RSS

Lagum-Svetlana Velmar Janković

Moj prvi Beograd su maglovita, jesenja, ledena sećanja seoskog dečaka koji dobija vrtoglavicu od visine zgrada, količine kioska brze hrane i pokretnih stepenica što vode u lažni metro. Moj drugi Beograd su ručkovi kod stare tetke koja je život provela u njemu, prve žene koja mi je spremala krem čorbu, piletinu pohovanu u mirsnim začinima, čiji je stan mirisao na gradsku žegu, bio savršeno uredno složen, i imao prastaru drvenu stolicu na ljuljanje, kakve više ne prave i koju sam nasledio. Moj prvi i drugi, dečački Beograd su sećanja na neku čaroliju aristokratskog zadaha grada koji sam uvek obožavao, koja je izumrla, i koju je nakon toliko vremena probudila autorka ovog romana.

Lagum je u bukvalnom prevodu mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Lagum je u slučaju ove priče, tona nagomilanih sećanja dostojanstvene i ostarele gospođe, neistraženi tunel mračnih dubokih misli o prošlim i sadašnjim vremenima, beskrajni niz po listovima razbacanih, a opet tako tanano složenih misli. Introspektivna porodična ispovest, o predratnim godinama gradske umetničke elite, o ratnom previranju u koji je upala, o posleratnim posledicama ispravnih i pogrešnih odluka.

Lagum je sinonim za ono gde smo živeli i gde živimo. Lagum otvara važna pitanja, da li kolaboracija sa neprijateljem može ikada i u ma kojim uslovima imati opravdanje, da li zarad viših ciljeva vredi umazati ruke krvlju, da li se i kako može ostati i postati čovek. Lagum je istorija, važna istorija ovih prostora.

Lagum mi je bio pun asocijacija na druge autore. Lagum me je starim engleskim stilskim salonskim nameštajem Čipendejl iz XVIII veka i načinom na koji živi svoj život kroz ceo roman, podsetio na Tišminu Bernardijevu sobu, diše sličnim impulsima ljubavi prema lepom, ljubavi prema ukusu. Lagum me je svojom dubokom i ogoljenom iskrenošću o ratu podsetio na Filipa Davida i njegov poslednji nagrađeni roman, taj zadah crnila, kolektivnog i ličnog. Lagum me je, naposletku, podsetio na Vegelovu Neoplantu, na koliko toliko pristojan pokušaj da i Novi Sad doživi veliku književnost u opisima velikog rata. Svi su se ovi autori moguće poznavali, sličnih su godina, mrzi me da istražujem, ali sve ih mogu videti za istim stolom gospode koje više nema, povučenih i pristojnih ljudi.

Lagum je međutim i jedna prelepa minipriča o najvećem vojvođanskom slikaru, Šumanoviću, koji takođe živi svoj život između korica kao prijatelj naratorke, koji je predstavljen iznutra, sa svim svojim strahovima, čija su dela opisana minimalistički a opet savršeno. Sava je specifičan, unikatan i predivan ukras ovog očaravujućeg i beskonačno lepo napisanog dela.

Poslednja velika domaća spisateljica bila je, znam to iz mnoštva priča, a malim delom čak i lično, ujedno i poslednja dama velikog grada, koji je na nju još uvek nedovoljno i nejako ponosan, tek nakon ovog čitanja shvatam koliko i kako nedovoljno. Zadužila ga je svojim opusom, nepovratno i najlepše što književni opus jednom gradu može da podari, stavila ga je na mapu svetskih gradova koji imaju svoje velike pisce, malo je takvih, manje nego što biste pomislili. Beograd će tek vremenom otkrivati kako je i koliko lep u jednom književnom opusu, kako je svetski i svoj. A Laguna će kao izdavač, nakon toliko polubesmislene averzije koju prema njoj gajim, dobiti kao spomenik veliki plus za reizdavanje i čak pristojno reklamiranje i smeštanje na police većeg dela autorkinog opusa.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/12/2016 in Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

