RSS

Архиве категорија: Majstori kratke priče

Prilično mrtvi

untitled1Agorina knjižara u širem centru Zrenjanina skromna je, tiha, bez mnogo elegancije i reda natrpana minijaturna katakomba starog kova, bez ikakvih aspiracija za šminkanjem i bez potrebe da se dokazuje. Na jednoj od pravih sezonskih rasprodaja starih naslova koji se ili nisu proslavili prodajom, ili su ostali sa sajamskih izlaganja ili su delovi prastarih zaostalih lagera, i koju su omogućili i na mnogim drugim prodajnim mestima koja volim preskakati kad mogu, u paketu tri za jednu omogućili su kupovinu retkih bisera za polovinu crvene i sve bezvrednije novčanice. U toj sam se blic poseti knjižari prošle jeseni dokopao knjige o kojoj ću, možda, tek pomalo, pisati u nastavku.

Piše mi se o Agori jer o njoj sramotno malo pišem. Piše mi se o hrabrosti izdavača da ne pliva u mulju gomile. Piše mi se o neisplativom štampanju svih izdanja u tvrdu koricu koja diše smisao. Piše mi se o mladim argentinskim autorima koje sam zbog njih upoznao. Piše mi se o autentičnosti izdavača zbog kojeg sam Alis Manro znao i pre Nobela, ili Pištala pre NINa. Piše mi se o posvećenosti koja se vidi kroz učestvovanje na svim književnim smotrama ma kako malo smislenim. Piše mi se o prvom štandu desno na novosadskom salonu, ili na prelepo jednostavno postavljenom na velikom Sajmu na donjem platou, ili o smirenosti direktora kada govori o tome kako takvi uopšte preživljavaju. Piše mi se esej o toj ni po čem posebnoj knjižari s početka i izdavaču koji ne pliva u mulju gomile. Možda drugi put.

untitledPiše mi se i o ovoj i ovakvoj zbirci priča lenjog i genijalnog autora koji ju je napisao zato što svaki pravo veliki pisac mora da ima ovakvu zbirku u sopstvenoj kolekciji. Romani će pokupiti nagrade, eseje niko neće ni pogledati, a kolekcije priča ostaće dokaz koliko su zapravo umeli i smeli u igranju s rečima. Konceptualno remek delo. Osamnaest tekstova podeljenih u četiri mini paketa.

Prvi deo, leksički, semantički, rečnički, psihološki igrokaz, posle kojeg se nije ni moralo nastavljati dalje, priča je za sebe, enciklopedija je za sebe, epika je za sebe, zove se MRLJA i u sebi sadrži Mrlju, Tamu i Puuf, pri čemu je potonja dovoljan dokaz da pred sobom imate majstora igre. Pre toga niste, a posle toga teško ćete, čitati priču čiji je glavni protagonist rečca Puuf, ponovljena milion puta u nekoliko strana, Puuf non stop, Puuf kao ljubavna priča, puuf kao uzdasi planete, puuf kao dokaz da sve može da bude priča.

Drugi i treći deo kao oda antijunacima, kao kolekcija teških i tamnih isečaka iz njihovih života, kao svemir malih i nepoznatih ljudi o kojima niko drugi nikada nije napisao ni reč, kao svet koji nestaje u svakoj od priča, bez obzira da li pripoveda omnibus o devojci kojoj je The dark side of the Moon ploča obeležila život, ili o detetu iz disfunkcionalne porodice koje lovi po kući muve zamišljajući da su avioni i koji će postati SS oficir, ili o kurvama iz raznih predgrađa, ili o čoveku koji čitavu priču ne otvara prazno pismo, ili o…Kakva čudna knjiga.

