RSS

Архиве категорија: Music box

Za ovde ili za poneti- Nikola Vranjković

download

Proza pre poezije, uvek, tako sam već počeo jedan tekst na ovom sajtu, davno, i u zimu takođe, ali nigde nije pisalo da se istom rečenicom ne može počinjati više pisanija, pa je evo opet na početku, u zimu, opet, iz mnogo razloga, na primer zato što je volim, zato što volim kada jednostavne misli objašnjavaju komplikovane procese, ili zato što mi se sada zaista piše o toj rečenici, za razliku od prvog puta kad sam je, više se ni ne sećam zašto, koristio kao uvod. Proza pre poezije, uvek, dakle, izuzev kada se veliki prozni pisci igraju sa njom, i to sam tada napisao, kao Bukovski recimo, ili, kao u još mnogo lepšem slučaju, kada poeziju u ruke date nekom beskonačno talentovanom rok muzičaru, Vranjkoviću recimo.

Slušao sam poslednjih meseci Azru, prvi put u životu aktivno i pažljivo, sa preslušavanjima, sa ponavljanjima, tražeći dovoljno duboke i jake razloge koji su Štulića postavili na pijedestal domaće rok poezije, slušao sam i našao sam ih, i tu su, stvarno, tako jasni, crveni i modro jaki, ti razlozi, Štulić je najveći svakako, mada mi se ne piše o tome.

Mnogo više, i mnogo radije, i sa mnogo više razloga, slušao i slušam i dalje Milana, ali mi se ni o tome ne piše.

Slušao sam, sa najviše zagriženosti, opijenosti i zaluđenosti, Block out, pa sam onda prestajao, pa iznova počinjao, i sve tako ukrug, i evo me opet na početku, dok držim ovu knjigu, o kojoj mi se takođe ne piše, jer nemam pojma zašto bih i kako pisao o njoj, kupio sam je zaljubljeno odmah pri izlasku iz štampe, i češće slušao album koji je išao uz nju, prvi Nikolin samostalni album, tako beskrajno emotivan i nimalo težak, zapravo, i nije me napuštala, nikada, misao, da je nepravedno što se ne zna dovoljno koliko on dobro piše, što se ne čita u školama, van lektire, kao slobodna tema, na koju bi đaci posle pisali sastave, oni bi svakako bili bolji od ovoga, oni bi bili baš opasno dobri, mislim.

Nikola više nije u Blockoutu, svira sam, podjednako je dobar, oni bez njega nisu, mada nisu ni loši, ako sam dovoljno ispratio izašla je i druga knjiga, ali eto, propustio sam je, niko da se seti da mi je kupi na poklon recimo. Nikola je najveći pesnik i hroničar jada i bede u koji smo kao društvo upali i iz kojega nikada nismo izašli.

I zato, ako nekim slučajem među prijateljima koje kanite obradovati novogodišnjim poklonima imate zaluđenika u poeziju, kupite im Nikolinu, jer je gotovo nikakva šansa da će im se svideti, jer je, kao i svaka rok poezija koja je opasno dobra, aritmična, bezrimna, neromantična, teška i mračna. Ali je duboko u sebi melodična, životna, premoćna i predobra, videće da postoji i takva. Poezija. A taj džemper, tablet ili komplet Mike Antića mogu da uzmu i sami, ili ih čuvajte za sledeći put.

Sretenje

 

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14/12/2015 in Knjige koje preporučujem, Music box

 

