RSS

Sunce ovog dana

untitledPre čitanja, voleo sam pisca, bezrezervno, nekritički i dečački, kako se vole autori koji su vas davno kupili posle prvih nekoliko rečenica, a posle samo slagali kulu koju više nije imalo smisla rušiti. Pre čitanja, gledao sam intervjue, televizijske autoportrete, isečke sa promocija, preskakako ono što ne volem i radovao se knjizi kao malo kojoj objavljenoj prošle godine.

A onda, pri početnim taktovima uvoda, pa gotovo do polovine čitanja, osmislih u glavi, pa tamo i zgužvah i bacih nekoliko sažetaka koji su hteli da lanu svakakvu samo ne pohvalnu reč ovom štivu. Blago čuđenje drskosti da se najvećem od svih pisaca obraćate tako bezobrazno direktno u formi ličnih pisama dobrom prijatelju. Sporost u prihvatanju dobronamernosti, bezrazložna ali sveprisutna sumnja u motive stvaranja takvih zapisa, besmislice od misli ispostaviće se kasnije. Jer ubrzo nakon nekoliko uzdisanja za rečenicama koje samo Pištalo može da osmisli i izritmira, ostalo je uglavnom divljenje, upravo toj hrabrosti, koja je u osnovi imala predivne noseće emocije.

Nije hrabro zapravo, nego iskreno do srži, autentično i iz unutrašnjih vriskova duše izbačeno pisanje kao veličanstven omaž najvećem. Lik i delo Andrićevi, secirani u detalje, na površinu izbačeni i iz mraka osvetljeni delovi o kojem smo retko ili nikada razmišljali, Andrić kao igrač, kao strast, kao ljubitelj čulnog, kao erotoman, kao iracionalnost, ali uvek kao svetlo, uvek kao Sunce, kojeg autoru ni klimatske promene nisu ogadile.

Do kraja, čitaću prepušten iskrenosti i strahopoštovanju ka idolu u pisanju, oslobođen misli o tome da li je ovo moglo ostati lično štivo u zaključanim arhivama. Nije moglo, kaže Pištalo, ceo život je hteo da napiše ovakvu knjigu, pisama Ivanu, knjigu koja bi danas mogla da posluži i kao odbrana nobelovca od spuštanja mu imena i dela u blato raznih kvazi nagrada i gradova. A Na kraju čitanja koje dođe brže i lakše od svih očekivanja, kao po običaju, neosvešćeno oduševljen i kupljen raskošnošću rečenica koje valja ostaviti glumcima savršene dikcije da prinesu bogovima, zamišljen nad ličnošću jedinog nobelovca kojeg ćemo ikada imati i svim njegovim junacima i licima iz priča koje je Pištalo ovde osvetlio na potpuno čudan, neočekivan, izvrnut način, nasmejan istorijskim i političkim paralelama i događajima koji su samo naizgled slučajno zalutali u interna pisma, nadahnut kao u retko kom opisu Principovom ulogom i motivima čina koji su ga odveli u besmrtne, ostajem zadovoljan.

Pisaću je kao poemu, kao esej, kao liriku proze, kao pokorni nesujetni omaž piscu koji ima nagradu koji nijedan odavde nije niti će imati i zbog koje će u svetu književnika autentična pokornost toj misli uvek biti eksces više no pravilo, pamtiću je kao dnevnik, kao igrokaz dostojan onoga ko ga je i potpisao.

Jer, za mene, autor Tesle i Venecije ne može napisati ne knjigu, no rečenicu koja u svojoj raskoši ne maršira lepotom svake reči. Pa i ne bila dostojna prethodno nabrojanih.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27/01/2018 инч Knjige koje preporučujem

 

Luzitanija

untitledVišesatno čekanje na proglašenje ovogodišnjeg dobitnika, odlaganje i očigledno razmimoilaženje članova žirija, i laureat koji nakon dugo vremena ne pripada književnoj kvazieliti niti zatvorenim krugovima sistema i najvećih izdavača, kao retko kad su učinili da u trenutku poželim da ga čitam, sad i odmah, izdanje na čijim koricama još uvek neće stajati „Ninova nagrada 2018“. Beše to jedna od boljih odluka koje sam doneo s početka godine, ne samo ove.

Luzitanija beše negdašnji naziv za Portugaliju, a beše i ime prekookeanskog putničkog broda potopljenog s početka prvog velikog rata u čijem vremenu je i smeštena radnja priče, ako bismo ovo što se unutar korica pripoveda mogli i smeli nazvati klasičnom radnjom, a beše i ime institucije mentalno obolelih u Beogradu koja je tokom rata dobila status samostalne države sa pripadajućim institucijama koje su podjednako tvorili pacijenti i osoblje, sa zastavom himnom i vladom. Tako da je već iz naslova jasno, koliko je metafore unutra, koliko paralela koje bi se mogle tako lako i jednostavno pravolinijski provlačiti sa vremenom današnjim, luđim i mračnijim od onog u sred prvog velikog globalnog sukoba sa milionima žrtava.

Paralalno sa životom tako čudne institucije sa još čudnijim i genijalnijim upravnikom, teku i životi nekolicine aktera koji će joj na ovaj ili onaj način pripadati, aktera sve do jednog iščašenih, izvrnutih van standarda, polumističnih profesora, muzejskih čuvara, zoologa, i jednog prekookeanskog putnika koji živi život u misiji kreiranja sopstvene grobnice za života. Gospodin Teofilović, alfa i omega romana, preživeli putnik Luzitanija broda, rezident Luzitanija države, koji je zašao u podzemne svetove, kreirao misli i otelotvorio jačinu ćutanja unutar romana, i pojavljivanje ćerke na kraju mu, čija je ispovest napisana tako da je samo ona bila dovoljna za veliku nagradu.

A paralelno sa akterima, neretko preobučenim i transformisanim u životinje, u maske, u drugačije, u sedam osmina životinjskog koliko imamo u sebi ili sedam osmina ledene sante koju krijemo pod vodom, žive život predmeti, kutije, tuneli, istorija, prirodnjačke nauke, botanička terminologija, izmaštani zoosvetovi, novi jezik, novo poimanje, mistika, triler, šizofrenija, nove stilske figure, nepojmljivo čudno bogatstvo novog unutar neke knjige.

Poigravanje sa velikim nacionalnim mitovima, izvrtanje naglavačke Principovog atentata, smisla balkanaskih ratova, čuvenih pukovničkih herojskih govora, preispitivanje osnova na kojim smo ih izgradili, posebno je hrabro i posebno je fascinirajuće, opominjuće i radikalno. Vredno je dugog i staloženog razmišljanja.

Čitanje ovakve knjige je sve samo ne lako i jednostavno, sve samo ne opuštajuće i večernje zabavno. Ne dozvoljava preskakanje ni redka, ako hoćete da ste u igri, i ako nećete da ste van zahtevnih i teških detalja. Pisanje je kitnjasto sa merom koja je nedostajala Gatalici kad je pisao o tom ratu, pisanje je divlje i razuzdano u meri koju nemaju pravi pisci oivičeni različitim pravilima i razrađenim zanatskim šemama, pisanje je sjajno. A čitanje tekstova o ovoj knjizi nije vredno ni sekunda vremena, jer tekst koji će je opisati kako valja, nećete naći, pogotovo ne ovde, ali ni u klasičnom obrazloženju žirija koji je doneo jednu od najhrabrijih odluka kad ju je pre neki dan ovenčao velikom nagradom.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21/01/2018 инч Knjige koje preporučujem

 

Zen i umetnost održavanja motocikla

untitledStotinu dvadeset i tri izdavača su odbila ovaj rukopis pre no što je uspeo da ugleda svetlost dana. Postoje ljudi koji je obožavaju do iznemoglosti. Orhanu Pamuku je promenila život. Neki su napisali da su je bacali iz protesta u smeće, bukvalno. Najčitanija je ikad napisana filozofska knjiga. Pobogu, kakva šizofrenija, činilo se nakon pažljivo nakupljenih informacija koje su prethodile čitanju. Nije manjkalo šizofrene podvojenosti ni tokom višednevnog čitanja, ooo naprotiv.

Prvih stotinu strana ostavilo je čudan i nedovršen utisak koji je bio daleko od impresioniranosti, ali blizu nemiru i čuđenju u šta će do kraja da se pretvori. Držale su me budnim i zainteresovanim, usisavajući misli na najmanjoj, eko brzini. Prvih stotinu strana naučile su me i da naučim više da verujem naslovima. Jer, unutra je zaista hronološki razbijena i bolesnom pedantnošću ispričana umetnost održavanja motocikala. I njihovo putovanje istima kroz nepregledne američke prerije. Vrućina beše, nepodnošljiva. I paralelno sa putopisnom radnjom ambiciozno postavljena filozofska osnova romana koja se odvija u monologu naratora. Prvih stotinu strana umeju da pulsiraju ali samo u retkim slučajevima na tako čudan način mirišu na svakakvo ludilo u nastavku.

A u nastavku me usisalo na maksimalnoj bzrini, bez silence opcije. Bučno i jako, prejako. Nastavak je otvorio tonu misli i zatvorio tek nekoliko njih.

Mini istorija filozofije ispričana kroz roman, pa to je nemoguće ali istinito. Spuštena na nivo razumljiv i bez prethodnog predznanja, ali i dalje dovoljno visoko za kvalitetne glavobolje, prekide u čitanju, i zurenje u zid. Mini istorija filozofije ispričana kroz unutrašnja prelamanja glavnog junaka koji se bori sa svojom podsvešću, ili svojim alter egom, ili svojim duhom, ili svojim drugim ja, kako god. Mini istorija filozofije postavljena kroz krucijalno pitanje o jednom ili o mnoštvu, o klasičnom ili romantičnom poimanju života. Mini istorija filozofije bolje napisana i jednostavnije objašnjena od većine stručnih knjiga sa takvom ambicijom. Mini istorija filozofije koja je podsetila na profesora kojeg sam slušao i koji je umeo isto to, sa kredom i zelenom tablom. Što ne znači da sam većinu razumeo, naprotiv.

Ujedno i putopis ispričan nenametljivo ali dinamično, progresivno i poluavanturistički. Nepregledna američka zemlja i načini da je prelazite na motociklu, sa sinom, kao u ovom slučaju. Putopis u kojem dan započnete na sumanutoj pustinjskoj vrućinčini a završite pod snegom, negde na vrhu iznad nje. Punokrvni putopis posle kojeg poželite i sami da putujete, odmah.

Otac-sin odnos, nenametljiv, čudan, bolno iskren, težak, obilno težak i samo naizgled usputan. Otac-sin odnos bez romantične pozadine, izuzev u poslednjoj sceni koja je zamirisala na holivud i koja je lepo objašnjena u autorovom pogovoru kojeg ovo Okeanovo izdanje sadrži. Pogovor koji je bio tako potreban ne samo kao razjašnjenje mnogih nedoumica nego i kao najkvalitetniji opis dela koji ćete moći dobiti.

I rukopis dostojan inženjerskih priručnika, bez svake sumnje. Rukopis koji možete držati u radionici ako i kad odlučite naučiti kako stvarno funkcioniše mehanizam motora vašeg vozila, najozbiljnije.

Reče autor, ima knjiga koje nisu umetnička dela ali su kulturološki fenomeni i kao takvi su ušli u besmrtne. Ne bih imao šta dodati.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 09/12/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Čovek po imenu Uve

untitledNakon što su ispunjene zamišljene godišnje kvote i izgustirani alternativni hirovi, nakon hedonističkog i uvek sjajnog češanja o mamutske klasike, napokon sam poželeo da u pauzi svega upoznam i to čuveno džangrizalo koje neumorno dugo, surovo i nestvarno dominantno vlada svetskim i domaćim prodajnim top listama. I nakon što su prošli plaćeni i manje plaćeni hvalospevi, prvi drugi i treći tiraži, a ona i dalje stajala na prodajnom vrhu, nešto je morala da ima, mislio sam, pre čitanja kojim zapravo planiram da završim čitavu čitalačku sezonu. I imala je.

Već na polovini čitanja iz aviona je sve bilo jasno- pitko, duhovito, direktno, jednostavno, vrckavo, emotivno sa daškom konstantne mada podnošljive patetike, toplo, sa izuzetno dominantnim i snažnim autentičnim glavnim junakom koji je u otporu svemu, i sa malim brojem okolnih životnih likova koji služe kao dekor pozornici koju praktično okupira glavni protagonist. Uve ima principe. Uve ima stav. Uve ne menja, ni jedno ni drugo. Uve jednostavno gleda na život. Uve se ne smeje kad ne mora. A gotovo nikad ne mora. Uve je za današnji svet konzervativan. Uve ne voli inovacije. Uve razmišlja inženjerski. Uve je pošten, tih i svoj. Uve ne da da ga lažu. Uve ne veruje medijima. Uve se ne ulizuje ljudima. Uve ih zaobilazi. Uve je samo jednom voleo u životu. Svoju ženu. Nakon njene smrti, nastavio je da bude sve ono što je bio i pre toga. Samo bez ikakve želje za životom. Uve se tokom čitavog toka romana bezuspešno i komično samoubija. Uve je potpuno strava lik.

A opet, nije to bio prvi roman sa karikiranim simpatičnim gunđalom kojeg je nemoguće ne zavoleti, niti je prvi skandinavski autor sposoban da sa stilom pljune današnjem potrošačkom svetu u lice, a nije ni najbolji sa kojim sam se sretao. Mada je i dalje strava lik. Tako su izgledale beleške na polovini čitanja.

A onda, u drugom delu u kojem takođe nije manjkalo ritma, niti keza na licu za vreme letenja preko strana, niti šmeka i trenutaka za pamćenje, počeli su prvo stidljivo a zatim sve intenzivnije da se pojavljuju tonovi i boje koje su divnu ideju obojili u romantičnu novogodišnju sapunicu. Priča se utopila u sigurnu zonu u kojoj je lako poentirati ali više nema invencije, niotkud se iz komšijskih kuća pojavila galerija klišeiziranih likova koji su tu samo da prodaju knjigu, gejevi, romantične ucveljene siledžije, istraživačke novinarke, zaljubljeni tinejdžeri i narastajuća patetika koja neće dozvoliti romanu niti njegovom genijalnom junaku dostojan kraj, no da pobegne iz istog. Ali ni to neće biti dovoljno pošto će se u milijardu puta viđenom filmu u njegov dom useliti po svemu sličan naslednik. Jooj. Pobogu, zašto. Uve je zaslužio više.

