RSS

Архиве категорија: Ponekad samo pisem

Knjige kojih nema

IMG_20181117_102601_643Uživam čitajući drugi deo Knausgorove petotomne kapitalne edicije, jedne od najboljih u onome što književnost danas može da ponudi. Uživam do nivoa obožavanja. Lik je potpuno savršen i preko potreban ne kao beg od stvarnosti već pravo u nju. Mada, neće ovaj tekst biti o tome.

Povod su autorovi periodični ulasci u knjižare i antikvarnice širom Skandinavije ili kuda god mu se alterego kreće tokom same radnje. Uđe jednom i pazari neki kuvar iz vremena rimskog doba, pa ode kući i porodici sprema jela koja su služili imperatorima, na primer. Ili pokupi nekoliko bogato oslikanih monografija, pa ih usputno i svedeno prelepo opiše dok sprema neki esej. Ili u izlogu police vidi zbirku grafika pa u njima satima analizira nekoliko prikaza anđela, recimo. Ili za potrebe nove priče odvoji nekoliko naslova o srednjevekovoj baroknoj umetnosti. Pomislim kako su sve te knjige tako lepe, prelepe. Pomislim da su savršene, što svakako i jesu.

A onda pre neki dan provedem nekoliko sati u najvećoj domaćoj knjižari. Lutam fantastično sređenim lavirintima, između slušanja savršenog nastupa supruge na tribini. Odem do monografija, izuzev Crnjanskog, ništa vredno pomena. Zavirim u esejistiku; gomila domaćih akademika, profesora i neuspešnih autora mantra o Andriću ili Meši, pobogu. Sklonim se u kulinarstvo, ali samo TVlica, samo hipsterske gluposti. U istoriografiji nekoliko zanimljivih naslova ali bez kapitalnih edicija, čak i domaćih. Deo sa umetnošću je najraznovrsniji, tematski širok, malo haotičan ali dopadljiv. I na kraju, prirodno i logično, inostrana izdanja su najupečatljivija, savršeno dizajnerski rešena i divno složena. Izvesna „A man and his watch“ je omamila. Beše divan dan ali nije promenio osnovni osećaj koji je izazvao tekst.

Knjižare su nam dosadne, jednolične, nedovoljno bogate nedovoljno hrabre da eksperimentišu, da se odvaže da prevedu zastarele kuvare, priče o erupcijama vulkana Krakatau (da, tražim je godinu dana), ili istoriju južnoameričkih rečnih tokova (dobro, sad lupam), da obogate vrlo često sasvim pristojno sređene i dizajnirane prodajne objekte.

Valjda sam zato toliko ponosan na nekoliko naslova sa gornje slike koji razbijaju monotoniju kućne kolekcije. Manje ili više eksperimentalna remek dela. Tražite ih i sami. Vrede.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17/11/2018 инч Ponekad samo pisem

 

Negativci u književnosti, deo prvi- Karamazov

untitledIdiota sam čitao celo jedno sparno i dugo leto. Nakon čitanja, ostao sam mesecima zblanut i zabezeknut osećajem koji je vrištao iznutra a nije imao definisano ime. Vremenom se vrisak uobličio u reči koje su govorile kako nisam mogao da podnesem toliko dubinsko zahvatanje u pisanju, toliku jačinu, toliko razaranje suštine ljudske duše. Samo je jedan pisac mogao tako da piše, to je bilo jasno. Ne najlepše, niti najbolje, niti najraskošnije, niti išta što počinje prefiksom naj sa izuzetkom reči najbolje u dubinu suštine. Posle Idiota je ostala pustinja vremena pre no sam se dohvatio ikakve druge knjige.

Karamazove pak, čitam godinama, svim godišnjim dobima, nosim ih sa sobom u čitaču, i grickam kad ne znam šta ću sa sobom, u malim doziranim količinama koje ne dozvoljavaju pojavu onih unutrašnjih nepodnošljivih vriskova suštine. Ali Karamazovi su svakako drugačiji, bogatiji važnim simboličkim likovima, pozorišniji, teatralniji, lepši i teži od Idiota. A u sredini tog drugačijeg savršenstva, zavoleo sam, više no ikada jednog naizgled potpunog i pravog negativnog junaka, oca Karamazova. Razvratnika, kockara, oholu hulju koja ne bira reči i ne oblikuje postupke besramnosti. Ima nešto tako neopisivo životno, iskreno, postojano i predano ljudski što ga čini fantastičnim likom. I, čini mi se, kako sva važnost te knjige u svetskoj književnosti stoji na osnovama tog i takvog lika.

Fjodor Pavlovič je, više nego li ijedan pre, i uspešnije nego li ijedan posle njega negativac u umetnosti, otkrio mračne demone svačije ili gotovo svačije ljudske duše, i bez trunke stida ih zaplesao u svojoj pojavi, raskošno, raskalašno, bezobzirno i nametljivo. Fjodor Pavlovič laže i uživa u svojim lažima, spletkari i uživa u rezultatima svog spletkarenja, nepodnošljivo vulkanski pojačava hedonističke porive, smeje se svemu suprotnom, i duboko u sebi i duboko za sebe kao svaki istinski mračni karakter ćuti svoje patnje, svoje duhovno siromaštvo i oblikuje ga u patološkoj i nedefinisanoj ambivalentnoj roditeljskoj ljubavi. Fjodor Pavlovič je tako narastao u prvom delu romana, tako je čudno i naizgled ogavno dominirao u njemu, da je autor morao da ga ubije da bi delo preživelo. Fjodor Pavlovič možda beše mračna strana boga, isto koliko i svakog čoveka, i beše potpuno mračno veličanstven.

Nakon njega, pisaće se knjige i snimati filmovi sa bogato oslikanim i zabavnim negativcima koji će potajno biti voljeni kod publike, zvaće ih drajfusima, džokerima, oživljavaće ih genijalni glumci na daskama i ekranima u beskonačnost, a opet, svi će do jednog biti samo detalj, samo mrvica, samo milimetar stene najvećeg i najboljeg od svih negativaca, Fjodora Pavloviča Karamazova.

 
1 коментар

Објављено од стране на 05/11/2017 инч Ponekad samo pisem

 

How does it feel Bob?

imagesDebatovali smo, naivno, snažno, iskreno i dinamično jednom davno na času književnosti o ulozi iste u svetu, o potrebi da se smesti u društveni kontekst i sličnim stvarima. Branio sam tada žustro svoj dečački stav da vrhunska književnost mora da izađe iz salona, iz tvrdih korica, iz elitističkih manastira, da zađe među ljude, da ih drma, budi i menja. Vikao sam po učionici da je sve ovo što radimo i mi na časovima, i u sastavima, i na takmičenjima, samo proseravanje koje će ostati da ćuti i čuči samo sa sobom, vekovima. Menjao sam u raznim pravcima tokom godina te kao revolucionarne misli, i setio sam ih se danas ponovo, nakon toliko vremena, i vratio im se u želji da ih nanaovo poljubim i kažem im da su svo vreme bile u pravu.

Zato što su me, nakon retko lepe u moru nikakvih vesti, o tome ko je dobio ovogodišnju veliku nagradu, užasnuli komentari najviše pisaca, akademika, predsednika raznih udruženja, vlasnika izdavačkih radnji, ti podsmešni, cinični, a zapravo duboko ljubomorni i malograđanski komentari o tome da je nagradu za pisanje dobio neko ko peva, neko ko svira, pobogu, pa eto, mogli su da je daju i Balaševiću, Bregoviću ili tako nekom. Kao mantru ponavljaju da eto slušaju i oni Boba, i vole ga, naročito kad su bili mladi, i idu na njegove koncerte, ali nije on taj kapacitet, taj kalibar, narodnjak je u duši, roker, zabavnjak i ništa više. Nije jedan od njih, zapravo, to su nekako zaboravili da procede, nije se sakrio u zatvorenim i praznim sobama, nije se ugušio u višku metafora, u višku reči, u višku misli, to je zapravo. Nisu ga zapravo pravo dobro ni slušali nikad, biće.

A, kada sredinom sledećeg meseca na čelo još uvek najmoćnije zemlje sveta sedne jedan od dva zla idiota, koji su glupost i mračnu karmu podigli na najviši nivo besmisla, kada se ustoliči jedan od dva ista štrumfa, biće to konačni trijumf svetskog rijaliti programa, poslednja faza masmedijskog zaglupljivanja, konformizma, površnosti, ispraznosti, kraja ikakvih vrednosti. I u tom i takvom svetu, nije bilo mesta i nije bilo vremena i nije bilo smisla da najveću i najlepšu nagradu nosi iko od aktuelnih skribomana, koliko god da ih je veličanstvenih i dobrih širom sveta. Mogli su da je daju Japancu kao dodatno potonuće u manirizam i pokriće armije prosečnih da je ono što čitaju vredno, mogli su da je daju i nekom Sirijcu, Kenijcu, Rusu, ali to bi bio beskrajni nastavak patetične priče o ljudskim pravima u koju više niko normalan ne veruje.

Morali su da je daju Dilanu, zato što je njemu najmanje trebala, i zato što je on najviše zaslužuje. I zato što će kao dašak svetlosti u narednom periodu svetleti zvezda rokenrol pesništva na tronu sveta koji bespovratno tone. I zato što će sutra milijarde nikakvih radio stanica pustiti makar jednu od njegovih pesama koja će sasvim slučajno pelcovati nekoga koga niti jedna knjiga neće moći. Jednom će, nadam se, i članovi komiteta koji su danas glasali dobiti Nobela za najsmislenije i najhrabrije glasanje ikad. I ne želim da slušam ili pričam i sa kim kome to nije jasno, ma ni očima da ga vidim. Prelep je ovo dan, retko lep. Praznik.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13/10/2016 инч Ponekad samo pisem

 

Miniprikazi, deo prvi

Postoje knjige koje ne izazovu ili ne zahtevaju i ne traže duge opise i prikaze. Postoje knjige koje brzo i kratko udahneš i u istom takvom tonu odusevljenja ih izbaciš iz sebe. Postoje knjige vredne čitanja čiji sadržaj stane u pasus. Evo nekih od njih.

 

download-3Mejl prepiska dva brata na liniji Zrenjanin-Njujork, jednog pisca i onog drugog, diše oronulom divnom poezijom Banata, ravnice gde vreme više ne stoji nego ga nema, tek ponegde pulsira ritmom velike jabuke, liči na priče u obliku starih pisama, napisane rukom velikog majstora, sa, po običaju predivno ubačenim detaljima iz poznavanja istorije celog sveta, i bez dodvoravanja ikom. Pretalentovani, lenji pisac je mogao i trebao da bude pravi pisac jedne generacije, i tek će napisati najbolje knjige. Zasluženo nagrađivana, mali format pakovanja, velika knjiga.

download-2Pisanje koje ne priznaje red, kompoziciju, tok, racionalnu naraciju ili sređenu radnju. Radnja koja ludačkom brzinom skače po epohama, događajima, blic epizodama, a opet sve stane u dvadeset i četiri sata života stanara kairskog kvarta. Likovi sa margine koji gledajući prodaju zgrade u kojoj žive zapravo gledaju sopstveni svet koji nestaje. Među njima pisac bez inspiracije koji autoprotretiše. Džez iz Egipta bi zvučao kao ova knjiga, nemoguće divlje, arhaično i kvalitetno.

download-6Naizgled kolekcija tekstova nastalih kroz redovno višedecenijsko kolumniranje u NINu je pored toga i predivan intimni kutak velikog čoveka koji neopisivo nedostaje društvu. Usput je briljantan rečnik pojmova koji su obeležavali nedelje i događaje u kojima su tekstovi nastajali, putem kojih se, poput Koraksovih karikatura, ili tekstova Ljube Živkova najbolje prati vreme kroz koje smo prošli i dalje prolazimo. Toliko toplo, bez nepotrebnog sarkazma, sa ljubavlju prema ljudima, sa neverovatnim nivoom poznavanja istorije jezika, lingvistički besprekorno sređeno i uživajuće za čitanje. Veliki je, preveliki bio Jovan Ćirilov.

download-9Strast. Sve je u strasti. To mi je jedino preostalo secanje na prvo citanje ovog remek dela pre deset godina. Strast u pisanju, strast u temi, strast kao pokretac glavnog junaka. I ponovo je uzimam, jer neke knjige zahtevaju duga druga ponovna citanja.

downloadDobri pisci su u stanju ni iz čega stvoriti dela vredna koričenja i pristojnog mesta na policama. Evo primera. Potpuno lične impresije o sjajnom velikom gradu, introspektivne, pažljive i precizne, pomalo u formi dnevničkih neobaveznih beleški, sa isticanjem krajnje neturističkih, sporednih gradskih tema u prvi plan, apoteke, insekti, terase kafana i sa nekoliko crnobelih fotografija u sličnom maniru. Iako ga je drug Veljko prilikom svoje studijske posete fotkao daleko moćnije, originalnije i bolje, iako me polako umaraju autobiografski sadržaji pisaca kojim prazne misli i gomilaju opus, iako je monotono i na momente predvidivo, opet je vredno čitanja. Makar onog usporenog, petominutnog pred spavanje ili nakon buđenja. Ili dok se ne obiđe taj mistični germanski hram.