Knjige sa trafika, deo prvi i poslednji- Fajront u Sarajevu

download (3)Izdali su je zajedničkim snagama Novosti i Laguna, tako barem stoji na koricama, muški je popljuvala kompletna kvaziliberalna, i sa oduševljenjem prihvatila kvazikonzervativna domaća inteligencija, visi sa većine trafika, super hiper i mega marketa, benzinskih stanica, mesara i ostalih popularno prodajnih mesta književnih bestselera. Bilo je dakle više nego dovoljno razloga da se ova knjiga i ja nikad ne sretnemo u životu. Ali, poklonio mi ju je ćale za rođendan, a ćale mi je kupio i prve prave kasete u danu kad sam došao iz škole i rekao da mi se ne dopadaju tapovci i doktorigi, kupio mi je flojde sa sjajem ludog dijamanta, i parple, tad mi je kupio i jedini postratni album autora ovog romana, Ja nisam odavle (koji i dalje obožavam i smatram najboljim izbegličkim albumom svih vremena), jer ga je ćale i tada i sada neobično voleo. I, da me ne pita jednom za nedeljnim ručkom kakva je knjiga, i da ne umem da odgovorim, uzeo sam je i pročitao. I evo kolekcije utisaka u obliku u kojem ne običavam da pišem, u pasusu pozitivnih i negativnih.

Nele solidno piše. U svakom slučaju bolje od većine javnih ličnosti koje se odluče na izdavanje knjige koju im posle napišu isto toliko loši profesionalci. Solidno dakle, na momente izrazito duhovito, slobodno i čini mi se iskreno i ogoljeno. Jer, na pisanje ga je naterao srčani udar koji je doživeo pre nekoliko godina usred apoteke u Mladenovcu, što znam zato što tim kadrom počinje i roman. A u trenucima kad vam se učini da se rastajete sa životom, film istog krene da se odmotava munjevito, tako se barem priča, pa je tako radnja čitave knjige zapravo njegovo podsećanje na život u Sarajevu, na mladost, na zajebanciju, nadrealiste i rokenrol, podsećanje koje traje koliko i sam udar, dolazak hitne pomoći i vožnja do Urgentnog centra u Beogradu. Rekao bi čovek, kratko, ali kad vam je život pun događaja, premotavanje ume da potraje. I potrajalo je, složeno hronološki od ranog detinjstva, pažljivo prateći kritične momente odrastanja, manje ili više uspešno ih povezujući sa ključnim momentima društvenog života u Jugi sedamdesetih i osamdesetih godina, i sve to sa detaljnim predstavljanjem unutrašnjeg javnog i tajnog života Sarajeva grada, mračnih mu tunela, kolektivnih predstava raje i slično. Iako misaono često ispresecan, roman je prepun zanimljivih manje poznatih detalja koje ovakve knjige uvek u sebi nose, štosova sa snimanja ploča i emisija, svakodnevnih muka sa organima reda i slično. Lep detalj u priči predstavljaju i paralele kojima Nele u mislima spaja fudbal i muziku, estradu i filozofiju. Unutrašnja emotivna previranja koje uglavnom nosimo i krijemo u sebi ceo život, Nele bez uvijanja izbacuje na papir, i taj momenat monologa samog sa sobom koji se provlači kroz većinu poglavlja, ta borba između hvaljenja i nipodaštavanja samog sebe i sopstvenih vrednosti i životnih odluka su mi najbolji momenat čitave priče.

Sa druge strane, postavka romana u kojima uz autora tokom čitave radnje bivaju prisutni Sudbina i Smrt koji aktivno učestvuju u dijalozima deluje prenaivno i patetično, česta potezanja krupnih političkih tema i detaljno iznošenje stavova na svaki od njih, pritom optužujući sve i svakoga, a uglavnom pogrešne, za stradanja i sukobe, nategnuti pokušaj stvaranja od sebe lokalnog antiglobalističkog heroja i mangupa, više deluju kao neki pokušaj pravdanja gradu o kojem svo vreme piše i nekim od ljudi koje je u njemu ostavio. Opaske kojima često začinjava monologe nisu ostavili taj šmekerski utisak kakav mi se čini da su trebale. Priča ima svoje prenaporne faze koje sam si dozvolio preskakati.

