RSS

Let

downloadDo skora sam ga poznavao u svakom mogućem aspektu osim u osnovnom, spisateljskom. Jedini je čovek ikada koji me je ubedio da kupim knjigu za koju sam znao da je nikada neću pročitati. I nisam. Stoji u trećem donjem delu police i ne čeka nikoga i ništa. Već 15 godina. Večiti predstavnik građanske Srbije u TV debatama i raznim tribinama, osnivač, dugo vremena najzanimljivije i najprogresivnije domaće izdavačke kuće, autor prelepog književnog festivala kojeg sam jednom posetio i uživao kao nikada na književnom događaju, vlasnik beskrajno dosadnih profila na društvenim mrežama na kojima me je još jednom ubedio da uzmem neku knjigu, koju sam za promenu pročitao i nedovoljno se oduševio je verovatno od svega po malo i kao pisac i to mi se svakako neće dopasti, mislio sam dugo i tek nedavno svoje predrasude i predubeđenja proverio na aktuelnoj mu zbirci priča. I bilo je to prelepo, moderno, okrepljujuće i osvežavajuće iskustvo. Nateralo me je da ga istražim dublje i dalje i ovo dodatno upoznavanje će svakako biti dovoljno da stanem i ne vratim mu se, makar za izvesno vreme.

O Letu sam mnogo čitao pre čitanja, što je retko kad pametna ideja. I ako se ne računaju neumereni i patetični hvalospevi Laguninih čitateljki na sajtu, nije bilo ni razloga da počinjem. A opet vuklo me je, jer je meni Arsenijević oduvek cool lik, uprokos svemu. I koliko god su kritičari bili neumoljivo ubedljivi u objašnjavanju da je ovo solidno i ništa više, poleteo sam. Let beše dugačak, kvalitetno izveden, ali beskrajno dosadan, pretenciozan i bez imalo uzbuđenja. A imao je postavku sa kojom je mogao bolje, dalje i lepše.

Vreme radnje- predskozorje drugog velikog rata, sjajno vreme za pisati u njemu i o njemu, dinamično, dramatično, i dalje vrednosno dostojno velikih knjiga, nije ga iskoristio loše, a opet, sve je bilo tako poznato, već viđeno u manje lošim Šotrinim serijama, ili malo boljim predratnim filmovima ili još boljim romanina ili časovima istorije.

Mesto radnje- Vojvodina, sjajno mesto za pisati o njoj i u njoj, melanholično, nepregledno beskrajno i iščašeno na jedan sasvim specifičan i neobjašnjiv način na koji umeju samo oni koji znaju kako ravnica diše. Ne i autor, o nikako, baš nikako. Vrištali su pokušaji i svaki je bio kopija, i svaki je bio prepisan i svakom je nedostajalo autentičnosti, zašto pobogu Vojvodina ako je ne poznaje, pojma nemam.

Radnja- život i stradanje mladog, energičnog, zavodljivog, klasično oslikanog junaka, pilota kraljevske vojske koji gubi život na svom ispitnom letu, priča o njegovoj porodici, dobrostojećoj građanskoj bečkerečkoj, o životu njegove supruge i njene dođoške bosanske pomalo komunističke porodice, o velikom broju usputno ubačenih i divno oslikanih anonimnih i manje anonimnih junaka. Arsenijević ume da piše kako valja, i ume da vodi priču kako valja, i ume da vas preokrene bizarnim a kvalitetnim detaljima i ume da drži pažnju. I zato ovo nije bilo teško čitanje, naprotiv. Zapravo pitko, izvrsno pitko, dopola melodramatično na podnošljiv a od pola u suprotnom smeru način.

