu trešten pijan popeo Šejn Mekgovan, sa čašom piva, i počeo svoj opsesivni nastup. Nikada neću zaboraviti način na koji je otpevao Dirty old town. Nikada. Beše to najprljavije, najautentičnije otpevana pesma o prljavom gradu, hrapavo, sirovo, pijano i sumorno. Nikada pre ni posle toga nisam čuo glas koji toliko dobro izgovara reč dirty u pesmi. Nikada. Tako je matori Šejn zatvorio taj rokerski Exit.

I takva je za mene ova knjiga. Slike Šejna koji peva tu stvar prve su mi iskočile kao utisak čitajući je. Dobri, stari, prljavi grad, u ovom slučaju L.A, poznat i kao sunčani grad ljudi iz senke. Dobri, stari, prljavi junaci, lutalice iz mračnih haustora i jeftinih hostela, manje ili više propali muzičari, pornografi, oružari, lopovi, prodavci telefosnkih imenika, vozači tramvaja, usamljeni i odbačeni, koji pohode svaku od priča, na trenutke vam se učini čak i donekle međusobno povezani. Barovi iz kojih se čuje dobri, stari, prljavi bluz, ili džez, ili bilo šta tome slično. Muzika iz podzemlja, praćena stihovima, starim, jednostavnim stihovima o ljubavi i patnji, ali oslobođenim bilo kakve poetske patetike. Knjiga puna muzike. Gomila meksikanaca, filipinaca, gringosa, mučačosa, i raznih drugih dođoša, u pričama, nemam pojma zašto, ali sjajni su. Čudne žene, pohotne, lukave, prepredene, obične, svakakve. Tu i tamo poneko ubistvo u većini priča, da za trenutak mistifikuje atmosferu, da podseti na maglovite i jeftine krimiće, da dodatno zaprlja junake, koji su najčešće samo posmatrači istih, nevini svedoci, samo na pogrešnom mestu, ili možda i ne.. Nije ovo krimi roman. Samo mu je atmosfera takva. Takav je valjda bio L.A., četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, pre i posle drugog velikog rata, što je vreme u koje je autor smestio radnju.

A autor, Rej Kuder, nadaleko je poznari muzičar, gitarista, producent. To čitam sa poleđine knjige a ne iz ličnog repertorara znanja. Ali svirao je sa velikim svetskim facama, svirao je i sa Stonsima, producirao je Buena Vista Social Club album. Sjana biografija u svakom slučaju u koju nakon ove zbirke slobodno može da dopiše i- fantastičan pisac. Zašto priroda nekom da ovoliko različitih talenata, a neke od nas ostavi prosečne, nisam pametan. Kuder piše onako kako očekujete da piše muzičar, neškolovan književnik, dakle opušteno, oslobođeno potrebe da maskira lična iskustva, bez velikih fraza, tečno i jednostavno. Kako veliki gitaristi umeju da odsviraju solažu, na primer.

Knjiga puna muzike, staromodna, iz pera muzičara, logično je smeštena u ediciju Notni spisi u koju Geopoetika stavlja knjige svih mogućih žanrova čiji su autori savremeni muzičari. Prljava, hrapava, sumorna i sirova skupina osam fenomenalnih priča iz podzemlja starog grada. Očarala me je do nivoa da sam nakon dužeg vremena susreta sa knjigama priča, primenio svoj stari trik da jednu ostavim nepročitanu. Znajući da ću joj se vratiti. Želeći da ostavim materijala za novu fascinaciju.

 

Sedam japanskih priča- Đuniciro Tanizaki

Zidan je, najbolji fudbaler ikada, za mene, iz više razloga. Pored toga što je bio uglavnom fantastičan u finalima velikih takmičenja u kojima je igrao, a što smatram osobinom svojstvenom samo najvećima (dao 2 gola u finalu SP 1998 i doneo titulu Francuzima, zabio onu golčinu iz voleja u finalu LŠ protiv Bajera, kakvo remek delo, itd..), i pored toga što je umeo sve sa loptom, kako obema nogama tako i glavom (i bukvalno i metaforički govoreći), Zizu je igru doveo do gotovo nepodnošljive jednostavnosti. Nikakvog komplikovanja, nikakvih akrobatskih driblinga (mada je onaj trostruki u istu stranu nešto što niko nikad kasnije nije ni pokušavao da oponaša), gotovo ničeg nepredvidivog, a opet tako savršeno. Tako je igrao. I na takvu me je igru podsetio način na koji je pisana ova knjiga.