Principijelan, autentičan i prgav usamljenik je sigurno zaslužio više. Ali mi čitaoci možda i nismo. Jer, Uve je sve ono što današnji svet nije. Uve je sve ono čega više nema, ili ga ima samo u tragovima. Uve je nepodnošljivo podsećanje na sve ono što ne valja. A mi smo ga redom pazarili, čitali, smejali se njegovim avanturama iz udobnih fotelja a onda ujutru nastavili da živimo tačno onako kako je Uve mrzeo. Jebote, kakvi smo licemeri.

Čitaji skandinavske autore i u sledećoj godini. I to one prvoklasne, koji pljuju bez izvinjenja i čiji krajevi nikada nisu za romantična plakanja.

Prijatno i hvala na čitanju. Strava ste.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/11/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Negativci u književnosti, deo prvi- Karamazov

untitledIdiota sam čitao celo jedno sparno i dugo leto. Nakon čitanja, ostao sam mesecima zblanut i zabezeknut osećajem koji je vrištao iznutra a nije imao definisano ime. Vremenom se vrisak uobličio u reči koje su govorile kako nisam mogao da podnesem toliko dubinsko zahvatanje u pisanju, toliku jačinu, toliko razaranje suštine ljudske duše. Samo je jedan pisac mogao tako da piše, to je bilo jasno. Ne najlepše, niti najbolje, niti najraskošnije, niti išta što počinje prefiksom naj sa izuzetkom reči najbolje u dubinu suštine. Posle Idiota je ostala pustinja vremena pre no sam se dohvatio ikakve druge knjige.

Karamazove pak, čitam godinama, svim godišnjim dobima, nosim ih sa sobom u čitaču, i grickam kad ne znam šta ću sa sobom, u malim doziranim količinama koje ne dozvoljavaju pojavu onih unutrašnjih nepodnošljivih vriskova suštine. Ali Karamazovi su svakako drugačiji, bogatiji važnim simboličkim likovima, pozorišniji, teatralniji, lepši i teži od Idiota. A u sredini tog drugačijeg savršenstva, zavoleo sam, više no ikada jednog naizgled potpunog i pravog negativnog junaka, oca Karamazova. Razvratnika, kockara, oholu hulju koja ne bira reči i ne oblikuje postupke besramnosti. Ima nešto tako neopisivo životno, iskreno, postojano i predano ljudski što ga čini fantastičnim likom. I, čini mi se, kako sva važnost te knjige u svetskoj književnosti stoji na osnovama tog i takvog lika.

Fjodor Pavlovič je, više nego li ijedan pre, i uspešnije nego li ijedan posle njega negativac u umetnosti, otkrio mračne demone svačije ili gotovo svačije ljudske duše, i bez trunke stida ih zaplesao u svojoj pojavi, raskošno, raskalašno, bezobzirno i nametljivo. Fjodor Pavlovič laže i uživa u svojim lažima, spletkari i uživa u rezultatima svog spletkarenja, nepodnošljivo vulkanski pojačava hedonističke porive, smeje se svemu suprotnom, i duboko u sebi i duboko za sebe kao svaki istinski mračni karakter ćuti svoje patnje, svoje duhovno siromaštvo i oblikuje ga u patološkoj i nedefinisanoj ambivalentnoj roditeljskoj ljubavi. Fjodor Pavlovič je tako narastao u prvom delu romana, tako je čudno i naizgled ogavno dominirao u njemu, da je autor morao da ga ubije da bi delo preživelo. Fjodor Pavlovič možda beše mračna strana boga, isto koliko i svakog čoveka, i beše potpuno mračno veličanstven.

Nakon njega, pisaće se knjige i snimati filmovi sa bogato oslikanim i zabavnim negativcima koji će potajno biti voljeni kod publike, zvaće ih drajfusima, džokerima, oživljavaće ih genijalni glumci na daskama i ekranima u beskonačnost, a opet, svi će do jednog biti samo detalj, samo mrvica, samo milimetar stene najvećeg i najboljeg od svih negativaca, Fjodora Pavloviča Karamazova.

 
1 коментар

Објављено од стране на 05/11/2017 инч Ponekad samo pisem

 

Kuća od soli

untitledHladnokrvan, racionalan, postepen i nezamoran uvod u roman. Jednostavno crtanje glavnog junaka, bez piščevih projekcija i identifikacija kojih mi je svakako preko glave. Veoma školsko, pravilno, tek na momente kitnjasto i lepo pisanje. Mirisalo je na gospodska, romantičarska vremena s početka prošlog veka oslobođena nepotrebnih trivijalnosti.

Tokom centralnog dela, priča je potopljena u melanholiju i samoću, u monologe i istoriju, u maniristički ritam koji prija ali više ne oduševljava, i samo je kvalitet pisca vadi da ne ode u nepovratne dubine već viđenog.

I na kraju, prebacujući svog junaka i pozornicu priče u Tunis, pred zoru drugog velikog rata, roman je dobio raznovrsnu i dinamičnu završnicu a glavni protagonist, taj lepo opisani bokeljanin, beogradjanin, italijan, ljubitelj umetnosti i knezov lični saradnik u trgovini umetninama, dobio je sebe dostojan kraj.

Sveprisutan ali jedva dohvatljiv miris trilera tokom čitanja koji ne opterećuje i ne vulgarizuje priču, prelepo portretisanje vrhunskih slikarskih dela koji su podjednako važni kao i protagonisti priče, osvrt na kraljevinu koja je nekad imala obrise više no ozbiljne države koja ceni umetnost na pravi način, tek dotaknuto porodično stablo glavnog junaka koje je imalo potencijal da se razmaše u debljoj i važnijoj knjizi, kvalitetna i pažljiva razmatranja kapitalnih društveno političkih kretanja u prehitlerovskoj epohi i tokom nje.

Nista epohalno u citanju ali dovoljno dobro, lepo i više nego dovoljno za knjigu koju sam zatekao na megamarketskoj rasprodaji pored sijalica, jogurta i igračaka.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28/10/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Laslo Vegel- Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile

untitledVolim da čantram, laprdam, maštam, izmišljam i pišem o tome kako predivni, nadrndani, nabeđeni, lenji grad bez aerodroma i dalje čeka i traži svoje veličine dostojnog pisca koji će ga rečima ovekovečiti. Žmurim na genijalnost obojice Tišmi, promovišem svog drugara u tog potencijalnog velikana, i godinama mi beži i izmiče baš onaj kojeg svo vreme tražim. Onaj u ritmu čijih rečenica drhti krvotog Novog Sada. A onda se prošle godine sretnem sa romanom Neoplanta, koji je baš to, monolog grada koji je bio, jeste i biće iznad i mimo ljudi, izvan i mimo država i uređenja. Vazda melanholičan u svojoj samodovoljnosti, vazda pomalo tužan za svojim bečkim korenima i vazda beskrajno usamljen grad na pogrešnoj i prevelikoj reci. Shvatim da grad ima sebe dostojan roman, a nakon ovog čitanja i da ima sebe dostojnog pisca koji ćuti i čuči sa strane.

Dublje nego u navedenoj Neoplanti, šire, tmurnije, opširnije, mada jednako melanholično Vegel i ovde radi istu stvar. Neumorno i nemilice istražuje tunele vojvođanske i novosadske prošlosti i propasti u prošlom veku u kojem je grad završio jedno mamutsko poglavlje svog postojanja. Tuguje zajedno sa njima, autentično i iskreno. I ovoga puta sa sličnim glavnim protagonistom, čovekom kojeg je gazilo vreme, i to više puta, kojeg su gazili osvajači, više puta, koji je menjao uverenja, više puta, koji se povijao kako je trebalo i moralo, više puta, koji je po običaju najebao zbog toga, više puta, koji je bio izdajnik i kolaboriacionista, više puta, od prvog preko drugog velikog rata, sa mirnim mada jednako olujnim periodima pre i posle toga. Zapravo je svo vreme tražio svoj život, samog sebe, sopstvene senke, i maštao o ljubavima koje su uvek odlazile i nikada se nisu vraćale. Lepotice i zavodnice koje menjaju tokove ratova, kurve i beštije, dame, usamljenice, šta god behu, nikad se nisu vraćale. A Jovan Šlemil, Mađar, Nemac, Srbin, Jugosloven, kako je već trebalo, ne uspeva da mrdne iz Neoplante ni pedalj, ni milimetar, zarobljen duhovima grada. Na kraju će pozornicu predati unuku koji će i u sadašnjem, modernom i naizgled lepšem a zapravo istom samo vrednosno dodatno upropašćenom vremenu, prolaziti iste muke, završiti sluđen u istim invalidskim kolicama, nesposoban da u svojoj jednostavnosti i dobroti shvati komplikovanost realnosti koja nemilice kotrlja i melje sve pred sobom.

Prekopavati istoriju kroz sećanja i književna portretisanja, kroz tragične sudbine običnih porodičnih stabala, neuporedivo je dinamičnije i lepše od dokumentaraca i istorijskih udžbenika, samo ako je pisac pravi. A Vegel jeste, staloženi, racionalni beležnik vremena i prostora, autentični svedok događaja koji se nisu morali zbiti kao u romanima, ali su sigurno negde i nekom morali biti baš takvi, baš na ovom tlu.

Vegela sam inače pronašao u lokalnoj bibilioteci, na polici pod imenom „pisci nacionalnih manjina“, beše čovek jedini na njoj. Zurio sam u taj prizor dugo, prošle godine, uopšte nesposoban da shvatim logiku koja pisce slaže po državama i nacijama kao u njoj,, a naročito sablaznut tako nepotrebno i besmisleno dodatim delom o manjinama. Sada, sa dovoljne distance, nakon dobrog upoznavanja sa autorom, nešto se mislim, i pored potpuno glupe metodologije uređenja bibliotečkog enterijera, nije ni mogao da ide igde drugde. Iako bi podjednako zasluženo sedeo i na mađarskoj i na srpskoj polici, Vegel je jedan punokrvni vojvođanski i novosadski pisac, jer samo takav može opisati ove nabeđene, nadrndane i samodovoljne predele i prizore. Čitajte ga da biste razumeli vreme i tlo koje gotovo da više ne postoji, nažalost.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 08/10/2017 инч Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

Pas

IMG_20170930_094422970Usred jučerašnje konferencije koja je na mali prostor smestila veliku količinu ljudi koji misle i pišu, koji pišu o mislima ili misle o pisanju, gomilu više ili manje dobrih pisaca, izdavača, reditelja, novinara i ostalog kulturnog krema, u trenutku sam pomislio kako nisam na pravom mestu, ili kako nešto nedostaje, ili kako nečeg ima previše, onaj osećaj kad na trenutak moraš da izađeš da bi udahnuo kako treba. Samo što sam umesto da udahnem, ušao u susednu omiljenu knjižaru i pazario Psa. Otišao kući i u toku večeri ga pročitao. To je zapravo bio pun udah. Promena. Osveženje. Sloboda. I tad sam shvatio, Tokin je paralelni univerzum književnosti. Onaj koji čisti, oslobađa i dozvoljava. Sve. Da psu prepusti da vodi naraciju čitavog romana, pričajući storiju svog dinamičnog psećeg života paralelno sa osvrtom na porodicu čiji je ljubimac i neizostavan član. I da ja umesto o izveštaja o konferenciji pišem o tom psu.

Tokin je, može biti, ovu knjigu napisao tokom dvonedeljnog boravka na jednom vojvođanskom salašu kao i tokom jedne posete Sarajevu u vreme sezone magli a između redovnih epizoda života nakon preseljenja na Dorćol, u kojima je svako jutro pazario na Bajloni pijaci, pio kafu u nekom kafiću iza pumpe u Francuskoj, kuvao za celu porodicu, pio po kafanama, obožavao svoju fantastično kul i racionalnu ženu ,voleo svog psa a pre no što se zaposlio kao kuvar i dobio drugu ćerku, koja nije promenila mnogo u tom ritmu života i pisanja. A možda i nije, jer ko će verovati psu koji pripoveda.

A psa je našao mnogo pre toga u depresivnoj epizodi sedenja na travi u nekom parku kada mu se ovaj pridružio i odbio da ode isto koliko i da bude mažen. Pas je inače poreklom iz Italije, sa nekog đenovskog ili bolonjskog smetlišta, gde je pre dolaska u Beograd proživeo traumatično i burno detinjstvo. A možda i nije, jer ko će verovati psu koji pripoveda.

Možda glavni ljudski junak priče nije Tokin niti njegov alter ego već potpuno izmišljeni frajer iz centra, a pas je bio lakši način da se u reč pretvore unutrašnji demoni, borbeni nagoni i seksualne fantazije, zar je važno. Priča je ritmična i savršena, iščašena i pomerena iz ležišta u kom se žive zemaljski ljudski dani. Priča je puna ljubavi. Nepatetične, prave muške ljubavi prema ženi, pre svega. Pas pripoveda i Tokin mu diktira, u kratkim poglavljima oivičenim perfektnim minimalističkim crtežima, morate im verovati. Ludački su dobri. Oslobađaju emocije na čist i pošten način. U lice.

I tako. Na kraju udaha, shvatio sam da bi njegove knjige trebalo pomeriti sa police domaćih autora na deo gde su knjige koje se bave muzikom. Nisam siguran da znam zašto sam to uradio. Nema kod Tokina mnogo muzike, izuzev tokom vožnje autom. A opet, razumete, o muzici se, kao i o njegovim knjigama, možda i ne piše. Tokin je paralelni univerzum književnosti.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30/09/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Priručnik za inkvizitore

untitledSezonska sranja dolaze i prolaze, smeše se iz izloga i sa čeonih prodajnih gondola, a u pozadini u tišini ostanu monumentalna i kapitalna dela vredna najlepših komplimenata, kolektivnih diskusija i dubokih ličnih promišljanja. Sezonska sranja dolaze i prolaze, naštampani preko svake logike na kraju završe na besmislenim rasprodajama i na akcijama sličnim prehrambenim artiklima kojima uskoro ističe rok, a u pozadini kao dobra vina bez roka, ostaju i čekaju svoje vreme monumentalna i kapitalna remek dela vredna najlepših komplimenata i dostojna velikih nagrada. Takva je priča sa ovom knjigom, neće vam probosti oči nigde, ali će vas izbosti iznutra, gotovo sigurno, kad je se dočepate.