20170207_220523-640x480Nedavno smo na poklon dobili ovu kopiju Lega za decu, i nakon što smo ga sastavili umesto njih i nakon više neuspešnih pokušaja da se njime igraju a da se ne raspadne, odložili smo ga na krov police sa knjigama. Gledam ga i shvatam kako će me uvek asocirati na ovo čitanje. Zato što je lep na tako očigledan način, od prvog trenutka sam ga zavoleo, a opet kopija je, pukne kako ga dotaknete. Kao ovaj roman. Odložiti i ne čitati opet i sećati se da je jedino čitanje bilo lepo i nimalo originalno iskustvo.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 07/02/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Koliko god obećavala da ćeš da kuvaš i plaćaš stanarinu popušila si jer se Bil Bejli više ne vraća kući

downloadNaslov kojim sam otvorio novu čitalačku godinu pojeo me je svojom silovitom prepotentnošću kojom su mu zračile korice sa sumornih polica lokalne biblioteke. Voleo sam, oduvek, te iznenadne susrete sa vrišteći samopouzdano dizajniranim knjigama iza kojih ne nužno stoje i takvi autori, ili su takvi ili kriju tamnosive unutrašnje slabosti. Nekoliko dana kasnije, dok ne dozvoljavam utiscima da se slegnu, plašeći se da ne pobegnu, mislim svašta a ne znam šta zapravo da mislim a što bi stalo u uvodni pasus.

Američka je bre, tako je prokleto američka do srži, do ispod srži, do krvi, ma do ispod krvi, ako ima gde ispod. Otuda to samopouzdanje sa naslovnice, trebalo je da znam i pre čitanja. Ponosno nošenje vrlina i mana podjednako, isticanje i jednih i drugih, ali uvek sa ljubavlju, uvek. Američko društvo s kraja prošlog veka, nikad prevaziđeni rasni problemi, ratne traume, nasilje i muzika. O, tako mnogo muzike.

Odsustvo lirike u načinu pisanja, odsustvo viška reči, odsustvo viška misli, odsustvo ikakvih stilskih figura, odsustvo skrivenih značenja, kotrljajući sirova realnost koja piše samu sebe. Do kostiju ogoljena proza koja se ne citira, na sedam stotina strana.

Vijetnamski veteran iz naslova, krhki, melanholični i čudni, fantastično talentovani džez pijanista, u nemogućnosti i nesposobnosti da prevaziđe duboku i u mislima potisnutu i mračnu traumu o ubistvu prijatelja na frontu koja će ga pratiti od prve do poslenje strane; od tog prokleto interesantnog naslova koji zapravo ne pristaje knjizi, pa sve do poslednjeg čina koji će zacementirati to crnilo, koji će ga decenijama nakon rata replicirati i u krvi ugušiti u Njujorku. Mnogo krvi na kraju iz kojih je opet na tako američki način provrištao život.

Mnogo jednostavne psihologije pre toga. Mnogo diskretnih heroja knjige pre toga, uglavnom njegove dece iz dva braka i najstarija ćerka kao polunarator i nosilac glavne niti priče. Mnogo džeza svuda i na svakoj strani. Džez istorije, džez načina sviranja, džez razmišljanja, džez muzičara, poznatih i manje poznatih. Kad malo bolje razmislim, mogla je ovo da bude i enciklopedija najčudnije i najslobodnije od svih vrsta muzike ikada, možda ću je tako i pamtiti, kao knjigu iz nekih novogodišnjih praznika koja me je naterala da svakodnevno uz čitanje puštam jazzradio, pianojazz kategoriju u pozadini i čitam. Svideće mi se to sećanje, jednom, znam.

A zapravo, očekivao sam i više, možda neki x faktor koji će obojiti čitanje i dati nezaboravan pečat do drskosti samopozdanom frajeru koji je ovako naslovio knjigu i zasluženo pokupio velike nagrade. Sve u svemu, kopajte, istražujte i dozvolite sebi svakakve lude, lepe i čudne knjige van izloga knjižara i top lista i u novoj godini. Poput ovih.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10/01/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Reborneo

downloadU vreme dok sam o tome još maštao, (mada malko i lažem, to vreme nikada neće prestati) da sa prijateljima napravim svoju novinu, zajebanu i alternativnu u svemu, znao sam, i to sam negde i napisao, da bi ovaj čovek pisao uvodnik. Uvodnik bi bio na naslovnoj strani, u donjem levom uglu, i vrištao bi svaki put, jer uvodnici moraju da vrište, i jer ovaj autor ne ume drugačije. I odmah bi svakom ko se dohvati novine, sve bilo jasno, da li ima potrebe da otvaraju prvu stranu, većina ne bi, to znam, ali bi ona nabeđena, samodovljna manjina bila u ekstazi, kao na primer posle čitanja ove knjige.