Bez ikakvih metaforičnih značenja, bez i malo kitnjastosti i ulepšavanja svojstvene ogromnoj većini pisaca, konkretne, gotovo bezobrazno jednostavne i razumljive rečenice, grade svaku od sedam prelepih priča ove zbirke. Staloženost ritma pisanja jednako prisutna bilo da pripoveda najobičnije dane u životu svojih junaka, bilo da se bavi različitim osetljivim temama. Savršena mirnoća u pisanju me očarala.

Volim, zapravo obožavam kratku priču kao formu izražavanja pisanjem, zato što dozvoljava okeanski nepregledne mogućnosti. Da je završite kad joj vreme nije, da sve stavite u dve rečenice sa naslovom, da nema likova, da ih ima previše, da nema radnje, da se igrate kako vam volja. Volim kako norveški pisci minimalizuju kroz tu formu, volim kako iranski autori bivaju detaljni i romanski precizni, a volim i kada japanski majstori puni te dalekoistočne smirenosti pišu svoje mirne rečenice, svoje mirne priče. Tanizaki je velemajstor takvog stila

Tanizaki piše na mnogo tema, ali sve žive svoje živote u Japanu, pa ćete kroz ovu zbirku usputno saznati neverovatnu količinu zanimljivosti iz istorije zemlje jer autor luta u pričama i po srednjem veku kao i po modernom dobu, da je recimo  Kjoto bio glavni grad hiljadama godina i da je Tokio to tek od skora, da Japanci praktikuju razne čudne običaje, da na primer imaju neku vrstu oltara u kućama u kojima se mole svojim mrtvima sa sve fotografijama, da im školska godina počinje u maju čini mi se, da imaju srećne i nesrećne dane, da vole da se kupaju u javnim kupatilima, da imaju dan hrizantema, da opštine imaju porodične registre, i slično.

Autor kombinuje relativno kratke priče (20-ak strana) u koje smešta miniepizode, isečke života svojih junaka, pa možete da pročitate jednodnevno mučenje momka koji pati od jake fobije voženja vozom u danu kada mora da putuje jednim, ili o lopovu koji svoj poremećaj priznaje svima, ili sagu o umetniku tetoviranja koji dosanja svoj san da tetovira kožu savršene žene, ili čoveka u srednjim godinama kojeg fizički i finansijski iscedi premlada ljubavnica nakon čega ovaj upada u opasne halucinacije; sa dužim pričama koje gotovo da predstavljaju mini romane u priči (preo 50 strana po jednoj) u kojima uspeva da zagrabi čitave porodične drame sa sve edipovskim dilemama, stradanjima i slično. Junaci priča su puni različitih mana, (Kafka bi bio ponosan), neretko slepi, ali predstavljeni sa mnogo autorske ljubavi.

Izdavač je Tanesi. Prevod je odličan, omot dizajnerski drečav i naglašen, u stilu popularnih Laguninih izdanja (ovo nipošto nije kompliment) a godina beše 2012 kad sam im, nakon nekoliko izrazito pozitivnih najava pred Sajam u Danasu i Politici posetio štand, koji beše pun izvrsnih filozofskih izdanja, i pazario ovu sjajnu knjigu koju tek sad stigoh pročitati. Te su godine, ako se dobro sećam, isped nosa mnogo poznatijim kućama pokupili i nagradu za izdavača godine. Topla preporuka.