Često sam imao priliku da čitam autobiografije ljudi kojima to biva najlakši način da se isprazne, ispovede i iz sebe izbace tone i tone nagomilanog životnog taloga, i ovo definitivno nije jedno od boljih izdanja iz te oblasti ali nije ni loše. Na trafikama, super, hiper i mega marketima, mesarama, benzinskim pumpama i ostalim popularnim prodajnim mestima domaćih bestselera, naći ćete i mnogo gora izdanja. Mnogo gora.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22/08/2014 in Knjige koje preporučujem, Music box

 

Pearl Jam rasturio Arenu!

downloadKada su se, ispostaviće se nakon tri bisa i isto toliko sati trajanja, negde na sredini koncerta začuli uvodni taktovi Alive, krcata sala reagovala je takvim hukom da se i Edi začudio silinom istog. Grmelo je. Toliko da se nakon prva 2 stiha prestao truditi da dalje peva, već se popeo na zvučnik, raširio ruke i dozvolio nama da je otpevamo. Jer, na malo mesta na svetu ljudi mogu iz toliko različitih a opet sličnih pobuda i sa tolikom autentičnošću slaviti što su ko zna šta preživeli i  zajedno pevati refren te himne. Još sam živ, pevao sam i ja, sa svo vreme rukama gore, valjda da me lakše nosi reka koja je učinila da se svakom pesmom udaljim po koji metar od prvobitno predviđenog mesta za stajanje negde u trećem redu partera. Od tog se trenutka malo čega sećam. Progutala me je, godinama, decenijama nakupljana i pažljivo čuvana količina sreće koju ću osetiti kad ih napokon čujem uživo. I, potpuno netaktično, neiskusno ali iskreno, već kod Alive, ispucao sam sve zalihe iste i na dalje samo pevao sa njima. Sa svima zapravo.

Sat vremena pre toga, nakon nepoznate predgrupe koja apsolutno nikoga nije zanimala, izašli su zajedno, i pre bilo kakvog pozdrava a na opšte iznenađenje većine prisutnih koji su znali ne samo repertoar i plej liste sa svih svirki na toj turneji, nego i valjda u istoriji grupe, jer nijedna se nije tako dugo i toliko dugo čekala ovde, izveli su Garden, i podsetili me na treunutak kad sam ih prvi put u životu čuo, baš ta pesma pomislim i rasplačem se kao devojčice na ko zna čijim koncertima, i uđem sa njima u tu baštu od kamena, i krenemo. Mind your manners i još dve nove pesme preskačem u opisu jer nisu vredne, ne, nisu vredne, ali je Spin the black circle izazvala šutku koju je vredelo čekati 20 godina. Tek posle nje, Edi se kratko obraća publici koja ga voli vise nego bilo koja publika bilo kog frontmena bilo gde, a on će to saznati tek na kraju kada treći bis poželi završiti valjda jednom pesmom koju mu nećemo oduzeti horskim pevanjem, pa uzima Off he goes, ne znajući da sve znamo, sve Edi, a naročito nju, sa kojom sam toliko puta uspavljivao Aleka, koju pevam kad god ne znam šta da pevam. O da, i nju ćemo zajedno izvesti, precizno kao sa kakvim raščupanim dirigentom, jer “nothing changed but the surrounding bullshit, that has grown”, je takođe malo ko osetio na svojoj koži, kao ljudi ovde, malo ko. Slično kao Once, koja je sledila nakon Spin the black circle, u kojoj, opet horski skačemo, šutiramo se i vrištimo kako smo nekad umeli da se kontrolišemo. Kakav concert. Nestvaran.

Nekoliko sati pre toga, više od 3 sata pre otvaranja kapija, stajalo je nas 15 hiljada ispred ulaza, i pevalo Jeremy, i nikada neću zaboraviti izraze lica obezbeđenja, nikada neću zaboraviti izraze lica svih koji pevaju, nikada neću zaboraviti to krcato stepenište severnog ulaza Arene, i plato ispred koji stoji i čeka otvaranje kapija i peva na minus 14.

Nekoliko meseci pre toga, u osam izjutra, u subotu, probudio me sms drugara sa linkom na vest da su napokon potvrdili dolazak u decembru. Ustao sam lagano kao da ništa nisam pročitao, pa otkoračao na umivanje, pa slično Delboju i Rodniju kad saznaju da je onaj sat vredeo milione, tek kad sam ušao u kupatilo, kao oni u svog žutog trotočkaša, počinjem da vrištim, i vrištim i vrištim.