Jer, ukoliko vas na prvoj strani iste dočeka scena u kojoj Karl Marks i Džordž Best igraju riziko, raspoređujući svoje ljubičaste tenkiće duž table sveta, a sve to sniva i pripoveda Miš Koji Živi Na Sputnjiku, šta treba drugo da vam pričam. Šta, ozbiljno vas pitam? Zajeban je ovaj frajer koji piše, novosadski nadmen sa debelim pokrićem, slobodan da istražuje i nezainteresovan za prosek, kompromise sa bilo čim, pa i sa samim sobom. Bio je na dalekom putu, tu negde na ostrvu Borneo, tu negde kod Indonezije ili u njoj, studirao tamo, putovao, saznaćete to u prologu i epilogu knjige, u njenom drugom delu, napisanom smirenijom, lakšom i prihvatljivijom rukom za široka čitanja, u tom prelepom miniputopisu, i tamo dobio ideju, šta ideju, milione tona ideja o tome da napiše nešto ovako u njenom prvom delu.

Nešto što liči na rasturenu gomilu beleški otkačenog genijalca, ili  na nepreglednu tonu nerealno kreativnih misli, neprebrojivu i neopisivu slično arhipelagu ostrva Jugoistočne Azije, ili  na filozofski traktat na koji će se za koju desetinu godina seći vene na katedrama filozofije ili sociologije, ili na predobru zajebanciju, jebem li ga, liči na svašta. A opet, i tako razbacane u kojima po ostrvu Borneo tumaraju svetski genijalci, u kojima Đordano Bruno biva fizioterapeut lokalnog fudbalskog kluba, u kojima luta Dostojevski, u kojima niotkuda nabasate na stihove Željka Samardžića (Šajkaš majstore), u kojima Štulić vodi drugi najbolji mistični dijalog knjige (prvi je onaj između autora i žene mu o modernim neolevičarskim proseravanjima), u kojima se samo na sekund pojavi najbolji lik sa TV programa svih vremena, bezvremenski detektiv Odeljenja za ubistva, opisan bolje nego što je sam sebe odglumio onomad, savršeni detektiv Džon Manč, i tako razbacane misli ne beže nikuda. Jer, u tom i takvom haosu, nekoliko upečatljivih detalja drži nit priče i ne da vam ni da mrdnete, činjenica da na ostrvu ima pruga ali nema vozova, ili da isto neodoljivo miriše na cimet, ili da postoji tajna veza sa dalekim vojvođanskim gradom bez aerodroma u kojem su 1958 stali tramvaji, ti predivni i usputni detalji lupaju vas neprekidno kako okrećete strane. I naposletku, rečenice koje će mi ostati večno urezane iz ovog monumentalnog traktata, o tome da se „beli ljudi uvek institucionalizovano ponavljaju“ (zapis negde s početka knjige), ili da se „beli ljudi uvek samozadovoljno ponavljaju“ (zapis negde s kraja knjige). E tako, liči na svašta ova knjiga, i u svim verzijama je sjajna. Jednom, biće samo komadić kolekcije sabranih dela autora koji će kupiti najveće nagrade, stajaće malo po strani, i bolji poznavaoci kompletnog opusa prisvajaće je kao lično najdražu, omiljenu. Nisam siguran da ću biti u toj grupi, ali ću je razumeti, totalno.