Četvrti deo, nazvan NIŠTA, TIŠINA, predivno je i smirujuće zatvaranje jedne fantastične zbirke. Što bih je ja zatvorio drugačije od autorovih reči: „No, važno je da sada otkrijem da JA nisam ništa, tišina. Ako mene bude bilo, posle će mi biti lako. Postaću pisac i umesto ove, isanjaću novu stvarnost. Sve se može. Evo, već spuštam pogled na prostor gde očekujem da vidim sebe.“

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24/04/2017 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

Tri priče o samoubicama

downloadPre no što sam pogledao Tajvansku kanastu, što beše susret do kog je došlo posve slučajno, i to relativno skoro, smatrao sam ga gospodinom među filmadžijama i najboljim domaćim rediteljem, zapravo porodično smo mu davno dodelili tu titulu. Nakon odgledane Kanaste pak, on je za mene genije. Suvi genije. I dalje dostojanstveni, pristojni, odistinski gradski i elitni, umetnički provokativni autor, ali usput eto i genije. Kakav film. Znam dosta o autoru, zapravo, interesovao me je, oduvek, i rado bih pisao o svemu čime me je u tom dugogodišnjem procesu saznavanja fascinirao, ali nije prikladno, možda neki dnevnički esej, nekad, za sebe barem, svakako.

Znao sam i da piše, naravno. Često ljudima promakne činjenica da su reditelji neretko i scenaristi sopstvenih ostvarenja, što je mnogo veći posao od mišljenja da su to puke adaptacije nečije drame, ili teksta, mnogo veći i teži. I dovoljno je pogledati bilo koji od filmova iz opusa, da čujete i da vidite kako piše. Čitao sam ga dugo i u Politici, u jednom periodu bio je retko svetla, gotovo usamljena, umetnička a nekonzervativna i nacionalizmom zadojena pojava na strani sa autorskim tekstovima.

Ova je knjiga, daleko više no kolekcija tri davno nastale priče velikog reditelja. Marković piše onako kako teku i dijalozi u filmovima mu, dinamično, jednostavno, zanimljivo, ritmično, čitljivo i svo vreme blistavo ironično i dramatično. A opet, za razliku od velikog platna ili malog ekrana, ovde je tako skriveno ličan, autobiografičan na momente, naročito u prvoj priči sjajnog naslova „Podgrejana sarma od prekjuče“ u kojoj izvesni talentovani scenarista u nekom trenutku gubi sposobnost pisanja, zastajući na maločas spominjanoj rečenici iz naslova, čime počinje njegov strmoglavi unutrašnji pad. Unutrašnji sunovrati, trenuci u kojem junaci dotiču trenutke nakon kojih im se raspada život, tako karakteristični za autorov filmski opus, brutalno iscrtana autodestruktivnost, mračni tuneli psihologije, neuspele introspekcije, sve se to lomi i u drugim dvema pričama, od kojih je na osnovu jedne od njih stvoren i čuveni film o beogradskoj Varioli veri a druga je saga o kvazi velikom gradskom šmekeru i zavodniku čiji pad počinje kad ne uspe da osvoji naizgled sasvim prosečnu ženu. Obračunava se autor u ovim storijama sa raznim demonima, kako ličnim, tako i društvenim, profesionalnim, svim mogućim, a pisanje je najbolji ventil za takve procese i to se u ovoj fantastičnoj zbirci tako lepo vidi.

Nedavno sam, gledajući ga u interesantnom pokušaju javnog servisa da napravi kvalitetnu umetničku emisiju predstavljajući kroz autoportrete velike, domaće umetnike, nanovo shvatio kako nam i koliko nedostaje ovakvih, dostojanstvenih a velikih ljudi. Ova je knjiga samo dodatni dokaz tom podsećanju na genija koji je snimio i Tajvansku kanastu i koji piše bolje od većine autora aktuelne domaće prozne scene.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/08/2016 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

Divlji labud

downloadVeć dugo nisam, ovoliko dugo, blenuo u beli, virutelni papir, prvi put legalno plaćenog office paketa, u pokušaju pisanja o sadržaju čiju sam zadnju koricu malo pre toga zatvorio. Već dugo nisam imao utisak da ne bi trebalo da pišem o nekoj knjizi, i pored eruptivne kombinacije oduševljenja i iznenađenja koje me obuzelo tokom i nakon boravka među tvrdim povezom ove zbirke. Već dugo nisam čitao nešto ovakvo, zapravo, možda je u tome stvar. Već dugo, dugo, predugo.