Propadanje Salazarove diktature u Portugalu, vertikalno i horizontalno predstavljeno kroz prizmu propadanja jednog njegovog ministra. Porodična storija kao metafora raspada jednog sistema. Olinjali ministar koji je proveo život bludničeći na svom ranču, kao diktator u svojoj državi, maltretirajući svoje zaposlene kao diktator svoje potčinjene, spletkareći svuda okolo, oholo, bahato, bez imalo stila, bljutavo, blatnjavo, periodično preteško za variti dok se čita. Olinjali ministar koji završava u sanatorijumu pišajući u gaće i valjajući se u sopstvenom blatu dok mu familija čerupa ostatke imovine koju su komunisti raščerečili u revoluciji. To je priča, mada priča ponajmanje čini ovu knjigu mamutski važnom i velikom.

Mnogo ispred priče, i pre priče, i posle priče, ostaje hrabrost i pretencioznost autora da priču ispripoveda jednim tako neobičnim, prekompleksnim stilom da bi se o njemu pisalo, u kome svako poglavlje u dahu izgovaraju drugi likovi, sporedni isto koliko i glavni akteri, asistenti, sobarice, kuvarice, agenti, sinovi i kćeri, bilo ko; u kome ritmira čudna i dinamična lirika, u kome po jedna rečenica drži na okupu razbacane misli svakog od naratora, periodično je ponavljajući da se ne bi rasule u paramparčad. Podeljena na „Izveštaje“ i „Komentare“, pri čemu ove prve iskazuju nosioci radnje a druge svakojaki usputni likovi koji su bili svedoci ličnih i državnih tragedija koje nose priču, svo vreme je utisak da čitate iskaze date na suđenju tokom svedočenja, ili u policiji tokom mučnog i teškog ispitivanja, pravdajući se za sunovrat u kom su ovako ili onako učestvovali. Ovo je jedno od nogih pripovedanja u kojima ne smete da preskačete rečenice i pasuse, ne zato što ćete propustiti važne detalje i izgubiti se u daljoj priči, ne, priča je svakako jednostavna samo razbacana, već zato što je svaka rečenica tako bogata rečima, tako bogata opisima, tako bogata smislom, tako moćna i tako unikatna. Kakva ambicioznost, kakva megalomanska hrabrost da se ovako piše.

A ukoliko postoje ikakve dileme kako prepoznati dobro preveden roman, ma šta dobro- kako prepoznati savršeno preveden roman, ovo bi valjalo čitati na studijama jezika, davati na analizu svakom ko poželi da se bavi tim pozivom i frenetično i dugotrajno aplaudirati prevoditeljki koja je omogućila domaćoj publici da uživa u punokrvnosti kvaliteta ovog pripovedanja. Knjiga kojoj ću se vraćati više puta u novim, mnogo sporijim i detaljnijim čitanjima od ovog na koje vas tera pozajmljen primerak iz biblioteke, knjiga koja staje na vrh spiska ovogodišnjih pročitanih izdanja od kojih je zastao dah.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/09/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

39 pesama

download

Hidden track- Kao Adam u rano jutro, Vrooom

Imao sam godinu manje od punoletstva, u vreme kada se panično želela preći ta granica, više no ove prave, debele i neprobojne koje su nas držale zatvorenim, samim i izolovanim od svega novog i svežeg. To je jedini razlog zašto je Exit kao festival kasnije uspeo, pogodio je svojim imenom u centar, u srž centra, u srce srži centra. Hteli smo napolje, izvan sebe ponajviše, zapravo. Tih se vrućih dana dvehiljadite šuškalo o nekom Torpedo projektu, o muzici iz predstave, o nečem pomalo sumanutom i uglavnom i dalje nam nepoznatom, barem na novosadskim ulicama i u gradskim muzičkim prodavnicama gde su nas belo gledali na pomen tih reči. Tih sam dana, sećam se gde, kada i kako, ipak čuo Ludviga, koji će promeniti mnogo toga, koji će mi zalepiti onlajn nadimak aktivan decenijama, koji će probuditi uspavano ludilo mladosti i dozvoliti mu da izađe iz zagušljivog kupea. Dobili smo muziku kakvu nikada nismo čuli. Društvo se brzo ohladilo od pesme, pomalo bežeći od sumnjive nerazumljivosti. Do kraja leta, vozio sam se vozom u oba pravca, sam, do prestonice, da bih iskopao Ventilaciju. Beše to jedan od najlepših dana.

Spremao sam se za najvažniji rođendan, leto iza toga, kada smo napokon mislili da smo izašli iz svega, iz mraka. Na Tvrđavi. Čekao sam da ih čujem. Nisam poznavao nikog ko je uopšte znao za njih. Nikog. Beše i predstava čini mi se, te godine, jedine godine kad je Exit pokušao da napravi pozorište usred festivala. Fantastičan i divljenja vredan pokušaj, smotano izveden i brzo zaboravljen. Stavili su ih na zatvaranje programa rok stejdža, i bilo nas je malo, ali smo urlali kao nenormalni, i za vreme Ludviga pravili atmosferu kao da sviraju planetarni hit uz koji se poludi. Što ne znači da nismo ludeli, stvarno, na huk tih taktova.

Godinama iza toga, pevušio sam ventilacione songove periodično, vraćajući se uvek uvodu ove stvari, zaraznom, slatkom, čudnom i melodičnom uvodu koji su naučili i svi oko mene, i dalje ne shvatajući šta vidim u njemu, niti u njima. Pa opet, i sada da usred sedenja na kafi krenem sa tinuni rampam pari rampam piri, svi bi znali.

Zaboravljeni artistički detalji u muzici. Bas koji priča svoju priču svo vreme. Bas koji kotrlja ali ne umara i ne patetiše. Tekstovi Bukovskog koji dobijaju novu notu smisla uz muziku. Čudno koketiranje sa etno zvukom. Kontrabas gde ga ne očekuješ. Blondie u prelepoj obradi koja ih je dugo držala na top listi dodatnog ubrzanja. Svežina. Ludilo. Sloboda. Netraženje smisla. Hipsteraj pre nego što su ga zvanično izmislili. Muzika kakvu do tada nismo čuli. Eto tako. To je bio i ostao za mene Vrooom.

O knjizi svakako sve znate. Tekstovi su dugo na mreži. Osvežavali su je godinama i činili od nje podnošljivije mesto za trošenje vremena. I autora znate, barem ja imam takav utisak, mada ga nikada nisam video. Periodično bismo otkucali jedan drugom po koju reč. Da, znam ga. U ovoj veličanstvenoj storiji o pesmama koje su mu važne, razotkrio se svakako, do gole kože. Ne možete pisati o muzici koju volite bez najdublje intimnosti u rečima, nema šanse. Ne možete pisati o muzici uopšte, nekad sam mislio. Ova je knjiga svakako poslednji i najvažniji detaj koji mi je zauvek promenio taj detinji stav. Mogao bih detaljisati o Beogradu kojeg tvrde da nema a kojeg je oživeo u ovim pričama, o onom pravom velikom gradu koji baca svetla daleko. Mogao bih se diviti jednostavnosti i toplini pisanja. Mogao bih i gunđati na mnoge pesme koje ne volim a tu su i žaliti što na spisak nisu ušle mnoge od onih, na poslednjoj strani redom nabrojanih hitova i misliti da bi to bila još opakija knjiga. Mogao bih, ali neću. Nezaobilazan deo kućnih kolekcija je ovo, ako mene pitate i ako držite do sebe.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/08/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Steg

steg_v

Trebao mi je intermeco od brzih i popularnih spisa, od naslova koje manje ili više znamo i o njima u sebi ili naglas prebiramo posle čitanja. Trebao mi je izlet u nepoznato. Trebao mi je predah od nesnosne vrućine. Tako su ovaj, potpuno nepoznat mi autor i naslov stigli u sobu, prve večeri u kojoj je posle dugo dana na prozor ulazila svežina, autentična, prava i ledena, uz munje i gromove koji su urlali čitave noći. Završih je večeras, prve večeri nakon nekoliko dana u kojoj više nema ni traga osveženja. Pamtiću je kao knjigu pročitanu u danima u kojima se disalo u julu.

Pravi vo1jnički roman. Oficiriski. Ratni. Književno klasični. Strogo stilizovani. Dinamičan, aristokratski nastrojen, pomalo razmažen, impulsivan i premlad glavni junak u centru priče, dobrovoljac u austrougarskoj armiji, u poslednjim danima velike monarhije, u poslednjim nedeljama prvog velikog rata, u Beogradu, u povlačenju, u porazu jedne vojske, jednog sistema i jednog carstva. Junak koji se zaljubljuje u plemkinju zbog koje biva prekomandovan, zbog koje noćima satima jaše da bi je video tek na tren, koju na kraju osvoji, kad sve drugo izgubi. Sa kojom dočeka kraj rata, sa kojom ostaje i u poslednjom kadru, kada više ničeg drugog nema, a naročito onog do čega mu beše najviše stalo, monarhije.

Roman prepun jednostavnih i nemilosrdnih metafora na čijem pijedestalu stoji ona koja govori o tome da je ova knjiga zapravo opelo jednoj državi, uveliko mrtvoj čak i u vremenu dok je još naizgled disala, dok traje sama radnja među koricama. Sva su joj poglavlja takva. Novembarska, blatnjava, zlosutno predskazujuća, mračna. Međusobni interni oružani sukobi unutar same jedinice u kojoj službuje glavni junak, dezerterstvo vojnika iz redova manjinskih naroda, sukobi sa engleskom vojskom unutar Beograda, teško izbavljenje iz samog grada kroz podzemne i mračne tunele i lagume, memljive kanalizacijske cevi, povlačenje u pretrpanim vozovima, tumaranje noćima, sve su to prikazi poslednjih trzaja jednog uveliko ohlađenog leša, jednog mrtvog carstva. I iznad svega, naslovna reč, Steg, kao najviši mada i najpatetičniji od svih prisutnih simbola, carska zastava koju oficir ponosno sačuva do samog kraja i na kraju spali u carskoj palati. Kraj.

Tromo i pomalo dosadno pisanje ima svoj red, diše svoj ritam, pravo je vojničko i dolikuje temi. Dolazi iz pera (a saznaću to u odlično pripremljenog pogovoru priređivača i prevodioca) nagrađivanog i nekada priznatog nemačkog autora iz prve polovine prošlog veka, očigledno veoma kontroverznog, desničarski nastrojenog i zaguljenog čoveka kojeg je, moguće iz svih od navedenih razloga, ovaj književni prostor do sada preskakao. Mlada novosadska izdavačka kuća ispravila je taj previd i ponudila na uvid skriveni i zaboravljeni biser davnih dana, dodatno i fantastično dizajneski upakovan.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30/07/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Koncert

downloadKupovao sam ovog leta i ovog meseca, knjige, više nego li ijednog drugog meseca i leta poslednjih godina. U malim i nezavisnim knjižarama zavučenim duboko i debelo u srca gradova, olakašavajući kupovinom nekima od njih preseljenje, ili koristeći rasprodajna ostrva manje popularnih i više kvalitetnih izdanja i izdavača. Tako je i Koncert uleteo u asortiman kućne kolekcije. To mu je u suštini bila retka prilika, jer nisam imao veliku želju da se upoznajem sa opusom autora, iako ga znam i pratim u svakom segmentu osim u tom osnovnom, književno spisateljskom. Sedeo sam prošle jeseni na otvaranju jednog festivala i sa drugarom slušao uvodni panel na kom je govorio i on. I šalili smo se, slušamo ga često, imamo utisak stalno, u emisijama, diskusijama, na događajima svih vrsta, pratimo kolumne koje potpisuje, u suštini sve znamo ali shvatimo da ga ne čitamo. Tog ultimativno simpatičnog, sveprisutnog, poznatog i priznatog regionalnog autora, ne čitamo. Ja sam znao zašto. I ovo čitalačko upoznavanje nije promenilo mnogo u tom stavu. Ali je vredelo izdvojenog vremena. Jedno sparno popodne utrošeno na dovoljno kvalitetan način.

Koncert je prvi Bazduljev roman, koji je napisao sa svega 24 godine, i koji ga je izbacio na pozornicu osiromašene regionalne književne scene. Ovo je drugo izdanje objavljeno gotovo deceniju i po nakon te premijere a dve decenije nakon događaja o kojem se piše, i obogaćeno sa nekoliko autorovih bonus tekstova kao i ličnim osvrtom na sam roman, koji su jednoj zanimljivoj i kreativnoj priči dali dodatnu vrednost. A zapravo, priča je o koncertu grupe U2 održanom u Sarajevu, na Koševu, brzo po svršetku krvavog rata čije rane i dalje ne srastaju i ne prolaze. Niz paralelnih i kratkih poglavlja o različitim studentima, srednjoškolcima, protuvama, gostima iz susednih država koji se u blic epizodama upoznaju sa čitaocem i polako pripremaju i slivaju ka stadionu i koncertu koji je trebao da bude početak jednog novog života, kako njihovog tako i života grada. Drugi niz paralelnih i kratkih poglavlja o tome kako i na koji način svaki od ničim povezanih i po stadionu razbacanih junaka doživljava samu svirku, svaki stih, svaku pesmu, u neverovatno detaljnom i dinamičnom opisu samog događaja. I na kraju, niz kratkih i paralelnih pogljavlja o izlasku sa stadiona nakon gašenja reflektora, i povratku svakog od učesnika u i dalje nepromenjenu realnost i živote koji nastavljaju da teku sarajevskom toplom noći i nakon događaja koji je trebao da promeni sve, a kako sam autor u pogovoru sa distance konstatuje, nije promenio ništa i ostao je samo incident i unikatno prijatni ožiljak među gomilom krvavih u razrušenom gradu.

Dopali su mi se junaci priče, ili možda baš činjenica da roman nema junake, već gomilu nakratko predstavljenih i brzo odjavljenih relativno običnih likova, lakih za identifikaciju sa sopstvenom mladošću, lakih za provlačenje kroz njih sopstvenih autorskih stavova, jednostavnih i neupadljivih, a opet dovoljno pogodnih da budu ogledala vremena, istorije, činjenica, posledica rata, da budu pravi anonimni heroji priče u čijem središtu je jedan koncert.

Čitao sam, i uvek uživao u dobro napisanim prikazima, utiscima i izveštajima sa dobrih ili manje dobrih svirki, festivala i svakojakih drugih muzičkih događaja. Neretko sam ih i sam pisao, kršeći uredno i redovno sopstveni stav o tome da se o muzici ne piše. A opet, ovo je prvi put da sam video da je neko napisao knjigu o koncertu, ne tekst ili kolumnu, ne priču ili zbirku, ne časopis ili feljton, no pravi roman. Ostaće mi to kao glavni utisak o romanu koji je protekao kroz mene kao osveženje jednog sparnog julskog popodneva. Više od toga nije mogao jer sam čitao knjigu o svirci grupe koju nikada nisam ni voleo, ni razumeo, ni cenio. Naprotiv. Da jesam, bio bi ovo tekst ekstatičnog oduševljenja.