Imperfekcionisti

download

Tri problema u doživljaju fantastične knjige

Problem prvi ove knjige zvao se Goodreads sajt. Dugogodišnje zaobilaženje istog omogućilo mi je slobodu u kreiranju stavova o pročitanom a još više o beskonačnom nepročitanom štivu, ali i isključivanje iz tokova čitanja a nedavni početak posećivanja istog umalo me ubedio da je ovo ništa drugo do solidna knjiga. Prosečna ocena, 3.9 recimo. Gledam i mislim se, ako su na sajtu svi klasici sveta, a jesu, onda mu ovo dođe kao kapitalno dobra ocena, a opet, priznaćete, kad gledate u te brojke, rekli biste, pa, onako, i nije za onesvešćivanje.

Srećom pa mi s godinama rastu sumnje a pada poverenje u sve i svakoga pa sam onu prosečnu ocenu na vreme zaboravio, toliko da mi sad deluje daleka, teška, nestvarna troma i nesposobna da prikaže veličanstvenost ritma pisanja, piščevu sposobnost da roman o redakciji italijanskih novina sa sve inostranim dopisnicima predstavi tako efektno, pojedinačno intimno, i to sve dajući svakom od junaka tek po jedno poglavlje, baš tako. Jedno poglavlje, jedan novinar. U svim ostalima, po malo od svih ostalih. A opet, neprestana zabava. Shvatih, po ovakvim su se romanima nekada snimale dobre TV serije koje su išle na manjim kanalima u kasnim popodnevnim satima recimo, u kojima stalno zvone telefoni, cvrči haos, spolja našminkani profesionalci, iznutra najčešće razorene individune propalih ambicija.

Problem drugi ove knjige nalazi se na poleđini među kratkim, ekstatičnim i razigranim miniprikazima iz svetskih listova, koji puni usta hvale ne propustiše da kažu kako je ovo genijalan prikaz sunovrata novinarstva, pa i sveta u kom se i novinarstvo zajedno s njim survalo. A ja još gajim iluzije o nekim novinarima, naročito drugarima i poznanicima koji se tim poslom slabo bave, ali su profi i pravi, gde god da su pa nisam mislio da će me se ikako dojmiti čitanje na tu temu.

Srećom pa sam miniprikaze sa poleđine knjiga naučio da klasifikujem u dve grupe, one koje natrpaju epitete, i one druge. Srećom pa sam ove sa poleđine ove knjige stavio u prvu kategoriju, u koju inače ubrajam i komplet sopstvene redove. Nije ovo priča o sunovratu novinarstva, jer, tužna je istina, nije ono nikad ni bilo mnogo ozbiljnije, profesionalnije i kvalitetnije od ove redakcije, u kojoj se pomalo piše, pomalo krade od drugih, pomalo izmišlja, pomalo dodaje i oduzima, otaljava i blefira. Svi smo zapravo takvi, sve je ok. I dalje među njima periodično sevne dašak duboke genijalnosti u blefu, dašak iskrene brige za istinu, baš kao kod onih novinara koji i danas brane profesiju kojoj odbrana nikad nije ni trebala.

Problem treći ove knjige je domaći izdavač. Autentični, retko avangardni, ultimativno kvalitetni izdavač, koji je knjigu skromno predstavio, u malobrojnim knjižarama je zatrpao Peljevinovim izdanjima, bacajući nedovoljno jako i blještavo svetlo na nju, dodatno joj otežavajući put do čitalaca opravdanim i razložnim, mada previše inatnim i dečačkim stavom da se ne učestvuje na Sajmu.

Srećom je izdavač utisnuo komplet aktuelnu ponudu na onlajn naručivanje, kao i u nekoliko odabranih relativno ozbiljnih i kvalitetnih knjižara u kojima se našlo mesta i za ovaj divan, zaista i zapravo divan i divno napisan roman u kojem je, paralelno sa glavnom radnjom, odlično uklopljena i usputno ispričana i priča o istorijatu nastanka te novine i te redakcije, a dodat je i svojevrsni bonustrack.

Kratke rečenice. Jasne aluzije. Jednostavna priča. Kotrljajući ritam. Fantastičan roman.