Nije moglo da se poklopi slučajnije i bolje nego da stoti blog tekst na ovoj adresi bude baš ovaj, o čoveku kojeg poznajem, o čijem sam premijernom romanu pisao, što će reći da mu je ovo drugi prikaz ovde što sam čini mi se radio još samo sa Jergovićem i Pamukom (e baš toliko ga cenim), i koji je jedini čovek na čijoj sam književnoj večeri bio prošle godine. Delovalo je da boljih nije bilo niti će biti. I bi tako. Puna sala Crne kuće jesenas uverila me je da će za koju godinu ili deceniju, mali broj ljudi moći da se šepuri da je velikog pisca znao i pre no što je bio veliki, a Novi Sad da je svog sledećeg velikog skribomana dobio u tihoj, intimnoj i prijateljskoj noći koja je možda malko i mirisala na taj prokleti cimet.

 
2 коментара

Објављено од стране на 28/12/2016 in Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

Lagum-Svetlana Velmar Janković

Moj prvi Beograd su maglovita, jesenja, ledena sećanja seoskog dečaka koji dobija vrtoglavicu od visine zgrada, količine kioska brze hrane i pokretnih stepenica što vode u lažni metro. Moj drugi Beograd su ručkovi kod stare tetke koja je život provela u njemu, prve žene koja mi je spremala krem čorbu, piletinu pohovanu u mirsnim začinima, čiji je stan mirisao na gradsku žegu, bio savršeno uredno složen, i imao prastaru drvenu stolicu na ljuljanje, kakve više ne prave i koju sam nasledio. Moj prvi i drugi, dečački Beograd su sećanja na neku čaroliju aristokratskog zadaha grada koji sam uvek obožavao, koja je izumrla, i koju je nakon toliko vremena probudila autorka ovog romana.

Lagum je u bukvalnom prevodu mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Lagum je u slučaju ove priče, tona nagomilanih sećanja dostojanstvene i ostarele gospođe, neistraženi tunel mračnih dubokih misli o prošlim i sadašnjim vremenima, beskrajni niz po listovima razbacanih, a opet tako tanano složenih misli. Introspektivna porodična ispovest, o predratnim godinama gradske umetničke elite, o ratnom previranju u koji je upala, o posleratnim posledicama ispravnih i pogrešnih odluka.

Lagum je sinonim za ono gde smo živeli i gde živimo. Lagum otvara važna pitanja, da li kolaboracija sa neprijateljem može ikada i u ma kojim uslovima imati opravdanje, da li zarad viših ciljeva vredi umazati ruke krvlju, da li se i kako može ostati i postati čovek. Lagum je istorija, važna istorija ovih prostora.

Lagum mi je bio pun asocijacija na druge autore. Lagum me je starim engleskim stilskim salonskim nameštajem Čipendejl iz XVIII veka i načinom na koji živi svoj život kroz ceo roman, podsetio na Tišminu Bernardijevu sobu, diše sličnim impulsima ljubavi prema lepom, ljubavi prema ukusu. Lagum me je svojom dubokom i ogoljenom iskrenošću o ratu podsetio na Filipa Davida i njegov poslednji nagrađeni roman, taj zadah crnila, kolektivnog i ličnog. Lagum me je, naposletku, podsetio na Vegelovu Neoplantu, na koliko toliko pristojan pokušaj da i Novi Sad doživi veliku književnost u opisima velikog rata. Svi su se ovi autori moguće poznavali, sličnih su godina, mrzi me da istražujem, ali sve ih mogu videti za istim stolom gospode koje više nema, povučenih i pristojnih ljudi.

Lagum je međutim i jedna prelepa minipriča o najvećem vojvođanskom slikaru, Šumanoviću, koji takođe živi svoj život između korica kao prijatelj naratorke, koji je predstavljen iznutra, sa svim svojim strahovima, čija su dela opisana minimalistički a opet savršeno. Sava je specifičan, unikatan i predivan ukras ovog očaravujućeg i beskonačno lepo napisanog dela.