 
1 коментар

Објављено од стране на 23/07/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Svi su u pravu

thToni Pagoda mu je ime. Naratoru i junaku ove mamutski eruptivne priče. Toni Pagoda. Tako mu stoji. Šlager pevač, šmeker i zavodnik, nadrkan i svoj. Zajeban i beskompromisan. Zaljubljen u život. Tako nekontrolisano zaljubljen u život. Oslobođen od svakog proseka. Orijentisan na preterivanje. U svemu. Uvek. Intuitivan. Impulsivan. Autentičan. U četrdesetim mu sve dosadi i ode u Brazil gde u vlažnoj i memljivoj prašumi provede decenije sam sa sobom. Onda ga filmski fantastično prepleteni i dočarani kadrovi i susreti sa mafijom vrate u Italiju, zemlju u kojoj je pre odlaska ostavio mladost, slavu, sva iskustva i sve uspomene, zemlju koja je bujala od života u oporavku nakon drugog velikog rata. Tamo održi povratnički koncert i sretne prijatelje koji mu uz more prepričaju šta je tokom dve decenije izgnanstva iz savremenog života propustio. Ti delovi su za Nobela i bolje od ikakvog knjiškog prikaza pokazuju kakvu biste knjigu mogli preskočiti:

“Mobilne telefone, gomilu govnarske muzike, plazma televizore, prvu privatnu TV, kablovsku, zatim analgetike za moje zube koji mi nisu umanjivali bolove jer sam se radio naveliko, a to sprečava dejstvo tableta protiv bolova, more porno časopisa i luksuznih revija u kojima ni kurac ne piše, samo jebeni top modeli na naslovnoj i unutrašnjim stranama, čete dosadnih vegetarijanaca, neoprostivu i postupnu smrt prodavnica gramofonskih ploča, a pre toga i smrt LPja, sijalice koje malo troše, a daju govnjivo svetlo, prvog toreadora koji nije Španac nego Italijan, bivši čuvar u nekoj napuljskoj garaži po imenu Atilio. Koji je zatim pao u komu. Ali ne uopšte zbog bika…IKEU i nameštaj potpuno isti po kućama od Toronta do Mogadiša, promenu korumpirane političke vlasti drugom jednako korumpiranom, ali prostačkijom, svežu tunjevinu sa susamom na svim jedrilicama skorojevića, bogataša, susam među zubima i dakle bum konca za zube, tone Kineza u kvartovima oko železničke stanice….kompjutere rasute na sve strane koji su stvarno dokurčili, sve u svemu propustio si čitav niz stvari, ali posle svega nisam baš siguran da si ih zaista propustio.”

Tako mu odgovori jedan od prijatelja na pitanje šta je propustio tokom samoisključivanja iz sveta i meditiranja od života. Svakako manje od onog što će propustiti svako ko se ne susretne sa ovom knjigom. Bezobrazno i naglaseno zajebanom, prepotentnom, opojnom, drskom. Alergicnom na svu mediokritetštinu ovog sveta. I sa gotovo nepodnošljivom količinom autentičnog života među koricama.

Toni Pagoda mu je ime. Naratoru i junaku ove mamutski eruptivne priče koju je zapravo ispisao reditelj i scenarista čiji su filmovi osvajali i Oskara. Toni Pagoda. Tako mu zvuči ime. Al Paćino bi ga igrao u filmu u mojoj glavi. Samo on. Eto toliko je dobar.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14/07/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Mediteranski brevijar

19059052_1369277099807851_3528860266838741025_nPoema i enciklopedija, istovremeno. 

Poema, u načinu pisanja i duboko utisnutim, prelepo oslikanim ličnim impresijama autora o mediteranskom arhipelagu, o doživljenim susretima sa ljudima, ostrvima, mislima, mirisima, tradicijama i osećanjima srednjeg mora.

Enciklopedija, u nagomilanom, ali suptilno prikazanom i po papiru prosutom autorovom znanju o istoriji, geografiji, geodeziji, kulturi, religiji, gastronomiji, kartografiji, poljoprivredi opisanog regiona, znanju o svemu, ali baš o svemu čega se dotakao i povezao u skladu celinu.

Četvorodelno remek delo ispunjava čitavim tokom čitanja, lepljivo je, mirisno i morsko, lingvistički prebogato, ritmično, maslinasto i opčinjavajuće štivo.

Od početnih taktova prvog dela koji su zapravo uvod velikog Klaudija Margisa, onog istog autora koji je na vrlo sličan mada suvoparniji, srednjeevropskiji i elitističniji način pisao o Dunavu, uvod italijanskog maestra koji bez trunke sujete odaje priznanje kolegi koji ga je nadmašio u načinu obrađivanja slične teme;

preko poetski razigranog prvog dela koji svakom rečju pleše po obalama Mediterana, koji besedi na grebenima, koji povezuje narode, priče i ostrva, koji objašnjava, razume i ne osuđuje nikoga;

preko omiljenog mi drugog dela, najkraćeg, onog o kartografiji predela, o starim i novim, iscrtanim i usmeno prenesim kartama, njihovim očiglednim i skrivenim značenjima, mistici koja uvek miriše iz takvih priča, koja vas natera da usred čitanja otvorite ma kakvu mapu Sredozemlja i divite se onome što je autor uspeo povezujući sve što na kartama vidite i ne vidite;

do završnog čina koji sublimira i sakuplja sva prethodno navedena iskustva, koji kolekcionariše i inspiriše, koji je oda narodima sa ovih prostora, koji je pomirljiva morska bajka.

 

Kakva knjiga, majko mila.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/06/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Snežna kraljica

downloadVišedecenijski problem sa zastojima u čitanju nekog štiva koji neretko dovedu do trajnog napuštanja istog i smeštanja u fasciklu polupročitanih knjiga, o čemu sam jednom i pisao, vremenom me je terao na smišljanje najrazličitijih načina za prevazilaženje od kojih se poslednji zove- uzmi i čitaj smesta neku drugu knjigu, pa se posle tog iskustva vrati na onu koja izaziva problem. I tako je američki autor kojeg sam u naletu ekstatičnog oduševljenja otkrio prošle godine sa genijalnom zbirkom priča sada trebao da posluži kao klin za izbijanje klina. Da li je uspeo, nemam pojma. Divlji labud bio je pokazna vežba iz fenomena kreativnosti, Sati koji su došli nakon toga bili su dovoljni za stavljanje na listu omiljenih savremenih američkih skribomana, tu negde iza Ostera, a ovaj roman prelepog imena bi mogao da posluži kao potpun dokaz da i ne tako dobra knjiga ispisana rukom mnogo dobrog pisca, može da očara.

Pažljivo umemorisane i brižljivo selektirane utiske tokom i nakon čitanja podelio sam u tematske celine sa podnaslovima zapisanim u samo meni znan spisak sledeće sadržine:

Likovi će izbledeti, likovi za brzi zaborav- Odnosi se na apsolutno sve protagoniste ove priče, koji su bezobrazno obični, jednostavni, filmski, i baš tako predstavljeni, jasno ocrtani spolja, jasno pokazani iznutra, rođena braća kao nosioci, buckasti zanimljivi gej prodavac u butiku s jedne i polutalentovani polupropali muzičar s druge strane, kao dva tasa na vagi na kojoj stoji i nekoliko usputnih likova kao i dva jaka ženska karaktera, jedna od njih devojka muzičara smrtno bolesna od raka, i druga sredovečna gazdarica navedenog butika s druge strane, eto tako. Čitali ste o njima tonama puta, verujte.

Prenaglašena liberalna politička patetika– periodično, kao i svi američki umetnici, i Kaningem reži na Buša mlađeg, na republikanski militantizam, na neznanje, stereotipe i haos koji izviru iz takve ideologije, jasno predstavljeni stavovi, ali davno prežvakani, proživljeni i ispljunuti.

Poluuspešna jeftina mistika– Roman koji počinje vrlo čudnim događajem u kojem jedan od braće viđa neobičnu plavičastu svetlost na nebu usred šetnje Njujorkom, koja nakon nekoliko sekundi misteriozno nestaje, postaće lajtmotiv čitave priče, kao simbol, ili pokušaj simbola onolikog broja misli koji vam prođe kroz glavu tokom čitavog čitanja.

Dopalo mi se čitanje zapravo, dopalo mi se onako kako mi se dopadnu romani koje posle zavolim, eto baš tako– U suprotnosti sa svime navedenim, ili zapravo ne, ili zapravo u korelaciji, ili zapravo, ne znam, gde piše da knjiga mora da bude opasno dobra da bi vam se opasno svidela. Eto takva je. Sve sam video i pre, a kupila me. Zimska atmosfera iz naslova veje kao nepregledan sneg na svakoj stranici i divna je protivteža toplotnom haosu koji ovih dana kreće, možda je to. Čitav roman je podeljen u tek nekoliko poglavlja, koji su opet tek nekoliko događaja, nekoliko večeri dana i noći tokom nekoliko godina, trenuci zaleđeni i ispričani onako kako su se desili, možda je to. Pažljivo izgrađen vulkan emocija koji će tinjati nad sudbinom bolesne devojke i koji će proključati tačno kad treba i koliko treba da se uzdahne i izdahne, lagano i smelo, na samom kraju čitanja, možda je to. I ta prokleta plavičasta svetlost kojom se otvara priča je zapravo samo štos, samo genijalni trik koji mogu da osmisle samo taktički fudbalski genijalci, evo vam neka svetlost sa neba pa se zanimajte s njom dok važni strogo ljudski detalji promiču pričom, možda je to, osećaj nekog kockarskog blefa kao osnov za pisanje knjige. Možda sam samo zavoleo Kaningema, biće da je to.

Sad mogu da se vratim čitanju koje me nateralo da uopšte počnem sa ovim. Da li je uspelo, videćemo u sledećem tekstu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20/06/2017 инч Uncategorized

 

Novosadske knjižare

images U gradu kojem nedostaje aerodrom uz čiju pomoć  bi se  u njega moglo spustiti u mirna nedeljna jutra dok svi spavaju, ili iz njega sa stilom pobeći bilo kojim drugim danom dok svi budni ćute svoje misli i sećaju se starih dobrih vremena koja nikada nisu bila tako stara ni tako dobra;  u gradu koji je kao i većina ostalih iznajmio dušu na određeno jeftinoj i šarenoj zabavi; u gradu koji vekovima čeka svog velikog pisca koji će ga napokon opsiati kako valja i dolikuje, ne ostaje ništa drugo nego da se hvali svojim malim i čarobnim knjižarama, manje ili više skrivenim oazama knjiga, ne samo globusa, čestitki za svadbu, ukrasnih činija i poklon časopisa, ne. Zašto onda niko ne piše o njima, pobogu, mislio sam dugo pre nego što ću napisati tekst koji sam hteo da obogaćujem mapama, fotografijama, intervjuima sa vlasnicima i sličnim nepotrebnostima. Zapravo bih samo da ih spomenem, makar neke od njih meni najdraže, i izvučem iz prizemlja,podzemlja, podruma, lepih ali oronulih građevina ili čitalačkih misli, ili tokova svesti.

Solaris 

solarisPre neki dan sam nakon dugo vremena posedeo par minuta u „kadici“ i mislio kako je kriminalno mafijaška banda raznih vlasti tokom godina toliko ruinirala Spens da je i blejanje u njoj obesmišljeno do nepodnošljivosti. Pa opet, imalo je šmeka i strasti tih nekoliko minuta, kako za mene tako valjda i za onih nekoliko zalutalih koji su sedeli okolo u zagušljivom i neventiliranom prostoru nekada čarobnog centra koji je zapravo bio grad u gradu i vrsta prostora kakva više nikada postojati neće, nigde. Ljudi i dalje prolaze hodnicima, više u tranzitu no u potrazi za ičim, ali drže ga živim, a dok god je u njemu živa i knjižara koja je zapravo njegov simbol, živeće. Iznutra sakrivena i okružena praznim lokalima za izdavanje, u delu u koji više niko ne zalazi, spolja i dalje osvetljena pažljivo uređenim izlogom, i bogatija nego ijedna druga stručnom literaturom društvenih nauka. Retro je i kul je.

Bobo

boboLepa je, ultimativno je lepa i autentična, uz sve minuse i zagrade, činjenica da 021 osim pozvinog broja krije i kultno gradsko mesto za kafenisanje i blejanje, sa sve radio frekfencijom koja je malo po malo izrasla u jedinu lokalnu stanicu vrednu slušanja. Sveto trojstvo je bilo moguće zaokružiti samo ovakvom knjižarom, dovoljno atraktivnom i hipsterskom, dovoljno modernom a opet šmekerski sređenom.

Bulevar books

bulevar booksSećam se trenutka kad sam je prvi put ugledao. Izgledalo mi je da se spustila iz svemira. Toliko me začudio prizor knjižare na Bulevaru. Nije bilo potrebno više od tri ulaska da shvatim da je grad dobio svoju najbolju knjižaru, onu koja miriše na njujorške, ili lisabonske, svejedno, ona koja je svetska, ona u kojoj svira džez koji ne smeta dok gledaš naslove, ona koja je složena dovoljno matematički haotično, ona koja će u grad uneti dodatne sadržaje, ona koja će dovesti pisce i vratiti čitaoce na druženja uz usputnu svirku. Imam utisak da je tu oduvek, u tom bankarskom delu glavne saobraćajne ulice gde se uklopila boga pitaj kako. Ona u kojoj sam jedini put čuo prodavca koji bez trenutka sujete u nedostatku literature koju su tražili neki profesori iz regiona ih pošalje u prvonavedenu iz ove priče.  Ona koja o sebi na sajtu napiše tek ovoliko: “Stvoreni smo 2011. i još uvek rastemo. Stvarno. I imamo baš dobru ponudu i… imamo baš veliki problem da pišemo o sebi. Najbolje bi bilo da dođete, pa da se upoznamo. “

Most

mostU vreme nekog studentskog projekta koji sam koordinirao, kao volontersku mesečnu nadoknadu smo darovali kupovinu u Mostu. Sećam se da se nije ni postavljalo pitanje u kojoj ćemo knjižari to realizovati, u vreme kad nisu postojali poklon vaučeri, nismo ih izmislili, otišli i dogovorili se sa ljudima na reč i spisak. Most je u gradu uvek bio sinonim za knjižaru. Takva je.  Jedina u koju se ulazi strmim stepeništem. Prva koja je imala šank usred knjiga. Poslednja koja će se predati, valjda. Uvek avangardna. Uvek svoja. Uvek dovoljno duboko u podzemlju, u svakom smislu. Uvek dovoljno skrivena iako u srcu grada. Ona u kojoj sam započeo sa kupovinom i čitanjem Kiša, jer Kiša je tamo bilo odvajkada. Kao i starih i prastarih naslova. Bio sam nedavno, neki su tu i dalje. Mirišu indijski štapići i svira klasika. Nije se predala, hvala bogu.