Srećom pa ga pročitah.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/11/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Osama

downloadNema više dobrog radijskog govornog programa izuzev frekfencija javnog servisa. Nije ih nikada ni bilo mnogo, zapravo, ali su tinjali i borili se u sveopštem mraku besmisleno loših hitova koje zaboravite pre kraja slušanja. Voleo sam Brakusa od 3 do 5 na B92, voleo sam emisiju zapravo jako, Brakusa i nisam. Ali, imao je običaj da obuzda sujetu i dozvoli raznim prijateljima da uskaču u vođenje programa, i među njima jednog Bosanca, da me ubijete nikad se neću setiti imena, koji je razvaljivao. Puštao je ludačke andergraund bendove, bio je duhovit i šarmantan, i pričao je sa onim autentičnim đes ba naglaskom, kojeg takođe ne volim mnogo, ali kada neko ume da ga nosi, to bude prijemčivo, autentično i zajebano. Taj je lik bio savršen i u tom je savršenstvu umeo da usred programa uzme da čita neke svoje prozne zapise, događaje iz detinjstva iz Bosne, sa sve tim naglaskom, i to je bilo tako, naizgled niš posebno, a zapravo prelepo toplo i vredno svakog sekunda slušanja. To je bilo sjajno. Godinama nakon toga, ovo čitanje je vratilo ta sećanja i tog lika, kojem je, da je pravde, trebalo dati da u živom programu iščita ovaj odličan roman.

Jer roman je, beskrajni, beskonačni, nimalo dosadni, fantastično ritmični monolog ostarelog muslimana iz Bosne koji svoj život i život kasabe u kojoj ga je većinski proveo, pripoveda usputnom strancu negde u slučajnom susretu u Americi, decenijama nakon rata. Pripoveda onako lucidno, sa nonstopnom dozom najčešće gorkog humora, na prvu loptu, ređe na drugu ili treću, jednostavno, narodski, sa naglašenim lokalnim naglaskom i akcentom, bez daška upliva književnog jezika, razigrano, hronološki u sekund precizno i polako. Logično, kad ostarite, nigde ne žurite, ni vi, ni monolozi, ni čitaoci ako autor u iste ima poverenja.

Pripoveda o naivnosti i lepoti socijalizma, o užasima rata, o malim i nevažnim ljudima iz sela, o malim i malo važnijim ljudima iz sela, o begovskoj porodici koja aristorkatski nosi priču, o poslednjem potomku iste koji se u jednom trenutku prepusti vehabizmu i poistovesti sa Bin Ladenom, o interpersonalnim, inersocijalnim relacijama ,među različitim ljudima, narodima i verama, o velikim svetskim temama, o zabludama, o svemu što je moglo da čini ili je činilo život neke kasabe, nekada, negde. Crta ih autor, portretiše svo vreme, svakog ponaosob tačno onako i onoliko koliko treba da ne remeti ritam pričanja. I vodi ih do samog kraja, do preko okeana, u zemlju od koje sve ratne priče danas počinju i u kojoj izgleda i završavaju. Melanholično, prazno, teško i tužno.

Dobar je ovo roman, zapravo odličan, možda mu nije trebao Osama kao motiv na naslovnici, možda mu nije trebala reklama kakvu je imao, možda mu nisu trebale nagrade iz Kusturica-Bećković ekipe koja ga je prisvojila, kao doduše i autora, a možda i jeste. Njegova i njihova stvar. Dobar je Kecmanović, valja pored silnih neoliberalnih popularnih domaćih autora imati i jednog ovakvog, kao fol konzervativnog, a zapravo autentičnog i zajebanog frajera sa svim pripadajućim mu manama. Prijalo je čitanje, neočekivano i mnogo, baš.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 01/11/2016 in Knjige koje preporučujem

 

How does it feel Bob?