Poslednja velika domaća spisateljica bila je, znam to iz mnoštva priča, a malim delom čak i lično, ujedno i poslednja dama velikog grada, koji je na nju još uvek nedovoljno i nejako ponosan, tek nakon ovog čitanja shvatam koliko i kako nedovoljno. Zadužila ga je svojim opusom, nepovratno i najlepše što književni opus jednom gradu može da podari, stavila ga je na mapu svetskih gradova koji imaju svoje velike pisce, malo je takvih, manje nego što biste pomislili. Beograd će tek vremenom otkrivati kako je i koliko lep u jednom književnom opusu, kako je svetski i svoj. A Laguna će kao izdavač, nakon toliko polubesmislene averzije koju prema njoj gajim, dobiti kao spomenik veliki plus za reizdavanje i čak pristojno reklamiranje i smeštanje na police većeg dela autorkinog opusa.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/12/2016 in Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

Imperfekcionisti

download

Tri problema u doživljaju fantastične knjige

Problem prvi ove knjige zvao se Goodreads sajt. Dugogodišnje zaobilaženje istog omogućilo mi je slobodu u kreiranju stavova o pročitanom a još više o beskonačnom nepročitanom štivu, ali i isključivanje iz tokova čitanja a nedavni početak posećivanja istog umalo me ubedio da je ovo ništa drugo do solidna knjiga. Prosečna ocena, 3.9 recimo. Gledam i mislim se, ako su na sajtu svi klasici sveta, a jesu, onda mu ovo dođe kao kapitalno dobra ocena, a opet, priznaćete, kad gledate u te brojke, rekli biste, pa, onako, i nije za onesvešćivanje.

Srećom pa mi s godinama rastu sumnje a pada poverenje u sve i svakoga pa sam onu prosečnu ocenu na vreme zaboravio, toliko da mi sad deluje daleka, teška, nestvarna troma i nesposobna da prikaže veličanstvenost ritma pisanja, piščevu sposobnost da roman o redakciji italijanskih novina sa sve inostranim dopisnicima predstavi tako efektno, pojedinačno intimno, i to sve dajući svakom od junaka tek po jedno poglavlje, baš tako. Jedno poglavlje, jedan novinar. U svim ostalima, po malo od svih ostalih. A opet, neprestana zabava. Shvatih, po ovakvim su se romanima nekada snimale dobre TV serije koje su išle na manjim kanalima u kasnim popodnevnim satima recimo, u kojima stalno zvone telefoni, cvrči haos, spolja našminkani profesionalci, iznutra najčešće razorene individune propalih ambicija.

Problem drugi ove knjige nalazi se na poleđini među kratkim, ekstatičnim i razigranim miniprikazima iz svetskih listova, koji puni usta hvale ne propustiše da kažu kako je ovo genijalan prikaz sunovrata novinarstva, pa i sveta u kom se i novinarstvo zajedno s njim survalo. A ja još gajim iluzije o nekim novinarima, naročito drugarima i poznanicima koji se tim poslom slabo bave, ali su profi i pravi, gde god da su pa nisam mislio da će me se ikako dojmiti čitanje na tu temu.

Srećom pa sam miniprikaze sa poleđine knjiga naučio da klasifikujem u dve grupe, one koje natrpaju epitete, i one druge. Srećom pa sam ove sa poleđine ove knjige stavio u prvu kategoriju, u koju inače ubrajam i komplet sopstvene redove. Nije ovo priča o sunovratu novinarstva, jer, tužna je istina, nije ono nikad ni bilo mnogo ozbiljnije, profesionalnije i kvalitetnije od ove redakcije, u kojoj se pomalo piše, pomalo krade od drugih, pomalo izmišlja, pomalo dodaje i oduzima, otaljava i blefira. Svi smo zapravo takvi, sve je ok. I dalje među njima periodično sevne dašak duboke genijalnosti u blefu, dašak iskrene brige za istinu, baš kao kod onih novinara koji i danas brane profesiju kojoj odbrana nikad nije ni trebala.

Problem treći ove knjige je domaći izdavač. Autentični, retko avangardni, ultimativno kvalitetni izdavač, koji je knjigu skromno predstavio, u malobrojnim knjižarama je zatrpao Peljevinovim izdanjima, bacajući nedovoljno jako i blještavo svetlo na nju, dodatno joj otežavajući put do čitalaca opravdanim i razložnim, mada previše inatnim i dečačkim stavom da se ne učestvuje na Sajmu.