Nublu

nubluHm, mesto koje nije za pisanje, a možda i nije za ovaj tekst, iz više razloga. Pionir svega prethodno navedenog, svega zajedno i nešto više od toga. I mnogo više od toga. Nekada. Ona koja je Barika držala na glavnoj gondoli u vreme kad ga nigde u gradu nije bilo. Živa je još ali čeka naslednika na ovom mestu.

 

I tako, dok ne dočekamo velikog pisca, ili barem jednu pistu uz Dunav, grad će braniti knjižare a ne sterilna bestseler prodajna mesta u sve prisutnijim tržnim centrima koja samo liče na njih .

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15/06/2017 инч Uncategorized

 

Oslobodioci i izdajnici

downloadSlabo ili nikako se bavim poezijom, pa se u skladu sa tim slabo ili nikako bavim i pesnicima. Preskočim ih ili zaobiđem u tišini kad god mogu, ne sa dovoljno argumenata ili smisla zašto to činim, no opet, prinicip uglavnom funkcioniše. Vrhunskog proznog pisca mogu čitati u poetskim izletima, dok čistog poetu gotovo nikada osim ako se ne zove Dis, ili Brodski, ili Pavlović, a vrlo retko ili nikada se zove tako. A pesnika u proznim pokušajima, pobogu nikad. Ali nikad. Do sad.

Ostareli gospodin koji živi na relaciji Srbija-Francuska, omađijao me je staloženošću i razboritošću svoga glasa i stava, u telefonskom gostovanju na radiju. Iako je zvučao na trenutke nadmeno, gordo, i sa nemalim prezirom u nastupu, prema današnjoj beletristici na primer, čašćavajući je nimalo prijatnim epitetima, ali svi su imali svoj smisao, nažalost, u svima je zvonilo parče velike istine. Ostareli gospodin zvučao je sjajno zapravo, i naterao me da ga, van svih očekivanja potražim na policama knjižara (potpuno bezuspešno), u podzemlju interneta (uglavnom bezuspešno), u kontaktu sa drugim čitaocima (apsolutno neuspešno), pa i zbog svega toga, motivi za upoznavanjem su rasli dok se nismo susreli sa ovim retko proznim izletom pesnika u duši, koji je za ovaj roman osvojio i najveću domaću nagradu negde tokom devedesetih godina.

Autobiografski mozaik sećanja baca svetlost na delove detinjstva smešteno u vreme neposredno pre, za vreme, i koju godinu posle drugog velikog rata, u nekom zaseoku u srcu Šumadije, u domaćinskoj starosrpskoj i antikomunističkoj porodici. Sećanja u kojima dečak uglavnom ćuti i sluša beskonačne, strasne, nimalo naivne i žučne kućne dijaloge o društveno političkim temama toga doba, u kojima pokušava da poveže smisao vulkanskih sadržaja koji potresaju svakoga pre, za vreme i nakon epohalnih događaja i promena. Kako u kući, tako zvoni i van kuće, u mikrokosmosu sela i okruga koji diše rat, na ulicama koje pričaju svašta, mada uvek tiho i skrovito od velikih pogleda. Autobiografska sećanja dečaka deluju i zvuče autentično, ne mnogo našminkano ili nafilovano naknadnom pameću, zvuče kao da su se baš tako i nikako drugačije odigrala. Ne obiluju dramatičnim događajima, ne vrve od energije, nemaju mnogo protagonista van članova uže porodice i ispisana su kao filozofsko politički traktat na najosetljiviju od svih tema na ovim prostorima, onu o odnosu četništva i komunizma, i prvi su mi susret sa tom temom iz ovako ogoljenog, otvorenog i beskompromisno antikomunističkog stava. Pa opet, ne dišu mržnjom, dozvoljavaju solidan upliv u punu sliku, dozvoljavaju stanovanje punokrvno oslikanih antijunaka bez predrasuda, i zapravo ne deluje da imaju visokih pretenzija na promena ičijeg stava, osim potrebe da se opiše i oslika zemlja i ljudi koji su nakon tog rata satrti i zaboravljeni. Drugi deo romana je, povratak u sadašnjost, nepotrebni monolog autora koji vuče čudne i nepovezive paralele između tog i ovog vremena, i nije mi prijao ni deseti deo one dečakove priče iz srca romana.

Pa opet, kao retko kad, uz sva ideološka neslaganja i nerazumevanja, prijalo mi je ovakvo čitanje, pa nek je i iz pera pesnika. Makar je od onih koji prozu piše sistematski složeno, jednostavno, neposredno, nenametljivo, ne mnogo genijalno, ali ipak dobro i razumljivo. Zaokružena priča, briljantna oštrina iznošenja stavova, luckasto oslikavanje junaka, nekoliko jakih scena punih otvorenih metaforičkih procesa, dovoljno za dobro čitanje.

Opasan je ovo teren, opasne su ovo teme, misli i ideje i šta god se lane o njima, nemale su šanse da vas stigmatizuju na ma čiju stranu, da vas progutaju mamutske ideologije, da vas progutaju mračne, mada razumljive emocije onih koji su sa obe strane preživeli pakao. Ali danas, u vreme sumnjivih i nedorečenih novih i starih čitanja istorije, rehabilitacija i svega ostalog, važnije je no ikad ući u sve čizme i proći sve priče pre no što se preseče traka. I zato, prijao mi je za promenu odlazak u selo koje je izgubilo rat, kralja i državu i koje je svoj gubitak isplakalo sa stilom, makar u ovoj priči i ovoj porodici.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 04/06/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Prilično mrtvi

untitled1Agorina knjižara u širem centru Zrenjanina skromna je, tiha, bez mnogo elegancije i reda natrpana minijaturna katakomba starog kova, bez ikakvih aspiracija za šminkanjem i bez potrebe da se dokazuje. Na jednoj od pravih sezonskih rasprodaja starih naslova koji se ili nisu proslavili prodajom, ili su ostali sa sajamskih izlaganja ili su delovi prastarih zaostalih lagera, i koju su omogućili i na mnogim drugim prodajnim mestima koja volim preskakati kad mogu, u paketu tri za jednu omogućili su kupovinu retkih bisera za polovinu crvene i sve bezvrednije novčanice. U toj sam se blic poseti knjižari prošle jeseni dokopao knjige o kojoj ću, možda, tek pomalo, pisati u nastavku.

Piše mi se o Agori jer o njoj sramotno malo pišem. Piše mi se o hrabrosti izdavača da ne pliva u mulju gomile. Piše mi se o neisplativom štampanju svih izdanja u tvrdu koricu koja diše smisao. Piše mi se o mladim argentinskim autorima koje sam zbog njih upoznao. Piše mi se o autentičnosti izdavača zbog kojeg sam Alis Manro znao i pre Nobela, ili Pištala pre NINa. Piše mi se o posvećenosti koja se vidi kroz učestvovanje na svim književnim smotrama ma kako malo smislenim. Piše mi se o prvom štandu desno na novosadskom salonu, ili na prelepo jednostavno postavljenom na velikom Sajmu na donjem platou, ili o smirenosti direktora kada govori o tome kako takvi uopšte preživljavaju. Piše mi se esej o toj ni po čem posebnoj knjižari s početka i izdavaču koji ne pliva u mulju gomile. Možda drugi put.

untitledPiše mi se i o ovoj i ovakvoj zbirci priča lenjog i genijalnog autora koji ju je napisao zato što svaki pravo veliki pisac mora da ima ovakvu zbirku u sopstvenoj kolekciji. Romani će pokupiti nagrade, eseje niko neće ni pogledati, a kolekcije priča ostaće dokaz koliko su zapravo umeli i smeli u igranju s rečima. Konceptualno remek delo. Osamnaest tekstova podeljenih u četiri mini paketa.

Prvi deo, leksički, semantički, rečnički, psihološki igrokaz, posle kojeg se nije ni moralo nastavljati dalje, priča je za sebe, enciklopedija je za sebe, epika je za sebe, zove se MRLJA i u sebi sadrži Mrlju, Tamu i Puuf, pri čemu je potonja dovoljan dokaz da pred sobom imate majstora igre. Pre toga niste, a posle toga teško ćete, čitati priču čiji je glavni protagonist rečca Puuf, ponovljena milion puta u nekoliko strana, Puuf non stop, Puuf kao ljubavna priča, puuf kao uzdasi planete, puuf kao dokaz da sve može da bude priča.

Drugi i treći deo kao oda antijunacima, kao kolekcija teških i tamnih isečaka iz njihovih života, kao svemir malih i nepoznatih ljudi o kojima niko drugi nikada nije napisao ni reč, kao svet koji nestaje u svakoj od priča, bez obzira da li pripoveda omnibus o devojci kojoj je The dark side of the Moon ploča obeležila život, ili o detetu iz disfunkcionalne porodice koje lovi po kući muve zamišljajući da su avioni i koji će postati SS oficir, ili o kurvama iz raznih predgrađa, ili o čoveku koji čitavu priču ne otvara prazno pismo, ili o…Kakva čudna knjiga.

Četvrti deo, nazvan NIŠTA, TIŠINA, predivno je i smirujuće zatvaranje jedne fantastične zbirke. Što bih je ja zatvorio drugačije od autorovih reči: „No, važno je da sada otkrijem da JA nisam ništa, tišina. Ako mene bude bilo, posle će mi biti lako. Postaću pisac i umesto ove, isanjaću novu stvarnost. Sve se može. Evo, već spuštam pogled na prostor gde očekujem da vidim sebe.“

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24/04/2017 инч Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

Morfijum

downloadUvek sam mislio da će to biti Šištof Varga. Trebao je i morao je da bude on, kad tad. Pisac koji će mi otrktiti Poljsku i njeno pisanje, o kojima pojma nemam. Tu ogromnu zemlju, tako skrivenu od ovdašnjih pogleda, da li zbog naglašenog katoličanstva, ili pak potpuno razumljivog antiruskog stava, tek teško ćete je kod nas naći u razgovorima, kafanama, muzici, politici pa i knjigama. To nepregledno prostranstvo srca Evrope, kojeg ima valjda samo u Štulićevim stihovima, on ju je obožavao i autentično voleo, kao retko ko. Da, trebao je da bude Varga, zato što se o njemu koliko toliko zna, i zato da bih uporedio Pančićevu recenziju sa svojim stavom pre čitanja a ne u suprotnom pravcu kako to obično biva. I još kad sam reaktivirao lokalnobibliotekarsko aktivno članstvo, tumarajući malobrojnim policama složenim upravo prema zemljama iz kojih potiču autori i romani, zastajao sam nekoliko puta pored Poljske i tražio Vargu, ali bilo ga je samo u nekoj prekratkoj pisaniji, pa sam čekao da se pojavi nešto kapitalno. A onda, sticajem prijatnih i mnogo lepih okolnosti koje nisu za ovu priču, u glavu me pogodila ova petstostranična knjižurina i izbrisala ovaj pasus iz dalje smislene priče. Nije bio Varga, biće i on jednom, sigurno, ali će tada morati da se bori sa već zauzetim stavom da je gotovo nemoguće pisati bolje i jače od ovog momka kojeg je Dereta izbacila na površinu u korpodukcijskom projektu otkrivanja talentovanih evropskih pisaca.

Opsesivno i čudno pisanje. Razrušena i okupirana, smrvljena i pokorena, siva, jesenja i opet donekle živa Varšava, trideset i devete, na početku rata koji će promeniti sve. To je pozornica priče, gotovo svo vreme. Baš takva, sumorna, umorna i crna. Tek pred sam kraj, nakratko, u blic epizodi, junak će se očešati i o Budimpeštu, još uvek mirnu, spokojnu i noću osvetljenu, tek toliko da pojača crnilo poljske prestonice, valjda. Pozornice priče, da.

A junak, skica antiheroja, umetnik u pokušaju, neuspelom i gotovo nevažnom za priču, iz bogate predratne aristokratske priče, sin oskrnavljenog nemačkog ratnog heroja čiji će identitet tokom priče preuzeti i prepredene gotovo odvratne starije gospođe sa psihijatrijskom dijagnozom od čije senke neće moći da pobegne. Suprug čedne i čiste dame koju ne voli, ljubavnik raznih žena iz podzemlja, ljubavnik polujevrejske kurve koju voli, otac trogodišnjeg dečaka, bivši poljski kapetan, do kapitulacije, od tada izgubljeni razvratnik, pa onda saradnik pokreta otpora tokom čitave priče. Razmažen, detinjast, sujetan. Ovisnik o morfijumu. Morfijum je pokrenuo i zakotrljao priču, fantastično razbacujući haos fragmenata života, prošlog sadašnjeg i budućeg, koji pulsira krvlju, emocijama i istim takvim pisanjem. Valja autor svog junaka kroz svo blato ovog sveta dozvoljavajući mu da izvadi oko čoveku, da kod mamice ište žandarme da bi išao da pred ženom i detetom bije tasta koji ga je ponizio, da bludniči sa kurveštijama, da biva crn i garav od loših priča. A opet, nije ga lako mrzeti. “ Ja sam Kostek Vileman, džentlmen, rasipnik, kurvar, narkoman. Novca mi nikad nije nedostajalo. Studirao sam polinistiku nakratko ne bih li zaboravo da sam Nemac, crtam pomalo, hteo sam da fotografišem gole kurve u razuzdanim pozama. Moja majka nije čovek. Moj otac je oplodio đavola i đavolska utroba me je rodila, a moj otac je ostao bez spolovila kako više nikog ne bi mogao da oplodi…Volim automobile. Više volim automobile nego konje., Ne volim konje. Ali više volim konje od ljudi. Ali volim i žene…

Pisanje samo miriše na morfijum. Prljavo je, teško, ispresecano, hrabro, morbidno, haotično i prepuno citiranja vrednih trenutaka. Taktira mirisom i vremenom o kojem piše, nepogrešivo, ubacujući i izbacujući druge junake priče u kadrove i iz kadrova, kao u dobroj režiji. Usput svakom od njih, u nekom od opisa ispriča i kakav će mu život do kraja biti i gde će ga skončati. Briljantan momenat. Ne libi se da preteruje, jer se u pisanju i ratu mora preterivati. Oduševljava detaljima. Vrišti. Na kraju će svog antiheroja uspeti da smesti u poslednji patetični kadar, koji mi je bio jedini višak ove monstruozno dobre priče.