Nekoliko godina ili meseci ili ko zna čega pre toga, uzmem i napišem ovaj tekst. Jer mi niko ne može zabraniti da ih čekajući toliko godina, strpljivo i smireno, ne učinim barem toliki napor i zamislim kako bi sve zapravo izgledalo. Dovucite svoja genijalna dupeta više, aman.

 
1 коментар

Објављено од стране на 01/09/2013 in Music box

 

Mesto u mećavi- priča o Milanu Mladenoviću

ImageOva knjiga završava rečenicom u kojoj njen autor, kao odgovor na čuveni stih iz pesme EKVa da nisu dovoljne samo obične reči da vrate u život, konstatuje da „Zaista nisu. Ali one su jedino što imamo.“ Poslednje rečenice knjiga su u jednom kratkom periodu mog života bile jedan od glavnih argumenata da li ću neku knjigu uzeti da čitam. Nimalo originalno, tim sam štosom pokušavao da proniknem u kvalitet nekog dela. Pročitaj poslednju rečenicu, i ako te pogodi, bilo gde, bilo kako, čitaj, u suprotnom, preskači. A ova me je rečenica u vreme kad sam je u Solarisovoj knjižari u centru grada prvi put uzeo u ruke, pre gotovo 15 godina, posebno dirunula. Iako sam tog dana ciljano krenuo u kupovinu ove knjige, i sve i da je poslednja rečenica govorila o pečenim prasićima, kao okoreli fan Ekatarine, svejedno bih je uzeo makar da je spalim iz protesta, ipak sam je po navici potražio na poslednjoj stranici, i prilično se iznenadio njenim sadržajem. Zato što je, na savršeno jednostavan način protivurečila onom što sam mislio da ću naći na posednjoj strani knjige o Milanu. A mislio sam, da ću kao u mnogim pričama i spisima o njemu naći neki stih, nečiji stih, uglavnom emotivno prenaglašen, ili neku spiritualnu poruku. I onda me je dočekala ova hladna konstatacija o potebi da se koriste reči, da se komunicira, bez ikakvih daljih emocija. Fantastično, pomislio sam, uzeo je, naravno, pročitao za dan, naravno, i ostao potpuno oduševljen njome. U mnogobrojnim daljim čitanjima iste tokom godina, to osećanje se nije menjalo.

Ovo je dakle, priča o životu Milana Mladenovića (što joj stoji i u formalnom podnaslovu), napisana od strane poznatog rok novinara Aleksandra Žikića. Možda ga znate kao autora recenzija albuma iz ranog perioda „Blica“, dok je ta novina još valjala, ili kao autora emisije o domaćem rokenrolu početkom dvehiljaditih. Odličan rok novinar, u svakom slučaju.

Tematski podeljena na četiri poglavlja (zemlja, vazduh, vatra, voda), knjiga predstavlja predivno ispričanu priču o životu jednog od najtalentovanijih ljudi koji su ikada živeli na ovim prostorima. Hronološki vođena od momenta njegovog ulaska u svet muzike, pa do poslednjeg dana prekratkog života, priča svo vreme teče savršeno jasno. Obogaćena razgovorima sa nekim od najvažnijih ljudi iz njegovog života (Magi, Koja, i mnogi drugi) koji nisu predstavljeni u formi klasičnih intervjua, već su delovi istih smisleno razbacani po različitim delovima priče, tako da hronologija iste ne izgubi smisao, sa dodacima retko ili nikada objavljenih fotografija iz njegovog života, knjiga predstavlja najkvalitetnije štivo o Milanu.

Iako naslovljena kao priča o jednom čoveku, ova knjiga je zapravo i odlično svedočanstvo o toliko drugih sudbina i života, takođe i mala enciklopedija novog talasa i panka iz osamdesetih godina, ali u velikoj meri i priča o Ekatarini kao grupi, sa neverovatno detaljnim opisima nastajanja svakog pojedinačnog albuma, atmosferama sa snimanja, analizama pesama od strane samih članova, mukama sa izdavanjem većine albuma, i slično.