P.S. originalno pisano i objavljivano na facebook strani . Visit, like, share or ignore.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/09/2016 инч Knjige koje preporučujem, Ponekad samo pisem

 

#Booktalk2016, crtice

downloadBorko me je davno naučio da se iz poslednjeg reda najlepse vidi i sluša, i najbolje čuje. Radio je to tako što bi  omiljene bendove, umesto u gužvi prvih redova, slušao naslonjen na najudaljenije drvo glavne bine, ili sedeći u samom ćošku male školske sale, recimo. I tek ako biste se dobro, baš dobro zagledali u čitav prizor, shvatili biste koliko se u njegovom mirnom stavu i ćutanju vidi kako vrišti vulkan energije zadovoljstva kao reakcija na ono što se dešava na stejdžu. Na jednoipodnevnom prazniku knjige u čarobnoj galeriji Pavla Beljanskog, bilo je i više nego dovoljno mesta u ćoškovima da bi se ta teorija milioniti put testirala, ovog puta uspešno, sa malim izuzetkom.

Na događaju koji je knjigu na trenutak vratio u život grada koji više nema ni pristojne knjižare, smestila se većina regionalne književne elite, podeljena u tematske diskusije, uspevajući da prozbori o većini ključnih tema koje muče uspavanog umetničkog lava. A ja sam se pak trudio, da u letu hvatam, rečenice koje izmaknu tonu rasprave, rečenice koje su bežale moderaciji, koje su fantastične, retke i neizbežne kada na malom prostoru okupite toliko ljudi koji ovako ili onako žive od knjige, koji ovako ili onako misle rečima, i govore svoje misli. Dobro, bila je tu i Trivanova, kao onaj mali izuzetak.

Čuo sam tako, svog omiljenog, odvajkada omiljenog kolumnistu, koji je usputno saopštio kako je školsku lektiru upoznao zaobilaznim, okolnim putem, preko muzike, davno nakon što je izašao iz školskih klupa. Šteta što ga nisu čuli, autori udžbenika, šteta što ne shvataju kojim redom se uči život i shvataju knjige. Šteta je što ljudi poput Rosića nisu važniji u novinama, u društvu i na ovim panelima, jer da ga čitate, ili da ste ga gledali davno u onoj emisiji gde su se zaludni zamlatasti ljudi prijavljivali da spremaju večere jedni za druge, željni samopromocije, željni prikaza umeća spremanja morskih specijaliteta, avangardnih afričkih dezerta i sličnih gluposti koje zapravo nikad ni sami ne jedu, da ste ga gledali kako za predjelo iznosi tople sendviče, za glavno jelo krompir i meso iz rerne i za dezert lenju pitu, znali biste šta je pank, i šta je iskrenost koje više nema, i šta je knjiga. Čuo sam malo pre ili posle toga Neleta koji je rekao da će, kad se pojavi planetarni potencijal za revoluciju, poezija biti medij prenošenja, a da će do tada ćutati i čučati u zapećku.

Malo pre toga, čuo sam direktora Clia kako kaže da u realnom svetu živimo a u virtuelnom maštamo, čuo sam direktorku Frakture kako tvrdi da je Beogradski Sajam, kao i većina sličnih regionalnih događaja prevaziđena kategorija, kako sajmovi ne služe prodaji knjiga, već promociji izdavača i autora, čuo sam kako se i koliko siromašne cifre motaju oko izdavačke delatnosti, čuo sam i Trivanovu kako uspeva da proturi tezu da ona ne sedi u direktorskoj državnoj fotelji već se kao i kolege panelisti muči na konkursima za nova izdanja na kojima ih država odbija, jer Službeni Glasnik pobogu nije državna firma nego samo isplaćuje plate zaposlenima i napravila im štampariju, e ladno sam slušao Trivanovu. Slušao sam prelepe i zaslužene hvalospeve upućene Kreativnom Centru, čuo sam kako se pravim imenima naziva smeće od literature sa top lista. Malo pre toga čuo sam Borkin termin „hipetrofirani nacionalista“, čuo sam Arsenijevića kako se zgrožava nad kopanjem po poreklu ljudi, čuo sam kako su svi svesni da svi u orkuženju govorimo istim jezikom, samo se nikada nismo dogovorili kako ćemo da ga zovemo.

Malo posle celog događaja, razmišljao sam kako je i koliko bilo lepo biti deo mikrokosmosa koji je u jednu galeriju doveo kvalitetne pisce, izdavače i Trivanovu. Manjkali su detalji o kojima se ne bih usudio pisati, jer sam se još jednom uverio koliko je teško dobroj knjizi danas da diše, pa mi zato ne pada na pamet da pišem pravo kritičke ili negativne osvrte na bilo koju pročitanu, a kamoli na događaj koji ju je na trenutak doveo u centar grada. Manjkali su možda samo čitaoci u većem broju, a možda i nisu, ne znam, možda je onaj naprednjački političar činovnik kojem su iz nekog razloga dali da otvori ovakav praznik, bio u pravu kad je konstatovao da nije siguran da li i ko uopšte danas čita knjige. Ma nema šanse, jel da.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/09/2016 инч Ponekad samo pisem

 

The New York Times je pored nas

downloadNepregledno je carstvo interneta, pa opet, velika većina milijarderske armije korisnika, garantujem, obitava dnevno na ne više od recimo 20 web strana. Da uzmete sad istorije pretrage, bookmark strane, aplikacije sa telefona, videćete da su do besvesti skrolovane samo razne šarene društvene mreže, čitane sve do jedne iste vesti sa online medija, i pravljene fotografije koje će završiti na svim tim mestima. I videćemo, bolje no što nam je i jedan profesor na studijama uspeo objasniti, Fromovu tezu o tome da ljudi zapravo ne žele da budu slobodni i da uspešno i panično večito beže od iste. I tako, pričamo čak i danas, online, jedni sa drugima, o nekoj neslobodi medija, mraku informacija, a sami tumaramo u istom bezličnom tunelu predvidivosti.

A čak i van web tunela, na trafici preko puta, baš tu, na sto metara odatle gde ste, gde god da ste, baš sada, možda ni ne znate, možete pronaći štiva i tekstove od kojih vam pamet stane. Jedan domaći nedeljnik recimo, kao dodatke osnovnom izdanju, štampa i dva strašna svetska lista, savršeno prevedena, original upakovana, sa sve ubačenim domaćim marketing sadržajem. Baš tako. I ne naplaćuje ih dodatno, boga pitaj zašto. Ja bih luksuz čitanja New York Times-a, na svojoj sremskoj terasi, naplaćivao bez zadrške, bez treptaja. I mislio bih, uvek, kako sam uzeo malo. Mislio sam to i pre mnogo godina, dok sam studirajući slučajno saznao da je tadašnja Politika imala isti običaj prvog ponedeljka u mesecu, ali to je izdanje bilo kraće, lošije štampano, neredukovano i bez prevoda, pa koliko god sam želeo da vežbam svoj oduvek solidni engleski, čitanje je uvek bilo poslednji način kojim sam to voleo da praktikujem.

Izuzimajući visoku politiku, mada se ni ona ne mora nužno izuzeti, ukoliko ćete je čitati zajedno sa još jednim listom koji isti časopis izdaje nedelju dana iza toga, Le Mond Diplomatique, ultimativno levičarskim francuskim listom, koji bi mogao pomoći da se slagalica složi iz dva dela, NYT je svakako nešto najbolje što ćete čitati a upakovano je u dnevnu novinu. Kolaž reportaža, besprekorno napisanih, bez patetisanja i viška dramatizacije, kolaž dovoljno kratkih i ubedljivih priča, svedenih, racionalnih, tužnih, srećnih, lepih, svakakvih. Bilo da se radi o japanskim mladićima koje je Vlada poslala u Afriku da podučavaju klince bejzbolu, ili mukama kroz koje prolazi krhka brazilska ekonomija uoči Olimpijade koju će ionako pratiti manji broj stanovnika nego li lokalne TV sapunice, o to je posebna priča, ili o nestašici morfijuma u većini svetskih apoteka, ili o vedrijoj strani uporišta Boko Harama, ili o novom oružju veganaca, ili o mogućnostima da se uskoro počne sa presađivanjem čitavih tela, ili o kubanskoj poljoprivredi, ili o najlepšoj od svih, onoj o biblioteci u francukoj koja na manje od 40m2 drži milionsku arhivu knjiga, u računaru razume se, ali vam dok popijete esrpeso, bilo koju po želji odštampa i ukoriči, o pobogu kolika količina kvalitetnih, lepih i umnih tekstova na tamo malo papira.

Čitajte ih, pobogu, barem po nekad, barem po malo, subotom pre odlaska na pijacu, ili sredom posle slagalice, ili petkom nakon izlaska, ili nedeljom dok deca spavaju, ma bilo kad. Onda ih prosledite baki, ili ocu, ili komšijama, jer, postoji šansa, neko će ukačiti da na istoj trafici na kojoj uzima svakakva toalet papir vođina sranja može naći i nešto takvo. Pa iako vam se ne svidi, iako sve liči na kvazielitističko proseravanje, postoji to zrnce koje će nekom ulepšati dan, pojačati dostojanstvo i osećaj pripadnosti svetu, koliko god to isprazno zvučalo.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24/07/2016 инч Ponekad samo pisem

 

Molekuli- Ivan Tokin

Razbacani atomi

Ima nešto neobjašnjivo lepo u osećaju vožnje gradom sa rukom kroz otvoren prozor jer je u autu sumanuto toplo, desetog u novembru, dok sa zvučnika taktuje zaboravljeni album nikad omiljenog benda, kao danas. Ima nešto.

coverA album je tako dobar, tako jesenji, akustičan i svetski, tako plesno orijentisan i duhovit, tako retko dobar pop album. Niko mu nikada nije dao šansu, zato što su ga izdali za ružičastu tv kuću, eto zato, čuvari morala, principa i stava su rekli da ne valja. I slagali. A um bum je orgazmičan odgovor na to kako bi trebalo da zvuči jednostavan i lep album, nekada. Sviđa mi se što sam ga se setio, pronašao, narezao i pustio gradu da ga slušamo zajedno, makar na raskrnicama na kojima ionako nikad nećeš proći iz prve na zeleno. Sviđa mi se što sam pomalo odrastao i počeo da shvatam bendove koje za koje sam znao da ću ih kak tad shvatiti, voleti ne, verovatno, ali ukačiti štos koji ih čini dobrim, svakako. I tako, sad me nervira kad čujem kako neko pljucka džangrizave dosetke tako sjajnim sastavima. Inače i poslednji album im je opasan, odsviran do maksimuma i moćan. Rade i dalje jer vole, kažu i jer im se može, kažem, i ja bih da sam ikada snimio nešto tako psihodelično genijalno kao što je Lišće prekriva Lisabon, najzajebaniji album svih vremena, sa imenom kojem je nemoguće odoleti.