imagesDebatovali smo, naivno, snažno, iskreno i dinamično jednom davno na času književnosti o ulozi iste u svetu, o potrebi da se smesti u društveni kontekst i sličnim stvarima. Branio sam tada žustro svoj dečački stav da vrhunska književnost mora da izađe iz salona, iz tvrdih korica, iz elitističkih manastira, da zađe među ljude, da ih drma, budi i menja. Vikao sam po učionici da je sve ovo što radimo i mi na časovima, i u sastavima, i na takmičenjima, samo proseravanje koje će ostati da ćuti i čuči samo sa sobom, vekovima. Menjao sam u raznim pravcima tokom godina te kao revolucionarne misli, i setio sam ih se danas ponovo, nakon toliko vremena, i vratio im se u želji da ih nanaovo poljubim i kažem im da su svo vreme bile u pravu.

Zato što su me, nakon retko lepe u moru nikakvih vesti, o tome ko je dobio ovogodišnju veliku nagradu, užasnuli komentari najviše pisaca, akademika, predsednika raznih udruženja, vlasnika izdavačkih radnji, ti podsmešni, cinični, a zapravo duboko ljubomorni i malograđanski komentari o tome da je nagradu za pisanje dobio neko ko peva, neko ko svira, pobogu, pa eto, mogli su da je daju i Balaševiću, Bregoviću ili tako nekom. Kao mantru ponavljaju da eto slušaju i oni Boba, i vole ga, naročito kad su bili mladi, i idu na njegove koncerte, ali nije on taj kapacitet, taj kalibar, narodnjak je u duši, roker, zabavnjak i ništa više. Nije jedan od njih, zapravo, to su nekako zaboravili da procede, nije se sakrio u zatvorenim i praznim sobama, nije se ugušio u višku metafora, u višku reči, u višku misli, to je zapravo. Nisu ga zapravo pravo dobro ni slušali nikad, biće.

A, kada sredinom sledećeg meseca na čelo još uvek najmoćnije zemlje sveta sedne jedan od dva zla idiota, koji su glupost i mračnu karmu podigli na najviši nivo besmisla, kada se ustoliči jedan od dva ista štrumfa, biće to konačni trijumf svetskog rijaliti programa, poslednja faza masmedijskog zaglupljivanja, konformizma, površnosti, ispraznosti, kraja ikakvih vrednosti. I u tom i takvom svetu, nije bilo mesta i nije bilo vremena i nije bilo smisla da najveću i najlepšu nagradu nosi iko od aktuelnih skribomana, koliko god da ih je veličanstvenih i dobrih širom sveta. Mogli su da je daju Japancu kao dodatno potonuće u manirizam i pokriće armije prosečnih da je ono što čitaju vredno, mogli su da je daju i nekom Sirijcu, Kenijcu, Rusu, ali to bi bio beskrajni nastavak patetične priče o ljudskim pravima u koju više niko normalan ne veruje.

Morali su da je daju Dilanu, zato što je njemu najmanje trebala, i zato što je on najviše zaslužuje. I zato što će kao dašak svetlosti u narednom periodu svetleti zvezda rokenrol pesništva na tronu sveta koji bespovratno tone. I zato što će sutra milijarde nikakvih radio stanica pustiti makar jednu od njegovih pesama koja će sasvim slučajno pelcovati nekoga koga niti jedna knjiga neće moći. Jednom će, nadam se, i članovi komiteta koji su danas glasali dobiti Nobela za najsmislenije i najhrabrije glasanje ikad. I ne želim da slušam ili pričam i sa kim kome to nije jasno, ma ni očima da ga vidim. Prelep je ovo dan, retko lep. Praznik.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13/10/2016 in Ponekad samo pisem

 

Miniprikazi, deo prvi

Postoje knjige koje ne izazovu ili ne zahtevaju i ne traže duge opise i prikaze. Postoje knjige koje brzo i kratko udahneš i u istom takvom tonu odusevljenja ih izbaciš iz sebe. Postoje knjige vredne čitanja čiji sadržaj stane u pasus. Evo nekih od njih.