Jer, kome bi palo na pamet da pažljivo nakupljenu ironiju, gordost i cinizam kojim želi da časti savremeni život, da promišljanja o večno prisutnim etičkim dilemama, seksualnosti, porodičnim odnosima, i slično, uobliči u jedanaest bajki. Baš tako. Vratiti se korenima, gde god da su i kad god da su izgubljeni, i pisati bajke. Nimalo naivne, naravno, niti čiste i lepe, ni one prave i stare zapravo nisu takve, shvatite kad ih nanovo čitate s odrastanjem, nimalo prave bajkovitosti u temama, samo u postavci, fenomenalno originalnoj, niotkud pojavljenoj, koja je jednoj zbirci priča današnjice dala tako snažan dodatni pečat, baš snažan.

Junaci većine priča imaju pravo na tri želje, katkad na dve ili tek jednu, ali tu su čarobne majmunske šape, klice pasulja koje izrastu do oblaka i odvedu dečaka u carstvo zlata, tu su ostareli mlinari čarobnjaci, tu su kraljevi i kraljevstva, pričnevi i princeze sa zamkovima, lepotica zaljubljena u princa zarobljenog u telo zveri, omatorela prostitutka koja poželi da samoću života provede u kući od slatkiša, tu su i patuljci naravno, bez njih ovakve priče ne idu. Tu je čitav niz prelepo osmišljenih likova i motiva. Ali, zapravo, majmusnke šape ne ispunjavaju baš tako lako čarobne želje, stablo pasulja vodi do zlata ali ne i do sreće, mlinari su čarobnjaci samo do određene granice posle čega postaju podvojene ličnosti, prinčevi su možda stvarno zveri, matoroj lujci će dečurlija proždrati kuću i nju baciti u vatru. Porodice možda nisu srećne, deca su razmažena i histerična a autor vas ne primorava da tako mislite, samo kreativno, otkačeno i genijalno provocira da se misli. A valjalo bi se misliti, o svemu napisanom. Lakše, sporije, detaljnije no što sam i sam učinio u prvom čitanju.

Autor je opravdano svetski cenjen. Autor je kultnih romana među kojim su „Sati“ svakako najpoznatiji, autor piše sa nepodnošljivom lakoćom. Autor ne gubi vreme pišući. Autorova svaka rečenica nešto govori, naročito prva, druga i treća, u svakoj priči. Nikada nisam čitao štiva koja počinju sa tako sjajnim, jednostavnim i direktnim rečenicama posle čega vam se čini da su sve karte otvorene a vi ćete opet uživati u igri: „Većina nas je bezbedna. Ukoliko niste delirični san bogova, ukoliko se od vaše lepote ne potresaju sazvežđa, niko neće baciti čini na vas“. Ili „Ovde u gradu živi princ čija je leva ruka ista kao u ostalih ljudi, a čija je desna ruka krilo labuda“. Ili „Srela si zver. On je ispred tebe u minimarketu, kupuje pljuge i sušenu kobaju, flertuje sa smorenom kasirkom Jamajčankom. On pogrbljeno ide duž voza na liniji G u pravcu Bruklina, njegove žilave ruke su prepune tetovaža.“  Pa kažite da nije genije. Pročitah u pogovoru kako je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. Pih, samo profesor. Izmislio predmet!

Elem. Jedanaest bajki napisanih o modernom svetu, napisanih da bi se videlo koliko smo daleko od bajke, bilo kakve, gorda, čudna i originalna. Začinjena ilustracijama japanske umetnice koje su joj dale na moći i mračnoj estetici i pojačale utisak savršenosti.

Naklon domaćem izdavaču koji ju je izbacio pre američke verzije, prošle nedelje stavio na popust kao knjigu nedelje, iako je ona mnogo više od toga. Mnogo. Literatura za probranu, ozbiljnu i retku čitalačku publiku.

