RSS

Архиве категорија: Ponekad samo pisem

How does it feel Bob?

imagesDebatovali smo, naivno, snažno, iskreno i dinamično jednom davno na času književnosti o ulozi iste u svetu, o potrebi da se smesti u društveni kontekst i sličnim stvarima. Branio sam tada žustro svoj dečački stav da vrhunska književnost mora da izađe iz salona, iz tvrdih korica, iz elitističkih manastira, da zađe među ljude, da ih drma, budi i menja. Vikao sam po učionici da je sve ovo što radimo i mi na časovima, i u sastavima, i na takmičenjima, samo proseravanje koje će ostati da ćuti i čuči samo sa sobom, vekovima. Menjao sam u raznim pravcima tokom godina te kao revolucionarne misli, i setio sam ih se danas ponovo, nakon toliko vremena, i vratio im se u želji da ih nanaovo poljubim i kažem im da su svo vreme bile u pravu.

Zato što su me, nakon retko lepe u moru nikakvih vesti, o tome ko je dobio ovogodišnju veliku nagradu, užasnuli komentari najviše pisaca, akademika, predsednika raznih udruženja, vlasnika izdavačkih radnji, ti podsmešni, cinični, a zapravo duboko ljubomorni i malograđanski komentari o tome da je nagradu za pisanje dobio neko ko peva, neko ko svira, pobogu, pa eto, mogli su da je daju i Balaševiću, Bregoviću ili tako nekom. Kao mantru ponavljaju da eto slušaju i oni Boba, i vole ga, naročito kad su bili mladi, i idu na njegove koncerte, ali nije on taj kapacitet, taj kalibar, narodnjak je u duši, roker, zabavnjak i ništa više. Nije jedan od njih, zapravo, to su nekako zaboravili da procede, nije se sakrio u zatvorenim i praznim sobama, nije se ugušio u višku metafora, u višku reči, u višku misli, to je zapravo. Nisu ga zapravo pravo dobro ni slušali nikad, biće.

A, kada sredinom sledećeg meseca na čelo još uvek najmoćnije zemlje sveta sedne jedan od dva zla idiota, koji su glupost i mračnu karmu podigli na najviši nivo besmisla, kada se ustoliči jedan od dva ista štrumfa, biće to konačni trijumf svetskog rijaliti programa, poslednja faza masmedijskog zaglupljivanja, konformizma, površnosti, ispraznosti, kraja ikakvih vrednosti. I u tom i takvom svetu, nije bilo mesta i nije bilo vremena i nije bilo smisla da najveću i najlepšu nagradu nosi iko od aktuelnih skribomana, koliko god da ih je veličanstvenih i dobrih širom sveta. Mogli su da je daju Japancu kao dodatno potonuće u manirizam i pokriće armije prosečnih da je ono što čitaju vredno, mogli su da je daju i nekom Sirijcu, Kenijcu, Rusu, ali to bi bio beskrajni nastavak patetične priče o ljudskim pravima u koju više niko normalan ne veruje.

Morali su da je daju Dilanu, zato što je njemu najmanje trebala, i zato što je on najviše zaslužuje. I zato što će kao dašak svetlosti u narednom periodu svetleti zvezda rokenrol pesništva na tronu sveta koji bespovratno tone. I zato što će sutra milijarde nikakvih radio stanica pustiti makar jednu od njegovih pesama koja će sasvim slučajno pelcovati nekoga koga niti jedna knjiga neće moći. Jednom će, nadam se, i članovi komiteta koji su danas glasali dobiti Nobela za najsmislenije i najhrabrije glasanje ikad. I ne želim da slušam ili pričam i sa kim kome to nije jasno, ma ni očima da ga vidim. Prelep je ovo dan, retko lep. Praznik.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13/10/2016 in Ponekad samo pisem

 

Miniprikazi, deo prvi

Postoje knjige koje ne izazovu ili ne zahtevaju i ne traže duge opise i prikaze. Postoje knjige koje brzo i kratko udahneš i u istom takvom tonu odusevljenja ih izbaciš iz sebe. Postoje knjige vredne čitanja čiji sadržaj stane u pasus. Evo nekih od njih.