20140829_130101Lisabon je inače neobjašnjiv grad, bio sam, i zaljubio se na onaj način koji se sramiš priznati i opisati i najboljem drugu u školi, tako nekako, pa ne bih ni sad da menjam, pokušao sam da ga fotkam, problem je što ne volim fotografiju, jebiga, mada ovu s početka pasusa volim, probao sam i da ga tvitujem kao neki mini putopis, al dosadan sam bio, daleko od energije tog urnebesno šarenog i nikad dosadnog, iščašenog čuda od grada na okeanu. I da, ušao sam u okean, hladan beše, leden.

downloadIma nešto neobjašnjivo lepo i u čitanju ove knjige, desetog u novembru, na plus dvadeset, ima nešto. A meni se slabo piše o tome, shvatio sam da ljudi najčešće ionako pročitaju samo sažetak kojim najavim tekst na facebooku, pa bih mogao sad da napišem samo taj deo. Umorio sam se od pisanja o knjigama, zapravo to nikad nisam ni hteo, ovako, knjiški, kao fol kritički, zapravo kitnjasto. Što ne znači da ne bih mogao da saberem sve tekstove odavde, namolim nekog da ih izda i onda poklonim svakom po komad, recimo. Elem,

čitali ste Tokina, znam, sjajan je jel da, šmeker je, tako neobrijan i opušten, čitali ste i ove tesktove, uglavnom, delili su ih po mrežama, pisao ih je za portale i časopise, oduševljavali smo se, što je sve ok. Ali tek kad ih je ukoričio skupio, ogradio među koricama i dodao po koju sliku iz telefona, dobili smo zbirku gradskih priča koja vrišti od života, koja hoće da pukne od života, koja je nabijena životom od reči do reči, pa i kad ne piše ništa lepo, pa i kad je u kontra ritmu u praznom gradu, pa i tad, baš tad. Do detalja tačan i neumorno precizan. Ekspres lonac energije života bez ijednog siguronosnog sistema. I ništa niste uradili ako je ne pazarite pre svega za poklanjanje, jer, ima knjiga koje su tako vredne za poklanjanje, ako znate da će ih taj neko pročitati, ima knjiga koje struje kroz telo, menjaju nešto, u glavi, makar za sekund, pomislite da možete da pišete šta hoćete na primer, naslovite tekst imenom knjige a zapravo pišete o Lisabonu ili Orgazmu, recimo. Eto takva je.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10/11/2015 инч Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče, Ponekad samo pisem

 

Nepovezane misli o čitanju

Vozim svakodnevno nepreglednim vojvođanskim ravnicama i posmatram. Starce i starice kako, iz pravca pijace ili u pravcu pošte ili bilo gde u svojim zaseocima, lagano ali neumorno pedalaju predratne bicikle koji i dalje savršeno dobro rade svoj posao. Sasvim male, od torba koje su im na leđa natovarili manje đake prvake, kako se sami vraćaju iz škole i najčešće ćute. Promenade nekih prelepih varošica, drvored u centru Odžaka na primer, ili glavnu ulicu Srbobrana, ili ceo Vršac, o da, Vršac je van priča. A opet, više od svega, fasciniraju me anonimni čitači, prodavci sezonskog i uvoznog voća i povrća najčešće, koji sede pored prikolica i čekaju sve ređe mušterije, i čitaju, obavezno nešto čitaju, za divno čudo, iz ne znam kog razloga ne gledaju u telefone, ne, čitaju. Lep su prizor, svakako, šta god das u odabrali kao razbibrigu, lep su prizor, i često pomislim kako su to najlepši čitači na svetu, svakako lepši od svih ostalih koje znam i koji me zapravo sve više nerviraju.

Praktikovanje čitanja u ljudima često rađa nesvesnu i problematično opravdanu nadmenost, od svih divnih i uzvišenih, ta je najgora, baš ta, iz ko zna koliko besmisleno pročitanih sadržaja problematičnih autora izgrađena nadmenost. Ta, koja dalje obavezno vodi u različite vidove preseravanja o važnosti i neophodnosti čitanja, o tome kako ono obogaćuje više nego život sam, pobogu koliko je to strašna misao. Kao šlag na tu prezaslađenu tortu dobićete potrebu da se nadmenost dodatno prenaglasi kačenjem najrazličitijih patetičnih knjiških citata, tako retko onih pravo dobrih koje ćete sami pronaći čitajući i koje neće fascinirati milione, a tako često onih koji su već pretvoreni u glupe džinglove, mikoantićevskih recimo, kojih je pun, prepun i krcat internet. Internet je prepun sadržaja i autora koji toksično deluju na čitanje. Podsećaju na onu perverznu džukelu sa kamp prikolicom iz Otac na određeno vreme serijala koji je mantrao kako je knjiga čovekov najbolji drug i kojeg je Nikola Kojo još kao dečak onako uspešno i opravdano ismejao.

Prodavci lubenica koji čuče u hladovini prikolice, banjaš ispod sunocbrana na plaži, armija anonimih ćutljivih čitača su bolji ambasadori knjige od svog ovog online naglabanja na tu temu. Čitanje može i mora biti sve samo ne materijal za kreiranje besmislene oholosti u ljudima. Knjiga nikada ne sme biti najbolji drug, jebao vas takav najbolji drug. Knjiga je zajebancija kao i sam život, samo kvalitetnija i zabavnija od većine drugih sličnih umetnosti.

 
1 коментар

Објављено од стране на 16/08/2015 инч Ponekad samo pisem

 

Umetnost će spasiti svet

Veliki pisac je sakrio veliku istinu u veliku, lepu rečenicu koja će zatvoriti ovaj tekst. Veliki pisac je znao.

Ako niste gledali, možete pogledati TED govor fantastičnog Kena Robinsona o krizi obrazovanja, i preskočiti ovo čitanje. Iste su misli na istu temu. 

Slušao sam na radiju, skoro, neku birokratsku izjavu o tome da se propušteni časovi tokom višemesečnog prosvetnog štrajka moraju nadoknaditi, jer deca ne smeju da ispaštaju, i da u manjku vremena prednost moraju dobiti prioritetni predmeti poput jezika i matematike u odnosu na likovno, muzičko i fizičko. Reče birokrata iz ministarstva svojim bezličnim praznim glasom, ponosno. Neko mu je, negde, izgleda, rekao, ili je nekada, negde, odlučeno, da postoje prioritetni i manje prioritetni predmeti. Nije jasno kojim kriterijumima su ih još ko zna kada odabrali ali je jasno da su mediokritetski, duboko i drsko mediokritetski. Tako su nastale misli. Misli su otišle negde u bližu prošlost u vreme kad sam pohađao jedinu domaću školu u kojoj su se drznuli ignorisati kriterijume, i dati isti prioritet umetničkim, retorskim i alternativnim predmetima u odnosu na ostale, barem delimično. Uživali smo, sedeli na stolovima tokom časova, debatovali, čitali i bili slobodni. Onda smo izašli i uglavnom se nismo najbolje snašli u svetu van tih zidina, jer je svet stabilno i duboko postavljen na osnove kojim vladaju prioritetni kriterijumi.

Svetom vladaju aksiomi, pravila, razumljive istine. Svetom vlada matematika. Svetom vladaju proseci kojim vaspitavamo decu, trudeći se da ih na sve načine uklopimo i srameći se ako bilo kako i bilo gde i bilo kada štrče. I niko se nikada, otkad je svemira i školskog sistema u njemu, nije naljutio na svoje dete ako iz škole donese slabu ocenu iz muzičkog, likovnog ili fizičkog. Najčešće zato jer takvih ocena nije ni bilo. U manje prioritetnim predmetima nikada nije bilo kriterijuma. Nažalost. U manje prioritetnim predmetima, svi smo isti i nikom nije data šansa da se istakne, oslobodi talenat i uživa u njemu. Sa časova manje prioritetnih predmeta se ne beži, jer nema od čega da se beži. Igra se, pleše, slikaju mrtve prirode i nesvesno i vrlo lepo živi. Van sveta. Barem nakratko.

A koliko bi, možda, sve bilo lakše i lepše da je nekada negde odlučeno da se kriterijumi okrenu naopačke i da se na njima postave osnove. Biće jednom, možda. I tada, umetnost će spasiti svet. To je veliki pisac sakrio u svojoj velikoj i lepoj rečenici o lepoti. Veliki pisac je to znao. Umetnost će spasiti svet.

 
1 коментар

Објављено од стране на 25/05/2015 инч Ponekad samo pisem

 

Književnost u sportu, deo treći- Tom Brejdi

download (1)Jug je jedini u školi počeo da prati prenose koji su se nekako tiho, mistično i gotovo podmuklo pojavili na nekada sjajnom Trećem kanalu. Jug je, koliko se sećam, ligu pratio i pre početka tih prenosa, a kako, boga pitaj. Znam samo da je znao mnogo o igri, znam da je pasionirano i zaljubljeno govorio o tome koliko je neverovatna, i znam da smo ga masovno ignorisali ne videći nikakav smisao ni u tome što priča ni u tim kratkim intervalima vremena koliko smo kao klinci bili voljno da damo novoj stvari. Glupa američka igra, mislili smo, mada Jug nije odustajao. I pošto je bio tako uporan, i pošto je uvek imao iščašen i drugačiji stav, slušao je blesavu muziku, pričao je kako Floydi valjaju samo na prva dva albuma dok je Baret svirao svoje ludilo na njima, jedne sam nedelje odlučio malo bolje pogledati prenos, i ispostavilo se da je to bio meč iz sunčanog San Franciska gde je domaćin čekao Njujojrk Džajanste, i ispostavilo se da je to do dana današnjeg ostalo ne samo nešto najspektakularnije što sam u životu gledao, nego i jedan od najluđih mečeva u istoriji igre uopšte, imate ga u svim leksikonima NFLa koje ćete naći, 45-44 čini mi se da je završilo. Eto tako sam upoznao igru koja je drugačija, poštenija i luđa od svih konkurentnih sa loptom. Tako je počelo neprestano druženje sa igrom koje traje više od decenije.

I već u jednoj od prvih sezona, dok sam je još upoznavao i tražio ljubimce, u klasičnoj holivudskoj priči, usred sezone pojavio se treći kvoterbek ekipe iz Bostona, zamenivši tada najplaćenijeg igrača lige Drua Bledsoa koji je vukao povredu a potom i njegovog zamenika, pojavio se i počeo da igra igru na način koji je oduvek pisao u prvim rečenicama svih knjiga o njoj, pojavio se i oduvao sve pred sobom osvojivši već u toj prvoj sezoni titulu ispred nosa superstar timu iz Sentluisa, posle je nanizao još dve u podjednako spektakularnim fotofiniš superbol mečevima, onaj protiv Filadelfije gledali smo čoporativno kod Veljka podeljeni u dva navijačka tabora, a noćas nakon desetak godina pauze pokupio je i četvrtu čime se upisao u besmrtne, što je za ovu priču daleko manje važno. Zapravo me brojke nikad nisu ni interesovale, već način na koji igra.

Kada mi je Jug objašnjavao pravila, prva rečenica je bila da je smisao igre u četiri pokušaja nekako preći 10 jardi. Ne postići tačdaun, ne osvojiti pola terena, ne, nego u četiri pokušaja osvojiti 10 jardi, to je suština igre, polako osvajati teren sa maksimalnim brojem pokušaja, trošiti vreme, a poeni će dolaziti na kraju svakog od tih pohoda. Eto tako mi je objasnio, a tako su objašnjavali i drugi, tako uče klince koji počinju da treniraju, tako piše u udžbenicima, ali da ga ubijete, do pojave Toma Brejdija, niko igru nije tako igrao. Mogli ste da gledate odbrane koje osvajaju poene, napade koji trče, kvoterbekove koji bacaju dugačke pasove koji oduzimaju dah, ali tek je Brejdi igru vratio osnovama iz prvih rečenica udžbenika igrajući je tom zapanjujućom jednostavnošću. Osvajajući teren tako da gotovo uvek koristi tri pokušaja za novu prvi daun, i taj treći gotovo uvek bude bačen na milimetar koji je potreban da dobijete nove pokušaje. Korak po korak, kako se pišu veliki romani. Koristeći najveći broj saigrača u tom plesu, jer Brejdi baca svim svojim hvatačima podjednako, kao što i veliki autori u priče ubacuju mnoštvo likova koji bogate radnju, koji je čine dramatičnijom i lepšom. Baš tako.