 

Radovan Beli Marković- Setembrini u Kolubari

U moru nepravdi od kojih su zapravo sazdane zidine svakog vremena, pa i ovog današnjeg, činjenica da se o fantastičnosti pisanja Belog Markovića ne govori, da većina ljudi pojma nema ko je on, da mu knjiga nema u izlozima ionako besmislenih knjižara, je jedna od onih epskih, strašnih, tužnih zidina domaće nepravde. To je prva misao koja mi je prošla kroz glavu tokom čitanja ove zbirke priča, prve, i još uvek jedine literature sa njegovim potpisom koje sam se do sada dohvatio, čitajući je ovih dana zapravo po drugi put, nakon što sam, pre gotovo deset godina prvi put, još uvek premlad ili prezelen ili pre šta god, neuspešno pokušao i stao gotovo na početku. Deceniju je čučala u polici, čekala, i sada napravila džumbus u mislima i glavi. Svojom fenomenalošću, dakako. Jer, okruženi banalnošću svakodnevnih običnih reči, tekstova, knjiga, čitati nekoga ko piše iz sebe, i često se čini, za sebe, nekim svojim jezikom, koji stvara bez bilo kakve želje za kompromisima, ikakve vrste, je za divljenje.

Beli Marković piše iz Lajkovca, iz Lazarevca, iz Kolubare, iz kraja u kojem je. I u pričama, u opisima, u mislima, u izrazima, tako retko odlazi odatle. I ne biste verovatli koliko vam nijedan drugi kraj ne nedostaje svo vreme čitanja. Koliko vam sva ta mesta čudnih imena koja spominje zvuče dovoljno, poznato. Beli Marković piše vanvremenski, uglavnom bez datuma, godina, bilo kakvih znakova koji bi pokazali u kom ste periodu, pa iako vam se učini da ste u nekom davnom veku, ili predratnom periodu, ostaje nejasno koji su ratovi zapravo u pitanju, i kad vas uljuljkaju opisi nekih starih trošnih kafana, i gostiju u njoj, i misli gostiju u njoj, u kojima počinje jedna od priča ove zbirke, najednom vas pisac prepadne nekim današnjim detaljem, tek da podseti da nema potrebe razmišljati o vremenu. Ili, kada opet u jednoj drugoj priči, „Kolubarski vetrovi“, izmišljajući lokalne vetrove i njihove ćudi i osobine (ili zapravo ne izmišljajući), u jednom trenutku shvatite da ne čitate priču o vetrovima, već priču o mentalitetu, ne lokalnom, nego nacionalnom, ili nadnacionalnom, ili ljudskom, vašem, mom, njegovom. Pa, iako ih on nazove „Ludi Murko“ ili „Vetar Gornjak“, Šestokraki Zibet“, ili „Živojin“, ne prođe mnogo dok ne shvatite da znate svaki od tih vetrova, da su vas hvatali na ulicama, gde god da ste bili, kad god da ste bili.

Arhaičan u izrazu do krajnjih granica, koje zapravo nikada ne pređe, pa se ta arhaičnost u trenutku pretvori u svoju suprotnost, u novo, moderno, futuristično. Ironičan prema svemu, najviše prema sebi, ironičan do suza. Aritmičan. Strmoglav. Grebe, vrišti, melje, ždere kako piše. Pun tih tvrdih slova u rečima, tih č, š, dž, tih slova koji ne miluju, koji ne prodaju, koji ne prijaju uvek, Beli Marković je sve samo ne pisac za današnjeg prosečnog čitaoca. I to mu je, mislim, najveća vrednost.

Na kraju, jer mi se to poslednje vreme dopada, da kao nekada u školi, u tekstovima citiram autore o kojima pišem, evo pasusa koji otvara ovu zbirku priča, jednom od najboljih početaka neke knjige koje sam skoro pročitao:

„ Daleko od svega, i daleko od sebe, u zimskoj noći, izlapeloj i bez saosećanja, dok modar i zelen sneg zasipa maleni salaš, tri prozirne gospoždice i tri tankovijasta bojara, hladovitih očiju i pomalo tuđih brkova, oživljavahu oko ognjišta svoje mrtve prste. Vatra se razgorevala polako i nekako bez zanosa, kao ispovest pousele devojane koja otvara srce pred slikom pokojnika. Može se uzeti da unaokolo puca prazna poljana i da, negde u stvarnom svetu, ispod leda teče Dunavo, a nigde obale i ne može se znati kud te noge nose. Negde, u stvarnom svetu…Kao kad je čovek bolestan i lud.“

 

MAMA LEONE

Pre nekoliko dana ponovo sam se dohvatio ove knjige i od tada me sa svakom stranicom, svakom rečenicom, svakim opisom koji u njoj pročitam muči jedno pitanje. Zašto sam se zaboga ikada, ali ikada, opirao da na pitanje o tome ko mi je omiljeni pisac dam konkretan odgovor, kad je on tako očigledan i jasan oduvek.