Rekoh, samo miriše na morfijum, zapravo je čistokrvni rokenrol ispisan o vremenu kad ga još nije bilo u muzici no samo u životima.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/03/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici

downloadPre svega, ovo je sjajna knjiga. Jednostavno duhovita, vrckava, dinamična, ironična i prelako čitljiva. Važno mi je da to kažem na samom početku, van svog običaja. Jer, toliko je stvari koje mi se motaju po glavi, a imaju tek obrise kontakta sa ovim romanom, pa bi se moglo desiti da u nastavku odlutam miljama daleko od ikakvog dubljeg prikaza.

download (1)Drugi program Radio Beograda je ušuškani i skriveni dragulj razrušene domaće medijske scene. U moru kojem više ne pripada, može zvučati autistično i udaljeno od realnosti, ali, opet, sve mu to dođu komplimenti. U podnaslovu, program kulture i umetnosti. U svojoj biti, program prebogatog i kvalitetnog govornog programa. Razgovori sa umetnicima, prikazi dela, čitanje poezije, najave događaja koje nećete naći ama baš nigde drugde, opozicione političke diskusije, ozbiljna muzika, najčešće. Na tom sam programu, bežeći od jednih istih hitova i stanica, slušao i razgovor sa prevoditeljkom ove knjige. Divan razgovor, divan prikaz. Nisam osetio potrebu da išta dalje slušam osim da sednem i da je pročitam. Pa opet, prošlo je kilometar vremena do ovog trenutka, ali ja taj razgovor nisam zaboravio. Još tad sam znao, budem li pisao o knjizi, pisaću i o tom radio programu. Onom na kom sam slušao i savršene isečke iz kritika Džoa Bernarda Šoa, britanskog dramaturga koji je bio pasionirani ljubitelj klasične muzike i koji je sa nekom vulkanskom energijom i pravom kritikom umeo o njoj da piše. Onako sa ljubavlju, ali bez dlake na jeziku, kao pravi slušalac, potkovano i tvrdo, sve suprotno od sadržaja ovog sladunjavog bloga. Gde li je autorka emisije iskopala te njegove tekstove, to me kopka. Tražio sam ih svuda, i ni u naznakama ih nema. Eto takav je program. Tera vas da istražujete, da budete bolji, a pojma nemate ni da postoji, tako dobar radio program, jel da. E da, i Žikica Simić i njegov rokenrol bukvar je na tom programu. O, da.

Gaga mi je nedavno rekla da su mi rečenice predugačke i teško povezive, razbacane i razbucane. Sve tačno. Ali se ja dosta teško menjam, mada je ona u kombinaciji sa ovim čitanjem možda na početku jedne male promene. Male i važne. Ove sa kratkim rečenicama koje slede. Ove koje kopiraju autorov stil. Vrištanje konkretnosti u načinu pisanja. Subjekat, predikat, objekti. Radnja koja počne i završi svoju misao do tačke. Prelepo.

Opet suprotno od onog kako su nas učili na studijama. Psihologije, da. Njih i nas ismeja ovaj Španac do nivoa postiđivanja. Posle tog nivoa, daleko i duboko posle njega, moglo bi se ovo shvatiti i kao oda jednoj mladoj nauci, važnoj i nikad potrebnijoj pobesnelom svetu. Pre svega, čitaocima u razvijenijem svetu kojima su psiholozi već postali sastavni deo života. Ovde, možda bi čitanje moglo imati i kontraefekat na nauku koja se ionako bori sa ogromnom predrasudama. Ali rekoh, to daleko i duboko nakon hvatanja za stomak od prvog čitanja, od ismevanja potrebe psihologa da vas ubedi da vam nešto jeste, da nešto škripi, da bi valjalo kopati i naći gde tinja problem, da vam uzmu novac i vreme u potrazi za smislom sopstvenog života bez obzira na to da li ste tako nešto naumili. Tako prođe junak ovog romana. Od običnog bogatog i uspešnog čoveka, do parafazičara čiji život pojedu psihijatri i psiholozi ubeđujući ga da je u problemu. A koji su zapravo mnogo problematičniji od njega samog. Tako on misli dok ruča usoljenu oradu sa njima na neobaveznim seansama. Dok ga plaše smrću. Dok mu ujutru bruje kosilicom iz susednog dvorišta. Dok mu svašta rade.

Ma, urnebesno od početka do kraja. Posle kraja, sesti i zapitati se šta je sve autor hteo ovim pisanjem. Svašta je hteo. Valja ovo iščitavati više puta. Prvi put za razbibrigu. Svakako. Ono što je Čudesan život diplomiranih književnika, za moje mnogobrojne drugare sa susedne klase, to je ovaj roman za nas psihologe. I jedni i drugi smo, blesavi. Pozitivno blesavi da se o nama pišu ovakve knjige.

 

 
2 коментара

Објављено од стране на 12/03/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Tiho teče Misisipi

downloadRetko uspešan, moćan i poetski sveden naslov koji je sam po sebi osvajao već na sluh, na ritmiku izgovora, na svedenost i mistiku koja diše. Ponavljao sam ga često, u sebi, diveći se, i nemajući pojma ni šta krije među koricama niti ko ga je potpisao niti gde sam ga video. Posle sam ga u svoj toj zaljubljenosti u naslov i neznjanju ičega drugog uredno stavio na „to read“ nepregledni spisak dela koje će večno ostati na istom, nepročitane i virtuelno prašnjave. Posle toga sam postepeno istraživao bušeći blaženstvo neznanja, sve dok se pre neki dan šetajući probuđenim gradom nisam šokirao činjenicom da ju je najveći izdavač reizdao i zviznuo na čeonu gondolu svojih knjižara sa kojima sam u večnoj i besmislenoj zavadi.

A prvo izdanje, nezavisno štampano, zapravo je prozni prvenac koji je autora niotkuda lanisralo u NINovo finale, nakon čega su svetla reflektora obezbedila mejnstrim reizdanje, a onda i uslove za brzi drugi roman koji je takođe otišao u isto finale, a oba naslova na već spomenute ulazne gondole najvećih knjižara, gde ovakve stvari retko ili nikada stoje.

Ovakvo subverzivno, gorko, gordo, moćno i beskompromisno pisanje. Kilometarski kadrovi ispresecanih dugačkih, neretko baš dugačkih rečenica koje gutaju strane i nemaju tačke. Bogate, lirske, samopouzdane, tek ponekad preko granice potrebnog, čitaju se u dahu ili se ostave odmah. Introspektivna mapa razbacanih sećanja pomalo izgubljenog glavnog aktera, introvertni vrišteći dnevnik samopriznanja, porodičnih trenutaka, ličnih promašaja i pogodaka junaka koji to nije. Predvečerje raspada jedne države, jednog sistema, jedne porodice i možda jedne ličnosti. Emotivno naglašena bez viška patetike, sa preokretima koji prijaju, sa iščašenošću koja grebe, sa početkom koji se pamti na plaži nekog mora, i sa krajem koji boli lepo i tromo. Svo vreme, nisam siguran zašto, mirišeći na Velikićevu genijalnost kad se preispituje samo za sebe, i gde je čitalac čist višak, samo je ovo za oktavu niže i haotičnije, što ne mora da bude minus.

Roman kojeg ću zauvek, kao i većina čitalaca pamtiti po tome što je Suncu dao lično ime, i što ga je sa tim imenom popeo na potpuno novi književni nivo. Ima danas ovakvih pisaca i ovakvih knjiga i sve ih je teže razlikovati, zato morate biti dovoljno otkačeni za takve detalje. Roman kojeg ću, opet zauvek, kao ni jedan drugi na svetu čitalac, pamtiti i po tome što me je uvukao u Laguninu knjižaru i iz nje izveo sa još nekoliko izdanja i članskom kartom valjda jedinog domaćeg izdavača čiji takav dokument do sada nisam imao. Eto, dođe i to.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 05/03/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Let

downloadDo skora sam ga poznavao u svakom mogućem aspektu osim u osnovnom, spisateljskom. Jedini je čovek ikada koji me je ubedio da kupim knjigu za koju sam znao da je nikada neću pročitati. I nisam. Stoji u trećem donjem delu police i ne čeka nikoga i ništa. Već 15 godina. Večiti predstavnik građanske Srbije u TV debatama i raznim tribinama, osnivač, dugo vremena najzanimljivije i najprogresivnije domaće izdavačke kuće, autor prelepog književnog festivala kojeg sam jednom posetio i uživao kao nikada na književnom događaju, vlasnik beskrajno dosadnih profila na društvenim mrežama na kojima me je još jednom ubedio da uzmem neku knjigu, koju sam za promenu pročitao i nedovoljno se oduševio je verovatno od svega po malo i kao pisac i to mi se svakako neće dopasti, mislio sam dugo i tek nedavno svoje predrasude i predubeđenja proverio na aktuelnoj mu zbirci priča. I bilo je to prelepo, moderno, okrepljujuće i osvežavajuće iskustvo. Nateralo me je da ga istražim dublje i dalje i ovo dodatno upoznavanje će svakako biti dovoljno da stanem i ne vratim mu se, makar za izvesno vreme.

O Letu sam mnogo čitao pre čitanja, što je retko kad pametna ideja. I ako se ne računaju neumereni i patetični hvalospevi Laguninih čitateljki na sajtu, nije bilo ni razloga da počinjem. A opet vuklo me je, jer je meni Arsenijević oduvek cool lik, uprokos svemu. I koliko god su kritičari bili neumoljivo ubedljivi u objašnjavanju da je ovo solidno i ništa više, poleteo sam. Let beše dugačak, kvalitetno izveden, ali beskrajno dosadan, pretenciozan i bez imalo uzbuđenja. A imao je postavku sa kojom je mogao bolje, dalje i lepše.

Vreme radnje- predskozorje drugog velikog rata, sjajno vreme za pisati u njemu i o njemu, dinamično, dramatično, i dalje vrednosno dostojno velikih knjiga, nije ga iskoristio loše, a opet, sve je bilo tako poznato, već viđeno u manje lošim Šotrinim serijama, ili malo boljim predratnim filmovima ili još boljim romanina ili časovima istorije.

Mesto radnje- Vojvodina, sjajno mesto za pisati o njoj i u njoj, melanholično, nepregledno beskrajno i iščašeno na jedan sasvim specifičan i neobjašnjiv način na koji umeju samo oni koji znaju kako ravnica diše. Ne i autor, o nikako, baš nikako. Vrištali su pokušaji i svaki je bio kopija, i svaki je bio prepisan i svakom je nedostajalo autentičnosti, zašto pobogu Vojvodina ako je ne poznaje, pojma nemam.

Radnja- život i stradanje mladog, energičnog, zavodljivog, klasično oslikanog junaka, pilota kraljevske vojske koji gubi život na svom ispitnom letu, priča o njegovoj porodici, dobrostojećoj građanskoj bečkerečkoj, o životu njegove supruge i njene dođoške bosanske pomalo komunističke porodice, o velikom broju usputno ubačenih i divno oslikanih anonimnih i manje anonimnih junaka. Arsenijević ume da piše kako valja, i ume da vodi priču kako valja, i ume da vas preokrene bizarnim a kvalitetnim detaljima i ume da drži pažnju. I zato ovo nije bilo teško čitanje, naprotiv. Zapravo pitko, izvrsno pitko, dopola melodramatično na podnošljiv a od pola u suprotnom smeru način.

20170207_220523-640x480Nedavno smo na poklon dobili ovu kopiju Lega za decu, i nakon što smo ga sastavili umesto njih i nakon više neuspešnih pokušaja da se njime igraju a da se ne raspadne, odložili smo ga na krov police sa knjigama. Gledam ga i shvatam kako će me uvek asocirati na ovo čitanje. Zato što je lep na tako očigledan način, od prvog trenutka sam ga zavoleo, a opet kopija je, pukne kako ga dotaknete. Kao ovaj roman. Odložiti i ne čitati opet i sećati se da je jedino čitanje bilo lepo i nimalo originalno iskustvo.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 07/02/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Koliko god obećavala da ćeš da kuvaš i plaćaš stanarinu popušila si jer se Bil Bejli više ne vraća kući

downloadNaslov kojim sam otvorio novu čitalačku godinu pojeo me je svojom silovitom prepotentnošću kojom su mu zračile korice sa sumornih polica lokalne biblioteke. Voleo sam, oduvek, te iznenadne susrete sa vrišteći samopouzdano dizajniranim knjigama iza kojih ne nužno stoje i takvi autori, ili su takvi ili kriju tamnosive unutrašnje slabosti. Nekoliko dana kasnije, dok ne dozvoljavam utiscima da se slegnu, plašeći se da ne pobegnu, mislim svašta a ne znam šta zapravo da mislim a što bi stalo u uvodni pasus.

Američka je bre, tako je prokleto američka do srži, do ispod srži, do krvi, ma do ispod krvi, ako ima gde ispod. Otuda to samopouzdanje sa naslovnice, trebalo je da znam i pre čitanja. Ponosno nošenje vrlina i mana podjednako, isticanje i jednih i drugih, ali uvek sa ljubavlju, uvek. Američko društvo s kraja prošlog veka, nikad prevaziđeni rasni problemi, ratne traume, nasilje i muzika. O, tako mnogo muzike.

Odsustvo lirike u načinu pisanja, odsustvo viška reči, odsustvo viška misli, odsustvo ikakvih stilskih figura, odsustvo skrivenih značenja, kotrljajući sirova realnost koja piše samu sebe. Do kostiju ogoljena proza koja se ne citira, na sedam stotina strana.

Vijetnamski veteran iz naslova, krhki, melanholični i čudni, fantastično talentovani džez pijanista, u nemogućnosti i nesposobnosti da prevaziđe duboku i u mislima potisnutu i mračnu traumu o ubistvu prijatelja na frontu koja će ga pratiti od prve do poslenje strane; od tog prokleto interesantnog naslova koji zapravo ne pristaje knjizi, pa sve do poslednjeg čina koji će zacementirati to crnilo, koji će ga decenijama nakon rata replicirati i u krvi ugušiti u Njujorku. Mnogo krvi na kraju iz kojih je opet na tako američki način provrištao život.