Poseban kvalitet ovoj knjizi dao je autor onim što u njoj nije radio, u odnosu na ono što jeste. Nije joj prišao iz pozicije Milanovog prijatelja, (jer to i nije bio, iako ga je poznavao) što mu je omogućilo da, iako njegov veliki poštovalac, ostane dovoljno distanciran, dovoljno realan, kritičan kada treba, i što je najvažnije da knjigu ni u jednom momentu ne spušta na nivo banalnog i nepotrebnog tračarenja, da detalje iz ličnog života prepusti ljudima koji su ga odlično poznavali, i da priču svo vreme održi na nivou priče o jednom velikom umetniku i načinu na koji je svoju umetnost stvarao. A u moru uglavnom patetičnih i lažnih izliva emocija kada su Ekatarina i njen frontmen u pitanju, to je po mom mišljenju za svako poštovanje. Sjajna knjiga, pisana sa puno pijeteta, knjiga koja bi se, što je autor i želeo navodeći to u uvodu iste, svidela i onom o kojem je pisana.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27/07/2013 in Knjige koje preporučujem, Music box

 

Eyesburn

Godina je neka sa pocetka dvehiljaditih. Secam se kako Borko i ja sedimo na keju i brojimo koliko smo ih puta te godine slusali. 17 koncerata. Smejemo se i razmisljamo jel to normalno, jel nema drugih bendova, jel sve stoji u mestu. Ne pade nam na pamet da ih mozda volimo. S razlogom.

Posle gotovo 10 godina, zadovoljstvo je bilo isto. Osecaj je bio isti. Majica je bila mokra. Stark blind i Sister na pocetku, cisto da podsete na HC fazu, dok na njihove koncerte jos nisu dolazile devojcice koje vriste i padaju u nesvest. All right i nova, Dance, slede. Onda se secam kako skacem i ne secam se sta ide. Negde pred kraj Fool control. Koyot koji se smeje, zahvaljuje, i ponavlja cuvenu, Mir, Ljubav, Postovanje. Koyot koji je sjajan.

Godine su prosle, vreme se promenilo nije, barem ne mnogo. Ja se jesam promenio. Ljudi oko mene se jesu promenili. Sretali smo se veceras u hali. Pricali o tome kako cemo posle njihove svirke da jurimo kuci da uspavamo klince. Sto je, zapravo, divno.

Oni se nisu promenili. I dobro je. Bili su, i ostali, jedna od najboljih stvari koje je ova nesrecna zemlja mogla da pokaze svetu. Postojalo je vreme u kojem su bili mainstream band. Da, da. Posle 10 godina i dalje zvuce. Da, zvuce.

Postoje stvari koje volim, bas volim, kao na primer nacin na koji je Zidan igrao fudbal. Ili Novi Sad, nedeljom izjutra. Ali postoje stvari koje su sastavni deo mog zivota. Eyesburn je definitivno jedna od njih. Ne znam ni kako sam to zaboravio, ali podseti me Banjas pre neki dan, da se Alek zove i bubnjar benda. Znao sam da postoji razlog sto mi se svidelo ime kad ga je Gaga proletos predlozila. Pa fenomenalno. Alek spava, i ne sluti koliko ce ga otac jednog dana maltretirati cinjenicom da je u njegovo vreme svirao jedan bend.

P.S. Eto. Tekst je stari, vreme je Exita, a Exit bez njih nikad nije išao, a oni su opet tu i imaju novi spot.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/07/2013 in Music box

 

Bookleti albuma-skrivena književna remek dela

Iako prilično nelogično, otkako su zabranili prodaju piratizovanih diskova, i time zatvorili najveći broj CD šopova, tih hramova našeg odrastanja, i dozvolili brze protoke interneta i free download, ja sam umesto da povećam, drastično smanjio slušanje muzike, ili barem celih albuma, nažalost. Osim početnog nesnalaženja u tome koje sajtove posećivati i kako muziku „skidati“ (kako samo ne ide ova reč uz muziku, nikako), oduvek je postojao mnogo ličniji razlog takve, gotovo nesvesne odluke. Nedostajao mi je živi kontakt sa albumima, u svakom smislu, a ponajviše jedan deo toga.