 
1 коментар

Објављено од стране на 23/07/2016 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

Molekuli- Ivan Tokin

Razbacani atomi

Ima nešto neobjašnjivo lepo u osećaju vožnje gradom sa rukom kroz otvoren prozor jer je u autu sumanuto toplo, desetog u novembru, dok sa zvučnika taktuje zaboravljeni album nikad omiljenog benda, kao danas. Ima nešto.

coverA album je tako dobar, tako jesenji, akustičan i svetski, tako plesno orijentisan i duhovit, tako retko dobar pop album. Niko mu nikada nije dao šansu, zato što su ga izdali za ružičastu tv kuću, eto zato, čuvari morala, principa i stava su rekli da ne valja. I slagali. A um bum je orgazmičan odgovor na to kako bi trebalo da zvuči jednostavan i lep album, nekada. Sviđa mi se što sam ga se setio, pronašao, narezao i pustio gradu da ga slušamo zajedno, makar na raskrnicama na kojima ionako nikad nećeš proći iz prve na zeleno. Sviđa mi se što sam pomalo odrastao i počeo da shvatam bendove koje za koje sam znao da ću ih kak tad shvatiti, voleti ne, verovatno, ali ukačiti štos koji ih čini dobrim, svakako. I tako, sad me nervira kad čujem kako neko pljucka džangrizave dosetke tako sjajnim sastavima. Inače i poslednji album im je opasan, odsviran do maksimuma i moćan. Rade i dalje jer vole, kažu i jer im se može, kažem, i ja bih da sam ikada snimio nešto tako psihodelično genijalno kao što je Lišće prekriva Lisabon, najzajebaniji album svih vremena, sa imenom kojem je nemoguće odoleti.

20140829_130101Lisabon je inače neobjašnjiv grad, bio sam, i zaljubio se na onaj način koji se sramiš priznati i opisati i najboljem drugu u školi, tako nekako, pa ne bih ni sad da menjam, pokušao sam da ga fotkam, problem je što ne volim fotografiju, jebiga, mada ovu s početka pasusa volim, probao sam i da ga tvitujem kao neki mini putopis, al dosadan sam bio, daleko od energije tog urnebesno šarenog i nikad dosadnog, iščašenog čuda od grada na okeanu. I da, ušao sam u okean, hladan beše, leden.

downloadIma nešto neobjašnjivo lepo i u čitanju ove knjige, desetog u novembru, na plus dvadeset, ima nešto. A meni se slabo piše o tome, shvatio sam da ljudi najčešće ionako pročitaju samo sažetak kojim najavim tekst na facebooku, pa bih mogao sad da napišem samo taj deo. Umorio sam se od pisanja o knjigama, zapravo to nikad nisam ni hteo, ovako, knjiški, kao fol kritički, zapravo kitnjasto. Što ne znači da ne bih mogao da saberem sve tekstove odavde, namolim nekog da ih izda i onda poklonim svakom po komad, recimo. Elem,

čitali ste Tokina, znam, sjajan je jel da, šmeker je, tako neobrijan i opušten, čitali ste i ove tesktove, uglavnom, delili su ih po mrežama, pisao ih je za portale i časopise, oduševljavali smo se, što je sve ok. Ali tek kad ih je ukoričio skupio, ogradio među koricama i dodao po koju sliku iz telefona, dobili smo zbirku gradskih priča koja vrišti od života, koja hoće da pukne od života, koja je nabijena životom od reči do reči, pa i kad ne piše ništa lepo, pa i kad je u kontra ritmu u praznom gradu, pa i tad, baš tad. Do detalja tačan i neumorno precizan. Ekspres lonac energije života bez ijednog siguronosnog sistema. I ništa niste uradili ako je ne pazarite pre svega za poklanjanje, jer, ima knjiga koje su tako vredne za poklanjanje, ako znate da će ih taj neko pročitati, ima knjiga koje struje kroz telo, menjaju nešto, u glavi, makar za sekund, pomislite da možete da pišete šta hoćete na primer, naslovite tekst imenom knjige a zapravo pišete o Lisabonu ili Orgazmu, recimo. Eto takva je.