Tom Brejdi je faca, šta god drugo o njemu slušali. Noćas ste mogli da ga gledate kako u poslednjoj četvrtini minus od 10 poena pretvara u pobedu svoje ekipe igrajući na gore opisan način, koristeći ceo tim, osvajajući teren u 2 poseda i trošeći svo vreme ovog sveta, sa takvom zastrašujućom preciznošću, hladnokrvnošću i jednostavnošću koju možete da zamislite. U pola 5 po srednjeevropskog vremenu, podigao je i svoj treći MVP superbol trofej, i upisao se u legendu u kojoj će pisati, „igrač koji je igru vratio osnovama“, a vi probajte bilo šta u životu vratiti svojim osnovama i na taj način biti najbolji pa vidite koliko je i da li je lako. Dobri dečko najluđeg sporta među sportovima sa loptom. Štreberski genije igre.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 02/02/2015 инч Ponekad samo pisem

 

Časopisi

download imagesPočelo je sa Tempom. Ustvari, iz nekog razloga, u ovoj priči ima mesta i za stripove, tako da je možda počelo i sa Zagorom i Blek Stenom, na primer, na izlozima kioska na trgu, koji je po početku rata zatvoren i pretvoren u oronulu limenu klupu na kojoj su se čitali zaostali primerci. U svakom slučaju, Tempo je bio prva kolekcija, prvi koji se s nestrpljenjem iščekivao, prvi u koji sam se osmelio poslati pisamce, prvi putem kojeg sam sa nekim krenuo u dopisivanje, i prvi čiji su posteri visili sa zida. Tempo je bio odraz starih vremena, sa siromašnim, tako siromašno kvalitetnim papirom i štampom, i posterima koji su se lako cepali. Posle njega je došao Supersport, ako mu dobro pamtim ime, kao jedna vrsta instant bljeska, o kako je svetleo, taj punokrvni masni papir, onaj debeli što ga sa obe ruke pažljivo okrećete, Supersport je bio skup, i bio je prvi za koji su se štekali novci, prvi za čiji se poslednji primerak trkom obilazio širi centar subotom, jer ko još ima para četvrtkom kad je izlazio, prvi koji je izgledao malo više svetski. Samo malo više, koliko je bilo moguće u datim uslovima. To su bili predečački dani obojeni opčinjenošću sportom koja nikad nije prestala.

Open link in new tab- Huper i slična izdanja, kvazi tinejdž gluposti, manekenski posteri, nevredno šireg opisa.

download (1)Open link in new window- Onda se nakon praznog prostora i vremena odnekud, ne sećam se tačno iz koje rupe, pojavio Rockexpress braće Rogošić, prvi na koji smo se kolektivno pretplatili, prvi kojem smo boga pitaj zašto slepo verovali čak i kad su Enjoy Sarmu i Tornado proglasili bendovima godine, prvi koji je imao stav, kakav god ali autentični prljavi stav, tako je barem izgledalo, prvi koji se čitao više puta, prvi čiji su se tekstovi umesto postera lepili na ormare i prvi sa kojim smo se povezali sa inostranim drugarima, nekim zaluđenim Italijanima, recimo. Posle su untar glavnog dela umetali i podizdanje Metalexpressa što je bilo naizgled anarhično i lucidno. Iz ovog ugla, sve to beše klinačka smešna pizdarija. Nedavno sam na sajmu knjiga shvatio da i braća urednici i stara izdanja postoje još uvek u nekim arhivama osim mog nedavno ispražnjenog tavana. Takvi su bili dečački dani obojeni opčinjenošću muzikom koja nikad nije prestala

Open link in new tab- Period prebrzog života koji nije ostavljao vremena ozbiljnijem posvećivanju bilo kojem izdanju izuzev prelistavanja iz frizerskih i zubarskih čekaonica. Ustvari, nije istina, listali smo CKM, koji je osim ozbiljno dobre golotinje nudio i vrlo dobre tekstove (dobro, ovo sad zvuči kao kad se Ameri pravdaju zašto čitaju Playboy), mada sam stvaro tamo pročitao najbolju seriju tekstova o navijačkim grupama, recimo. Kao lepo sećanje, ostala je i slika kolege i drugara sa faksa koji nije propuštao inostrano izdanje nekog Jazz izdanja uz čiji se svaki broj dobijao disk. Strpljivo je obilazio malobrojne trafike na bulevaru koje bi dobile po koji komad i odmah sedao sa strane i listao. Baš lepo sećanje.

download (2)Open link in new window- Odraslost. Možda. Stručna periodika. Ne. Struka je precenjena. Društvena politička izdanja, samo ako su opoziciona, redak slučaj. Periodika vezana za gedžeteriju, da, povremeno, mada su prepisana i prevedena odnekud, bez stava i sa potrebom da se nekritički hvale proizvodi u cilju prodaje. Sve dok nedavno nisam shvatio da National Geographic izdaje svoj list. Zaljubio sam se, svakako. Putovanjima staroindijanskih, novozelandskih, afričkih, bilo kojih plemena, pričama iz mračnih hodnika raznih gradova, prirodom, zemljom, planetom zemljom sam mislio kazati, posvećenosti detaljima, savršenim kvalitetom fotografija, mejnstrim obradom alternativnih tema. Činjenicom da vas miljama daleko odvede. Baš daleko. Odličan časopis, verovatno prvi nakon kilometra godina za koji će ići pretplata. Odmara sve osim Poarovih vijuga, mada ni njih ne napreže koliko bogati i razgibava.

Open link in new tab. Časopisi su kao radio, ne postoje tehnologije koje će ih pregaziti, nadam se. Dobri časopisi su kao dobre radio stanice, ima ih ako se potrudite u traženju frekfencija, ako se dobro i jako potrudite. Jel čitate časopise? Zašto ne čitate, super je.

E da, Politikin zabavnik je više od teksta, materijal za enciklopediju, zasebna dimenzija, zato ga nema. Close all tabs. Shut down. Go read.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20/01/2015 инч Ponekad samo pisem

 

Književnost u sportu, deo drugi- Sacramento Kings

downloadSve srećne porodice liče jedna na drugu, stajalo je na početku čuvenog, epskog, velikog i precenjenog romana. Porodice su u književnosti stubovi priča, metafore ratova i nosioci najvećih emotivnih vetrova. U timskim sportovima, ume biti slično, ume biti velike književnosti, poezije trenutaka, sezona za pamćenje u proznim tomovima, i mora biti timova koji će stajati kao porodica. Kakva god. Sutra će poslednji član petorke koja je na najveći i najlepši način ikada igrala neku igru, na krov dvorane u kojoj su stvarali svoju književnost. Stojaković će pod svod Arko arene, gde ga već izvesno vreme s nestrpljenjem čeka ostatak porodice Kraljeva.

Bili smo deca ali smo razumeli. Bilo je jasno da ono što smo u uzastopnim mračnim noćima tokom nekoliko godina gledali na 92ojci nije nešto što ćemo više ikada gledati. Igde. Način na koji se kreće lopta, kao način nezaustavljivo tečnog, savršenog pisanja velikih pisaca. Način na koji se šmekerski asistira, kao način usputnih i lucidnih doskočica u velikim knjigama. Način na koji se pobeđuje, kao poslednja poglavlja romana koji se citiraju vekovima. Način na koji se gubi, samo jednom, trojkom Roberta Orija, kao svaki poslednji čin najvećih priča.

Voleo sam Peđu zato što je bio naš, i zato što je izbacivao loptu sa 9 metara sa lakoćom i preciznošću najsavremenijih laserski navođenih oružja koja još uvek nisu izmislili. Voleo sam i Džeksona na pleju, jer je stepen ludila koji je unosio u igru bio nekontrolisano vrišteći, mada sam Bibija voleo više jer se ludilo uvek mora smiriti, ako priče treba da idu na police značajnih kolekcija, Bibi je u šestoj utakmici čuvene finalne serije, onoj utakmici koja je usledila posle Orijeve trojke, pogodio iz bloka za pobedu, tom smirenošću, baš tom. Voleo sam Vebera, kao i svakog divljeg, i duboko u sebi dobrog glavnog lika priče, koji kao i svaki glavni lik beše objektivno najbolji u čisto igračkom smislu. Više od svih, voleo sam Kristija. Dag je bio priča u priči. U svom svetu. Bože kako i koliko je bio u svom svetu, shvatio sam tek kad sam zamislio koliko je trebalo biti koncentrisan tokom hiljada utakmica, tokom svih tih hiljada utakmica ne zaboraviti, nikada, taj pozdrav supruzi posle svakog postignutog koša. Jel mislite da ima lepše i veće ljubavi u knjigama. I naravski, najviše od svih, moralo se voleti Vlada. Divca. Oca porodice. Bradonju koji ih je dovodio, jednog po jednog, u tim koji je zapravo bio njegov životni roman, pravio od njih bolje ljude i bolje igrače, i napravio porodicu. Dobrog duha svetskog sporta, kojem je rokenrol posvetio najurnebesniju od svih pesama. Najvećeg šmekera, i najpotcenjenijeg centra u istoriji košarke. Glumca kad je trebalo, i majstora kad bi drugi zaribali. Vlade je bio ćale. Vlade je jedini sportista čiji dres držim u ormaru. Mrzim ljude koji ne vole Vlada. Postoje likovi u romanima koje je besmisleno ne voleti. Tačka.

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, stajalo je na početku čuvenog, epskog, velikog i precenjenog romana, sve dok svoj roman nije ispisala ova koja će od sutra na krov najbučnije dvorane. Oni su bili posebni. I svaka je nesrećna na svoj način, to doduše beše tačno, i prikladno i u ovoj prilici, jer je trojka Roberta Orija bila najspektakularniji završni čin priče koji su mogli da odigraju. Tako se ja tešim godinama. Petorka koja je na najveći i najlepši način ikada igrala neku igru, stvarajući svoju književnost. Bili su savršeni, jel da.

http://www.b92.net/sport/kosarka/nba.php?yyyy=2014&mm=12&dd=13&nav_id=935994

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14/12/2014 инч Ponekad samo pisem

 

Sajam knjiga

download (2)Prvi put sam ga pohodio u vreme gimnazijskih dana, tokom organizovane školske posete koja je osim toga uključivala i odlazak u Atelje 212. Imao sam dovoljno para za 4 knjige, jedna od njih beše i Ranjeno koleno o kojem sam ovde pisao. Ponosno sam ih gledao dok sam sa Borkom jeo pljeskavicu. U Ateljeu smo inače gledali neki Krležin komad, zaboravih koji, trajao je više od 3 sata, u savršenom glavnom izvođenju Svetozara Cvetkovića koji nam je kasnije rekao da se osećao obaveznim da da sve od sebe pred đacima karlovačke gimnazije jer je i sam bio jedan od njih. Bio je odličan. Prvi je put dakle bio čudan i stidljiv. Posle toga je bilo sve lakše i svakim putem sve lepše.

Godinu dana pre nego što sam zapravo upoznao sve kutke svih hodnika Hale1 sam čak odbio da idem. Nikome nisam priznao zašto. Lagao sam da me ne zanima. Zapravo nisam znao šta ću sa sobom među stotinama miliona knjiga ako ne mogu da ih kupim. Sve. Osećaj koji me nije napustio do danas. Računao sam jednom koliko bi mi milijardi godina bilo potrebno da uspem u tom poduhvatu ali su me i organizatori poslednjih godina otvarajući dodatne hale i šireći asortiman i prostor onemogućili da dođem do tačnog podatka pa sam odustao. Od računanja. Ne od poseta, njih uglavnom planiram pažljivo, sistematski i mesecima unapred, čitajući recenzije novih izdanja, prateći relativno siromašan rad retko kvalitetnih domaćih izdavača i kombinujući ga sa fantazijama i željama unikatnih primeraka koje ću naći na spratu kod antikvara što praktično nikada ne uspem.

Sa nekim bradatim antikvarom se već godinama natežem oko Solženjicinovog Gulaga, svaki put bezuspešno. Prošle godine mi reče da ga je prodao nekom popu. Vinetua u tvrdom povezu iz detinjstva sam recimo pronašao nakon višesatne potrage pretprošle godine. Za, opet tvrdo ukoričene, Sartrove Romane i Novele sam se jednom otimao sa nekom devojkom pola sata. U jednom od onih malih štandova na balkonu. U dnu štanda zapravo. Ne ispadoh džentlmen i oteh joj ga iz ruke. Znao sam da takvu knjigu za 800dinara više neću nikada naći, tako sam mislio, tada.