Sve što sam umeo da napišem o ovom genijalnom autoru, napisao sam u tekstu o još jednom njegovom remek delu, na ovom blogu. Ne bih imao ništa da dodam. A o ovoj knjizi? Pa o ovoj knjizi je nemoguće pisati. Da mogu, otvorio bih u tekstu o njoj znake navoda, prepisao celu knjigu, i zatvorio znake navoda. I to bi bio jedini pravi i iskreni odgovor o tome kakva je. Jer, greh je ispuštati ma koju od svih priča iz nje, ma koji od svih delova svih priča, ma koji od svih rečenica svih delova svih priča. Ova knjiga je da se uzme i čita, naglas, u učionicama, na književnim večerima, na poluvremenima utakmica, na semaforima dok je crveno svetlo, u autobusima, u vozovima, u avionima,  pred spavanje, nakon budjenja, pre kafe, posle kafe, gde god, kad god. Ovo je jedna od onih knjiga koju možete da otvorite nasumično na bilo kojoj strani i pročitate bilo koji pasus i zaboli vas kako je dobro napisan. Da sam u pozorištu, naklonio bih se Jergoviću i taj naklon bi trajao mesecima, godinama, zauvek. A pošto nisam, sve što mogu da uradim je, da otvorim znake navoda, nasumično otvorim nekoliko strana, prepišem ih ovde, i zatvorim znake navoda.

„Od toga dana kad god bih išao piškiti, plašio sam se da ne ispiškim dušu. Gledao sam u mlaz mokraće. Mokraća je bila bijela ili žuta ili jako žuta kad bih bio bolestan. Nisam znao kako duša izgleda, ali sam bio siguran da ću je prepoznati ako bude izlazila van. Nije se pojavljivala danima. Pa mjesecima. Pitao sam baku kako izgleda duša. Ona je rekla da duša ne izgleda jer je to ime za nešto što nema nikakvog izgleda. A može li se duša pokakiti?, pitao sam, sve nastojeći da doznam ono što me zanima, ali da ne otkrijem početak priče, da ne izgovorim kako znam da je djed umro, niti da njoj dam povoda da nešto o tome kaže. Kako to misliš može li se duša pokakiti? pitala je i nije djelovala uzrujano. Pa pokakiš dušu i umreš, pa te više nema, rekao sam kao da se to podrazumjeva i kao da je baš neobično što ona o tome ništa ne zna. Hoćeš reći, može li se umrijeti u zahodu. Mislim da može ali se ne umire tamo. A gdje se obično umire? U krevetu i saobraćajnim nesrećama, a umire se i u ratovima i zemljotresima. A duša, šta bude s dušom? Ništa, duša nestaje. Kako može nestati ono čega ima? Isto kao što se potroši marmelada, pa je više nema. Je li duša nestane unutra ili izađe van pa nestane? Gdje bi izlazila, nema gdje izlaziti, nije pas pa da izađe. Nestane, više je nema i fertig štreka. Znači, duša se ne može pokakiti? Ne može, ne znam otkud ti tako nešto. Stvarno mi je bilo puno lakše. Piškio sam bez straha i više nisam gledao u mlaz. Ako se duša ne može pokakiti, tada se ne može ni ispiškiti.“