 

download-3Mejl prepiska dva brata na liniji Zrenjanin-Njujork, jednog pisca i onog drugog, diše oronulom divnom poezijom Banata, ravnice gde vreme više ne stoji nego ga nema, tek ponegde pulsira ritmom velike jabuke, liči na priče u obliku starih pisama, napisane rukom velikog majstora, sa, po običaju predivno ubačenim detaljima iz poznavanja istorije celog sveta, i bez dodvoravanja ikom. Pretalentovani, lenji pisac je mogao i trebao da bude pravi pisac jedne generacije, i tek će napisati najbolje knjige. Zasluženo nagrađivana, mali format pakovanja, velika knjiga.

download-2Pisanje koje ne priznaje red, kompoziciju, tok, racionalnu naraciju ili sređenu radnju. Radnja koja ludačkom brzinom skače po epohama, događajima, blic epizodama, a opet sve stane u dvadeset i četiri sata života stanara kairskog kvarta. Likovi sa margine koji gledajući prodaju zgrade u kojoj žive zapravo gledaju sopstveni svet koji nestaje. Među njima pisac bez inspiracije koji autoprotretiše. Džez iz Egipta bi zvučao kao ova knjiga, nemoguće divlje, arhaično i kvalitetno.

download-6Naizgled kolekcija tekstova nastalih kroz redovno višedecenijsko kolumniranje u NINu je pored toga i predivan intimni kutak velikog čoveka koji neopisivo nedostaje društvu. Usput je briljantan rečnik pojmova koji su obeležavali nedelje i događaje u kojima su tekstovi nastajali, putem kojih se, poput Koraksovih karikatura, ili tekstova Ljube Živkova najbolje prati vreme kroz koje smo prošli i dalje prolazimo. Toliko toplo, bez nepotrebnog sarkazma, sa ljubavlju prema ljudima, sa neverovatnim nivoom poznavanja istorije jezika, lingvistički besprekorno sređeno i uživajuće za čitanje. Veliki je, preveliki bio Jovan Ćirilov.

download-9Strast. Sve je u strasti. To mi je jedino preostalo secanje na prvo citanje ovog remek dela pre deset godina. Strast u pisanju, strast u temi, strast kao pokretac glavnog junaka. I ponovo je uzimam, jer neke knjige zahtevaju duga druga ponovna citanja.

downloadDobri pisci su u stanju ni iz čega stvoriti dela vredna koričenja i pristojnog mesta na policama. Evo primera. Potpuno lične impresije o sjajnom velikom gradu, introspektivne, pažljive i precizne, pomalo u formi dnevničkih neobaveznih beleški, sa isticanjem krajnje neturističkih, sporednih gradskih tema u prvi plan, apoteke, insekti, terase kafana i sa nekoliko crnobelih fotografija u sličnom maniru. Iako ga je drug Veljko prilikom svoje studijske posete fotkao daleko moćnije, originalnije i bolje, iako me polako umaraju autobiografski sadržaji pisaca kojim prazne misli i gomilaju opus, iako je monotono i na momente predvidivo, opet je vredno čitanja. Makar onog usporenog, petominutnog pred spavanje ili nakon buđenja. Ili dok se ne obiđe taj mistični germanski hram.

P.S. originalno pisano i objavljivano na facebook strani . Visit, like, share or ignore.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/09/2016 in Knjige koje preporučujem, Ponekad samo pisem

 

#Booktalk2016, crtice

downloadBorko me je davno naučio da se iz poslednjeg reda najlepse vidi i sluša, i najbolje čuje. Radio je to tako što bi  omiljene bendove, umesto u gužvi prvih redova, slušao naslonjen na najudaljenije drvo glavne bine, ili sedeći u samom ćošku male školske sale, recimo. I tek ako biste se dobro, baš dobro zagledali u čitav prizor, shvatili biste koliko se u njegovom mirnom stavu i ćutanju vidi kako vrišti vulkan energije zadovoljstva kao reakcija na ono što se dešava na stejdžu. Na jednoipodnevnom prazniku knjige u čarobnoj galeriji Pavla Beljanskog, bilo je i više nego dovoljno mesta u ćoškovima da bi se ta teorija milioniti put testirala, ovog puta uspešno, sa malim izuzetkom.

Na događaju koji je knjigu na trenutak vratio u život grada koji više nema ni pristojne knjižare, smestila se većina regionalne književne elite, podeljena u tematske diskusije, uspevajući da prozbori o većini ključnih tema koje muče uspavanog umetničkog lava. A ja sam se pak trudio, da u letu hvatam, rečenice koje izmaknu tonu rasprave, rečenice koje su bežale moderaciji, koje su fantastične, retke i neizbežne kada na malom prostoru okupite toliko ljudi koji ovako ili onako žive od knjige, koji ovako ili onako misle rečima, i govore svoje misli. Dobro, bila je tu i Trivanova, kao onaj mali izuzetak.