Više od knjiga, ponekad, više od svih drugih štiva, uvek, voleo sam da čitam, omote albuma. Booklete, knjižice, kako god, kreativno dobro upakovane ili osmišljene, besmisleno razbacane, svejedno, voleo sam.  Što je bilo logično, jer, spajalo je neke od mojih najvećih ljubavi, muziku i čitanje. Originala svetskih izvođača nije bilo, Bugari su uglavnom štedeli na papiru, mada je umelo da im se desi da neka izdanja počaste sa više od naslovne strane albuma, i stave po jednu stranu makar iz originalne verzije, i ta okrnjena izdanja umeo sam da gledam tako, slušajući album u isto vreme, vrteći po ruci, čitajući po ko zna koji put spisak producenata ili redosled pesama, pomalo besmislena, i tako lepa ritualna radnja.

Manjkove bugarskih izdanja nadoknađivao sam, ne listanjem, već pravim čitanjem, vrlo često odličnih bookleta, domaćih albuma, češće kasetnih, zbog cene, ali kompletan utisak nije izostajao. Oni koji su se ponosili tekstovima, obavezno su ih stavljali sve unutra, mada često nečitkim fontom pa ih je lakše bilo razumeti sa zvučnika nego pročitati,mada, možda je i to imalo draž, oni drugi su crtali, lepili sličice, sosptvene fotke, zahvalnice prijateljima, posvete,  svi zajedno pravili su divne knjige, remek dela. U iznimnim situacijama, štedeli bismo za omiljene albume u CD verziji, pa tako i dalje čuvam „Godinu sirotinjske zabave“, „Fool control“ sam trampio sa Borkom onomad za 4 kasete, nije mi žao, nije bio neki omot.

Na ekskurziji u Italiji, onomad, dok još preskupi inostrani originali nisu stigli u naše radnje, poslednje pare dao sam za Pearl Jam-ov Vitalogy, samo, i samo zbog knjižice. Ustvari, to nije knjižica, to je umetnički masterpiece, uvrnuto poređani tekstovi pesama, ispresecani receptima raznih napitaka iz jedne prastare premedicinske knjige, savršeno obojena, savršeno razbacana, najlepši omot albuma ikada. Evo isečka ImageDesi mi se da ga uzmem, neretko, i čitam, i čitam, dugo.

Slušam novog Bouvija, i shvatam koliko mi je žao što to češće ne radim, sa više novih albuma. Nedostaje mi, jako, ta divna ritualna radnja.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 07/03/2013 in Music box

 

Transglobal underground

O muzici se, uglavnom, ne piše. O koncertima, izvođačima, top listama, u redu. Ali o samoj muzici, ne volim. Uglavnom. Da pokušam, a često ni da čitam. Mislim da treba imati posebnog dara da pišete o nečem toliko lepom, a da ne zabrljate. Sećam se časova muzičkog u gimanziji u kojima bi nam profesor puštao razne kompozicije a mi smo trebali da beležimo šta smo čuli. U posebnu svesku. Jer na kraju godine je sledio test u kojem bi on pustio nekoliko od tih bezbroj izvođenja, a mi smo trebali samo uz pomoć sveske da odgonetnemo autora i delo. I sećam se kako nas je učio da pišemo, ovako nekako, vokalno-instrumentalno, ritam, brz, tempo, spor, recimo. Nisam mogao pa sam zapisivao, muzika iz Otpisanih, na primer, dosadna violina na početku, posle orkestar popravlja stvar. To mi je izgledalo kao manji greh. Tako sam probao i sa ovim tekstom.