 

Klaudio Margis-Tri priče

downloadPrvo zamislite majstora igre, bilo kakve. Vrhunskog, onog koji tajne i skrivene štosove iste drži pod nekim od prstiju. I onda mu dajte slobodu, pustite ga na praznu, nepregledno, beskonačno praznu poljanu i pustite ga da igra svoju igru. Trenutak pre toga, samo mu dajte temu, ili je tek nagovestite, jer majstori i temu stvore. I pustite ga da igra svoju igru. I popnite se na najviši vrh koji nađete i posmatrajte. Ćutite i posmatrajte. Radujte se i ćutite i posmatrajte. I na kraju, dugačkim aplauzom i dubokim naklonom dajte do znanja da ste prisutni, koliko ste oduševljeni i koliko poštujete majstora. U muzici, posle koncerta uradio sam to Brejkersima, na stadionu, posle utakmice samo Novickom, u sobi, sam, posle pročitane poslednje rečenice knjige koja je oduvala, više puta, ali retko kada tako intenzivno kao posle ove.

Margis je napisao „Dunav“, filozofsko-književno-istorijsko-putopisno predanje o životu velike reke kroz vekove, o događajima, zgradama i ljudima koji leže duž njene hiljadukilometarske kičme, pazario sam je jesenas na Sajmu, započeo i videvši koliko strpljenja, vremena i koncentracije traži, ostavio je za vreme kada deca odrastu, mozak se uspori i fotelja postane dovoljno udobna za takvo štivo. Bila je doduše sporog ritma, elitističko naučnog stila i pomalo i dosadna. Nisam znao šta da mislim o piscu. Sada znam. Nju je pisao u želji da bude veliki, ovu je pisao da bude slobodan, divlji i svoj. Majstor je u oba slučaja, ali tek u ovom potonjem to vrišti iz svake reči.

Tek nešto više od šezdesetak strana, ako je to uopšte bitno. Tri priče povezane tek jednom tananom niti morbidnosti, potapanja misli u najskrivenije dubine duše junaka, svake od nje. Sve pisane poput nekog tajfuna koji se ne zaustavlja, rečenica koje ne završavaju, zareza koji ih ne usporavaju i pitanje je čemu služe, osim da uzmete vazduh ako čitate naglas, jer takvog su ritma, na trenutke kao beskrajno i polusmisleno i polusvesno nabrajanje, na trenutke kao beskonačni izlivi čudnih ljubavi, u jednoj slušate pomoćnika lađara koji ceo život vadi mrtve iz dubina reke, u drugoj o tome kako izgleda kada se zaljubljujete u glasove žena koje nikad niste videli i znate ih samo kao šestocifrene telefonske brojeve koje periodično okrećete, u trećoj o bolnoj, iskrenoj i staračkoj ispovesti nečije muze, liče na scenarija predstava monologa koje će savršenom dikcijom i u dahu pročitati isto tako savršeni glumac, liče na scenarija predstava kojih nema na repertoarima, liče na muziku pisanu rečima, liče na lepo, liče na Mocartove igrarije, liče na ono što rade majstori  dok igraju svoju igru. Obožavam italijanske pisce, to otkrivam po ko zna koji put. U spoju sa obožavanjem kratke priče kao forme izražavanja, dovoljno za otvaranje nove blog sekcije posvećena majstorima iste.

http://www.balkandownload.org/topic/51912-claudio-magris-tri-priče/

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26/01/2015 in Majstori kratke priče

 