„Šestoga rujna počela je škola, učiteljica je rekla djeco jesen, olovke u šake, papir pred sebe i na posao. Pogledao sam kroz prozor u sunčan ljetni dan, zašto jesen kad nije jesen, mislio sam i počeo lagati: Opalo je lišće, iz oblaka curi kiša, umoran pas vrzma mi se oko nogu. Dalje nije išlo, nije mi padalo na pamet šta još učiteljica očekuje od jeseni i šta bi joj se sve moglo podvaliti, digao sam ruku: drugarice učiteljice, jeste li ponijeli kišobran?..Molim?..Zanima me jeste li ponijeli kišobran…Zašto pitaš? Piši sastav, nema još puno vremena. Napisao sam: Prošla je učiteljica. Nije imala kišobran jer ga je zaboravila kod kuće. Ja sam je pozdravio i pitao: drugarice učiteljice, je li ovo došla jesen. Potpisao sam se i predao rad. Učiteljica se iznenadila da sam tako brzo gotov; zapravo nije se baš toliko iznenadila koliko je djelovala uvjereno da sastav ništa ne valja. Tek sam drugi razred i još ne znam kako stvari u školi funkcioniraju: što je kraće i manje opisa, književno djelo će dobiti nižu ocjenu. Mašta, mašti se prepusti, fantaziraj malo i zamišljaj, opisuj, nemoj reći jesen, nego kaži zrela, bogata i rujna jesen, rekla mi je sutra nakon što mi je dala dvojku. Ali u mojoj mašti ona nije zrela, bogata i rujna nego je jesen, i gotovo, opirao sam se. Popodne je zazvonio telefon, učiteljica je tražila moju mamu, i rekla joj da sutra dođe na razgovor. Šta si uradio, namrštila se kao da će me zgromiti, ništa nisam uradio, samo sam rekao da meni jesen nije bogata i učiteljica mi je dala dva…Ako u školi kažu da je bogata, onda ti ima biti bogata…“

 

Odakle sam bila, više nisam

Prošle godine, nekog letnjeg meseca, ne sećam se kog pošto je leto prošle godine trajalo neobično dugo, jednog vrelog popodneva, završavao sam posao i vozio se ka kući autoputem, i u nekom momentu prebacio na B92 radio na kom je Luna Lu, ta očajna televizijska i sjajna radio voditeljka, radila intervju sa nekim piscem i izdavačem, toliko sam shvatio u prvih nekoliko minuta. Taj čovek beše Tiago Stanković a ta emisija ostade mi u sećanju ovoliko dugo. Zato što je bila lepa, kao što je i knjiga o kojoj ću pisati, lepa, samo to, ni manje ni više, ponekada, ali vrlo retko, neke su mi knjige samo lepe. Za čitanje.

A kakva može da bude knjiga lisabonskih priča, ili knjiga priča o Portugalu, ili knjiga priča iz Portugala, nego lepa. Zar bi mogle da se pišu priče u bilo kom drugom tonu, nego osunčanom, melanholičnom, kad živiš u jednom od najlepših svetskih gradova, vodiš izdavačku kuću i prevodiš knjige.

„Odakle sam bila, više nisam“, prvenac je više nego zanimljivog i blesavog autora, koji eto, vodi, gotovo pa savršen život.  Iz te pozicije, izbacio je na papir knjigu sa mnoštvom relaksirajućih, uglavnom vrlo kratkih priča, koje najčešće izgledaju kao intermeco, maštovitih, o lisabonskoj svakodnevnici različitih junaka. Kreirajući lepezu najraznovrsnijih likova nosioca priča, Tiago sa njima predstavlja i Lisabon kroz vreme. Kombinujući tako vremenske periode i ljudske sudbine, dobijamo recimo priče o izvesnom tajnom agentu koji biva motiv za pravljenje lika J. Bonda i njegove špijunske dane u Lisabonu za vreme II svetskog rata, ili onu o brazilskom katoličkom svešteniku koji ljut na raskalašan i lagodan život Lisabonaca priziva zemljotrese, ili priče o raznim pohotnim kraljevima grada, kroz većinu njegovih, uglavnom srećnih i bogatih perioda. Ponekad, pak, čitamo samo isečke iz života razočaranih i prevarenih emigratkinja, ili uvodnu, i meni omiljenu priču o starom Jevreju koji dolazi u taj čarobni grad da bi pronašao tragove istorije svog naroda o kojoj su mu pričali. Ponekada, mada retko, junaci priča dolete i u Beograd, ali ti delovi knjige više liče na autobiografske delove autora ubačene da razbiju monotoniju, koje zapravo i nema.