“ Čuveni svetski koncertni spektakl. Transglobal underground, u muzičkoj industriji jednostavno su morali da se dese. Njihova muzika jedinstvena je u svetu i ne može se svrstati ni u jedan poznati muzički žanr, jer ih sama obuhvata gotovo sve. Oni su postavili nove norme bezbrojnim varijacijama world music-a, ubrzavajući dub, usporavajući hip-hop, fuzionišući ih sa indijskom, afričkom i arapskom tradicionalnom muzikom. Kao deo benda tokom devedesetih, uz TGU je promovisana etno-diva Natasha Atlas, dok se njihov zajednički nastup i danas prepričava kao dan kada su i najtvrđi zaplakali. Jedinstvena muzika. jedinstven doživljaj. „

Ovako su, 2002. godine, u zelenom booklet-u koji ste tada dobijali uz kartu, organizatori Exita najavili zvezde druge večeri festivala. Pažnja i kreativnost kojom su tada ovakvim sitnicama darivani posetioci najbolji su primer uzlaznosilazne putanje samog festivala tokom godina, mislim. Najkraće rečeno, nekada nas je na tvrđavi bilo manje, imena izvođača nisu bila dovoljno zvučna i bučna da odjekuju naslovima tabloida, a bookleti su bili šareni, lepi i veliki. Tako je i  ta, inače predivna knjižica, obilovala ovakvim i sličnim bombastičnim i pretencioznim najavama bendova koji su nastupali na festivalu a koji ipak nisu bili svetske atrakcije kojima najava ovakvog tipa ne treba.

Ovaj fantastično patetičan tekst je, pronaći ću to znatno kasnije, ustvari u skraćenoj verziji skinut sa zvaničnog sajta benda: http://www.t-g-u.com/. Ne previše impresionirani ovakvim izlivima komplimenata, te večeri kao ekipa, nismo ni planirali posetu glavnoj bini jer je program na tadašnjem rok stage-u mnogo više obećavao. Ipak, Exit je tada još uvek bio onaj festival na kojem ste mogli za dva minuta da se spustite sa rege stejdža do mejna i proverite šta se dešava, i za isto toliko se vratite nazad.Tako se u jednom brzopoteznom spuštanju između dve bine desio i moj susret sa dotičnim bendom. Slučajan susret koji će se pretvoriti u omiljeni koncert ikada. 

Ne znam kako, ali Transglobal Underground se te večeri zaista samo dogodio. Ništa više. Pojavio se niotkud, oduvao sve sa scene, i uz dubok naklon nestao. Dobro, ovaj deo sa naklonom je čisto preterivanje, ali ne mogu sebi da dozvolim da poverujem da se takav nastup desio bez te vrste obostrane zahvalnosti. Jer ja sam se njima svakako poklonio, toliko se sećam. Ali se zato ne sećam kako su izgledali na sceni niti koliko ih je bilo. Pojma nemam da li su usporavali dub ili ubrzavali hip-hop kako je stajalo u najavi. Ne znam imena pesama niti ih pamtim pojedinačno. Znam da sam više od sata koliko je trajao koncert neprekidno samo igrao. Znam da sam se prepustio. Znam da je izgledalo kao neko putovanje kroz različite delove sveta i misli. Znam da je bilo emotivno. Znam da sam tokom godina sreo mnogo ljudi koji pamte taj koncert. Znam čak i nekoliko onih koji ga poput mene stavljaju na vrh liste Exit nastupa. A to ne može biti slučajno.

Nikada pre nisam čuo za njih. Posle se nisam mnogo interesovao. Ne stavljam ih u red omiljenih bendova, ni približno. A opet, ako nekim čudom u godinama koje dolaze, ne čujem Pearl Jam, spreman sam da poverujem da će ovo ostati moj omiljeni koncert, ikada, još dugo, dugo. Zapravo, ovo i nije  tekst o njima. Te večeri oni su samo svirali. Muziku. I to kakvu muziku. A o muzici se, uglavnom, ne piše.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 04/02/2013 in Music box