Čuo sam tako, svog omiljenog, odvajkada omiljenog kolumnistu, koji je usputno saopštio kako je školsku lektiru upoznao zaobilaznim, okolnim putem, preko muzike, davno nakon što je izašao iz školskih klupa. Šteta što ga nisu čuli, autori udžbenika, šteta što ne shvataju kojim redom se uči život i shvataju knjige. Šteta je što ljudi poput Rosića nisu važniji u novinama, u društvu i na ovim panelima, jer da ga čitate, ili da ste ga gledali davno u onoj emisiji gde su se zaludni zamlatasti ljudi prijavljivali da spremaju večere jedni za druge, željni samopromocije, željni prikaza umeća spremanja morskih specijaliteta, avangardnih afričkih dezerta i sličnih gluposti koje zapravo nikad ni sami ne jedu, da ste ga gledali kako za predjelo iznosi tople sendviče, za glavno jelo krompir i meso iz rerne i za dezert lenju pitu, znali biste šta je pank, i šta je iskrenost koje više nema, i šta je knjiga. Čuo sam malo pre ili posle toga Neleta koji je rekao da će, kad se pojavi planetarni potencijal za revoluciju, poezija biti medij prenošenja, a da će do tada ćutati i čučati u zapećku.

Malo pre toga, čuo sam direktora Clia kako kaže da u realnom svetu živimo a u virtuelnom maštamo, čuo sam direktorku Frakture kako tvrdi da je Beogradski Sajam, kao i većina sličnih regionalnih događaja prevaziđena kategorija, kako sajmovi ne služe prodaji knjiga, već promociji izdavača i autora, čuo sam kako se i koliko siromašne cifre motaju oko izdavačke delatnosti, čuo sam i Trivanovu kako uspeva da proturi tezu da ona ne sedi u direktorskoj državnoj fotelji već se kao i kolege panelisti muči na konkursima za nova izdanja na kojima ih država odbija, jer Službeni Glasnik pobogu nije državna firma nego samo isplaćuje plate zaposlenima i napravila im štampariju, e ladno sam slušao Trivanovu. Slušao sam prelepe i zaslužene hvalospeve upućene Kreativnom Centru, čuo sam kako se pravim imenima naziva smeće od literature sa top lista. Malo pre toga čuo sam Borkin termin „hipetrofirani nacionalista“, čuo sam Arsenijevića kako se zgrožava nad kopanjem po poreklu ljudi, čuo sam kako su svi svesni da svi u orkuženju govorimo istim jezikom, samo se nikada nismo dogovorili kako ćemo da ga zovemo.

Malo posle celog događaja, razmišljao sam kako je i koliko bilo lepo biti deo mikrokosmosa koji je u jednu galeriju doveo kvalitetne pisce, izdavače i Trivanovu. Manjkali su detalji o kojima se ne bih usudio pisati, jer sam se još jednom uverio koliko je teško dobroj knjizi danas da diše, pa mi zato ne pada na pamet da pišem pravo kritičke ili negativne osvrte na bilo koju pročitanu, a kamoli na događaj koji ju je na trenutak doveo u centar grada. Manjkali su možda samo čitaoci u većem broju, a možda i nisu, ne znam, možda je onaj naprednjački političar činovnik kojem su iz nekog razloga dali da otvori ovakav praznik, bio u pravu kad je konstatovao da nije siguran da li i ko uopšte danas čita knjige. Ma nema šanse, jel da.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/09/2016 in Ponekad samo pisem

 

The New York Times je pored nas

downloadNepregledno je carstvo interneta, pa opet, velika većina milijarderske armije korisnika, garantujem, obitava dnevno na ne više od recimo 20 web strana. Da uzmete sad istorije pretrage, bookmark strane, aplikacije sa telefona, videćete da su do besvesti skrolovane samo razne šarene društvene mreže, čitane sve do jedne iste vesti sa online medija, i pravljene fotografije koje će završiti na svim tim mestima. I videćemo, bolje no što nam je i jedan profesor na studijama uspeo objasniti, Fromovu tezu o tome da ljudi zapravo ne žele da budu slobodni i da uspešno i panično večito beže od iste. I tako, pričamo čak i danas, online, jedni sa drugima, o nekoj neslobodi medija, mraku informacija, a sami tumaramo u istom bezličnom tunelu predvidivosti.