 

download-3Mejl prepiska dva brata na liniji Zrenjanin-Njujork, jednog pisca i onog drugog, diše oronulom divnom poezijom Banata, ravnice gde vreme više ne stoji nego ga nema, tek ponegde pulsira ritmom velike jabuke, liči na priče u obliku starih pisama, napisane rukom velikog majstora, sa, po običaju predivno ubačenim detaljima iz poznavanja istorije celog sveta, i bez dodvoravanja ikom. Pretalentovani, lenji pisac je mogao i trebao da bude pravi pisac jedne generacije, i tek će napisati najbolje knjige. Zasluženo nagrađivana, mali format pakovanja, velika knjiga.

download-2Pisanje koje ne priznaje red, kompoziciju, tok, racionalnu naraciju ili sređenu radnju. Radnja koja ludačkom brzinom skače po epohama, događajima, blic epizodama, a opet sve stane u dvadeset i četiri sata života stanara kairskog kvarta. Likovi sa margine koji gledajući prodaju zgrade u kojoj žive zapravo gledaju sopstveni svet koji nestaje. Među njima pisac bez inspiracije koji autoprotretiše. Džez iz Egipta bi zvučao kao ova knjiga, nemoguće divlje, arhaično i kvalitetno.

download-6Naizgled kolekcija tekstova nastalih kroz redovno višedecenijsko kolumniranje u NINu je pored toga i predivan intimni kutak velikog čoveka koji neopisivo nedostaje društvu. Usput je briljantan rečnik pojmova koji su obeležavali nedelje i događaje u kojima su tekstovi nastajali, putem kojih se, poput Koraksovih karikatura, ili tekstova Ljube Živkova najbolje prati vreme kroz koje smo prošli i dalje prolazimo. Toliko toplo, bez nepotrebnog sarkazma, sa ljubavlju prema ljudima, sa neverovatnim nivoom poznavanja istorije jezika, lingvistički besprekorno sređeno i uživajuće za čitanje. Veliki je, preveliki bio Jovan Ćirilov.

download-9Strast. Sve je u strasti. To mi je jedino preostalo secanje na prvo citanje ovog remek dela pre deset godina. Strast u pisanju, strast u temi, strast kao pokretac glavnog junaka. I ponovo je uzimam, jer neke knjige zahtevaju duga druga ponovna citanja.

downloadDobri pisci su u stanju ni iz čega stvoriti dela vredna koričenja i pristojnog mesta na policama. Evo primera. Potpuno lične impresije o sjajnom velikom gradu, introspektivne, pažljive i precizne, pomalo u formi dnevničkih neobaveznih beleški, sa isticanjem krajnje neturističkih, sporednih gradskih tema u prvi plan, apoteke, insekti, terase kafana i sa nekoliko crnobelih fotografija u sličnom maniru. Iako ga je drug Veljko prilikom svoje studijske posete fotkao daleko moćnije, originalnije i bolje, iako me polako umaraju autobiografski sadržaji pisaca kojim prazne misli i gomilaju opus, iako je monotono i na momente predvidivo, opet je vredno čitanja. Makar onog usporenog, petominutnog pred spavanje ili nakon buđenja. Ili dok se ne obiđe taj mistični germanski hram.

P.S. originalno pisano i objavljivano na facebook strani . Visit, like, share or ignore.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/09/2016 in Knjige koje preporučujem, Ponekad samo pisem

 

Palata snova

downloadDugo sebi nisam mogao da oprostim što sam tokom jedine dosadašnje posete Bukureštu, propustio da sa kolegom posetim Čaušeskov dvorac, palatu u kojoj je živeo, zapravo monstruoznu, preveliku, nemoguće veliku zgradurinu, ma čitav kompleks, grad u gradu, kako mi je pri povratku, sav pod utiskom opisivao, dodajući da turistički obilazak ne traje dovoljno dugo ni da se vidi stoti deo prvog dela, prvog dela zgrade, eto otprilike tako. Zapamtio sam priču, i mislio da preteruje, sve do ovog čitanja kad sam istu takvu upoznao do detalja, hodnik po hodnik, shvatajući da u diktaturama nema preterivanja, nikad. Sve je moguće.

Neopisivo i nepodnošljivo velika, mamutska, nepregledna i nemoguće ogromna je zgrada u kojoj je smeštena institucija iz naslova, čiji je zadatak prikupljanje snova svih ljudi iz Otomanskog carstva. Taj posao prikupljanja pak obavlja nepregledna armija kurira, pešaka i konjanika, koja tumara ogromnim carskim prostranstvima, obilazi mesne centre u kojima građani prijavljuju svoja snivanja i sadržaje deportuje u Palatu. Tamo ih dalje gomila bezimenih činovnika podeljena u ogroman broj birokratskih odeljenja čita, selektuje, tumači, veletumači i na taj način projektuje događaje i kontroliše puls društva i silnih naroda koji carstvo čine. Kontroliše sve. Jer, logično, ko kontroliše snove, tu jedino zapravo ličnu, skrivenu, duboko intimnu tajnu svakog čoveka, taj jebiga kontroliše sve.

U takvu monstruoznu instituciju se zapošljava glavni junak priče, gotovo posve običan mladić iz stare i uticajne albanske porodice koja je carstvu tokom vekova dala više vezira, i čiji uticaj na politička zbivanja nikada i nikako ne slabi. Prvo zaposlenje, Palata Snova. Prvi posao, odeljenje selekcije istih. Prvi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snivanja i odlučivanje o tome koji zavređuju dalju i dublju analizu a koji su za odbacivanje. Vremenom napreduje, nesvestan kako i zašto. Ne čini mu se da išta pametno radi. Konstantno i duboko anksiozan, izgubljen u vrtlogu misli, i još više u lavirinitima hodnika zgrade u kojoj radii koja je tako brutalno hladna, grandiozna i siva. A opet napreduje. Drugi posao, odeljenje tumačenja. Drugi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snova koji su prošli selekciju i tumačenje istih. I tako u nedogled, dok se vremenom, ko zna kako, ne popne do vrha institucije i počne da joj predsedava. Paralelno sa tim procesom, knjigom putuje i priča o istoriji porodice Ćuprilija iz koje junak potiče, spletke, lobiranja i žrtve koje su ga izgleda i dovele na taj posao, porodične večere koje završavaju masakrima, poezija u istoriji Albanaca, tužna i ni za pedalj manje brutalna priča.

Pripovedana smireno, hladnokrvno, racionalno i postepeno, valjda jedinim stilom kojim bi se ovakva priča ispričala. Sivilo u atmosferi svo vreme, večita jesen i zima, večita hladnoća, magla i bezličje. Kafka, po ko zna koji put.

Kakva strašna i čudovišna projekcija totalitarizma, deseti, nedostajući, završni krug pakla je zapravo njen sadržaj. Ne znam odakle se i kako Samizdat setio ovog starog albanskog klasika, ali ću gajiti iluzije da je u njenom objavljivanju sadržana makar mrvica subverzivnosti nekad velikog i važnog medija u odnosu na domaću sadašnjost. Briljantno štivo, briljantno obogaćena skromna i sumorna domaća izdavačka godina.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 07/09/2016 in Knjige koje preporučujem

 

#Booktalk2016, crtice

downloadBorko me je davno naučio da se iz poslednjeg reda najlepse vidi i sluša, i najbolje čuje. Radio je to tako što bi  omiljene bendove, umesto u gužvi prvih redova, slušao naslonjen na najudaljenije drvo glavne bine, ili sedeći u samom ćošku male školske sale, recimo. I tek ako biste se dobro, baš dobro zagledali u čitav prizor, shvatili biste koliko se u njegovom mirnom stavu i ćutanju vidi kako vrišti vulkan energije zadovoljstva kao reakcija na ono što se dešava na stejdžu. Na jednoipodnevnom prazniku knjige u čarobnoj galeriji Pavla Beljanskog, bilo je i više nego dovoljno mesta u ćoškovima da bi se ta teorija milioniti put testirala, ovog puta uspešno, sa malim izuzetkom.