Problem težine listova koje smeštam u ranac na leđa sam rešio još prve godine, ostavljajući ga kad postane nemoguć, kod jednog od izdavača koje poznajem. Šetam u tri kruga. Posle prvog, izviđačkog je kratka kafa, posle drugog pazarnog duža uz pregled kupljenog, i na kraju pljeskavica. Pljeskavica će uvek ići uz sajam. Kao i kičeraj. Kao i gomile poluzainteresovanih klinaca, koji su zapravo super. Glasni i svoji, kao svaki klinci. Kao i kuvari i sektaška izdanja pevaljki na udarnim mestima. Kao i katastrofalna ventilacija. Zato se to zove sajam.

I svi vi, koji volite knjige, a odlazite na sajam gunđajući ovakve parole, ili se pravdate njima u neodlasku, ste gomila kvazielitističkih nitkova koji pojma ni o čemu nemaju. Jer sajam su i savršeni rariteti bradatih antikvara na spratu, i uvek sjajni štandovi Geopoetike, Agore, Arhipelaga ili Tanesija, i mali, skriveni, lokalni izdavači sa svojim biserima, i hala zemlje gosta koja je uvek divna, i stotine miliona drugih nepreglednih listova smeštenih na malom prostoru. Ako ne umete da uživate u činjenici da jednom godišnje imate onolike hale sa knjigama u ponudi i ne odete da ih makar vidite, ne samo da ih ne volite, nego ih ni ne poštujete. To je jedini razlog što napisah ovako banalan tekst. Da izbljujem bes zbog pljuckanja praznih semenki na najbolji sajam na svetu, i da ispišem koliko ga volim. U susret mu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/10/2014 инч Ponekad samo pisem

 

Književnost u sportu, deo prvi- Federer

Davnih dana, pre nego se pojavio najveći sin naših naroda i narodnosti koji danas gospodari svetom tenisa i zbog kojeg i sve moje bake po obe roditeljske linije ustaju noću da gledaju mečeve, bilo je ljudi koji su ovde pratili i voleli tenis. Da ne poverujete, ali bilo nas je. Biće nas i kad ova nolehisterija prođe. Nisam sebe pitao zašto ga volim, mada mi se poslednjih godina dopada odgovor da je to zato što moraš da ćutiš dok traje poen. Mladji brat je obožavao Samprasa, pa sam ja više rivalstva radi uzeo Agasija za favorita, i taj nam je duel obeležio detinjstvo. On je tvrdio da je ovaj neprikosnoven, što je bilo tačno, a ja sam pak tukao po činjenici da je nekompletan jer nikad nije uzeo Rolangaros, da samo ume da servira i da je Agasi kompletniji, što je sve bilo polovično tačno, ali eto, deca ne insistiraju na čisto savršenim argumentima. Dobili smo i neke rekete onomad i pikali gde god smo stizali, na autobuskim stanicama, na isušenim bazenima, i uvek bez mreže. Odakle nam, pobogu, mreža. Strašan sport.

A onda se pojavio On. Nekako tiho, u smeni generacija i na kraju tog decenijskog, gore opisanoh rivalstva, osvoji prvo Vimbldon, i onda krenu da pleše svoju rapsodiju kojoj se evo još ne nazire kraj, valjda zato što ga nema. Prvo mi nije bilo najjasnije kako dođavola tako lako dobija mečeve i turnire, mada je iskusnijem poznavaocu to bilo vidljivo na prvi pogled. Ali onda sam shvatio i ja, i prepustio se, toj, meni lično prvi put viđenoj književnosti u sportu u tako savršenom i divnom izdanju. Malo je sportista koji su igru pretvorili u pisanje, u umetnost. Meni je ovaj nobelovac.

Lakoća. Ta nepodnošljiva lakoća pisanja igre koju je odavno doveo do savršenstva. Elegancija. Ta, tenisu tako potrebna elegancija igre. Nije nužna u većini drugih sportova, ali ovde, o da, obavezna. Čitav roman u načinu na koji gradi poen, tomovi romana, klasici, u načinu na koji gradi svaki jebeni poen. Zrno poezije u svakom udarcu, da, one ritmične i lake. Bekend, jednoručni, da, Gaskeov je isto sjajan, ni Samprasov nije bilo loš, ali ovaj, jedinstven, često neprecizan, i dalje jedinstven. Ne postoji, zapravo, udarac iz udžbenika teniske istorije ili bilo čije mašte koji nije u stanju da izvede. Ne.

U 34 godini je, ima upola toliko grenslem titula, najviše od svih, i dalje igra finala svih velikih turnira, i nikada nije predao meč. Nikada. Sampras je bio najbolji, Federer je jedini. Otac igre. Ostalo su manje ili više talentovana deca, i fizikalci koji beskonačno prebacuju loptu preko mreže u sportu koji traži nešto drugo, umetnost u svojoj srži. Živeli smo u vreme kad je on igrao tenis.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17/08/2014 инч Ponekad samo pisem

 

Summertime

Savršena živa izvedba Džoplinove, izvučena iz ko zna koje kolekcije, je hit nedelje na dvestadvojci. Tako je nastao naslov. U pauzama slušanja eksperimenata Toma Jorka, jazz klasika i QOTSA, prija taj njen neobjašnjivo opsesivni glas.

Svakodnevne višesatne vožnje ravnicama umiruju. Odmaraju. Banat večito ćutljiv, poetičan, siromašan i lep, Bačka predvidiva i aristokratska, Srem valovito impulsivan i živ. Još uvek prijatno sparna julska jutra i nešto što liči na topli grčki vetar, samo ne toliko mirisno intenzivan. Leto je intermeco života.

Započete, ostavljene, neke nikad završene, knjige stoje razbacane na policama, po ćoškovima sobe. Čitač odmara. Leti papir nema zamenu. Argentinski, nepoznati mi autor do sada, vodi kroz hodnike istorije kolecionarstva knjiga u delu koje je nazvao „Biblioteka noću.“ Male kućne kolekcije. Opsednutost knjigama. Nepregledni nizovi fantastičnih podataka koje je izvadio iz ko zna kojih listova. Misterija aleksandrijske biblioteke, priča vavilonske kule, predivno knjiški pristup temi bibliotekarstva. Lične impresije na svakoj strani. Morate obožavati knjige da bi vas ova na bilo koji način držala budnim. Ljubavno pismo upućeno čitanju, reče neko na zadnjoj korici. Hram pisanoj reči, reče neko drugi. Delim osećaje. Nastavljam.

Pre nje, negde sam našao Barikov „Okean more“, i shvatio da sam godinama propuštao da saznam da postoji najlepša poema o moru ikada napisana. Snimiće jednom film po njoj. U jednom kadru, na običnom grebenu na obali, stajaće glumac besprekorne dikcije i čitati ovo remek delo.

Usputno grickam Kolijerevu Istoriju džeza mada pojma ne znam zašto. O muzici retko čitam.

Iznad svega, traje najzabavniji mundijal od svih koje pamtim. Gledam ga sa nanovo pronađenom dečačkom strašću, upisujem rezultate u popunjen album i oduševljavam se. Načinom na koji Vangal odvede prosečnu ekipu među četiri, kakvu strast za igrom su pokazali Meksikanci, Alžirci i Čileanci, na primer. Na kraju će osvojiti najveći. U pozadini prvenstva, traju poslednji dani raspada Zvezde i nove Liverpulove preskupe kupovine u beskonačnom neuspešnim pokušajima da se osvoji Liga. Fudbal je ogledalo svega.

Nakon mnogo godina, dosadio mi facebook. Baš.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 06/07/2014 инч Ponekad samo pisem

 

Kobo Aura- Aternativna mini recenzija; omnibus utisaka o skorije pročitanom

Image

Umorio me Dostojevski. Baš. Ne idu mi Karamazovi. Koliko mi je “Idiot” prevrnuo naglavačke pogled na to šta znači kad neko piše iznad svih granica jako i kvalitetno, toliko sad stojah ukopan 200 strana. Ništa. Dosadno. Jednolično, prepretenciozno. Pisano za pozorište, a to nikada nisam voleo. Odustao.

Basara me naprotiv, po običaju, zabavio. Uvek me podsećao na nekog lenjog, talentovanog lokalnog mangupa fudbalera, koji može sve sa loptom ali ga mrzi da trenira. Tako i on. Pisac štosa, vica, lucidan, a sve se to ni malim delom ne vidi u javnim mu nastupima, kolumnama, ambasadorovanjima, kao kada piše. “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” je svakako daleko iza Biciklista kao najbolje knjige ikada koja nije dobila značajnu nagradu, ali je i dalje odlična. Ironičan, duhovit, posprdan sa modernim, sa starim, sa opsednutošću zdravljem. I, što mi je posebno zabavna tema kroz priču, vrlo kritičan prema gorepomenutom Dostojevskom. Baš mi prijalo kako je opleo po njemu, pa i da nije bio ozbiljan.

Protutnjao sam kroz kratke priče Toni Morison, i dalje je načisto sjajna kao u romanima, probao sam i sa Albaharijem po ko zna koji put, ali on ostaje dosadan kao Barselonino tika taka kvazifudbalanje, kako je prevario tolike ljude da je odličan pisac, nisam pametan.

Čitam i tekstove koje nadjem tokom dnevnih kratkotrajnih tumaranja internetom u pauzama posla, sklonim ih u “Pocket”, sjajnu aplikaciju u koju se skladište tekstovi za kasnije čitanje, i tako me oduševljavaju autorski putopisi raznih muzičara, presavršene analize sportskih dešavanja sa naglaskom na Premijer ligu Vladimira Novakovića, ostaci raspalog opozicionog srpskog novinarstva, recenzije albuma i slično.

Što sam nekada mrzeo da vidim kod drugih, sada mi na čitaču zabavno, podvlačim, mada i dalje retko, rečenice, pasuse, opise, koji me oduševe tokom čitanja, i takođe ih skladištim u jedan folder od kojeg planiram da napravim zaseban tekst. Nabacani delovi svega i svačega što mi se dopadalo tokom čitanja, mogao bi da se zove.

A trenutno… Trenutno sam na polovini knjige autora čiju sam jednu drugu knjigu odavno stavio na vrh nepostojeće liste omiljenih. Pročitah da mu je nedavno ponuđeno mesto ministra kulture u Italiji i da je odbio. Šteta. Voleo bih da vidim kako bi izgledala kultura zemlje kojom bi predsedavao neko ko je toliko slobodan, kreativan, beskrajno kreativan u pisanju, u temama, i svaki put drugačiji, u svakoj knjizi, i blesav do maksimuma, i poetičan do nivoa da roman pretvori u poemu, kao ovu koju čitam sad. Ali o “Okeanu more” ću, ako budem pisao, pisati zasebno, i sa posebno upakovanom kolekcijom oduševljenja.

Jednostavan za rukovanje, otvoren za sve formate dokumenata,sa odličnim pozadinskim osvetljenjem za čitanje u mraku, kada ga zapravo najviše i praktikujem dok uspavljujem dete, sveden u dizajnu i spolja i iznutra, sve ove utiske mi je zapravo priuštio najbolji gedžet koji sam imao prilike da imam- Kobo Aura je onoliko dobar koliko mu ime dobro zvuči. A zvuči, zar ne.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28/05/2014 инч Ponekad samo pisem

 

Snovi sa aerodroma

Vozim se autoputem ka međunarodnom aerodromu. Avion mi polazi za jedan sat. Nepodnošljiva magla čini da putovanje izgleda kao prolazak kroz gigantski sivi, možda sivo beli oblak. Jednom sam već sanjao ovaj san, pre mnogo godina. Prekinuo se u trenutku kad tražim parking mesto na aerodromu. Ovoga puta bio sam spreman da se potrudim dovoljno da potraje makar toliko da vidim gde putujem, i što je važnije, kojim modelom aviona. U stvarnosti nisam leteo mlaznjakom pa sam se nadao da to u snu ispravim.

U snu pored mene, neko sanja da upravo sleće na pistu broj 4, bučnim ali pouzdanim ATRom, nakon kratkog regionalnog leta. Obzirom da sedi pored prozora, uživa u pogledu. Senke paora koji smireno, ćutke obavljaju letnje poslove na njivama ispod njega. Osunčane senke koje plešu. Svi su pod slamenim šeširima, i svi su srećni; znojavi, umorni, izgoreli, ali srećni, tako misli. Nakon nekoliko trenutaka avion u ne baš nežnom prvom dodiru sa pistom počinje da rula do konačnog zaustavljanja. Senke nestaju.