Srećom je izdavač utisnuo komplet aktuelnu ponudu na onlajn naručivanje, kao i u nekoliko odabranih relativno ozbiljnih i kvalitetnih knjižara u kojima se našlo mesta i za ovaj divan, zaista i zapravo divan i divno napisan roman u kojem je, paralelno sa glavnom radnjom, odlično uklopljena i usputno ispričana i priča o istorijatu nastanka te novine i te redakcije, a dodat je i svojevrsni bonustrack.

Kratke rečenice. Jasne aluzije. Jednostavna priča. Kotrljajući ritam. Fantastičan roman.

Srećom pa ga pročitah.

 
1 коментар

Објављено од стране на 03/11/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Osama

downloadNema više dobrog radijskog govornog programa izuzev frekfencija javnog servisa. Nije ih nikada ni bilo mnogo, zapravo, ali su tinjali i borili se u sveopštem mraku besmisleno loših hitova koje zaboravite pre kraja slušanja. Voleo sam Brakusa od 3 do 5 na B92, voleo sam emisiju zapravo jako, Brakusa i nisam. Ali, imao je običaj da obuzda sujetu i dozvoli raznim prijateljima da uskaču u vođenje programa, i među njima jednog Bosanca, da me ubijete nikad se neću setiti imena, koji je razvaljivao. Puštao je ludačke andergraund bendove, bio je duhovit i šarmantan, i pričao je sa onim autentičnim đes ba naglaskom, kojeg takođe ne volim mnogo, ali kada neko ume da ga nosi, to bude prijemčivo, autentično i zajebano. Taj je lik bio savršen i u tom je savršenstvu umeo da usred programa uzme da čita neke svoje prozne zapise, događaje iz detinjstva iz Bosne, sa sve tim naglaskom, i to je bilo tako, naizgled niš posebno, a zapravo prelepo toplo i vredno svakog sekunda slušanja. To je bilo sjajno. Godinama nakon toga, ovo čitanje je vratilo ta sećanja i tog lika, kojem je, da je pravde, trebalo dati da u živom programu iščita ovaj odličan roman.

Jer roman je, beskrajni, beskonačni, nimalo dosadni, fantastično ritmični monolog ostarelog muslimana iz Bosne koji svoj život i život kasabe u kojoj ga je većinski proveo, pripoveda usputnom strancu negde u slučajnom susretu u Americi, decenijama nakon rata. Pripoveda onako lucidno, sa nonstopnom dozom najčešće gorkog humora, na prvu loptu, ređe na drugu ili treću, jednostavno, narodski, sa naglašenim lokalnim naglaskom i akcentom, bez daška upliva književnog jezika, razigrano, hronološki u sekund precizno i polako. Logično, kad ostarite, nigde ne žurite, ni vi, ni monolozi, ni čitaoci ako autor u iste ima poverenja.

Pripoveda o naivnosti i lepoti socijalizma, o užasima rata, o malim i nevažnim ljudima iz sela, o malim i malo važnijim ljudima iz sela, o begovskoj porodici koja aristorkatski nosi priču, o poslednjem potomku iste koji se u jednom trenutku prepusti vehabizmu i poistovesti sa Bin Ladenom, o interpersonalnim, inersocijalnim relacijama ,među različitim ljudima, narodima i verama, o velikim svetskim temama, o zabludama, o svemu što je moglo da čini ili je činilo život neke kasabe, nekada, negde. Crta ih autor, portretiše svo vreme, svakog ponaosob tačno onako i onoliko koliko treba da ne remeti ritam pričanja. I vodi ih do samog kraja, do preko okeana, u zemlju od koje sve ratne priče danas počinju i u kojoj izgleda i završavaju. Melanholično, prazno, teško i tužno.