Na događaju koji je knjigu na trenutak vratio u život grada koji više nema ni pristojne knjižare, smestila se većina regionalne književne elite, podeljena u tematske diskusije, uspevajući da prozbori o većini ključnih tema koje muče uspavanog umetničkog lava. A ja sam se pak trudio, da u letu hvatam, rečenice koje izmaknu tonu rasprave, rečenice koje su bežale moderaciji, koje su fantastične, retke i neizbežne kada na malom prostoru okupite toliko ljudi koji ovako ili onako žive od knjige, koji ovako ili onako misle rečima, i govore svoje misli. Dobro, bila je tu i Trivanova, kao onaj mali izuzetak.

Čuo sam tako, svog omiljenog, odvajkada omiljenog kolumnistu, koji je usputno saopštio kako je školsku lektiru upoznao zaobilaznim, okolnim putem, preko muzike, davno nakon što je izašao iz školskih klupa. Šteta što ga nisu čuli, autori udžbenika, šteta što ne shvataju kojim redom se uči život i shvataju knjige. Šteta je što ljudi poput Rosića nisu važniji u novinama, u društvu i na ovim panelima, jer da ga čitate, ili da ste ga gledali davno u onoj emisiji gde su se zaludni zamlatasti ljudi prijavljivali da spremaju večere jedni za druge, željni samopromocije, željni prikaza umeća spremanja morskih specijaliteta, avangardnih afričkih dezerta i sličnih gluposti koje zapravo nikad ni sami ne jedu, da ste ga gledali kako za predjelo iznosi tople sendviče, za glavno jelo krompir i meso iz rerne i za dezert lenju pitu, znali biste šta je pank, i šta je iskrenost koje više nema, i šta je knjiga. Čuo sam malo pre ili posle toga Neleta koji je rekao da će, kad se pojavi planetarni potencijal za revoluciju, poezija biti medij prenošenja, a da će do tada ćutati i čučati u zapećku.

Malo pre toga, čuo sam direktora Clia kako kaže da u realnom svetu živimo a u virtuelnom maštamo, čuo sam direktorku Frakture kako tvrdi da je Beogradski Sajam, kao i većina sličnih regionalnih događaja prevaziđena kategorija, kako sajmovi ne služe prodaji knjiga, već promociji izdavača i autora, čuo sam kako se i koliko siromašne cifre motaju oko izdavačke delatnosti, čuo sam i Trivanovu kako uspeva da proturi tezu da ona ne sedi u direktorskoj državnoj fotelji već se kao i kolege panelisti muči na konkursima za nova izdanja na kojima ih država odbija, jer Službeni Glasnik pobogu nije državna firma nego samo isplaćuje plate zaposlenima i napravila im štampariju, e ladno sam slušao Trivanovu. Slušao sam prelepe i zaslužene hvalospeve upućene Kreativnom Centru, čuo sam kako se pravim imenima naziva smeće od literature sa top lista. Malo pre toga čuo sam Borkin termin „hipetrofirani nacionalista“, čuo sam Arsenijevića kako se zgrožava nad kopanjem po poreklu ljudi, čuo sam kako su svi svesni da svi u orkuženju govorimo istim jezikom, samo se nikada nismo dogovorili kako ćemo da ga zovemo.

Malo posle celog događaja, razmišljao sam kako je i koliko bilo lepo biti deo mikrokosmosa koji je u jednu galeriju doveo kvalitetne pisce, izdavače i Trivanovu. Manjkali su detalji o kojima se ne bih usudio pisati, jer sam se još jednom uverio koliko je teško dobroj knjizi danas da diše, pa mi zato ne pada na pamet da pišem pravo kritičke ili negativne osvrte na bilo koju pročitanu, a kamoli na događaj koji ju je na trenutak doveo u centar grada. Manjkali su možda samo čitaoci u većem broju, a možda i nisu, ne znam, možda je onaj naprednjački političar činovnik kojem su iz nekog razloga dali da otvori ovakav praznik, bio u pravu kad je konstatovao da nije siguran da li i ko uopšte danas čita knjige. Ma nema šanse, jel da.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/09/2016 in Ponekad samo pisem