Četvrtasto mesto

downloadStaromodnost, elitizam, robovanje navikama, šta god da je, čitanje novina još uvek odoleva vremenu koje uporno i vredno obesmišljava tu divnu rabotu u čemu svesrdno pomažu i komplet autori i vlasnici svih domaćih dnevnih izdanja koji su svoje listove pretvorili u teško smeće, što je razočarenje o kojem sam pisao u premijernom tekstu za ovaj blog, pa da se ne ponavljam. Kako god, ali sa izuzetkom kulturne rubrike subotnje Politike koja ume biti pristojno kvalitetna, ili fantastičnih Kaporovih priča u nedeljnom izdanju, ili Panovićeve vikend kolumne u Danasu, sve ostalo je gomila uzalud sečenih šuma, lošeg kolor papira i bačenog novca. Što opet ne znači da knjiga tekstova o tome zašto i kako neki ljudi doživljavaju čitanje novina ne može biti dobra, naprotiv. Evo dokaza.

Trideset i tri regionalna pisca, ili pisca koji se služe istim jezikom oko čijeg se imena nikad nismo dogovorili, trideset i tri različita odgovora na molbu urednika ovog izdanja da se napiše nešto na tu nekada famoznu i zapravo uvek aktuelnu temu, trideset i tri teksta svojevremeno premijerno objavljivanja u Kikindskim novinama, i začinjena izvrsnim ilustracijama jednog sjajnog strip i likovnog umetnika. Tako izgleda ova knjižica.

Priređivanje izdanja koji su zapravo zbirka već negde objavljenih radova nije retka pojava i najčešće ne donosi nikakav novi kvalitet izuzev stvaranja kolekcionarskih primeraka, ili bivanja prigodnom za poklanjanje. Imam tako zbirku godinama objavljivanjih tekstova ili kolumni različitih zanimljivih ili manje zanimljivih autora od kojih volim i cenim samo davno na poklon dobijenu kolekciju tekstova urnebesnog Ljube Živkova, i evo sada i druge u tom delu police.

Retka je privilegija listati knjigu koju je pisalo toliko ljudi koji umeju dobro da pišu, to joj je najveća prednost. Retko sam se među jednim koricama susretao sa toliko mnogo autora pa makar odgovarali i na to jedno, isto pitanje. Jer, pisci kao pisci, na svako će vam pitanje dati čudne odgovore, a pogotovo na ovako široko oivičeno. Ima ih raznih. Pisaca hoću reći, ali i odgovora. Uglavnom dokazani u skribovanju, rasuti po celom svetu (što možete videti u kratkim biografijama svakog od njih smeštenih na kraju knjige, jer je mala šansa da ih sve znate) odgovarali su vredno, motivisano i zainteresovano. Odlični su im odgovori, uglavnom, odlični. Gotovo svi pretvoreni u formu kratke priče, jednostavne, naglašeno životne, vrlo često ironične ali ne bez ljubavi na zadatu temu, na momente duhovite gotovo kao vic, ovo su delovi vrlo lepe kolekcije, vrlo lepog mozaika. Jer, koliko god današnje novine bile užasavajuće loše, čitanje istih će ih preživeti i dočekati dane u kojima će se opet ponosno s jutra uz kafu raditi nešto pametno pre nego počne dan. Na primer.

Izdao ju je Arhipelag čiji je štand ove godine retko vredan pomena sa posete Sajmu, zato što beše minimalistički, nepretenciozan i pun pažljivo biranih i tvrdo koričenih novih izdanja. Razmišljam kako bi izgledalo vreme u kojem bi štandovi takvih izdavača, ili ovakve knjige bile čitane, kupovane i voljene do nivoa polubestselera recimo. Dopada mi se misao. Dopada mi se i to vreme.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 02/11/2014 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