Mnogo jednostavne psihologije pre toga. Mnogo diskretnih heroja knjige pre toga, uglavnom njegove dece iz dva braka i najstarija ćerka kao polunarator i nosilac glavne niti priče. Mnogo džeza svuda i na svakoj strani. Džez istorije, džez načina sviranja, džez razmišljanja, džez muzičara, poznatih i manje poznatih. Kad malo bolje razmislim, mogla je ovo da bude i enciklopedija najčudnije i najslobodnije od svih vrsta muzike ikada, možda ću je tako i pamtiti, kao knjigu iz nekih novogodišnjih praznika koja me je naterala da svakodnevno uz čitanje puštam jazzradio, pianojazz kategoriju u pozadini i čitam. Svideće mi se to sećanje, jednom, znam.

A zapravo, očekivao sam i više, možda neki x faktor koji će obojiti čitanje i dati nezaboravan pečat do drskosti samopozdanom frajeru koji je ovako naslovio knjigu i zasluženo pokupio velike nagrade. Sve u svemu, kopajte, istražujte i dozvolite sebi svakakve lude, lepe i čudne knjige van izloga knjižara i top lista i u novoj godini. Poput ovih.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10/01/2017 инч Knjige koje preporučujem

 

Reborneo

downloadU vreme dok sam o tome još maštao, (mada malko i lažem, to vreme nikada neće prestati) da sa prijateljima napravim svoju novinu, zajebanu i alternativnu u svemu, znao sam, i to sam negde i napisao, da bi ovaj čovek pisao uvodnik. Uvodnik bi bio na naslovnoj strani, u donjem levom uglu, i vrištao bi svaki put, jer uvodnici moraju da vrište, i jer ovaj autor ne ume drugačije. I odmah bi svakom ko se dohvati novine, sve bilo jasno, da li ima potrebe da otvaraju prvu stranu, većina ne bi, to znam, ali bi ona nabeđena, samodovljna manjina bila u ekstazi, kao na primer posle čitanja ove knjige.

Jer, ukoliko vas na prvoj strani iste dočeka scena u kojoj Karl Marks i Džordž Best igraju riziko, raspoređujući svoje ljubičaste tenkiće duž table sveta, a sve to sniva i pripoveda Miš Koji Živi Na Sputnjiku, šta treba drugo da vam pričam. Šta, ozbiljno vas pitam? Zajeban je ovaj frajer koji piše, novosadski nadmen sa debelim pokrićem, slobodan da istražuje i nezainteresovan za prosek, kompromise sa bilo čim, pa i sa samim sobom. Bio je na dalekom putu, tu negde na ostrvu Borneo, tu negde kod Indonezije ili u njoj, studirao tamo, putovao, saznaćete to u prologu i epilogu knjige, u njenom drugom delu, napisanom smirenijom, lakšom i prihvatljivijom rukom za široka čitanja, u tom prelepom miniputopisu, i tamo dobio ideju, šta ideju, milione tona ideja o tome da napiše nešto ovako u njenom prvom delu.

Nešto što liči na rasturenu gomilu beleški otkačenog genijalca, ili  na nepreglednu tonu nerealno kreativnih misli, neprebrojivu i neopisivu slično arhipelagu ostrva Jugoistočne Azije, ili  na filozofski traktat na koji će se za koju desetinu godina seći vene na katedrama filozofije ili sociologije, ili na predobru zajebanciju, jebem li ga, liči na svašta. A opet, i tako razbacane u kojima po ostrvu Borneo tumaraju svetski genijalci, u kojima Đordano Bruno biva fizioterapeut lokalnog fudbalskog kluba, u kojima luta Dostojevski, u kojima niotkuda nabasate na stihove Željka Samardžića (Šajkaš majstore), u kojima Štulić vodi drugi najbolji mistični dijalog knjige (prvi je onaj između autora i žene mu o modernim neolevičarskim proseravanjima), u kojima se samo na sekund pojavi najbolji lik sa TV programa svih vremena, bezvremenski detektiv Odeljenja za ubistva, opisan bolje nego što je sam sebe odglumio onomad, savršeni detektiv Džon Manč, i tako razbacane misli ne beže nikuda. Jer, u tom i takvom haosu, nekoliko upečatljivih detalja drži nit priče i ne da vam ni da mrdnete, činjenica da na ostrvu ima pruga ali nema vozova, ili da isto neodoljivo miriše na cimet, ili da postoji tajna veza sa dalekim vojvođanskim gradom bez aerodroma u kojem su 1958 stali tramvaji, ti predivni i usputni detalji lupaju vas neprekidno kako okrećete strane. I naposletku, rečenice koje će mi ostati večno urezane iz ovog monumentalnog traktata, o tome da se „beli ljudi uvek institucionalizovano ponavljaju“ (zapis negde s početka knjige), ili da se „beli ljudi uvek samozadovoljno ponavljaju“ (zapis negde s kraja knjige). E tako, liči na svašta ova knjiga, i u svim verzijama je sjajna. Jednom, biće samo komadić kolekcije sabranih dela autora koji će kupiti najveće nagrade, stajaće malo po strani, i bolji poznavaoci kompletnog opusa prisvajaće je kao lično najdražu, omiljenu. Nisam siguran da ću biti u toj grupi, ali ću je razumeti, totalno.

Nije moglo da se poklopi slučajnije i bolje nego da stoti blog tekst na ovoj adresi bude baš ovaj, o čoveku kojeg poznajem, o čijem sam premijernom romanu pisao, što će reći da mu je ovo drugi prikaz ovde što sam čini mi se radio još samo sa Jergovićem i Pamukom (e baš toliko ga cenim), i koji je jedini čovek na čijoj sam književnoj večeri bio prošle godine. Delovalo je da boljih nije bilo niti će biti. I bi tako. Puna sala Crne kuće jesenas uverila me je da će za koju godinu ili deceniju, mali broj ljudi moći da se šepuri da je velikog pisca znao i pre no što je bio veliki, a Novi Sad da je svog sledećeg velikog skribomana dobio u tihoj, intimnoj i prijateljskoj noći koja je možda malko i mirisala na taj prokleti cimet.

 
2 коментара

Објављено од стране на 28/12/2016 инч Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

Lagum-Svetlana Velmar Janković

Moj prvi Beograd su maglovita, jesenja, ledena sećanja seoskog dečaka koji dobija vrtoglavicu od visine zgrada, količine kioska brze hrane i pokretnih stepenica što vode u lažni metro. Moj drugi Beograd su ručkovi kod stare tetke koja je život provela u njemu, prve žene koja mi je spremala krem čorbu, piletinu pohovanu u mirsnim začinima, čiji je stan mirisao na gradsku žegu, bio savršeno uredno složen, i imao prastaru drvenu stolicu na ljuljanje, kakve više ne prave i koju sam nasledio. Moj prvi i drugi, dečački Beograd su sećanja na neku čaroliju aristokratskog zadaha grada koji sam uvek obožavao, koja je izumrla, i koju je nakon toliko vremena probudila autorka ovog romana.

Lagum je u bukvalnom prevodu mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Lagum je u slučaju ove priče, tona nagomilanih sećanja dostojanstvene i ostarele gospođe, neistraženi tunel mračnih dubokih misli o prošlim i sadašnjim vremenima, beskrajni niz po listovima razbacanih, a opet tako tanano složenih misli. Introspektivna porodična ispovest, o predratnim godinama gradske umetničke elite, o ratnom previranju u koji je upala, o posleratnim posledicama ispravnih i pogrešnih odluka.

Lagum je sinonim za ono gde smo živeli i gde živimo. Lagum otvara važna pitanja, da li kolaboracija sa neprijateljem može ikada i u ma kojim uslovima imati opravdanje, da li zarad viših ciljeva vredi umazati ruke krvlju, da li se i kako može ostati i postati čovek. Lagum je istorija, važna istorija ovih prostora.

Lagum mi je bio pun asocijacija na druge autore. Lagum me je starim engleskim stilskim salonskim nameštajem Čipendejl iz XVIII veka i načinom na koji živi svoj život kroz ceo roman, podsetio na Tišminu Bernardijevu sobu, diše sličnim impulsima ljubavi prema lepom, ljubavi prema ukusu. Lagum me je svojom dubokom i ogoljenom iskrenošću o ratu podsetio na Filipa Davida i njegov poslednji nagrađeni roman, taj zadah crnila, kolektivnog i ličnog. Lagum me je, naposletku, podsetio na Vegelovu Neoplantu, na koliko toliko pristojan pokušaj da i Novi Sad doživi veliku književnost u opisima velikog rata. Svi su se ovi autori moguće poznavali, sličnih su godina, mrzi me da istražujem, ali sve ih mogu videti za istim stolom gospode koje više nema, povučenih i pristojnih ljudi.

Lagum je međutim i jedna prelepa minipriča o najvećem vojvođanskom slikaru, Šumanoviću, koji takođe živi svoj život između korica kao prijatelj naratorke, koji je predstavljen iznutra, sa svim svojim strahovima, čija su dela opisana minimalistički a opet savršeno. Sava je specifičan, unikatan i predivan ukras ovog očaravujućeg i beskonačno lepo napisanog dela.

Poslednja velika domaća spisateljica bila je, znam to iz mnoštva priča, a malim delom čak i lično, ujedno i poslednja dama velikog grada, koji je na nju još uvek nedovoljno i nejako ponosan, tek nakon ovog čitanja shvatam koliko i kako nedovoljno. Zadužila ga je svojim opusom, nepovratno i najlepše što književni opus jednom gradu može da podari, stavila ga je na mapu svetskih gradova koji imaju svoje velike pisce, malo je takvih, manje nego što biste pomislili. Beograd će tek vremenom otkrivati kako je i koliko lep u jednom književnom opusu, kako je svetski i svoj. A Laguna će kao izdavač, nakon toliko polubesmislene averzije koju prema njoj gajim, dobiti kao spomenik veliki plus za reizdavanje i čak pristojno reklamiranje i smeštanje na police većeg dela autorkinog opusa.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/12/2016 инч Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

Imperfekcionisti

download

Tri problema u doživljaju fantastične knjige

Problem prvi ove knjige zvao se Goodreads sajt. Dugogodišnje zaobilaženje istog omogućilo mi je slobodu u kreiranju stavova o pročitanom a još više o beskonačnom nepročitanom štivu, ali i isključivanje iz tokova čitanja a nedavni početak posećivanja istog umalo me ubedio da je ovo ništa drugo do solidna knjiga. Prosečna ocena, 3.9 recimo. Gledam i mislim se, ako su na sajtu svi klasici sveta, a jesu, onda mu ovo dođe kao kapitalno dobra ocena, a opet, priznaćete, kad gledate u te brojke, rekli biste, pa, onako, i nije za onesvešćivanje.

Srećom pa mi s godinama rastu sumnje a pada poverenje u sve i svakoga pa sam onu prosečnu ocenu na vreme zaboravio, toliko da mi sad deluje daleka, teška, nestvarna troma i nesposobna da prikaže veličanstvenost ritma pisanja, piščevu sposobnost da roman o redakciji italijanskih novina sa sve inostranim dopisnicima predstavi tako efektno, pojedinačno intimno, i to sve dajući svakom od junaka tek po jedno poglavlje, baš tako. Jedno poglavlje, jedan novinar. U svim ostalima, po malo od svih ostalih. A opet, neprestana zabava. Shvatih, po ovakvim su se romanima nekada snimale dobre TV serije koje su išle na manjim kanalima u kasnim popodnevnim satima recimo, u kojima stalno zvone telefoni, cvrči haos, spolja našminkani profesionalci, iznutra najčešće razorene individune propalih ambicija.

Problem drugi ove knjige nalazi se na poleđini među kratkim, ekstatičnim i razigranim miniprikazima iz svetskih listova, koji puni usta hvale ne propustiše da kažu kako je ovo genijalan prikaz sunovrata novinarstva, pa i sveta u kom se i novinarstvo zajedno s njim survalo. A ja još gajim iluzije o nekim novinarima, naročito drugarima i poznanicima koji se tim poslom slabo bave, ali su profi i pravi, gde god da su pa nisam mislio da će me se ikako dojmiti čitanje na tu temu.

Srećom pa sam miniprikaze sa poleđine knjiga naučio da klasifikujem u dve grupe, one koje natrpaju epitete, i one druge. Srećom pa sam ove sa poleđine ove knjige stavio u prvu kategoriju, u koju inače ubrajam i komplet sopstvene redove. Nije ovo priča o sunovratu novinarstva, jer, tužna je istina, nije ono nikad ni bilo mnogo ozbiljnije, profesionalnije i kvalitetnije od ove redakcije, u kojoj se pomalo piše, pomalo krade od drugih, pomalo izmišlja, pomalo dodaje i oduzima, otaljava i blefira. Svi smo zapravo takvi, sve je ok. I dalje među njima periodično sevne dašak duboke genijalnosti u blefu, dašak iskrene brige za istinu, baš kao kod onih novinara koji i danas brane profesiju kojoj odbrana nikad nije ni trebala.

Problem treći ove knjige je domaći izdavač. Autentični, retko avangardni, ultimativno kvalitetni izdavač, koji je knjigu skromno predstavio, u malobrojnim knjižarama je zatrpao Peljevinovim izdanjima, bacajući nedovoljno jako i blještavo svetlo na nju, dodatno joj otežavajući put do čitalaca opravdanim i razložnim, mada previše inatnim i dečačkim stavom da se ne učestvuje na Sajmu.

Srećom je izdavač utisnuo komplet aktuelnu ponudu na onlajn naručivanje, kao i u nekoliko odabranih relativno ozbiljnih i kvalitetnih knjižara u kojima se našlo mesta i za ovaj divan, zaista i zapravo divan i divno napisan roman u kojem je, paralelno sa glavnom radnjom, odlično uklopljena i usputno ispričana i priča o istorijatu nastanka te novine i te redakcije, a dodat je i svojevrsni bonustrack.

Kratke rečenice. Jasne aluzije. Jednostavna priča. Kotrljajući ritam. Fantastičan roman.

Srećom pa ga pročitah.