Dobar je ovo roman, zapravo odličan, možda mu nije trebao Osama kao motiv na naslovnici, možda mu nije trebala reklama kakvu je imao, možda mu nisu trebale nagrade iz Kusturica-Bećković ekipe koja ga je prisvojila, kao doduše i autora, a možda i jeste. Njegova i njihova stvar. Dobar je Kecmanović, valja pored silnih neoliberalnih popularnih domaćih autora imati i jednog ovakvog, kao fol konzervativnog, a zapravo autentičnog i zajebanog frajera sa svim pripadajućim mu manama. Prijalo je čitanje, neočekivano i mnogo, baš.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 01/11/2016 in Knjige koje preporučujem

 

How does it feel Bob?

imagesDebatovali smo, naivno, snažno, iskreno i dinamično jednom davno na času književnosti o ulozi iste u svetu, o potrebi da se smesti u društveni kontekst i sličnim stvarima. Branio sam tada žustro svoj dečački stav da vrhunska književnost mora da izađe iz salona, iz tvrdih korica, iz elitističkih manastira, da zađe među ljude, da ih drma, budi i menja. Vikao sam po učionici da je sve ovo što radimo i mi na časovima, i u sastavima, i na takmičenjima, samo proseravanje koje će ostati da ćuti i čuči samo sa sobom, vekovima. Menjao sam u raznim pravcima tokom godina te kao revolucionarne misli, i setio sam ih se danas ponovo, nakon toliko vremena, i vratio im se u želji da ih nanaovo poljubim i kažem im da su svo vreme bile u pravu.

Zato što su me, nakon retko lepe u moru nikakvih vesti, o tome ko je dobio ovogodišnju veliku nagradu, užasnuli komentari najviše pisaca, akademika, predsednika raznih udruženja, vlasnika izdavačkih radnji, ti podsmešni, cinični, a zapravo duboko ljubomorni i malograđanski komentari o tome da je nagradu za pisanje dobio neko ko peva, neko ko svira, pobogu, pa eto, mogli su da je daju i Balaševiću, Bregoviću ili tako nekom. Kao mantru ponavljaju da eto slušaju i oni Boba, i vole ga, naročito kad su bili mladi, i idu na njegove koncerte, ali nije on taj kapacitet, taj kalibar, narodnjak je u duši, roker, zabavnjak i ništa više. Nije jedan od njih, zapravo, to su nekako zaboravili da procede, nije se sakrio u zatvorenim i praznim sobama, nije se ugušio u višku metafora, u višku reči, u višku misli, to je zapravo. Nisu ga zapravo pravo dobro ni slušali nikad, biće.

A, kada sredinom sledećeg meseca na čelo još uvek najmoćnije zemlje sveta sedne jedan od dva zla idiota, koji su glupost i mračnu karmu podigli na najviši nivo besmisla, kada se ustoliči jedan od dva ista štrumfa, biće to konačni trijumf svetskog rijaliti programa, poslednja faza masmedijskog zaglupljivanja, konformizma, površnosti, ispraznosti, kraja ikakvih vrednosti. I u tom i takvom svetu, nije bilo mesta i nije bilo vremena i nije bilo smisla da najveću i najlepšu nagradu nosi iko od aktuelnih skribomana, koliko god da ih je veličanstvenih i dobrih širom sveta. Mogli su da je daju Japancu kao dodatno potonuće u manirizam i pokriće armije prosečnih da je ono što čitaju vredno, mogli su da je daju i nekom Sirijcu, Kenijcu, Rusu, ali to bi bio beskrajni nastavak patetične priče o ljudskim pravima u koju više niko normalan ne veruje.

Morali su da je daju Dilanu, zato što je njemu najmanje trebala, i zato što je on najviše zaslužuje. I zato što će kao dašak svetlosti u narednom periodu svetleti zvezda rokenrol pesništva na tronu sveta koji bespovratno tone. I zato što će sutra milijarde nikakvih radio stanica pustiti makar jednu od njegovih pesama koja će sasvim slučajno pelcovati nekoga koga niti jedna knjiga neće moći. Jednom će, nadam se, i članovi komiteta koji su danas glasali dobiti Nobela za najsmislenije i najhrabrije glasanje ikad. I ne želim da slušam ili pričam i sa kim kome to nije jasno, ma ni očima da ga vidim. Prelep je ovo dan, retko lep. Praznik.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13/10/2016 in Ponekad samo pisem