Gasim radio, čekajući pre toga nekoliko trenutaka završetak predivne klavirske džez solaže, za koju nikada neću otkriti ko je izvodi, nalazim parking mesto sasvim blizu južnog ulaza u aerodrom. Oblačim dugački kaput boje magle kroz koju sam prošao, imam osećaj da mi nedostaje kišobran, ali to je samo osećaj, nemam kofer, putujem sam. Sasvim sam. U pozadini se čuje brujanje DC10 kojim dolaze ljudi, neki ljudi, iz daleka. Tim avionom se dolazi samo i uvek iz daleka. Sa drugih kontinenata, predalekih.

U snu pored mene, sanjar luta parkingom u potrazi za svojim automobilom koji je ostavio pre deset dana kada je odleteo. Bio je siguran da je kod istočnog ulaza, na donjem nivou garaže, dijagonalno od naplatne rampe, ali ostaje nejasno zašto tako misli. U snu je mirno, čudno mirno, toliko mirno da se čuju koraci koji odzvanjaju hodnicima parking garaže. Pronalazi automobil, ostavlja kofer na suvozačevo sedište, pali iz prve, sa radija kreće najnoviji letnji hit, pali cigaretu, otvara prozor, izbacuje ruku, i do kraja sna se vozi ravnicom pored istih onih paora, pretičući njihove ostarele ali takođe srećne traktore koje iz aviona uopšte nije video.

Sedim u avionu koji rula pistom broj 7 i nakon nekoliko sekundi pri dostizanju brzine poleće kroz maglu, ka Suncu koje se jedva vidi. Čujem glas pilota koji govori kolegi da mogu da uključe autopilota. Čujem točkove koji se uvlače. Čujem žamor paora iz susednog sna. Čujem sebe kako dišem. Letim kroz istu maglu i ne osećam razliku u odnosu na vožnju autoputem od pre sat vremena. Ne saznajem kojim modelom letim.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10/01/2014 инч Ponekad samo pisem

 

Noć u gradu bez aerodroma

Pesnici su premeravali neke od ovih ulica brojeći sopstvene korake, hodeći njima u noćima poput ove. Nisu ih učinili ništa lepšim. Armije tihih, usamljenih batova cipela prolazile su, neprebrojivo, i večeras, kao i stotinama miliona puta pre i posle toga. Muzika zvona katedrale čula se gotovo ravnomerno na sve strane, i uvek bivala glasnija od svih naših koraka. Miran je ovo grad. Idem i mislim o tome. Uskom ulicom što vodi u širu ulicu (kojom je nekad prolazio tramvaj, čitao sam o tome) koja opet vodi ka trgu (kojim je takođe u to vreme prolazio tramvaj). Idem i oslikavam u tim mislima prizore koji bi mi prolazili kroz prozor jednog od tih tramvaja da još uvek prolaze ovim istim putem. Idem i ne mislim ni o čem drugom, jer mi je tako lepo, i jer mi se nikad ne misli mnogo kada uveče šetam gradom. Starost mi ne dozvoljava drugačije jer s večeri nema slobodnih klupa na kojima bi ih pustio da slobodno lutaju.

Pisci su pisali nedovoljno značajne romane i u njima duboko sakrivali, i tonama nepotrebnih reči prekrivali neke od ovih ulica, hodeći u njima noćima poput ove. Možda su ih činili nešto lepšim ali to nikada nećemo znati. Prelazeći most, napuštajući ga, odlazeći u mislima, bežeći od njega, nisu se osvrtali, nikada, a da jesu, videli bi slabo osvetljenu ulicu koja vodi u mrak, ili blještavi bulevar pod reflektorima automobila kojim je nekad prolazio korzo, ili jednu potpuno mračnu, oduvek mračnu ulicu koja vodi u još mračniji park. Tako kako ih ti sada vidiš pošto si se osvrnuo nemajući šta drugo da radiš dok si, umoran od celodnevnog posla, pentranja po zidovima zgrada, čekao poslednji autobus za preko mosta, na uglu ulica kojima nikada nije prolazio nikakav drugi oblik gradskog saobraćaja. Posmatrajući prizor ulica koje paralelne odlaze od tebe i nikada se ne spajaju u jednu tačku, ne postoje velike misli koje bi ponosno izgovorio, urliknuo čak, i prekinuo, u ovom gradu uvek prijatnu, i nikad dosadnu tišinu, jel da.

Slikari su se penjali, hodeći u noćima poput ove, na okolna brda, na tvrđave, na kule, na svetionike, ne bi li bolje videli kako grad zapravo izgleda noću, jer im njegov oronuli muk u samom srcu ulica nikada nije bio dovoljna inspiracija za slike na platnima, uljima, ili barem za portret nekog od tih slučajnih prolaznika čiji batovi cipela sviraju nepodnošljivo jednobojnu simfoniju. A sa tih brežuljaka prizor je opet bio prejednostavno prenosiv na slike, lep, ma šta lep, savršeno lep, ali ni malo išćašen, ni malo umetnički, nego onako, kao kada današnji srednjoškolci nemajući vremena da nameste ni autofokus u brzini škljocnu fotografiju na smartfonu, i dobiju tako predivnu pozadinu za svoje ekrane. Bez truda lep, pa da, tako nekako pomisli i dopade joj se misao. Toliko da uze da je zapiše dok taksi odlazi iz grada i juri autoputem ka aerodromu u susednom mestu. Nekoliko sati kasnije, nakon poletanja gotovo novog, tek četiri godine starog erbusa, prvi put će iz aviona zapravo videti kako grad izgleda iz najlepše, devethiljada metara visoke perspektive. Isplakaće večernju mučninu od krekera i aviona.  Odneće tajnu prizora. Tajnu koje nema.

P.S. Zavrsni deo trilogija price o gradu bez aerodroma. Prva dva dela takodje na blogu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/11/2013 инч Ponekad samo pisem

 

Jutro u gradu bez aerodroma

Serviser klima uređaja visi na prozoru šestog sprata zeleno bele zgrade na uglu bulevara i glavne ulice i čita džepno izdanje Idiota. Ima dvadeset i dve godine, studira. Prošlog je leta, viseći na četrnaestom spratu žuto plave zgrade na trgu, shvatio da petominutno čekanje kolege na čišćenje filtera i punjenje freona prilikom svakog servisa dnevno u zbiru odnese više od sedamdeset i pet minuta. Mnogo, mislio je. I, ako su prvih nekoliko meseci obavljanja ovog zahtevnog posla pogledi na grad sa različitih visina bili dovoljni za popunjavanje te praznine, posle određenog vremena shvatio je da svaki grad, pa i najlepši, nakon izvesnog vremena posmatranja iz ptičije perspektive postaje samo skup zgrada i parkova. Tada je odlučio da počne sa čitanjem. Sa Dostojevskim je krenuo ovoga jutra. Starija gospođa sa prvog sprata nemajući dovoljno novca za plaćanje servisa, ponudila je neko od džepnih izdanja sa police pune knjiga. Njegov stariji kolega, pedesetpetogodišnji mašinski tehničar ironično je konstatovao da nije ni čudo da nema novca kad je sve spucala na tone besmislenih knjižurina. On se uzdržao od komentara i u tišini odabrao Idiota. Još je na prvom poglavlju, i čuvenoj sceni iz voza koji putuje za Rusiju.

U jutarnjem, retko užurbanom buđenju grada, šest spratova ispod njega prizor je obeležavala gužva na jednoj od raskrsnica do koje je došlo zbog kvara semafora. Saobraćajni policajac uspeva da reguliše automobilski saobraćaj, ali sa pešacima ima problema. Nestrpljivi su, neposlušni i ne poznaju policijsku signalizaciju u ovakvim slučajevima. Poneki stariji građanin pomisli da njegovo mlataranje rukama znakom STOP zapravo znači neko vanredno stanje, pa u panici krene da juri gde ne treba i kada ne treba. U opštoj gunguli ničiju pažnju ne privlači crvenokosa devojka koja na trafici na uglu vadi poslednjih trideset i dva dinara za krekere. Kroz glavu joj prolazi tona misli i ni u jednoj nema veselih i šarenih boja. Ne obraćajući pažnju na haos na raskrsnici, u jednom trenutku diže pogled ka nebu, valjda tražeći gore odgovor na nepostavljena pitanja. Ugleda mladića koji visi na šestom spratu i čita. Ne zna šta da misli pa ne misli ništa. Stavlja slušalice na uši, uključuje lokalnu radio stanicu, odlazi ka gradskom trgu da doručkuje i isplače jutarnju mučninu.

Nakon sto trideset i pet minuta neprekidnog regulisanja jutarnjeg saobraćajnog meteža, mladi saobraćajac je napokon završio sa poslom. Semafori su proradili. Porukom je javio devojci da je dobro obavio posao. Tako su očigledno mislili i njegovi pretpostavljeni pošto je, takođe porukom, dobio čestitke od komandira. Nije bilo kolapsa, nije bilo udesa, čukanja, nezadovoljnog i nervoznog dobacivanja nedovoljno hrabrih iz automobila. Ima vremena da namrgođenu službenu facu zameni opuštenijim izrazom lica ali to ne čini. Umesto toga skida kapu, briše znoj sa čela i u tom trenutku i on ugleda nesvakidašnji prizor na šestom spratu zeleno bele zgrade. Pomisli svašta, ali nijedna od mnogobrojnih misli ne uklopi se u ovu priču. Odlazi do službenog automobila napokon se smejući.

 
1 коментар

Објављено од стране на 29/06/2013 инч Ponekad samo pisem

 

Karlovci iz neturističkog ugla u 3 scene- avangarda predivnog letnjeg popodneva

SCENA I- U punoj brzini, na crvenom osamnaestobrzincu sa korpom na volanu punom breskvi, u pusto, tiho i u hladovinu zavučeno dvorište patrijaršijskog dvora, uleće devojčica od ne više od 12 godina, naslanja bicikl na drvo pored male fontane, penje se na saletlu, seda na klupicu i kreće da čita. Svo vreme sa slušalicama belog smartfona na ušima, zadubljena je i odsutna. U kratkom telefonskom razgovoru koji sledi objašnjava da je kupila voće, da joj je dosta služenja drugima danas i da je sela da odmori pre nego nastavi sa putem.

SCENA II- U parku u samom centru, koji niko nikada nije doživljavao kao pravi park, valjda zato što u njemu izuzev visokog drveća, pokošene trave i starog, zapuštenog spomenika, nema ostalih elemenata parka poput klupica, utabanih staza, dečijeg igrališta, za jedno drvo vezana je mazga. Ili iz daljine barem tako izgleda. Osedlana, očigledno umorna, mirna. Pored nje, nevezano, veselo skakuće ždrebe, koje u jednom trenutku svesno svoje slobode, kreće da trči svud po parku. Nekoliko turista, i nešto veći broj meštana u čudu posmatra nadrealan prizor. U žamoru je lako razaznati ko spada u koju grupu, jer ovi prvi nakon početnog čuđenja užurbano vade fotoaparate, hrabriji se odmah približavaju dovoljno da ne moraju ni da zumiraju, dok ovi drugi sarkastično dobacuju raznorazne, uglavnom lokal političke komentare o tome ko i zašto brine što sa takvim prizorom dočekujemo turiste. U drugom planu ostaje činjenica da životinje u park nije doveo niko drugi do dve plavuše, koje sede na starom spomeniku i ćaskaju. Tek povremeno jedna od njih pojuri da malo umiri ždrebe, pa se vrati na početnu poziciju.

SCENA III- Oba navedena prizora posmatramo Alek (moj dvogodišnji sin) i ja, za vreme svakodnevne standardne jednosatne vožnje biciklom tokom koje obavezno odemo da proverimo dnevni nivo Dunava, učimo razliku između crvenog i zelenog svetla na semaforu, uzmemo domaće mleko za njega, i prođemo svim sporednim ulicama i putevima oko centra. Na kraju sedamo u poslastičarnicu, zajedničkim snagama omlatimo 5 kugli mlečne porcije, izvanrednog domaćeg sladoleda, operemo musavost na četiri lava česmi, i nastavimo dalje. Putovanje završimo na vrtešci na igralištu kod pumpe. Vrteći se, pasionirano posmatra saobraćaj na magistrali, i zahteva da mu govorim šta je kamion a šta autobus. Pola osam je, znam to jer sunce zalazi iza zgrade fakulteta, obojica skidamo kačkete. Pevušim najpoznatiju pesmu Lu Rida i u sebi sklapam ovaj tekst.

 
1 коментар

Објављено од стране на 18/06/2013 инч Ponekad samo pisem

 

Grad bez aerodroma

Ovaj grad ne inspiriše, dovoljno, mislio je starac sedeći na glavnom gradskom trgu i posmatrajući golubove kako ćaskaju neke svoje ptičije teme, valjda, i čekaju da neko, makar neko izađe iz pekare preko puta i razbaca mrvice. Ali, iako sunčano, jutro je bilo još uvek nepodnošljivo ledeno, pa su ljudi  preskakali doručak radije nego izlazili u tu kratku šetnju po peciva, ili su ga zamenili ostacima jučerašnjih kancelarijskih splačina. Jer, tu, u centru, u pekaru ulaze samo zaposleni iz neprebrojivih okolnih bankarskih ekspozitura, i isto toliko kafića. Ulazi ponekad i starac, ali svakako nikada ne ostavlja mrvice iza sebe, i golubovi to znaju, i sigurno ga i sada ogovaraju zbog te, iz njihove perspektive krajnje nepristojne navike,  kao i svaki put kad ga primete na klupi.

A on, po običaju, ima prečih tema, a glavna od njih, pogotovo sredom kad došeta do trga i sedne, jeste promišljanje na temunedostatka inspirativnosti ovog grada. Nema ga dakle u velikim knjigama, razmišljao je, nema ga u značajnim pesmama, nisu ga oslikavali slikari što im bezobrazno i besmisleno skupe slike stoje u muzejima i galerijama. Ne spominju ga visoki političari u nezvaničnim razgovorima čije sadržaje redovno prati u tabloidima. A ipak, kada god pitaju mnogobrojne turiste koji uglavnom leti i s rane jeseni okupaju poluprazne ulice, oni ushićeno i gotovo pesnički  hvale i veličaju sve čega biste se mogli dosetiti, a ima veze sa njim. Dalje, na godišnjim listama koje obavezno u ovo doba izlaze po novinama o tome gde bi građani ove zemlje voleli da žive, ogromna većina svaki put navede ime ovog grada. Čak i mi koji živimo u njemu, navedemo njega, iako je to anketa u kojoj možeš da poželiš šta hoćeš. To nešto se naravno neće ostvariti, ali čak i tada, ljudi odavde ne žele da idu. Pa, ako ne žele da idu, što mu ne posvete nešto toliko značajno, nervirao se, a nervozu mu lekari nisu bili zabranili, pa je taj luksuz sebi svakako mogao da priušti. Inspiraciju samo treba pokrenuti, i posle se ona slaže kao niska od perli, i pronalazi svoj put,u svakoj umetnosti i u svakoj drugoj oblasti života. Tako je on mislio o inspiraciji, samo treba početi. Precenjena je misao da je to neki značajno komplikovan proces.

A kad smo već kod tih anketa, kako je samo patio što mu za svojih 62 godine nikada nije zazvonio telefon da njega pitaju za mišljenje na neku od aktuelnih društvenih tema, pa i na tu o željenom mestu života. Koliko je samo tih rezultata istraživanja javnog mnjenja pročitao decenijama unazad, u istim onim tabloidima gde je čitao šta visoke ličnosti neformalno razgovaraju, i niti jednom u njima nije bilo njegovog procenta stava. Za razliku od većine ljudi njegovih godina, još ga nije zahvatila manija teorija zavera, svestan je bio da je to stvar nesrećnog, takoreći statističkog slučaja. Šteta, samo bi pomislio. A još je veća šteta što ne ispitaju zašto ovako lep, čak pomalo nestvarno lep grad za okruženje u kom se nalazi, zapravo ne inspiriše dovoljno. Takvu anketu nikada nije video.

Danas je sedeo na klupi koju ne voli, ali njegovo mesto zauzela je crvenokosa devojka koja je doručkovala krekere i plakala, pa je morao da se zadovolji neosunčanim mestom, što je u sred ovako hladne zime, umelo biti neprijatno. Pa ipak, kad je već prošlo dovoljno dugo vremena, ne primetivši da su se i golobuovi razišli svako svojim letom, uspeo je da zadrema. Sanjao je da leti avionom u inspirativnije krajeve. Sanjao je kako zavaljen u sedištu nekog boinga posmatra ispod sebe nepreglednu ravnicu koju čezne da napusti, već dugo. Sanjao je sreću, jer iako duboko nesrećan u stvarnosti, nikada nije napustio misao da sreća postoji, samo je treba potražiti, u nekom inspirativnijem, većem i bučnijem gradu. Posle par minuta, jer, kažu, snovi traju tako kratko, i kraće, ma koliko dugo i daleko u njima putovali, jak zvuk, nalik probijanju zvučnog zida, probudi ga. Posle nekoliko trenutaka stvarno začu zvuk aviona u daljini, i shvati. Da grad u kom živi, nema čak ni aerodrom. Iz njega se dakle ni odleteti ne može. Možda je to odgovor, prođe mu kroz ozeblu glavu. Ne osvrćući se oko sebe, samim tim ne primetivši da mu je omiljena klupa slobodna jer je uplakana crvenokosa završila doručak i odjurila niz glavnu ulicu, ustade i uđe u pekaru da nešto pojede. Grad bez aerodroma, to je nedovršen grad, pomisli ulazeći, pre nego ga je miris vrućih pereca naterao da zaboravi ne samo to revolucinorano otkriće, već i destinaciju u koju ga je boing vozio.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 06/06/2013 инч Ponekad samo pisem

 

Rečnik apstrakcije-plave reči

San (uvod u početak promene)

Noćas nisam sanjao;da putujem brzim vozom za Veneciju, čitam Njujoršku trilogiju, jer u vozu iz nekog razloga, volim čitati pisce poput Ostera, predvidive i jednostavne,slušam muziku iz Amelije,ne osećam ništa i razmišljam o tome kako je to ustvari stanje savršene, zaboravljene smirenosti, s vremena na vreme bacim pogled kroz prozor, upalim cigaretu, progovorim koju sa devojkom koja sedi pored mene, zaspim pa se probudim. Naposletku stižem u taj čarobni grad i smejem se. Ne. Sanjao sam kako me iznova budiš i pitaš sa kim pričam u snu. Kako zbog toga zaboravljam šta sam ustvari sanjao.

Početak (promene)

Po malo ni o čemu. tako su zborile reči koji nisu kazivale ništa. i ništa je oduvek bilo dovoljno onima koji su znali kako leptir zadrhti pred smrt.stvaralo je osećaj. neki su govorili prazan- ali prazni su samo oni osećaji koji su doživljeni i isplakani toliko da se u njima više ništa razaznati ne može;beskrajno čisti i ledeno prozirni; nepodnošljivo jednostavni; toliko savršeni da izazivaju strah. tako beše u početku. po malo ni o čemu, ćutali smo i znali smo.

Mala promena

Želeo je da zaboravi čineći sve ono što je ustvari želeo da zaboravi. Nije menjao čak ni način, ulogu, bol i predstavu. Ponavljao se, i to ne tapkajući u mestu, no stvarajući iste puteve kojima je već hodio. Trudio se da pobegne trčeći u zagrljaj onome od čega je želeo da pobegne. Odužilo se. Prestalo je da ima smisla; pa se za trenutak pretvorilo u besmisao; da bi posle toga prestalo da ima i besmisla. Potpuno svestan svega osim neprestanog šuma sopstvenih koraka, uspeo je. Jednog jutra se probudio prazan, tih , bezbojno umoran i čist. Shvatio je da šta god je trebalo da se zaboravi; zaboravljeno je. Napolju je padao sneg. Zakoračivši van svoje sobe, po prvi put je čuo…. neprestani šum…. 

Velika promena 

uvek počinje malim koracima. posle i koraci postaju veći.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22/04/2013 инч Ponekad samo pisem

 

Samoubistvo u tri čina

Prvi čin:
On ulazi u sobu i govori joj: ja sam ovo negde već video.
Ona odgovara: pa šta?
On nastavlja: život treba prekinuti onog trenutka kad vam se učini da se neke stvari ili događaji ponavljaju. Tada više ništa nema smisla.

Drugi čin:

Treći čin:
On ulazi u sobu i govori joj: ja sam, čini mi se, ovo negde već video.
Ona odgovara: pa šta?
On nastavlja: sve stvari i događaji na ovom svetu su apsolutno neponovljivi i jedinstveni. Sve ima smisla.

Pitali su: šta se dešava u drugom činu?
Odgovor je: otkud ja znam. ti živiš svoj život. sam ga ispiši.

P.S. Još jedna srednjoškolska, uvek u senci prethodne, ali sam je uvek neobično voleo, jer nema ni 10 rečenica i jer je napisana za 10 minuta. I jer mi je onomad jedan pisac dao najveći kompliment koji osamnaestogodišnjak može dobiti rekavši da je ovo mangupski napisano. Eto.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/04/2013 инч Ponekad samo pisem

 

Zamisli da je Ludvig danas živ

Jednog dana odlučim ja da se ubijem. Jes’ da nisam imao neki poseban razlog ali pošto nije bilo ni nekih većih protivljenja odlučio sam da organizujem malu svečanost da to i ozvaničim. Okupila su se sva moja važnija osećanja: Strah, Radost, Mržnja, Pokvarenost i Sujeta. Ljubav se nije pojavila iako je bila pozvana da prisustvuje. Pošto nikako nismo uspeli da se dogovorimo oko moje smrti odlučio sam da organizuujem malo suđenje. Pokvarenost i Sujeta su odlučili da me brane dok su Mržnja i Radost glumili tužioce. Strah je zauzeo sudijino mesto.
Svedoci optužbe su,kao što se i očekivalo, bili ljudi koje sam ja za života ubio. Bilo ih je oko 54 milijarde i uglavnom su svi pričali istu priču. Govorili su kako sam ih sve pogodio nekim Žutim Nožem Boje Sunca i tako ih usmrtio.
Odbrana je pak, insistirala na činjenici da pomenutog Žutog Noža Boje Sunca nigde nema te da je cela priča izmišljena. Svedoci odbrane su, takođe, bili mnogi ljudi koje ja uopšte nisam poznavao a koji su govorili o mojim dobrim delima. Jedna baka je čak rekla, da bi da mene nije bilo, jednom prilikom njena mačka upiškila ceo krevet.
Suđenje je trajalo danima i bilo veoma iscrpno.
Poslednjeg dana kada se čekala odluka sudije Straha u sudnici se pojavila Ljubav!
Odbrana je odmah reagovala i pozvala je da svedoči. Posle duge i zamorne priče, nakon koje su se mnogi rasplakali, reč je dobio tužilac.“Imam samo jedno pitanje“,reče tužilac Mržnja:“ Zašto ste se tek sada pojavili iako ste od početka bili pozvani da prisustvujete?“ „Ja se izvinjavam“, odgovori uplašeno Ljubav,“ došla sam samo da vratim gazdi ovaj Žuti Nož Boje Sunca jer sam odlučila da ga napustim.“ Usledio je muk u sali. “Nemam više pitanja“ reče oduševljeno tužilac Mržnja i povuče se. Sudija Strah reče da je suđenje završeno, da je poslednjim izlaganjem sve rečeno, te da će on uskoro doneti odluku.
Rečeno-učinjeno.
Posle kraćeg razmišljanja sudija Strah (koji se očigledno bio malo ugojio)se vratio i saopštio da ja ……nisam kriv. Sudija je dodao da se posle svedočenja Ljubavi jasno vidi da je Žuti Nož Boje Sunca svo vreme bio kod nje te da ja nikako nisam mogao da izvršim sva ona ubistva.
„Stoga se“, zaključi ugojeni sudija Strah,“ optuženi Bog od oca Davno Preminulog i majke Davno Preminule vraća u Raj na svakodnevno izvršavanje dužnosti.“

 

P.S. Kao srednjoškolac napisao sam ovu priču. Donela mi je razne nagrade, pohvale, putovanja, čak i novce. Danas je nađem u kompjuteru i pročitam nakon dugo vremena. I shvatim da je razlog mojoj neuspeloj ambiciji da budem pisac činjenica da sam sve što sam zapravo imao da napišem, napisao u toj priči. Izuzev klinačkog stila pisanja, bolje i više od toga nikad nisam dobacio.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12/04/2013 инч Ponekad samo pisem

 

Rečnik apstrakcije- crvene reči

Govornik– dotiče dodirljivo. bira reči. ističe nevažno. igra se igrajućim. poziva i doziva. beživotno i crno laže.

Beskućnik– pušta samog sebe. hoda i luta. luta i sanja. spava. uvek nemiran. uvek samodovoljan. dozvoljava. izvodi.

Vreme– moć prećutanog. neizgovorenog. ostavljenog u uzdahu. sekund. sat. zvuk vremena.

Srce– parče papira sa tako malo mira u sebi. tanak led. leptirov hod. jasno i pitko. i nema ga više. kod mnogih.

Sunce– ogromna žuta tačka. ljubav ponekad. dan. ne pita i ne bira kada čisti i obasjava. zamena za kišu.

Želja– noćas pre no što zaspiš pusti slobodno misao da luta gradom. ne brini. ujutru će da se vrati da te probudi.

Kiša- bol onih koji nisu bolovali kada je stvarno bolelo. zamena za sunce.

Dunav– noću nemiran. najlepši u ranu zoru kada razmišlja ni o čemu i čeka veliku žutu nebesku tačku (jer za čekanje sunca je potrebno ćutati) .

Reč– propala misao.

Pesma– noćas u gradu ljudi lutaju kao hijene. gledam da je sretnem. mislim šta da kažem kad je sretnem. noćas u gradu nigde nikog pored mene…

Bol– ono što ne osetiš. izaziva suze na licu. uspava te i spavaš mirno. i sanjaš poplavu u srcu. želja za nečijim drugačijim.

Jutro– krmelja u oku. obrisaću. suza u oku. sačuvaću. zatrebaće.

Dobro jutro
– bih voleo da kažem nekome ko me ništa drugo neće pitati.

Pogled– ples očiju. želja za oblikovanjem stvarnosti. gotovo uvek zbori pogrešno.

Trenutak– upravo prošao…

Trenutak– i dalje prolazi….

Trenutak- ponekad traje kao večnost…

Tuga– je kao pahulja snega. Kad je dotakneš. Raspadne se.

Muzika– o muzici se ne piše. To je bar jednostavno.

P.S. Priča koju sam davno napisao, i koja je danas nagrađena na regionalnom konkursu SKCa Beograd, i koja će sa još 10 priča biće dizajnirana, plakatirana, izložena i javno čitana 2. aprila u SKCu. Jeej:)

 
1 коментар

Објављено од стране на 14/03/2013 инч Ponekad samo pisem

 

Buka nije u modi, nažalost

Ljudi nedopustivo malo vrište. Ljudi nedopustivo malo ispuštaju bilo kakve zvukove, na ulici. Shvatio sam to poslednjih meseci šetajući sa svojim, sada 18-mesečnim sinom, malim slatkim brbljivcem koji još ne sastavlja reči, ali obavezno tokom svake šetnje nešto neartikulisano mumla, i povremeno uzme, pa se prodere, ponosno dečački zagrmi svoju jedinu reč, “DAAAA”. I, ne želeći da ga sputavam u pokušajima stvaranja komunikacije, sve češće uzmem, pa se proderem i ja za njim, nekad ponovim njegove urlike, nekad viknem “NEEE”. Idemo tako ulicom i deremo se. I lepo nam je. Osim što često shvatim da je naše vikanje jedino što se čuje napolju.

Periodično nas čudno pogledaju ljudi, tihi, zapravo ćutljivi, neprirodno mirni, gotovo nikada nasmejani, dobri ljudi, pored kojih prolazimo, dajući nam do znanja da preterujemo. Ali oni prođu pored nas, nezadovoljni cenama nesezonskog alžirskog paradajza, ili bajatovićevski skupim računom za gas koji su dobili, koji smo dobili, ili višedecenijskim tragičnim propadanjem Zvezde, ili neispunjenim dnevnim životom, pa opet uspeju da ubede sebe da im smetamo nas dvojica koji idemo ulicom i deremo se. Nemaju čak ni toliko snage da nas glasno opsuju, ili barem mene kao oca koji bi trebalo da učim svoje dete od malih nogu da se lepo ponaša. Ne. Iseku me pogledom i prođu, i ćute.

I tako, karlovačke ulice su jezivo tihe. Novosadske ulice su jezivo tihe. A dok ja njega učim da hoda, mene moj sin uči da periodično zavrištim, da se proderem i malo razmrdam i sebe i nepostojeće zvuke po tim tihim ulicama. I neću da mu govorim da ućuti, eto, neću. Na ulicama, srećnijih gradova, tako je predivno bučno, u nekima sam bio, recimo italijanskim pijacama ili grčkim trgovima, o nekima su mi pričali, recimo o turskim ili njujorškim skverovima,  o nekima sam čitao kao recimo o zagušujćim zvucima tanga u Buenos Ajresu. 

U srećnija vremena, stariji su govorili mladima da im je muzika bučna, i to je bio kompliment, danas im govore da muzika ne valja, i to je činjenica, danas nema buke u mislima, u muzici, pa čak ni na pijacama. Ne moramo da budemo srećni da bismo se ponekad drali na ulici , ali mora da smo mnogo nesrećni kad smo počeli ovoliko da ćutimo.

Alek i ja ćemo da nastavimo da vičemo dok šetamo. Neko će ovo da pročita pa će dreknuti sutra u punom autobusu. Nekome će moje pisanje toliko ići na živce da će mi to napokon reći kad se sretnemo. I možda, samo možda, ćemo napokon početi da vičemo i kad smo srećni i kad nam smetaju cene alžirskog nesezonskog paradajza ili bajatovićevski skupi računi, pa ćemo vičući svi zajedno sa decom izaći na ulicu i vikati na one koji čine da ćutimo, ko god da su. I već će biti bolje.

 
1 коментар

Објављено од стране на 28/01/2013 инч Ponekad samo pisem

 

Venecija u tri čina

I- Iz „Razgovora i beseda„, Josifa Brodskog

Image„voda u veneciji  ima posebnu ulogu..jer voda je možda zgusnuta forma vremena…posebno kad je sivkaste boje, to jest upravo one boje koje treba da bude vreme…“

“ tamo svega toga ima i previše… sve se usvemu odslikava…neprestane transformacije…kada u veneciji zalazi sunce, i taj zalazak se odslikava u prozorima ti prozori liče na ribe sa sjajnom krljušti što  se preliva…“

Image

Image „ljudi, uglavnom, nisu prisutni…u stvari, nisu tako zanimljivi, od njih više ili manje čovek zna šta može da očekuje..ljudi sudaleko više sinonimnični nego umetnost…ljudi su naravno povezani sa gradom, ali mogu sasvim i da mu ne priliče…ipak, venecija na došljake uvek deluje magnetski…“

„znate, čovek sebe gleda, svesno ili nesvesno, kao junaka nekog romana ili filma gde se on nalazi u kadru. i moj zadnji plan je venecija…jednostavno, venecija je nešto najlepše što je stvoreno na zemlji. ako postoji nekakva ideja reda, venecija je, od mogućih varijanti, najprirodnije, osmišljeno približavanje toj ideji.“

Image

II- iz „Venecije“, Vladimira Pištala

„Venecijanci su pružili ruke sveznajućoj mašti. Maske su zobale svice i svetlele iznutra. Hladni zimski dan je postao San letnje noći. Ljudi su paradirali obučeni u sopstvene snove. Oko mene su šetale alegorije i živele metafore. Takvim slikama duša govori sebi u snu.“

„Obična šetnja gradom pretvarala me je u galeba, staru ženu, uličnu mačku. A tek ovo. Ovo su bila pretvaranja u gradu koji je po sebi čarobno pretvaranje.“Image

„Venecija je neistrošiva kao apetit. Kad pričam o njoj, umnogostručim se kao plamen. Postajem goropadni mucavac.“

III- iz mene

Bio sam dovoljno mlad da se zaljubim na prvi pogled. Bio sam dovoljno mlad da nisam znao ništa o njoj. Bilo je dovoljno rano prepodne kad smo se iskrcali sa trajekta i kročili. Bio sam dovoljno pametan da umesto vodiča pratim svoj korak. Bio sam dovoljno opušten da u toku tih nekoliko sati ne stajem, već samo koračam tim uskim, preuskim, kratkim, prekratkim ulicama. Kakav grad. Još uvek me sramota svake reči koje napišem u pokušaju da opišem osećaj koji i danas stvara sećanje na tu jednodnevnu posetu. Kakav grad.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14/01/2013 инч Ponekad samo pisem

 

Novine

Image

Deda je donosio Politiku. Dugo. Nije je čitao. Dobijali penzioneri besplatno u klubu. Niko u kući nije je čitao. Ja uzmem jedan dan i shvatim zašto. Onda sam preskakao tih prvih 50-ak strana o tome kako je S.M. obišao neku fabriku i odrzao govor koji je naravno u celosti prenesen, pa onda supruga mu, predsednica stranke meseca moga rođenja odrzala predavanje na temu novog svetskog…i tako. Čitao sam sportsku stranu. I feljtone. Sećam se i danas jednog o misteriji potapanja jedne ruske podmornice.

Otac je donocio Blic. Da bismo saznali barem nešto o tome kako nam je. Iznenadio sam se kad sam shvatio koliko je loše. I kako ona fabrika u kojoj je boravio SM ne radi već deset godina. Nisam baš najbolje shvatao. Pa sam i tu uzimao sportsku stranu. A mogle su se naći i recenzije novog albuma Darkvuda ili Block outa. A bila je i ona cura na četvrtoj strani.

Onda jedno vreme nije bilo novina u kući. Obzirom da sam uglavnom zujao napolju, nisam ni pitao zašto. Ali sam zaticao sebe kako u kafićima, ili frizerskim salonima, ili čekaonicama rado uzimam bilo kakve. Čitao sam sve. Sa nekim čudnim zadovoljstvom.

Onda sam odlučio da je vreme da počnem sam da ih kupujem. Mesec dana sam eksperimentisao. Novosti i Politiku sam odmah eliminisao, drzavne. Ove trash varijante takođe. Pa sam se lomio. Dnevnik. Nedorečen. Građanski. Nepraktičan. Glas Javnosti. Čudan. Odlučim se za Blic. I tako jedno vreme. Svako jutro.

Onda su me umorile. Počelo da mi smeta što znam kakve je gaćice stoja nosila na koncertu u beču, i ko je koga ubio sekirom u nekom selu.

Novo eksperimentisanje. Brza odluka. Danas. Relativno zadovoljan. Dugo. Onda se preselim. Shvatim da u trafici preko puta ne dobijaju iste. Iznerviram se. Nekoliko dana pešačio po deset minuta dok ih nađem. Shvatim da se kafa u međuvremenu ohladi. Shvatim da to nije to.

Shvatim da opet moram da menjam. Nevoljno ipak počnem sa dedinom nesretnom Politikom. Išlo nekako. Jedno vreme. Iz raznih razloga. Ali onda organizam počne da se buni. Konzervativno. Ponekad tako očigledno maliciozno. Prestanem i sa njima.

Posle izvesnog vremena odem trafiku i kupim  sve do jedne dnevne novine u Srbiji. Pazljivo pređem. Shvatim. Da u ovoj zemlji nema dobrih dnevnih novina. Ma nema ni solidnih. Utešim se da su samo refleksija stanja društva. Ne zadovoljim se odgovorom.

Napišem ovaj tekst, pa ga pročitam, pa se zapitam odakle meni uopšte ta zaljubljenost u čitanje novina.

P.S. Tekst napisan i objavljen na blogu B92 2010.godine, od tada se, cini mi se, na ovu temu ništa promenilo nije, nažalot.

 
6 коментара

Објављено од стране на 10/01/2013 инч Ponekad samo pisem