A čak i van web tunela, na trafici preko puta, baš tu, na sto metara odatle gde ste, gde god da ste, baš sada, možda ni ne znate, možete pronaći štiva i tekstove od kojih vam pamet stane. Jedan domaći nedeljnik recimo, kao dodatke osnovnom izdanju, štampa i dva strašna svetska lista, savršeno prevedena, original upakovana, sa sve ubačenim domaćim marketing sadržajem. Baš tako. I ne naplaćuje ih dodatno, boga pitaj zašto. Ja bih luksuz čitanja New York Times-a, na svojoj sremskoj terasi, naplaćivao bez zadrške, bez treptaja. I mislio bih, uvek, kako sam uzeo malo. Mislio sam to i pre mnogo godina, dok sam studirajući slučajno saznao da je tadašnja Politika imala isti običaj prvog ponedeljka u mesecu, ali to je izdanje bilo kraće, lošije štampano, neredukovano i bez prevoda, pa koliko god sam želeo da vežbam svoj oduvek solidni engleski, čitanje je uvek bilo poslednji način kojim sam to voleo da praktikujem.

Izuzimajući visoku politiku, mada se ni ona ne mora nužno izuzeti, ukoliko ćete je čitati zajedno sa još jednim listom koji isti časopis izdaje nedelju dana iza toga, Le Mond Diplomatique, ultimativno levičarskim francuskim listom, koji bi mogao pomoći da se slagalica složi iz dva dela, NYT je svakako nešto najbolje što ćete čitati a upakovano je u dnevnu novinu. Kolaž reportaža, besprekorno napisanih, bez patetisanja i viška dramatizacije, kolaž dovoljno kratkih i ubedljivih priča, svedenih, racionalnih, tužnih, srećnih, lepih, svakakvih. Bilo da se radi o japanskim mladićima koje je Vlada poslala u Afriku da podučavaju klince bejzbolu, ili mukama kroz koje prolazi krhka brazilska ekonomija uoči Olimpijade koju će ionako pratiti manji broj stanovnika nego li lokalne TV sapunice, o to je posebna priča, ili o nestašici morfijuma u većini svetskih apoteka, ili o vedrijoj strani uporišta Boko Harama, ili o novom oružju veganaca, ili o mogućnostima da se uskoro počne sa presađivanjem čitavih tela, ili o kubanskoj poljoprivredi, ili o najlepšoj od svih, onoj o biblioteci u francukoj koja na manje od 40m2 drži milionsku arhivu knjiga, u računaru razume se, ali vam dok popijete esrpeso, bilo koju po želji odštampa i ukoriči, o pobogu kolika količina kvalitetnih, lepih i umnih tekstova na tamo malo papira.

Čitajte ih, pobogu, barem po nekad, barem po malo, subotom pre odlaska na pijacu, ili sredom posle slagalice, ili petkom nakon izlaska, ili nedeljom dok deca spavaju, ma bilo kad. Onda ih prosledite baki, ili ocu, ili komšijama, jer, postoji šansa, neko će ukačiti da na istoj trafici na kojoj uzima svakakva toalet papir vođina sranja može naći i nešto takvo. Pa iako vam se ne svidi, iako sve liči na kvazielitističko proseravanje, postoji to zrnce koje će nekom ulepšati dan, pojačati dostojanstvo i osećaj pripadnosti svetu, koliko god to isprazno zvučalo.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24/07/2016 in Ponekad samo pisem

 

Molekuli- Ivan Tokin

Razbacani atomi

Ima nešto neobjašnjivo lepo u osećaju vožnje gradom sa rukom kroz otvoren prozor jer je u autu sumanuto toplo, desetog u novembru, dok sa zvučnika taktuje zaboravljeni album nikad omiljenog benda, kao danas. Ima nešto.

coverA album je tako dobar, tako jesenji, akustičan i svetski, tako plesno orijentisan i duhovit, tako retko dobar pop album. Niko mu nikada nije dao šansu, zato što su ga izdali za ružičastu tv kuću, eto zato, čuvari morala, principa i stava su rekli da ne valja. I slagali. A um bum je orgazmičan odgovor na to kako bi trebalo da zvuči jednostavan i lep album, nekada. Sviđa mi se što sam ga se setio, pronašao, narezao i pustio gradu da ga slušamo zajedno, makar na raskrnicama na kojima ionako nikad nećeš proći iz prve na zeleno. Sviđa mi se što sam pomalo odrastao i počeo da shvatam bendove koje za koje sam znao da ću ih kak tad shvatiti, voleti ne, verovatno, ali ukačiti štos koji ih čini dobrim, svakako. I tako, sad me nervira kad čujem kako neko pljucka džangrizave dosetke tako sjajnim sastavima. Inače i poslednji album im je opasan, odsviran do maksimuma i moćan. Rade i dalje jer vole, kažu i jer im se može, kažem, i ja bih da sam ikada snimio nešto tako psihodelično genijalno kao što je Lišće prekriva Lisabon, najzajebaniji album svih vremena, sa imenom kojem je nemoguće odoleti.

20140829_130101Lisabon je inače neobjašnjiv grad, bio sam, i zaljubio se na onaj način koji se sramiš priznati i opisati i najboljem drugu u školi, tako nekako, pa ne bih ni sad da menjam, pokušao sam da ga fotkam, problem je što ne volim fotografiju, jebiga, mada ovu s početka pasusa volim, probao sam i da ga tvitujem kao neki mini putopis, al dosadan sam bio, daleko od energije tog urnebesno šarenog i nikad dosadnog, iščašenog čuda od grada na okeanu. I da, ušao sam u okean, hladan beše, leden.

downloadIma nešto neobjašnjivo lepo i u čitanju ove knjige, desetog u novembru, na plus dvadeset, ima nešto. A meni se slabo piše o tome, shvatio sam da ljudi najčešće ionako pročitaju samo sažetak kojim najavim tekst na facebooku, pa bih mogao sad da napišem samo taj deo. Umorio sam se od pisanja o knjigama, zapravo to nikad nisam ni hteo, ovako, knjiški, kao fol kritički, zapravo kitnjasto. Što ne znači da ne bih mogao da saberem sve tekstove odavde, namolim nekog da ih izda i onda poklonim svakom po komad, recimo. Elem,

čitali ste Tokina, znam, sjajan je jel da, šmeker je, tako neobrijan i opušten, čitali ste i ove tesktove, uglavnom, delili su ih po mrežama, pisao ih je za portale i časopise, oduševljavali smo se, što je sve ok. Ali tek kad ih je ukoričio skupio, ogradio među koricama i dodao po koju sliku iz telefona, dobili smo zbirku gradskih priča koja vrišti od života, koja hoće da pukne od života, koja je nabijena životom od reči do reči, pa i kad ne piše ništa lepo, pa i kad je u kontra ritmu u praznom gradu, pa i tad, baš tad. Do detalja tačan i neumorno precizan. Ekspres lonac energije života bez ijednog siguronosnog sistema. I ništa niste uradili ako je ne pazarite pre svega za poklanjanje, jer, ima knjiga koje su tako vredne za poklanjanje, ako znate da će ih taj neko pročitati, ima knjiga koje struje kroz telo, menjaju nešto, u glavi, makar za sekund, pomislite da možete da pišete šta hoćete na primer, naslovite tekst imenom knjige a zapravo pišete o Lisabonu ili Orgazmu, recimo. Eto takva je.

 

Nepovezane misli o čitanju

Vozim svakodnevno nepreglednim vojvođanskim ravnicama i posmatram. Starce i starice kako, iz pravca pijace ili u pravcu pošte ili bilo gde u svojim zaseocima, lagano ali neumorno pedalaju predratne bicikle koji i dalje savršeno dobro rade svoj posao. Sasvim male, od torba koje su im na leđa natovarili manje đake prvake, kako se sami vraćaju iz škole i najčešće ćute. Promenade nekih prelepih varošica, drvored u centru Odžaka na primer, ili glavnu ulicu Srbobrana, ili ceo Vršac, o da, Vršac je van priča. A opet, više od svega, fasciniraju me anonimni čitači, prodavci sezonskog i uvoznog voća i povrća najčešće, koji sede pored prikolica i čekaju sve ređe mušterije, i čitaju, obavezno nešto čitaju, za divno čudo, iz ne znam kog razloga ne gledaju u telefone, ne, čitaju. Lep su prizor, svakako, šta god das u odabrali kao razbibrigu, lep su prizor, i često pomislim kako su to najlepši čitači na svetu, svakako lepši od svih ostalih koje znam i koji me zapravo sve više nerviraju.

Praktikovanje čitanja u ljudima često rađa nesvesnu i problematično opravdanu nadmenost, od svih divnih i uzvišenih, ta je najgora, baš ta, iz ko zna koliko besmisleno pročitanih sadržaja problematičnih autora izgrađena nadmenost. Ta, koja dalje obavezno vodi u različite vidove preseravanja o važnosti i neophodnosti čitanja, o tome kako ono obogaćuje više nego život sam, pobogu koliko je to strašna misao. Kao šlag na tu prezaslađenu tortu dobićete potrebu da se nadmenost dodatno prenaglasi kačenjem najrazličitijih patetičnih knjiških citata, tako retko onih pravo dobrih koje ćete sami pronaći čitajući i koje neće fascinirati milione, a tako često onih koji su već pretvoreni u glupe džinglove, mikoantićevskih recimo, kojih je pun, prepun i krcat internet. Internet je prepun sadržaja i autora koji toksično deluju na čitanje. Podsećaju na onu perverznu džukelu sa kamp prikolicom iz Otac na određeno vreme serijala koji je mantrao kako je knjiga čovekov najbolji drug i kojeg je Nikola Kojo još kao dečak onako uspešno i opravdano ismejao.

Prodavci lubenica koji čuče u hladovini prikolice, banjaš ispod sunocbrana na plaži, armija anonimih ćutljivih čitača su bolji ambasadori knjige od svog ovog online naglabanja na tu temu. Čitanje može i mora biti sve samo ne materijal za kreiranje besmislene oholosti u ljudima. Knjiga nikada ne sme biti najbolji drug, jebao vas takav najbolji drug. Knjiga je zajebancija kao i sam život, samo kvalitetnija i zabavnija od većine drugih sličnih umetnosti.

 
1 коментар

Објављено од стране на 16/08/2015 in Ponekad samo pisem

 

Umetnost će spasiti svet

Veliki pisac je sakrio veliku istinu u veliku, lepu rečenicu koja će zatvoriti ovaj tekst. Veliki pisac je znao.

Ako niste gledali, možete pogledati TED govor fantastičnog Kena Robinsona o krizi obrazovanja, i preskočiti ovo čitanje. Iste su misli na istu temu. 

Slušao sam na radiju, skoro, neku birokratsku izjavu o tome da se propušteni časovi tokom višemesečnog prosvetnog štrajka moraju nadoknaditi, jer deca ne smeju da ispaštaju, i da u manjku vremena prednost moraju dobiti prioritetni predmeti poput jezika i matematike u odnosu na likovno, muzičko i fizičko. Reče birokrata iz ministarstva svojim bezličnim praznim glasom, ponosno. Neko mu je, negde, izgleda, rekao, ili je nekada, negde, odlučeno, da postoje prioritetni i manje prioritetni predmeti. Nije jasno kojim kriterijumima su ih još ko zna kada odabrali ali je jasno da su mediokritetski, duboko i drsko mediokritetski. Tako su nastale misli. Misli su otišle negde u bližu prošlost u vreme kad sam pohađao jedinu domaću školu u kojoj su se drznuli ignorisati kriterijume, i dati isti prioritet umetničkim, retorskim i alternativnim predmetima u odnosu na ostale, barem delimično. Uživali smo, sedeli na stolovima tokom časova, debatovali, čitali i bili slobodni. Onda smo izašli i uglavnom se nismo najbolje snašli u svetu van tih zidina, jer je svet stabilno i duboko postavljen na osnove kojim vladaju prioritetni kriterijumi.

Svetom vladaju aksiomi, pravila, razumljive istine. Svetom vlada matematika. Svetom vladaju proseci kojim vaspitavamo decu, trudeći se da ih na sve načine uklopimo i srameći se ako bilo kako i bilo gde i bilo kada štrče. I niko se nikada, otkad je svemira i školskog sistema u njemu, nije naljutio na svoje dete ako iz škole donese slabu ocenu iz muzičkog, likovnog ili fizičkog. Najčešće zato jer takvih ocena nije ni bilo. U manje prioritetnim predmetima nikada nije bilo kriterijuma. Nažalost. U manje prioritetnim predmetima, svi smo isti i nikom nije data šansa da se istakne, oslobodi talenat i uživa u njemu. Sa časova manje prioritetnih predmeta se ne beži, jer nema od čega da se beži. Igra se, pleše, slikaju mrtve prirode i nesvesno i vrlo lepo živi. Van sveta. Barem nakratko.

A koliko bi, možda, sve bilo lakše i lepše da je nekada negde odlučeno da se kriterijumi okrenu naopačke i da se na njima postave osnove. Biće jednom, možda. I tada, umetnost će spasiti svet. To je veliki pisac sakrio u svojoj velikoj i lepoj rečenici o lepoti. Veliki pisac je to znao. Umetnost će spasiti svet.

 
1 коментар

Објављено од стране на 25/05/2015 in Ponekad samo pisem