Priče iz Los Anđelesa

download (1)Bio je to prvi četverodnevni Exit, i ako ni zbog čeg drugog, ono zbog te numeričke promene u trajanju, iščekivali smo ga sa nanovo stečenim dečačkim nestrpljenjem. Hteli smo da bojimo kosu nekom žutom farbom, Banjaš i ja, možda smo je i obojali, ne sećam se više. Mahnito smo skakali po binama, toga se dobro sećam, u znak protesta protiv Vangogh-a na glavnoj bini napili smo se i slušali ih u ekstazi, bili smo prisutni u masi koja je glasno vređala Rundeka što se usudio da obrađuje pesmu EKVa, jedan lik je čak izvadio onu stvar, da prostite, i počeo da urinira ka njemu pred svima za vreme svirke.  Bio je to nekako rokenrol Exit, barem za mene, koliko je uopšte mogao biti festival koji nikad nije želeo da bude takav. I vrhunac je doživeo poslednje večeri kad se na binu trešten pijan popeo Šejn Mekgovan, sa čašom piva, i počeo svoj opsesivni nastup. Nikada neću zaboraviti način na koji je otpevao Dirty old town. Nikada. Beše to najprljavije, najautentičnije otpevana pesma o prljavom gradu, hrapavo, sirovo, pijano i sumorno. Nikada pre ni posle toga nisam čuo glas koji toliko dobro izgovara reč dirty u pesmi. Nikada. Tako je matori Šejn zatvorio taj rokerski Exit.

I takva je za mene ova knjiga. Slike Šejna koji peva tu stvar prve su mi iskočile kao utisak čitajući je. Dobri, stari, prljavi grad, u ovom slučaju L.A, poznat i kao sunčani grad ljudi iz senke. Dobri, stari, prljavi junaci, lutalice iz mračnih haustora i jeftinih hostela, manje ili više propali muzičari, pornografi, oružari, lopovi, prodavci telefosnkih imenika, vozači tramvaja, usamljeni i odbačeni, koji pohode svaku od priča, na trenutke vam se učini čak i donekle međusobno povezani. Barovi iz kojih se čuje dobri, stari, prljavi bluz, ili džez, ili bilo šta tome slično. Muzika iz podzemlja, praćena stihovima, starim, jednostavnim stihovima o ljubavi i patnji, ali oslobođenim bilo kakve poetske patetike. Knjiga puna muzike. Gomila meksikanaca, filipinaca, gringosa, mučačosa, i raznih drugih dođoša, u pričama, nemam pojma zašto, ali sjajni su. Čudne žene, pohotne, lukave, prepredene, obične, svakakve. Tu i tamo poneko ubistvo u većini priča, da za trenutak mistifikuje atmosferu, da podseti na maglovite i jeftine krimiće, da dodatno zaprlja junake, koji su najčešće samo posmatrači istih, nevini svedoci, samo na pogrešnom mestu, ili možda i ne.. Nije ovo krimi roman. Samo mu je atmosfera takva. Takav je valjda bio L.A., četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, pre i posle drugog velikog rata, što je vreme u koje je autor smestio radnju.

A autor, Rej Kuder, nadaleko je poznari muzičar, gitarista, producent. To čitam sa poleđine knjige a ne iz ličnog repertorara znanja. Ali svirao je sa velikim svetskim facama, svirao je i sa Stonsima, producirao je Buena Vista Social Club album. Sjana biografija u svakom slučaju u koju nakon ove zbirke slobodno može da dopiše i- fantastičan pisac. Zašto priroda nekom da ovoliko različitih talenata, a neke od nas ostavi prosečne, nisam pametan. Kuder piše onako kako očekujete da piše muzičar, neškolovan književnik, dakle opušteno, oslobođeno potrebe da maskira lična iskustva, bez velikih fraza, tečno i jednostavno. Kako veliki gitaristi umeju da odsviraju solažu, na primer.

Knjiga puna muzike, staromodna, iz pera muzičara, logično je smeštena u ediciju Notni spisi u koju Geopoetika stavlja knjige svih mogućih žanrova čiji su autori savremeni muzičari. Prljava, hrapava, sumorna i sirova skupina osam fenomenalnih priča iz podzemlja starog grada. Očarala me je do nivoa da sam nakon dužeg vremena susreta sa knjigama priča, primenio svoj stari trik da jednu ostavim nepročitanu. Znajući da ću joj se vratiti. Želeći da ostavim materijala za novu fascinaciju.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12/10/2014 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče