Naš veliki album električnih dana

• 

Kad smo bili mladi (iznutra) i slobodni (u oba pravca) pisali smo ovakve tekstove. Neobavezne, naizgled nepovezane rečenice, tokove haotičnih i neuhvatljivih misaonih procesa, bez poštovanja pravila, bilo kakvih, interpunkcijskih, pripovedačkih, ritmičkih. Sveske pune sjajnih osvrta, isečenih iz konteksta kojeg zapravo i nije bilo, periodično su ugledavale svetlost javne pozornice, ostajavši nerazumljive i neuokvirene u smislene celine. Danas one čuče u nekim spremištima, ćute, ili možda vrište svoju iskrenost. No, jedan od njih, pretvoren je u roman prvenac, devojke, koja je nekom od takvih svesaka, beskompromisno i ludački hrabro lupila na sto dosadne književnosti.

Johane nema. Johana je majka. Možda. Valjda. Hor razuzdane dece, kolektivno pripovedačko Mi, tumara po stranicama knjige, tražeći je svo vreme, u parodiji detektivske potrage velikih unutrašnjih svetova. To je sve što vredi ispričati o radnji priče.

Johane nema. Mada je svo vreme tu. U dečijim sećanjima, pojavljuje se kao epizoda, kao ideja, kao topao, autentičan i prijateljski nastrojen roditelj, neobičan, otkačen, zaljubljen u oružje, u ratove, u borbu, u požare, u velike vatre i u kakao. Da, u kakao.
Johane nema. Ljudi koje je poznavala su međutim tu. Deca ih sreću, muče ih ali i pate s njima. No, roman bezobrazno menjajući mesto i vreme događaja briše svaku logiku za smislom njene stvarne potrage. 
Johane nema. Jer Johana je možda samo ideja, misao o anđelu, introspektivni rezervoar želja i snova, unutrašnji spektar strahova i strepnji.
Johane nema, iako je ona jedino Ime u romanu. Autorkino. Predivno. Pisci potroše vekove na adekvatno izmišljanje ili skrivanje imena, a ona svoje pokloni jedinom junaku. Johane nema, no da li se zapravo može nestati u ovom veku punom tragova, zapisa i sećanja. Ne može.

Kritičari misle kako je ovo eksperimentalno štivo koje je pobeglo u uspešan anti roman. Pojma nemaju. Ovo je nepatvorena mladost, sloboda da se spolja stvara ono što iznutra vrišti, a u slučaju kad su ti vriskovi puni znanja, dilema, dečijih vizija, to zaista može prerasti u uspešan roman. Nema tu ništa anti. Ovako ispresecano, u kratkim i brzim sekvencama ispričano, no mudro i neopterećeno, to je ovaj vek. Dvadeset prvi. Perverzno dobra knjiga.

 

Tužni tropi

• 

Pandemijska je godina, ne putuje se nigde, ali se čita svašta, a u kovitlacu prenapregnutih nervnih struna opštim strahom i panikom koji ne popuštaju, beg u putopisnu književnost, duboko u srce neistraženih brazilskih prašuma recimo, izgleda kao sasvim pristojno rešenje. No, ne lezi vraže, i u tom zaraslom tropskom rastinju, već duboko i daleko u sredini knjige, naiđe epidemija gripa i za jedan dan od plućnih komplikacija, usmrti više od 300 indijanaca. Spasa dakle nema, ali života ima, svuda, a ponajviše u dobroj i dubokoumnoj književnosti, kakvom gospodari Levi Štros u svakoj rečenici ovog veličanstvenog, nadputopisnog spisa, stvorenog pre više od pola veka, zaboravljenog i ostavljenog da se njime služe drugi pisci, citirajući čitave pasuse, otvarajući poglavlja svojih dobrih ili manje dobrih romana.

Pre nego zađete u brazilsku amazoniju, pre nego otvorite vrata do tada netaknutih preostalih domorodačkih plemena i njihovih poluarhaičnih običaja, umetnosti i svakodnevice, autor će vam postepeno isisavati površnost kojom ste možda pristupili čitanju, bacajući vas širokim pojasom tropskog arhipelaga, iz američkog ka jugoazijskom, iznenadno, usred poglavlja, povezujući društvene i istorijske okolnosti naizgled nedodirljive i nepovezive, stvarajući čitav koncept života u tropima a duž obala Pacifika. Autor će vas naterati da se uključite, bez obzira na predznanja, postepeno vam otvarajući oči nenaviknute na dubine, nenaviknute na smisao van vizuelnih prikaza i slikovitih predela, autor će vam prezreti i na smetlište baciti onu najčešću popularnu putopisnu knjževnost, na kraju ćete shvatiti sa koliko samopouzdanja, razloga i topline će to učiniti. Autor će vam ponuditi viziju sveta iz ugla vrhunskog etnografa, naučnika i pustolova. Autor će vam dati više nego što ste mogli i pomisliti.

Daće vam priliku da pogledate novoameričke velegrade očima koje vide zašto isti od prvobitnog sjaja do zapuštene oronulosti dođu bez prilike da ostare, zašto i kako je ropstvom stvarana pokornost Indijaca tokom vekova isisala dostojanstvo iz čitavog naroda, da li je istok daleko pre zapada prošao faze rasta i propadanja i kako je u tim procesima učestvovala religija, čitav arsenal znanja upakovan u vrhunsku poludnevničku prozu.

Koncept knjige jeste stvoren duboko u brazilskim tropima, živeći sa preostalim indijanskim plemenima, kisnuvši sa njima, deleći dnevni pakao sunca i ledene noći odmah iza njih, pa je katalog fotografija, rukotvorina, originalnih beleški iz sredine knjige praktično bonus track nečeg što je mnogo više od etnografskog istraživanja ali stoji u srcu knjige i čini je dodatno bogatom.

Duboko naučna knjiga, multiputopisna, veličanstvena u svom bogatstvu.

 

Serotonin

Navukao me izdavač, realno sjajnom, energičnom i modernom onlajn kampanjom. Nije joj nedostajalo ubedljivosti, odlično izvučenih kratkih citata iz romana koji poentiraju na prvu, a bogami nije manjkalo ni pomalo neočekivane napadnosti. Imao sam utisak da će me knjiga zaskočiti noću dok tumaram po kući tražeći sprej za nos i da je svi cool ljudi vec imaju, čitaju i uveliko citiraju, što zapravo nije bilo daleko od istine. I tako, iako obično bez ikakvog smislenog razloga preskočim aktuelne topseler naslove, ovoga puta, kao i onomad kad me je gotovo nepodnošljivo savršenim naslovom ubedila u nepogrešivost kvaliteta u Zvuk stvari koje padaju, Booka je pobedila. I svaka im čast na tome.

Tokom čitanja, pak, pokušavao sam da beležim detalje koji obaraju s nogu, da uživam u fantastično odabranom i nacrtanom glavnom junaku (frajer koji je radio u Monsantu, sjajno) i koji ukratko i jednostavno preko agrokulturne tematike koja je zapravo svetska top tema a u književnosti je nema, definiše stvarnost koja nam promiče. Pokušavao sam da razvlačim osmeh na francuske sveprisutne pornografske elemente koji vrište u svakom mini poglavlju kad ponestane ritma priči ili na poznavanje dobrih vina ili podvrsta kafe.
Pokušavao sam, da mi se dopadne, ekstatično i iskreno, nije da nisam.

Međutim, nečega je svo vreme manjkalo, a to nešto nisu prevodilačka nespretnost ili uredničke brljotine, ne. Posvećenosti, možda. Sposobnosti da se, koliko god bila opravdana i jasno oslikana u spisateljskom talentu, prevlada ta nadmenost koja će smatrati da je dovoljno dotaći se velikih tema, vrckavo i autentično ih pljunuti na papir i ostaviti da lebde bez udubljivanja. Može i tako, ali mora biti savršeno do nivoa koji će razoružati bilo kakav pokušaj suprotstavljanja. A može i ovako, no onda ostaje gorak ukus tek po površini smisla zagebanog, i u ponavljajućem manirističkom maniru koji obećava ludačku prodaju, ostavljenog štiva.

I tako, nakon čitanja, ravnodušnost koja isijava iz nepostojećih dubokoumnih čitalačkih utisaka, stavlja mi do znanja da bih mogao da se odmorim od hipsterpopularnih, sredovečnih, tridanastarabrada autora koji lepo žive i preserevaju se kako ništa ne valja dok oni ispituju granice sopstvenih unutrašnjih svetova. Dosadili su mi. Knausgor je razoružavajućom iskrenošću i neviđenom banalnošću u temi i opisima stvorio kapitalno remek delo iz kategorije navedenih, Lu je lucidan, zabavan i nenametljiv, no to su možda samo izuzeci.

Ovo zapravo uopšte nije tako dobra knjiga, možda je samo do toga.

 

Sonata za lošeg čoveka

Magiju krije reč sonata. Svu lepotu sveta, lice i naličje savršenstva, zvuči podjednako sjajno na svim jezicima. Ne bi je valjalo stavljati u naslove, prve redove i izloge i njome kititi svakojake sadržaje, tako sam uvek mislio. Sonate su pažljivo, melodično, melanholično stvarali samo najveći muzičari znajući za ta tajna pravila. Jer, lako je njome osvojiti, opčiniti, razduševiti, pridobiti čitaoca, prelako. Ali ako među korice niste stavili remek delo, slaba je rabota i greh je nedopustivi i neoprostivi.

Diveći se naslovu više no autoru, kojem sam se oduvek divio mnogo manje, započeo sam pre koji dan sa čitanjem. Nakon prvih dvadesetak stranica besneo sam, pištao, dahtao i prevrtao očima ne verujući šta je sebi dozvolio veliki domaći spisatelj. Diveći se sada već samo naslovu, i mrzeći autora, nepodnošljivo i nepovratno nakon pedeset i neke strane razmišljao sam o pokretanju javnog linča i traženju doživotne zabrane stvaranja čoveku koji je upotrebio reč sonata za ovako isprazno, nategnuto, nepregledan broj puta prežvakano štivo, i osnivanju komisije koja će sprečiti da neko loše knjige imenuje ovako dobrim naslovima. No u nastavku, ispraznio sam svoje negativne emocije i pročitao do kraja, ni sada mi nije jasno kako i zašto, nakon ovakvog uvoda. Na kraju, tiho i samo za sebe, i samo u sebi, možda sam, mada to nikada nećemo znati, i prošaptao koju reč pohvale i divljenja bradatom uglančanom piscu.

Gatalicu sam kao i većina prosečnih čitalaca upoznao u vreme dobijanja najveće nagrade sa romanom koji mi se, za razliku od velike većine onih čije čitalčko mišljenje cenim daleko više no sopstveno, dopao do nivoa oduševljenja, sva ta razuzdana i nepotrebna kitnjastost, prenaglašenost u stilu, u opisu, teatralnost u rečenicama, nadmenost u temama, ma sve mi se dopalo. Posle sam ga gledao kako u pažljivo osmišljenim enterijerima i sa savršenom bojom glasa i visinom tona intervjuiše druge velike pisce na javnom servisu, čitao sam ono što piše o klavirskim stvaraocima i u novinskim feljtonima, uhvatio sam svu tu kuljajuću unutrašnju smirenost i aristokratsko držanje prestonice za koje nikad ne znate da li je pravo ili nije. Ne znam to ni posle čitanja ovog romana za koji još uvek tražim nekoliko ključnih reči koje bi objasnile sve.

Loši čovek iz naslova je preživeo nepodnošljivi tornado autorovog pokušaja da ga ocrni, da u njemu rodi, razvije i na pijedestal popne najcrnjeg đavola, antiheroja kojeg valja ne podnositi, kojeg se valja gnušati. Beskonačno ponavljanje njegove amoralnosti u podnaslovima svih devedeset i devet poglavlja, iskonska zloba koja izvire iz ostarelog starca iz beogradskog kruga dvojke koji je bivši političar i smutljivac, direktor i udbaš, espeesovac, na kraju i zvanični ubica, sve je to bilo u službi zaludnih pokušaja da junak romana i praktično njegov jedini protagonist završi kao usamljeni izlapeli gospodin Barns. U životu se nisam susreo sa piščevom nekontrolisanom željom da tako izmuči svog junaka, od naslova do poslednjeg pasusa, da ga ižvaka i ispljune na kraju da mi je svo vreme prolazilo kroz glavu kako je ovo Gataličin lični obračun sa nekim gospodinom ili gospodom koja su mu upropastila život ili mu nanela kakvo veliko zlo, kako je ovo osveta pisca koji je na giljotinu stavio svog velikog protivnika. Ali, zaludno, dao mu je tu sonatu u naslovu, a ona je sprala sve njegove grehe.

Loši čovek iz naslova je ujedno i pasionirani posetitelj antikvarnica i kolekcionar vrednog porcelana, mušterija malih i velikih gradskih berbernica u kojima priča svoje lažne i epske priče, redovni gost noćnih bordela, večiti zaljubljenik u klasičnu muziku i vlasnik sezonskih karata filharmonijskih dvorana i najverniji slušalac trećeg programa Radio Beograda. Loši čovek iz naslova nosi isuviše mračne i divne umetnosti u sebi da bi ostao arhetip zla, loši čovek iz naslova liči na potencijalno autorovo naličje, večno u potrazi za aristokratskim svetom kojeg u glavnom gradu više nema.

Loši čovek iz naslova se zaljubio, odistinski, i ubio iz ljubomore pre toga, izistinski, i umro mnogo pre svoje stvarne smrti u zabačenom sremskom sanatorijumu, loši čovek je ličio na tolike likove, od Osterovih staraca milionera, preko navedenih Barnsova, mrguda i gandalfa, do patoloških i perverznih zlikovaca kojih je puna svetska književnost, da mu je zapravo samo originalnosti i kreativnosti nedostajalo pa da postane ikona jednog vremena i jednog sjajnog romana. Ovako je prošao gotovo neprimetno i stopio se sa gomilom nimalo sličnog ali vrednosno podjednako prosečnog domaćeg proznog sadržaja kojeg su samo briljantna načitanost autora i sposobnost da svojim raskošnim pisanjem udahne groteskno mistični život knjizi izdigli do nivoa ličnih simpatija ka pročitanom.

Ah da, i ta sonata u naslovu.

 

 

Snežna kraljica

Višedecenijski problem sa zastojima u čitanju nekog štiva koji neretko dovedu do trajnog napuštanja istog i smeštanja u fasciklu polupročitanih knjiga, o čemu sam jednom i pisao, vremenom me je terao na smišljanje najrazličitijih načina za prevazilaženje od kojih se poslednji zove- uzmi i čitaj smesta neku drugu knjigu, pa se posle tog iskustva vrati na onu koja izaziva problem. I tako je američki autor kojeg sam u naletu ekstatičnog oduševljenja otkrio prošle godine sa genijalnom zbirkom priča sada trebao da posluži kao klin za izbijanje klina. Da li je uspeo, nemam pojma. Divlji labud bio je pokazna vežba iz fenomena kreativnosti, Sati koji su došli nakon toga bili su dovoljni za stavljanje na listu omiljenih savremenih američkih skribomana, tu negde iza Ostera, a ovaj roman prelepog imena bi mogao da posluži kao potpun dokaz da i ne tako dobra knjiga ispisana rukom mnogo dobrog pisca, može da očara.

Pažljivo umemorisane i brižljivo selektirane utiske tokom i nakon čitanja podelio sam u tematske celine sa podnaslovima zapisanim u samo meni znan spisak sledeće sadržine:

Likovi će izbledeti, likovi za brzi zaborav- Odnosi se na apsolutno sve protagoniste ove priče, koji su bezobrazno obični, jednostavni, filmski, i baš tako predstavljeni, jasno ocrtani spolja, jasno pokazani iznutra, rođena braća kao nosioci, buckasti zanimljivi gej prodavac u butiku s jedne i polutalentovani polupropali muzičar s druge strane, kao dva tasa na vagi na kojoj stoji i nekoliko usputnih likova kao i dva jaka ženska karaktera, jedna od njih devojka muzičara smrtno bolesna od raka, i druga sredovečna gazdarica navedenog butika s druge strane, eto tako. Čitali ste o njima tonama puta, verujte.

Prenaglašena liberalna politička patetika– periodično, kao i svi američki umetnici, i Kaningem reži na Buša mlađeg, na republikanski militantizam, na neznanje, stereotipe i haos koji izviru iz takve ideologije, jasno predstavljeni stavovi, ali davno prežvakani, proživljeni i ispljunuti.

Poluuspešna jeftina mistika– Roman koji počinje vrlo čudnim događajem u kojem jedan od braće viđa neobičnu plavičastu svetlost na nebu usred šetnje Njujorkom, koja nakon nekoliko sekundi misteriozno nestaje, postaće lajtmotiv čitave priče, kao simbol, ili pokušaj simbola onolikog broja misli koji vam prođe kroz glavu tokom čitavog čitanja.

Dopalo mi se čitanje zapravo, dopalo mi se onako kako mi se dopadnu romani koje posle zavolim, eto baš tako– U suprotnosti sa svime navedenim, ili zapravo ne, ili zapravo u korelaciji, ili zapravo, ne znam, gde piše da knjiga mora da bude opasno dobra da bi vam se opasno svidela. Eto takva je. Sve sam video i pre, a kupila me. Zimska atmosfera iz naslova veje kao nepregledan sneg na svakoj stranici i divna je protivteža toplotnom haosu koji ovih dana kreće, možda je to. Čitav roman je podeljen u tek nekoliko poglavlja, koji su opet tek nekoliko događaja, nekoliko večeri dana i noći tokom nekoliko godina, trenuci zaleđeni i ispričani onako kako su se desili, možda je to. Pažljivo izgrađen vulkan emocija koji će tinjati nad sudbinom bolesne devojke i koji će proključati tačno kad treba i koliko treba da se uzdahne i izdahne, lagano i smelo, na samom kraju čitanja, možda je to. I ta prokleta plavičasta svetlost kojom se otvara priča je zapravo samo štos, samo genijalni trik koji mogu da osmisle samo taktički fudbalski genijalci, evo vam neka svetlost sa neba pa se zanimajte s njom dok važni strogo ljudski detalji promiču pričom, možda je to, osećaj nekog kockarskog blefa kao osnov za pisanje knjige. Možda sam samo zavoleo Kaningema, biće da je to.

Sad mogu da se vratim čitanju koje me nateralo da uopšte počnem sa ovim. Da li je uspelo, videćemo u sledećem tekstu.

 

Novosadske knjižare

 U gradu kojem nedostaje aerodrom uz čiju pomoć  bi se  u njega moglo spustiti u mirna nedeljna jutra dok svi spavaju, ili iz njega sa stilom pobeći bilo kojim drugim danom dok svi budni ćute svoje misli i sećaju se starih dobrih vremena koja nikada nisu bila tako stara ni tako dobra;  u gradu koji je kao i većina ostalih iznajmio dušu na određeno jeftinoj i šarenoj zabavi; u gradu koji vekovima čeka svog velikog pisca koji će ga napokon opsiati kako valja i dolikuje, ne ostaje ništa drugo nego da se hvali svojim malim i čarobnim knjižarama, manje ili više skrivenim oazama knjiga, ne samo globusa, čestitki za svadbu, ukrasnih činija i poklon časopisa, ne. Zašto onda niko ne piše o njima, pobogu, mislio sam dugo pre nego što ću napisati tekst koji sam hteo da obogaćujem mapama, fotografijama, intervjuima sa vlasnicima i sličnim nepotrebnostima. Zapravo bih samo da ih spomenem, makar neke od njih meni najdraže, i izvučem iz prizemlja,podzemlja, podruma, lepih ali oronulih građevina ili čitalačkih misli, ili tokova svesti.

Solaris 

Pre neki dan sam nakon dugo vremena posedeo par minuta u „kadici“ i mislio kako je kriminalno mafijaška banda raznih vlasti tokom godina toliko ruinirala Spens da je i blejanje u njoj obesmišljeno do nepodnošljivosti. Pa opet, imalo je šmeka i strasti tih nekoliko minuta, kako za mene tako valjda i za onih nekoliko zalutalih koji su sedeli okolo u zagušljivom i neventiliranom prostoru nekada čarobnog centra koji je zapravo bio grad u gradu i vrsta prostora kakva više nikada postojati neće, nigde. Ljudi i dalje prolaze hodnicima, više u tranzitu no u potrazi za ičim, ali drže ga živim, a dok god je u njemu živa i knjižara koja je zapravo njegov simbol, živeće. Iznutra sakrivena i okružena praznim lokalima za izdavanje, u delu u koji više niko ne zalazi, spolja i dalje osvetljena pažljivo uređenim izlogom, i bogatija nego ijedna druga stručnom literaturom društvenih nauka. Retro je i kul je.

Bobo

Lepa je, ultimativno je lepa i autentična, uz sve minuse i zagrade, činjenica da 021 osim pozvinog broja krije i kultno gradsko mesto za kafenisanje i blejanje, sa sve radio frekfencijom koja je malo po malo izrasla u jedinu lokalnu stanicu vrednu slušanja. Sveto trojstvo je bilo moguće zaokružiti samo ovakvom knjižarom, dovoljno atraktivnom i hipsterskom, dovoljno modernom a opet šmekerski sređenom.

Bulevar books

Sećam se trenutka kad sam je prvi put ugledao. Izgledalo mi je da se spustila iz svemira. Toliko me začudio prizor knjižare na Bulevaru. Nije bilo potrebno više od tri ulaska da shvatim da je grad dobio svoju najbolju knjižaru, onu koja miriše na njujorške, ili lisabonske, svejedno, ona koja je svetska, ona u kojoj svira džez koji ne smeta dok gledaš naslove, ona koja je složena dovoljno matematički haotično, ona koja će u grad uneti dodatne sadržaje, ona koja će dovesti pisce i vratiti čitaoce na druženja uz usputnu svirku. Imam utisak da je tu oduvek, u tom bankarskom delu glavne saobraćajne ulice gde se uklopila boga pitaj kako. Ona u kojoj sam jedini put čuo prodavca koji bez trenutka sujete u nedostatku literature koju su tražili neki profesori iz regiona ih pošalje u prvonavedenu iz ove priče.  Ona koja o sebi na sajtu napiše tek ovoliko: “Stvoreni smo 2011. i još uvek rastemo. Stvarno. I imamo baš dobru ponudu i… imamo baš veliki problem da pišemo o sebi. Najbolje bi bilo da dođete, pa da se upoznamo. “

Most

U vreme nekog studentskog projekta koji sam koordinirao, kao volontersku mesečnu nadoknadu smo darovali kupovinu u Mostu. Sećam se da se nije ni postavljalo pitanje u kojoj ćemo knjižari to realizovati, u vreme kad nisu postojali poklon vaučeri, nismo ih izmislili, otišli i dogovorili se sa ljudima na reč i spisak. Most je u gradu uvek bio sinonim za knjižaru. Takva je.  Jedina u koju se ulazi strmim stepeništem. Prva koja je imala šank usred knjiga. Poslednja koja će se predati, valjda. Uvek avangardna. Uvek svoja. Uvek dovoljno duboko u podzemlju, u svakom smislu. Uvek dovoljno skrivena iako u srcu grada. Ona u kojoj sam započeo sa kupovinom i čitanjem Kiša, jer Kiša je tamo bilo odvajkada. Kao i starih i prastarih naslova. Bio sam nedavno, neki su tu i dalje. Mirišu indijski štapići i svira klasika. Nije se predala, hvala bogu.

Nublu

Hm, mesto koje nije za pisanje, a možda i nije za ovaj tekst, iz više razloga. Pionir svega prethodno navedenog, svega zajedno i nešto više od toga. I mnogo više od toga. Nekada. Ona koja je Barika držala na glavnoj gondoli u vreme kad ga nigde u gradu nije bilo. Živa je još ali čeka naslednika na ovom mestu.

 

I tako, dok ne dočekamo velikog pisca, ili barem jednu pistu uz Dunav, grad će braniti knjižare a ne sterilna bestseler prodajna mesta u sve prisutnijim tržnim centrima koja samo liče na njih .