Kao neko kome je Lisabon na vrhu zamišljenog spiska zvanog gradovi koje moram posetiti, ovo je sjajna knjiga. Zato što, ako se može pisati poput godišnjih doba, ova je knjiga pisana na tako letnji način, kako se o njemu i ljudima koji ga posećuju, žive, maštaju, samo i može pisati. Zato što je neobavezna, nepovezana, vesela i lepa. A neke su mi knjige, samo to, ni manje ni više no lepe. Za čitanje.

 

Šećerni Kremlj

Poslednjih godinu dana čitao sam Pamukovu Crnu knjigu. Ispostavilo se, čisto remek delo, njegova najbolja knjiga svakako, ali iz raznih razloga meni nezgodna za brže čitanje. Nekako sam od početka osetio da bi s njom trebalo pažljivo, i nisam se prevario. U međuvremenu sam paralelno pročitao više različitih knjiga, a kad sam nedavno napokon završio Crnu, shvatio sam da sa sledećom koju uzmem sa police moram otići na potpuno suprotnu stranu. I tragajući za suprotnim od pažljivog, sistematskog, pristojnog, detaljnog i po malo sporog Pamuka, izbor je relativno lako pao na Sorokina.

Namerno nepristojan, hirovit u pisanju, surov u opisima, sažet u emocijama, Vladimir Sorokin je jedan od retkih pisaca koji ume sa sobom da nosi svoju pretencioznost, i to sa stilom, i da je pretvara u odlične romane. Uvek sam ga doživljavao kao neko talentovano dete, koje se nimalo ne trudi da svoj talenat šminka, doteruje, usavršava, ili bilo šta slično. Naprotiv, pušta ga tako sirovog, nebrušenog na papir, i namerno preteruje u svemu. Čitajući ga, zanesen steknem utisak da čitam pismeni rad nekog drskog a bistrog srednjoškolskog bundžije, i taj mi se utisak dopada. Jer, takvi su radovi neopterećeni stilom, formom, ritmom, okrenuti ka suštini do krajnjih granica, a takvih je radova u pravoj književnosti malo.

Iako uglavnom predstavljen kao roman, Šećerni Kremlj je zapravo klasična zbirka zasebnih i međusobno nepovezanih priča izuzev činjenice da se sve događaju u budućnosti, u 2028 godini, i da se u svakoj pojavljuje naslovni pojam. A Šećernji Kremlj je, kako se iz imena naslućuje, slatkiš, dezert, obična šećerna poslastica u obliku čuvene moskovske građevine. Pojavjuje se u svakoj priči tek onako, usputno, u po jednom kadru, filmski rečeno, ponekad pada sa neba kao novogodišnji poklon moskovskoj deci, nekad je nagrada za uložen trud, grickaju je starci, ližu žene tokom seksa, zaslađuju se njime radnici na građevini, ili robijaši na prinudnom radu, da bi na kraju u završnoj priči u nju pucali mafijaši, bukvalno. Verujem da simbolike ne manjka, ali ja je u ovom prvom čitanju nisam tražio. Dozvolio sam sebi da mi budu zabavna ta njegova poigravanja, to kako slatkiši padaju s neba kao poklon velikog gazde, kako ljudi telefoniraju putem holograma, imaju pametne robote kao kućne pomoćnike, šibaju se bičevima, imaju neka nova, izmišljena zanimanja. Zapravo, sve ostaje isto, jer ljudi vazda ostaju isti, nažalost.

Vladimir Sorokin je genijalac, koji se svestan te činjenice, sprda, sa svim, a ponajviše sa svojim pisanjem. Sprda se on doduše i sa besmislom patriotizma, crkvom, ljudskim slabostima, potrebom za potčinjenošću, ruskim vlastima, i to toliko da to često boli. Ako ćete ga doživljavati ozbiljno, tražiti i relativno lako nalaziti simboliku i dvostruka značenja svake njegove reči, trebaće vam stomak. Ja to uglavnom ostavim za drugo čitanje, prvi put se samo prepustim i uživam, doživljavajući ga kao duhovitog, kreativnog i blesavog autora koji tako i piše. Odlična knjiga, koju je, iako to ne radi često, Geopoetika izdala u tvdom povezu, što je svakako dodatno prijatno iznenađenje.