 
1 коментар

Објављено од стране на 03/11/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Osama

downloadNema više dobrog radijskog govornog programa izuzev frekfencija javnog servisa. Nije ih nikada ni bilo mnogo, zapravo, ali su tinjali i borili se u sveopštem mraku besmisleno loših hitova koje zaboravite pre kraja slušanja. Voleo sam Brakusa od 3 do 5 na B92, voleo sam emisiju zapravo jako, Brakusa i nisam. Ali, imao je običaj da obuzda sujetu i dozvoli raznim prijateljima da uskaču u vođenje programa, i među njima jednog Bosanca, da me ubijete nikad se neću setiti imena, koji je razvaljivao. Puštao je ludačke andergraund bendove, bio je duhovit i šarmantan, i pričao je sa onim autentičnim đes ba naglaskom, kojeg takođe ne volim mnogo, ali kada neko ume da ga nosi, to bude prijemčivo, autentično i zajebano. Taj je lik bio savršen i u tom je savršenstvu umeo da usred programa uzme da čita neke svoje prozne zapise, događaje iz detinjstva iz Bosne, sa sve tim naglaskom, i to je bilo tako, naizgled niš posebno, a zapravo prelepo toplo i vredno svakog sekunda slušanja. To je bilo sjajno. Godinama nakon toga, ovo čitanje je vratilo ta sećanja i tog lika, kojem je, da je pravde, trebalo dati da u živom programu iščita ovaj odličan roman.

Jer roman je, beskrajni, beskonačni, nimalo dosadni, fantastično ritmični monolog ostarelog muslimana iz Bosne koji svoj život i život kasabe u kojoj ga je većinski proveo, pripoveda usputnom strancu negde u slučajnom susretu u Americi, decenijama nakon rata. Pripoveda onako lucidno, sa nonstopnom dozom najčešće gorkog humora, na prvu loptu, ređe na drugu ili treću, jednostavno, narodski, sa naglašenim lokalnim naglaskom i akcentom, bez daška upliva književnog jezika, razigrano, hronološki u sekund precizno i polako. Logično, kad ostarite, nigde ne žurite, ni vi, ni monolozi, ni čitaoci ako autor u iste ima poverenja.

Pripoveda o naivnosti i lepoti socijalizma, o užasima rata, o malim i nevažnim ljudima iz sela, o malim i malo važnijim ljudima iz sela, o begovskoj porodici koja aristorkatski nosi priču, o poslednjem potomku iste koji se u jednom trenutku prepusti vehabizmu i poistovesti sa Bin Ladenom, o interpersonalnim, inersocijalnim relacijama ,među različitim ljudima, narodima i verama, o velikim svetskim temama, o zabludama, o svemu što je moglo da čini ili je činilo život neke kasabe, nekada, negde. Crta ih autor, portretiše svo vreme, svakog ponaosob tačno onako i onoliko koliko treba da ne remeti ritam pričanja. I vodi ih do samog kraja, do preko okeana, u zemlju od koje sve ratne priče danas počinju i u kojoj izgleda i završavaju. Melanholično, prazno, teško i tužno.

Dobar je ovo roman, zapravo odličan, možda mu nije trebao Osama kao motiv na naslovnici, možda mu nije trebala reklama kakvu je imao, možda mu nisu trebale nagrade iz Kusturica-Bećković ekipe koja ga je prisvojila, kao doduše i autora, a možda i jeste. Njegova i njihova stvar. Dobar je Kecmanović, valja pored silnih neoliberalnih popularnih domaćih autora imati i jednog ovakvog, kao fol konzervativnog, a zapravo autentičnog i zajebanog frajera sa svim pripadajućim mu manama. Prijalo je čitanje, neočekivano i mnogo, baš.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 01/11/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

How does it feel Bob?

imagesDebatovali smo, naivno, snažno, iskreno i dinamično jednom davno na času književnosti o ulozi iste u svetu, o potrebi da se smesti u društveni kontekst i sličnim stvarima. Branio sam tada žustro svoj dečački stav da vrhunska književnost mora da izađe iz salona, iz tvrdih korica, iz elitističkih manastira, da zađe među ljude, da ih drma, budi i menja. Vikao sam po učionici da je sve ovo što radimo i mi na časovima, i u sastavima, i na takmičenjima, samo proseravanje koje će ostati da ćuti i čuči samo sa sobom, vekovima. Menjao sam u raznim pravcima tokom godina te kao revolucionarne misli, i setio sam ih se danas ponovo, nakon toliko vremena, i vratio im se u želji da ih nanaovo poljubim i kažem im da su svo vreme bile u pravu.

Zato što su me, nakon retko lepe u moru nikakvih vesti, o tome ko je dobio ovogodišnju veliku nagradu, užasnuli komentari najviše pisaca, akademika, predsednika raznih udruženja, vlasnika izdavačkih radnji, ti podsmešni, cinični, a zapravo duboko ljubomorni i malograđanski komentari o tome da je nagradu za pisanje dobio neko ko peva, neko ko svira, pobogu, pa eto, mogli su da je daju i Balaševiću, Bregoviću ili tako nekom. Kao mantru ponavljaju da eto slušaju i oni Boba, i vole ga, naročito kad su bili mladi, i idu na njegove koncerte, ali nije on taj kapacitet, taj kalibar, narodnjak je u duši, roker, zabavnjak i ništa više. Nije jedan od njih, zapravo, to su nekako zaboravili da procede, nije se sakrio u zatvorenim i praznim sobama, nije se ugušio u višku metafora, u višku reči, u višku misli, to je zapravo. Nisu ga zapravo pravo dobro ni slušali nikad, biće.

A, kada sredinom sledećeg meseca na čelo još uvek najmoćnije zemlje sveta sedne jedan od dva zla idiota, koji su glupost i mračnu karmu podigli na najviši nivo besmisla, kada se ustoliči jedan od dva ista štrumfa, biće to konačni trijumf svetskog rijaliti programa, poslednja faza masmedijskog zaglupljivanja, konformizma, površnosti, ispraznosti, kraja ikakvih vrednosti. I u tom i takvom svetu, nije bilo mesta i nije bilo vremena i nije bilo smisla da najveću i najlepšu nagradu nosi iko od aktuelnih skribomana, koliko god da ih je veličanstvenih i dobrih širom sveta. Mogli su da je daju Japancu kao dodatno potonuće u manirizam i pokriće armije prosečnih da je ono što čitaju vredno, mogli su da je daju i nekom Sirijcu, Kenijcu, Rusu, ali to bi bio beskrajni nastavak patetične priče o ljudskim pravima u koju više niko normalan ne veruje.

Morali su da je daju Dilanu, zato što je njemu najmanje trebala, i zato što je on najviše zaslužuje. I zato što će kao dašak svetlosti u narednom periodu svetleti zvezda rokenrol pesništva na tronu sveta koji bespovratno tone. I zato što će sutra milijarde nikakvih radio stanica pustiti makar jednu od njegovih pesama koja će sasvim slučajno pelcovati nekoga koga niti jedna knjiga neće moći. Jednom će, nadam se, i članovi komiteta koji su danas glasali dobiti Nobela za najsmislenije i najhrabrije glasanje ikad. I ne želim da slušam ili pričam i sa kim kome to nije jasno, ma ni očima da ga vidim. Prelep je ovo dan, retko lep. Praznik.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13/10/2016 инч Ponekad samo pisem

 

Miniprikazi, deo prvi

Postoje knjige koje ne izazovu ili ne zahtevaju i ne traže duge opise i prikaze. Postoje knjige koje brzo i kratko udahneš i u istom takvom tonu odusevljenja ih izbaciš iz sebe. Postoje knjige vredne čitanja čiji sadržaj stane u pasus. Evo nekih od njih.

 

download-3Mejl prepiska dva brata na liniji Zrenjanin-Njujork, jednog pisca i onog drugog, diše oronulom divnom poezijom Banata, ravnice gde vreme više ne stoji nego ga nema, tek ponegde pulsira ritmom velike jabuke, liči na priče u obliku starih pisama, napisane rukom velikog majstora, sa, po običaju predivno ubačenim detaljima iz poznavanja istorije celog sveta, i bez dodvoravanja ikom. Pretalentovani, lenji pisac je mogao i trebao da bude pravi pisac jedne generacije, i tek će napisati najbolje knjige. Zasluženo nagrađivana, mali format pakovanja, velika knjiga.

download-2Pisanje koje ne priznaje red, kompoziciju, tok, racionalnu naraciju ili sređenu radnju. Radnja koja ludačkom brzinom skače po epohama, događajima, blic epizodama, a opet sve stane u dvadeset i četiri sata života stanara kairskog kvarta. Likovi sa margine koji gledajući prodaju zgrade u kojoj žive zapravo gledaju sopstveni svet koji nestaje. Među njima pisac bez inspiracije koji autoprotretiše. Džez iz Egipta bi zvučao kao ova knjiga, nemoguće divlje, arhaično i kvalitetno.

download-6Naizgled kolekcija tekstova nastalih kroz redovno višedecenijsko kolumniranje u NINu je pored toga i predivan intimni kutak velikog čoveka koji neopisivo nedostaje društvu. Usput je briljantan rečnik pojmova koji su obeležavali nedelje i događaje u kojima su tekstovi nastajali, putem kojih se, poput Koraksovih karikatura, ili tekstova Ljube Živkova najbolje prati vreme kroz koje smo prošli i dalje prolazimo. Toliko toplo, bez nepotrebnog sarkazma, sa ljubavlju prema ljudima, sa neverovatnim nivoom poznavanja istorije jezika, lingvistički besprekorno sređeno i uživajuće za čitanje. Veliki je, preveliki bio Jovan Ćirilov.

download-9Strast. Sve je u strasti. To mi je jedino preostalo secanje na prvo citanje ovog remek dela pre deset godina. Strast u pisanju, strast u temi, strast kao pokretac glavnog junaka. I ponovo je uzimam, jer neke knjige zahtevaju duga druga ponovna citanja.

downloadDobri pisci su u stanju ni iz čega stvoriti dela vredna koričenja i pristojnog mesta na policama. Evo primera. Potpuno lične impresije o sjajnom velikom gradu, introspektivne, pažljive i precizne, pomalo u formi dnevničkih neobaveznih beleški, sa isticanjem krajnje neturističkih, sporednih gradskih tema u prvi plan, apoteke, insekti, terase kafana i sa nekoliko crnobelih fotografija u sličnom maniru. Iako ga je drug Veljko prilikom svoje studijske posete fotkao daleko moćnije, originalnije i bolje, iako me polako umaraju autobiografski sadržaji pisaca kojim prazne misli i gomilaju opus, iako je monotono i na momente predvidivo, opet je vredno čitanja. Makar onog usporenog, petominutnog pred spavanje ili nakon buđenja. Ili dok se ne obiđe taj mistični germanski hram.

P.S. originalno pisano i objavljivano na facebook strani . Visit, like, share or ignore.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/09/2016 инч Knjige koje preporučujem, Ponekad samo pisem

 

Palata snova

downloadDugo sebi nisam mogao da oprostim što sam tokom jedine dosadašnje posete Bukureštu, propustio da sa kolegom posetim Čaušeskov dvorac, palatu u kojoj je živeo, zapravo monstruoznu, preveliku, nemoguće veliku zgradurinu, ma čitav kompleks, grad u gradu, kako mi je pri povratku, sav pod utiskom opisivao, dodajući da turistički obilazak ne traje dovoljno dugo ni da se vidi stoti deo prvog dela, prvog dela zgrade, eto otprilike tako. Zapamtio sam priču, i mislio da preteruje, sve do ovog čitanja kad sam istu takvu upoznao do detalja, hodnik po hodnik, shvatajući da u diktaturama nema preterivanja, nikad. Sve je moguće.

Neopisivo i nepodnošljivo velika, mamutska, nepregledna i nemoguće ogromna je zgrada u kojoj je smeštena institucija iz naslova, čiji je zadatak prikupljanje snova svih ljudi iz Otomanskog carstva. Taj posao prikupljanja pak obavlja nepregledna armija kurira, pešaka i konjanika, koja tumara ogromnim carskim prostranstvima, obilazi mesne centre u kojima građani prijavljuju svoja snivanja i sadržaje deportuje u Palatu. Tamo ih dalje gomila bezimenih činovnika podeljena u ogroman broj birokratskih odeljenja čita, selektuje, tumači, veletumači i na taj način projektuje događaje i kontroliše puls društva i silnih naroda koji carstvo čine. Kontroliše sve. Jer, logično, ko kontroliše snove, tu jedino zapravo ličnu, skrivenu, duboko intimnu tajnu svakog čoveka, taj jebiga kontroliše sve.

U takvu monstruoznu instituciju se zapošljava glavni junak priče, gotovo posve običan mladić iz stare i uticajne albanske porodice koja je carstvu tokom vekova dala više vezira, i čiji uticaj na politička zbivanja nikada i nikako ne slabi. Prvo zaposlenje, Palata Snova. Prvi posao, odeljenje selekcije istih. Prvi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snivanja i odlučivanje o tome koji zavređuju dalju i dublju analizu a koji su za odbacivanje. Vremenom napreduje, nesvestan kako i zašto. Ne čini mu se da išta pametno radi. Konstantno i duboko anksiozan, izgubljen u vrtlogu misli, i još više u lavirinitima hodnika zgrade u kojoj radii koja je tako brutalno hladna, grandiozna i siva. A opet napreduje. Drugi posao, odeljenje tumačenja. Drugi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snova koji su prošli selekciju i tumačenje istih. I tako u nedogled, dok se vremenom, ko zna kako, ne popne do vrha institucije i počne da joj predsedava. Paralelno sa tim procesom, knjigom putuje i priča o istoriji porodice Ćuprilija iz koje junak potiče, spletke, lobiranja i žrtve koje su ga izgleda i dovele na taj posao, porodične večere koje završavaju masakrima, poezija u istoriji Albanaca, tužna i ni za pedalj manje brutalna priča.

Pripovedana smireno, hladnokrvno, racionalno i postepeno, valjda jedinim stilom kojim bi se ovakva priča ispričala. Sivilo u atmosferi svo vreme, večita jesen i zima, večita hladnoća, magla i bezličje. Kafka, po ko zna koji put.

Kakva strašna i čudovišna projekcija totalitarizma, deseti, nedostajući, završni krug pakla je zapravo njen sadržaj. Ne znam odakle se i kako Samizdat setio ovog starog albanskog klasika, ali ću gajiti iluzije da je u njenom objavljivanju sadržana makar mrvica subverzivnosti nekad velikog i važnog medija u odnosu na domaću sadašnjost. Briljantno štivo, briljantno obogaćena skromna i sumorna domaća izdavačka godina.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 07/09/2016 инч Knjige koje preporučujem