RSS

#Booktalk2016, crtice

downloadBorko me je davno naučio da se iz poslednjeg reda najlepse vidi i sluša, i najbolje čuje. Radio je to tako što bi  omiljene bendove, umesto u gužvi prvih redova, slušao naslonjen na najudaljenije drvo glavne bine, ili sedeći u samom ćošku male školske sale, recimo. I tek ako biste se dobro, baš dobro zagledali u čitav prizor, shvatili biste koliko se u njegovom mirnom stavu i ćutanju vidi kako vrišti vulkan energije zadovoljstva kao reakcija na ono što se dešava na stejdžu. Na jednoipodnevnom prazniku knjige u čarobnoj galeriji Pavla Beljanskog, bilo je i više nego dovoljno mesta u ćoškovima da bi se ta teorija milioniti put testirala, ovog puta uspešno, sa malim izuzetkom.

Na događaju koji je knjigu na trenutak vratio u život grada koji više nema ni pristojne knjižare, smestila se većina regionalne književne elite, podeljena u tematske diskusije, uspevajući da prozbori o većini ključnih tema koje muče uspavanog umetničkog lava. A ja sam se pak trudio, da u letu hvatam, rečenice koje izmaknu tonu rasprave, rečenice koje su bežale moderaciji, koje su fantastične, retke i neizbežne kada na malom prostoru okupite toliko ljudi koji ovako ili onako žive od knjige, koji ovako ili onako misle rečima, i govore svoje misli. Dobro, bila je tu i Trivanova, kao onaj mali izuzetak.

Čuo sam tako, svog omiljenog, odvajkada omiljenog kolumnistu, koji je usputno saopštio kako je školsku lektiru upoznao zaobilaznim, okolnim putem, preko muzike, davno nakon što je izašao iz školskih klupa. Šteta što ga nisu čuli, autori udžbenika, šteta što ne shvataju kojim redom se uči život i shvataju knjige. Šteta je što ljudi poput Rosića nisu važniji u novinama, u društvu i na ovim panelima, jer da ga čitate, ili da ste ga gledali davno u onoj emisiji gde su se zaludni zamlatasti ljudi prijavljivali da spremaju večere jedni za druge, željni samopromocije, željni prikaza umeća spremanja morskih specijaliteta, avangardnih afričkih dezerta i sličnih gluposti koje zapravo nikad ni sami ne jedu, da ste ga gledali kako za predjelo iznosi tople sendviče, za glavno jelo krompir i meso iz rerne i za dezert lenju pitu, znali biste šta je pank, i šta je iskrenost koje više nema, i šta je knjiga. Čuo sam malo pre ili posle toga Neleta koji je rekao da će, kad se pojavi planetarni potencijal za revoluciju, poezija biti medij prenošenja, a da će do tada ćutati i čučati u zapećku.

Malo pre toga, čuo sam direktora Clia kako kaže da u realnom svetu živimo a u virtuelnom maštamo, čuo sam direktorku Frakture kako tvrdi da je Beogradski Sajam, kao i većina sličnih regionalnih događaja prevaziđena kategorija, kako sajmovi ne služe prodaji knjiga, već promociji izdavača i autora, čuo sam kako se i koliko siromašne cifre motaju oko izdavačke delatnosti, čuo sam i Trivanovu kako uspeva da proturi tezu da ona ne sedi u direktorskoj državnoj fotelji već se kao i kolege panelisti muči na konkursima za nova izdanja na kojima ih država odbija, jer Službeni Glasnik pobogu nije državna firma nego samo isplaćuje plate zaposlenima i napravila im štampariju, e ladno sam slušao Trivanovu. Slušao sam prelepe i zaslužene hvalospeve upućene Kreativnom Centru, čuo sam kako se pravim imenima naziva smeće od literature sa top lista. Malo pre toga čuo sam Borkin termin „hipetrofirani nacionalista“, čuo sam Arsenijevića kako se zgrožava nad kopanjem po poreklu ljudi, čuo sam kako su svi svesni da svi u orkuženju govorimo istim jezikom, samo se nikada nismo dogovorili kako ćemo da ga zovemo.

Malo posle celog događaja, razmišljao sam kako je i koliko bilo lepo biti deo mikrokosmosa koji je u jednu galeriju doveo kvalitetne pisce, izdavače i Trivanovu. Manjkali su detalji o kojima se ne bih usudio pisati, jer sam se još jednom uverio koliko je teško dobroj knjizi danas da diše, pa mi zato ne pada na pamet da pišem pravo kritičke ili negativne osvrte na bilo koju pročitanu, a kamoli na događaj koji ju je na trenutak doveo u centar grada. Manjkali su možda samo čitaoci u većem broju, a možda i nisu, ne znam, možda je onaj naprednjački političar činovnik kojem su iz nekog razloga dali da otvori ovakav praznik, bio u pravu kad je konstatovao da nije siguran da li i ko uopšte danas čita knjige. Ma nema šanse, jel da.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/09/2016 инч Ponekad samo pisem

 

Sitnice koje život znače

download (1)Na ovom smo letovanju, prvi put ikada, porodično i sa uživanjem, praktikovali večernje uključivanje TV-a u apartmanu, dok klinci jure naokolo i odbijaju da zaspu. Beše to naime prvi put u višegodišnjim uzastopnim boravcima u jedinoj zemlji koja ima smisla da smo bili smešteni u apartmanu sa televizorom većim od mikrotalsane, i sa izborom više satelitskih programa među standardnim mnoštvom domaćih lokalnih kanala sa uvek blesavim grčkim domaćinima. I odgledasmo tako porodično, ravno deset epizoda Ulice lipa, retke RTS-ove serije dostojne gledanja, pre nekoliko godina snimljene, priče sa gotovo sumanuto romantičarskom idejom o životu stanara jedne beogradske zgrade, pristojnih i učtivih umetnika, penzionera, skitnica, frizera, međusobno komšijski povezanih, sa plejadom najboljih domaćih glumaca, sa pokušajem vraćanja topline i dostojanstva u živote gledalaca, i sa pristojnom realizacijom, daleko od odlične, ali eto, pristojnom i gledljivom. Zavoleo sam je, baš i najviše zbog tog autorovog utopizma u ideji, zbog tog pokušaja pravljenja i isticanja ljudskosti u tihim, bezličnim i mirnim životima u soliteru. I zbog Radmile Živković koja je briljirala, koja je otela scenu poznatijim i priznatijim kolegama, koja je namrgođeno i šarmantno, starogradski, frktala kroz kadrove i osvajala ih, sve do jednog, na nju sam zapravo prvu pomislio kad sam se upoznao sa glavnim junakom ove knjige, pa sam zato odatle i krenuo.

A junak je osamdesetogodišnji starac udovac, mrgodni, zajebani starac u Napulju, u mrgodnom zajebanom gradu, sa posve jednostavnom životnom filozofijom koju pripoveda celim tokom, bez mnogo staračke patetike, sa posteruptivnom mladalačkom energijom života koja može kuljati samo iz nekoga ko mu se približio kraju, sa stavom prema svemu, naročito prema životu samom, sa potrebom da periodično u nezgodnim situacijama fingira da je neki penzionisani general, ili inspektor, ili već bilo ko, sa zaljubljenošću u dobro vino, sa najboljom prijateljicom prostitutkom, sa ćerkom advokaticom čijeg sina ponekad pričuva koja živi u nesrećnom braku i vara muža, sa sinom koji je homoseksualac a da samo njemu to nikada nije rečeno u lice, iako svo vreme zna, sa mladom komšinicom za koju u jednom trenutku shvata da je žrtva dečkovog zlostavljanja, sa matorom komšinicom koja drži mačke i smrdi i koju svi i svuda imamo u zgradi zar ne, sa matorim komšijom koji ne izlazi iz stana ali nastavlja da živi. Galerija sporednih likova oko osamdesetogodišnjeg starca i njegovih dogodovština, divno.

Tu negde u vrtlogu priče koja teče, paralelno putuju i važne društvene teme, obrađene bez ikakvog ulepšavanja ili preterivanja, sveprisutni problem nasilja u susednim ili našim kućama koje svi čujemo i za koji svi znamo i koji nikada ne prijavljujemo dok ne bude kasno, zanemarena građanska i društvena odgovornost koja dolazi iznutra a ne sa reklama, kao u ovom romanu, još prisutniji problem disfunkcionalnih brakova koji se lagano i trulo raspadaju u jurnjavi za poslom, novcem i slavom, i naposletku tema homoseksualnosti, brijljantno provučena i ispljunuta na papir u najjačem odnosu, otac-sin.

Ispričano na klasičan šmekerski način, vrckavo, neopterećeno ičim a naročito stilom, sa usputnim opaskama, sa ogoljenim humorom, sa toliko ljubavi prema ljudima i pisanju kako valjda samo italijanski autori znaju. Između nemoguće kvalitetno dizajniranih korica koje su me pri kupovini oduvale i nakratko zamračile potrebu da se uopšte upoznajem sa autorom ili sadržajem, krije se dakle ultimativna i tužna proslava života, na italijanski način o rekao sam to već toliko puta, obožavam ga.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22/08/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Otvoreni grad

downloadKišjuhas je u vikend izdanju Danasa pisao o „njujorškim vrednostima“, stavljajući ih bez preke potrebe među navodnike, i pokušavajući, mnogo romantičnije no što to inače ima običaj, da objasni nešto čemu i nije potrebno preveliko objašnjavanje. Tako sam barem mislio u autobusu za Niš, čitajući ga i vozeći se negde nakon dugo vremena kao putnik a ne vozač, i uživajući u tom osećaju, putujući na festival muzike koju isto tako sve manje imam potrebu i želju da opisujem ili objašnjavam, kako se to i zašto čovek zaljubljuje u nešto tako disonantno, teško i dosadno. Sličan je slučaj sa ovom knjigom, lebdi iznad zatvorenih korica nakon čitanja pitanje koji je i koliki smisao objašnjavati razloge zašto su baš ovakva štiva važna, potrebna i genijalna. Neće nas biti ni za broj više nakon svih tih pokušaja, samo ćemo se brže prepoznavati, lakše prebrojavati i uživati u samonabeđenom elitizmu introvertne samodovoljne manjine. A opet, vuče me, kao Kišjuhasa Njujork, kao Bila Evansa sumanuta improvizacija u subotu uveče na levoj bini Nišvila, baš tako.

Nigerijac poreklom i karakterom, Amerikanac stanovanjem i stavom, Tedžu Kol je fotograf, piše za najveće novine, tvituje mini priče, putopise, popularan je i cenjen u gore navedenim kolonama vrednosti. Junak romana mu je Nigerijac poreklom, Amerikanac stanovanjem i stavom, stažista psihijatar, koji u nekom trenutku u pauzama sesija posla, slušanja zaboravljenih velikih dela klasične muzike, odluči da započne sa dugim šetnjama Njujorkom. I tako uz njih dvojicu, jer tu su i glavni junak  i neodvojivi alter ego autora, kada su glavni junaci pisaca usamljeni u najlepšem gradu, u fazama introspektivnih preispitivanja, budite sigurni vrišti autor iz njih, svim glasom. Čitali ste takva štiva, nije ovo toliko bolje od nekih drugih koje nisu toliko nagrađivali, ali je moćno i opčinjavajuće na jednom potpuno jednostavnom nivou.

Dugo nije bilo klasike kao muzičke podloge romana koji su me okruživali, na primer, pa koliko god svaki takav pokušaj nakon „Paklene pomorandže“ pati od nedostatka te autentičnosti u povezivanju slova i tona, opet je lepo. Dugo nije bilo dugih šetnji i lutanja gradom kao glavnog lajtmotiva priče u romanima koji su me okruživali, na primer, pa iako se one ovde uopšte ne izbacuju u prvi plan i ne potenciraju ni malim delom kojim su ga kritičari izbacili na pozornicu,  bespotrebno ga upoređujući sa kapitalnim delom Rebeke Solnit  ove su ispresecane šetnje baš zato otišle dublje i dalje u dušu Njujorka, u njegove galerije, koncertne dvorane, finansijske četvrti i još ko zna gde.

Monolozi u šetnji gradom su dovoljno intimni, tek na momente melanholični, retki dijalozi u koje glavni junak neobično lako ulazi, naročito sa potpuno nepoznatim ljudima, u restoranima, u avionu, u internet kafeu u Briselu kom provede tri nedelje odmora, su zapravo mnogo važniji, izbacuju na površinu društvene fenomene, fantastično zahvatuju problem islamizma recimo, odnosa levice i desnice, zapadnih vrednosti, umetnosti, dijalozi su zapravo duša ove priče koja luta gradom. Priče o Nigerijcu kojeg će život pored sve želje da to zaboravi uvek podsećati na poreklo, kojem će širom sveta razbacane tamnopute izbeglice uvek namigivati kao nekom „svom“, koliko god se on ne osećao tako i koliko god ga to nerviralo. Priče koja tiho i smisleno jedri od početka do kraja, završavajuči na predivan, do nepodnošljivog nivoa predivan način, ostavljajući poslednji kadar njujorškom svetioniku koji je svojom svetlošću dezorijentisao i tako ubio hiljade ptica. Pticama je ostavio poslednji kadar, to nije često i nije književno, ali je briljantno.

O Tedžu Kolu će se još pričati, ne samo zbog ovog divnog nagrađenog prvenca, već i zbog načina korišćenja društvenih mreža u književnosti recimo, ili zbog društvene angažovanosti, postaće jedan od glasnogovornika te introvertne samodovljne manjine koja je bolji deo sveta, ali u njemu tako malo i retko učestvuje. Roman kojim se Dereta vraća na potpuno drugačiji, neočekivan, kreativan i moderan način u siromašno domaće izdavaštvo, predstavljajući set novih izdanja, minimalistički genijalno dizajniranih, koje su nedavno obasjale dosadne i jednolično kitnjaste knjižare.

 
2 коментара

Објављено од стране на 16/08/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Tri priče o samoubicama

downloadPre no što sam pogledao Tajvansku kanastu, što beše susret do kog je došlo posve slučajno, i to relativno skoro, smatrao sam ga gospodinom među filmadžijama i najboljim domaćim rediteljem, zapravo porodično smo mu davno dodelili tu titulu. Nakon odgledane Kanaste pak, on je za mene genije. Suvi genije. I dalje dostojanstveni, pristojni, odistinski gradski i elitni, umetnički provokativni autor, ali usput eto i genije. Kakav film. Znam dosta o autoru, zapravo, interesovao me je, oduvek, i rado bih pisao o svemu čime me je u tom dugogodišnjem procesu saznavanja fascinirao, ali nije prikladno, možda neki dnevnički esej, nekad, za sebe barem, svakako.

Znao sam i da piše, naravno. Često ljudima promakne činjenica da su reditelji neretko i scenaristi sopstvenih ostvarenja, što je mnogo veći posao od mišljenja da su to puke adaptacije nečije drame, ili teksta, mnogo veći i teži. I dovoljno je pogledati bilo koji od filmova iz opusa, da čujete i da vidite kako piše. Čitao sam ga dugo i u Politici, u jednom periodu bio je retko svetla, gotovo usamljena, umetnička a nekonzervativna i nacionalizmom zadojena pojava na strani sa autorskim tekstovima.

Ova je knjiga, daleko više no kolekcija tri davno nastale priče velikog reditelja. Marković piše onako kako teku i dijalozi u filmovima mu, dinamično, jednostavno, zanimljivo, ritmično, čitljivo i svo vreme blistavo ironično i dramatično. A opet, za razliku od velikog platna ili malog ekrana, ovde je tako skriveno ličan, autobiografičan na momente, naročito u prvoj priči sjajnog naslova „Podgrejana sarma od prekjuče“ u kojoj izvesni talentovani scenarista u nekom trenutku gubi sposobnost pisanja, zastajući na maločas spominjanoj rečenici iz naslova, čime počinje njegov strmoglavi unutrašnji pad. Unutrašnji sunovrati, trenuci u kojem junaci dotiču trenutke nakon kojih im se raspada život, tako karakteristični za autorov filmski opus, brutalno iscrtana autodestruktivnost, mračni tuneli psihologije, neuspele introspekcije, sve se to lomi i u drugim dvema pričama, od kojih je na osnovu jedne od njih stvoren i čuveni film o beogradskoj Varioli veri a druga je saga o kvazi velikom gradskom šmekeru i zavodniku čiji pad počinje kad ne uspe da osvoji naizgled sasvim prosečnu ženu. Obračunava se autor u ovim storijama sa raznim demonima, kako ličnim, tako i društvenim, profesionalnim, svim mogućim, a pisanje je najbolji ventil za takve procese i to se u ovoj fantastičnoj zbirci tako lepo vidi.

Nedavno sam, gledajući ga u interesantnom pokušaju javnog servisa da napravi kvalitetnu umetničku emisiju predstavljajući kroz autoportrete velike, domaće umetnike, nanovo shvatio kako nam i koliko nedostaje ovakvih, dostojanstvenih a velikih ljudi. Ova je knjiga samo dodatni dokaz tom podsećanju na genija koji je snimio i Tajvansku kanastu i koji piše bolje od većine autora aktuelne domaće prozne scene.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/08/2016 инч Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

The New York Times je pored nas

downloadNepregledno je carstvo interneta, pa opet, velika većina milijarderske armije korisnika, garantujem, obitava dnevno na ne više od recimo 20 web strana. Da uzmete sad istorije pretrage, bookmark strane, aplikacije sa telefona, videćete da su do besvesti skrolovane samo razne šarene društvene mreže, čitane sve do jedne iste vesti sa online medija, i pravljene fotografije koje će završiti na svim tim mestima. I videćemo, bolje no što nam je i jedan profesor na studijama uspeo objasniti, Fromovu tezu o tome da ljudi zapravo ne žele da budu slobodni i da uspešno i panično večito beže od iste. I tako, pričamo čak i danas, online, jedni sa drugima, o nekoj neslobodi medija, mraku informacija, a sami tumaramo u istom bezličnom tunelu predvidivosti.

A čak i van web tunela, na trafici preko puta, baš tu, na sto metara odatle gde ste, gde god da ste, baš sada, možda ni ne znate, možete pronaći štiva i tekstove od kojih vam pamet stane. Jedan domaći nedeljnik recimo, kao dodatke osnovnom izdanju, štampa i dva strašna svetska lista, savršeno prevedena, original upakovana, sa sve ubačenim domaćim marketing sadržajem. Baš tako. I ne naplaćuje ih dodatno, boga pitaj zašto. Ja bih luksuz čitanja New York Times-a, na svojoj sremskoj terasi, naplaćivao bez zadrške, bez treptaja. I mislio bih, uvek, kako sam uzeo malo. Mislio sam to i pre mnogo godina, dok sam studirajući slučajno saznao da je tadašnja Politika imala isti običaj prvog ponedeljka u mesecu, ali to je izdanje bilo kraće, lošije štampano, neredukovano i bez prevoda, pa koliko god sam želeo da vežbam svoj oduvek solidni engleski, čitanje je uvek bilo poslednji način kojim sam to voleo da praktikujem.

Izuzimajući visoku politiku, mada se ni ona ne mora nužno izuzeti, ukoliko ćete je čitati zajedno sa još jednim listom koji isti časopis izdaje nedelju dana iza toga, Le Mond Diplomatique, ultimativno levičarskim francuskim listom, koji bi mogao pomoći da se slagalica složi iz dva dela, NYT je svakako nešto najbolje što ćete čitati a upakovano je u dnevnu novinu. Kolaž reportaža, besprekorno napisanih, bez patetisanja i viška dramatizacije, kolaž dovoljno kratkih i ubedljivih priča, svedenih, racionalnih, tužnih, srećnih, lepih, svakakvih. Bilo da se radi o japanskim mladićima koje je Vlada poslala u Afriku da podučavaju klince bejzbolu, ili mukama kroz koje prolazi krhka brazilska ekonomija uoči Olimpijade koju će ionako pratiti manji broj stanovnika nego li lokalne TV sapunice, o to je posebna priča, ili o nestašici morfijuma u većini svetskih apoteka, ili o vedrijoj strani uporišta Boko Harama, ili o novom oružju veganaca, ili o mogućnostima da se uskoro počne sa presađivanjem čitavih tela, ili o kubanskoj poljoprivredi, ili o najlepšoj od svih, onoj o biblioteci u francukoj koja na manje od 40m2 drži milionsku arhivu knjiga, u računaru razume se, ali vam dok popijete esrpeso, bilo koju po želji odštampa i ukoriči, o pobogu kolika količina kvalitetnih, lepih i umnih tekstova na tamo malo papira.

Čitajte ih, pobogu, barem po nekad, barem po malo, subotom pre odlaska na pijacu, ili sredom posle slagalice, ili petkom nakon izlaska, ili nedeljom dok deca spavaju, ma bilo kad. Onda ih prosledite baki, ili ocu, ili komšijama, jer, postoji šansa, neko će ukačiti da na istoj trafici na kojoj uzima svakakva toalet papir vođina sranja može naći i nešto takvo. Pa iako vam se ne svidi, iako sve liči na kvazielitističko proseravanje, postoji to zrnce koje će nekom ulepšati dan, pojačati dostojanstvo i osećaj pripadnosti svetu, koliko god to isprazno zvučalo.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24/07/2016 инч Ponekad samo pisem

 

Divlji labud

downloadVeć dugo nisam, ovoliko dugo, blenuo u beli, virutelni papir, prvi put legalno plaćenog office paketa, u pokušaju pisanja o sadržaju čiju sam zadnju koricu malo pre toga zatvorio. Već dugo nisam imao utisak da ne bi trebalo da pišem o nekoj knjizi, i pored eruptivne kombinacije oduševljenja i iznenađenja koje me obuzelo tokom i nakon boravka među tvrdim povezom ove zbirke. Već dugo nisam čitao nešto ovakvo, zapravo, možda je u tome stvar. Već dugo, dugo, predugo.

Jer, kome bi palo na pamet da pažljivo nakupljenu ironiju, gordost i cinizam kojim želi da časti savremeni život, da promišljanja o večno prisutnim etičkim dilemama, seksualnosti, porodičnim odnosima, i slično, uobliči u jedanaest bajki. Baš tako. Vratiti se korenima, gde god da su i kad god da su izgubljeni, i pisati bajke. Nimalo naivne, naravno, niti čiste i lepe, ni one prave i stare zapravo nisu takve, shvatite kad ih nanovo čitate s odrastanjem, nimalo prave bajkovitosti u temama, samo u postavci, fenomenalno originalnoj, niotkud pojavljenoj, koja je jednoj zbirci priča današnjice dala tako snažan dodatni pečat, baš snažan.

Junaci većine priča imaju pravo na tri želje, katkad na dve ili tek jednu, ali tu su čarobne majmunske šape, klice pasulja koje izrastu do oblaka i odvedu dečaka u carstvo zlata, tu su ostareli mlinari čarobnjaci, tu su kraljevi i kraljevstva, pričnevi i princeze sa zamkovima, lepotica zaljubljena u princa zarobljenog u telo zveri, omatorela prostitutka koja poželi da samoću života provede u kući od slatkiša, tu su i patuljci naravno, bez njih ovakve priče ne idu. Tu je čitav niz prelepo osmišljenih likova i motiva. Ali, zapravo, majmusnke šape ne ispunjavaju baš tako lako čarobne želje, stablo pasulja vodi do zlata ali ne i do sreće, mlinari su čarobnjaci samo do određene granice posle čega postaju podvojene ličnosti, prinčevi su možda stvarno zveri, matoroj lujci će dečurlija proždrati kuću i nju baciti u vatru. Porodice možda nisu srećne, deca su razmažena i histerična a autor vas ne primorava da tako mislite, samo kreativno, otkačeno i genijalno provocira da se misli. A valjalo bi se misliti, o svemu napisanom. Lakše, sporije, detaljnije no što sam i sam učinio u prvom čitanju.

Autor je opravdano svetski cenjen. Autor je kultnih romana među kojim su „Sati“ svakako najpoznatiji, autor piše sa nepodnošljivom lakoćom. Autor ne gubi vreme pišući. Autorova svaka rečenica nešto govori, naročito prva, druga i treća, u svakoj priči. Nikada nisam čitao štiva koja počinju sa tako sjajnim, jednostavnim i direktnim rečenicama posle čega vam se čini da su sve karte otvorene a vi ćete opet uživati u igri: „Većina nas je bezbedna. Ukoliko niste delirični san bogova, ukoliko se od vaše lepote ne potresaju sazvežđa, niko neće baciti čini na vas“. Ili „Ovde u gradu živi princ čija je leva ruka ista kao u ostalih ljudi, a čija je desna ruka krilo labuda“. Ili „Srela si zver. On je ispred tebe u minimarketu, kupuje pljuge i sušenu kobaju, flertuje sa smorenom kasirkom Jamajčankom. On pogrbljeno ide duž voza na liniji G u pravcu Bruklina, njegove žilave ruke su prepune tetovaža.“  Pa kažite da nije genije. Pročitah u pogovoru kako je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. Pih, samo profesor. Izmislio predmet!

Elem. Jedanaest bajki napisanih o modernom svetu, napisanih da bi se videlo koliko smo daleko od bajke, bilo kakve, gorda, čudna i originalna. Začinjena ilustracijama japanske umetnice koje su joj dale na moći i mračnoj estetici i pojačale utisak savršenosti.

Naklon domaćem izdavaču koji ju je izbacio pre američke verzije, prošle nedelje stavio na popust kao knjigu nedelje, iako je ona mnogo više od toga. Mnogo. Literatura za probranu, ozbiljnu i retku čitalačku publiku.

 
1 коментар

Објављено од стране на 23/07/2016 инч Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

Dosadne knjige koje volim- III deo:Brod budala

untitledU trećem i završnom činu putovanja broda, a i romana, u stopedesetostraničnom finalu, autorka je redom, posve smireno i lagano kao i tokom čitavog putovanja i pisanja, iskrcala sve protagnoste priče, u nekoliko evropskih pristaništa, prvo komplet potpalublje, špansku i kubansku rulju, plesače, igrače, nadničare, sitne lopove, jednu osuđenu kondesu princezu, u luci na Tenerifima, a onda ostatak grupe, nemačku gospodu iz prve klase, porodično disfunkcionalne, ili suviše usamljene, ili ničim posebne germane, sve odreda antisemite, isprazne i dušom otrcane likove, zajedno sa troje Amerikanaca, posesivno zaljubljeni par umetnika i jednog naučnika. Zapravo, šutnula ih je u dupe svakog ponaosob, izbacila ih je sa broda, i iz priče. Sve svoje antijunake koje je prethodno tako pažljivo, detaljno, dostojevskistički predstavila, provela kroz blato vremena u kojem putuju, društva u kom žive i mana kojih su puni, pustila ih je niz vodu i spustila zavesu. Nije ih volela, zapravo, to sam tako retko sretao u nekom čitanju, da autor nema ni trunku ljubavi prema bilo kom svom junaku, ni u nagoveštaju, opak slučaj. Nisam siguran da mi je prijala tolika brutalnost, toliko odsustvo simpatije za bilo koga, ili sam možda ostao u čudu takvim razvojem događaja.

A događaja nema, ili ih je malo, ili nisu vredni detaljnih opisa, ili ne izazivaju nikakav šok, ili napetost. To shvatite tokom drugog čina, tog petstostraničnog putovanja brodom od obala Meksika do Evrope, zajedno sa svim tim ljudima. Otvoren okean, dani i noći, i ništa. Fenomalno zapravo. Ako izdržite. A valja izdržati takve priče, jer je život takav, ma kako i ma koliko ga voleli pamtiti drugačijim. Doručci i večere na palubi, sitne intrige iz potpaljublja, šaputanja iz soba podeljenih po polnoj pripadnosti, pokoja zabava sa muzikom, na trenutke sitni incidenti poput kvaziidealističkih ili ljubavnih tuča, smrtni slučaj utapanja izazvan gotovo benignim nestašlucima zlih blizanaca iz potpalublja, antisemtizam na svakom koraku, antisemitizam koji vrišti iz nemačkih ustiju kad god ih ko od mnogobrojnih putnika otvori. Događaji ne čine ovaj roman velikim, svakako. Odsutni su. Ili pak vrlo dobro, vrlo mudro i vrlo pažljivo skriveni unutar divno oslikanih psiholoških profila, pojedinačnih, porodičnih, nacionalnih i opštih, svakog od mnoštva likova koji plove. Predivna galerija likova i ličnosti, vertikalno i horizontalno provedenih kroz poimanje sveta i društva. Na pučini.

A na pučinu se otisnu, u najlepšem delu romana, na obalama karipskih ostrva, gde se prethodno u stopedesetstraničnom prvom, uvodnom činu, redom predstave svetu i čitaocu. Tu je autorka briljirala, tu je pokazala kako se otvaraju veliki romani sa velikim brojem karaktera unutar njega, bez ikakve žurbe, jer na ovoliki brod se ne ukrcava brzo, sa dovoljno pažnje posvećene svakom pojedinačno, sa efektnim opisima i predopisima, sa sjajnim prvim dijalozima, sa predivno postavljenom pozornicom u sunčanom ostrvskom lučkom jutru. Možda je dovoljno prvi put pročitati samo taj prvi deo, tako i sam uradih prošle godine. Roman u romanu.

A pre romana, velika je knjiga, kako joj i dolikuje tvrdo ukoričena i dodatno papirnato obložena, pa zatim predstavljena akademskim, književnim predgovorom kakvi su se nekad obavezno pisali i kakvu su pisala gospoda kritičari, šteta je što ih više nema, šteta je što se štedi na tako važnim delovima svake knjige, ma koliko se mislilo da te delove niko ne čita. Posle predgovora, i dalje pre početka priče, autorka je likove redom nabrojala, sa po kojom glavnom ili sporednom osobinom koja ih prati, rasporedivši ih pritom na tom spisku detaljno i pregledno po sobama, i po delovima broda u kom su smešteni. Autorka je na sve mislila.

Autorka je definitivno genijalna, i sjajna u stilu, i umereno akademska, i beskrajno dosadna, i bez imalo ljubavi koju bi podelila sa drugima, barem u ovom najpoznatijem, a izgleda davno zaboravljenom romanu, kojeg sam slučajno pronašao kod istog onog bradatog antikvara koji mi nikad ne pristade prodati Solženjicinov Gulag. Odužio se ovim, mada sa kamatom na dosadnu literaturu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29/06/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Estoril

downloadBeše to davno zakazano druženje. Zapravo, od trenutka kada je ugledala svetlost dana, dogovorili smo se, da ćemo se sresti, vrlo brzo, ali sam ja, bez ikakvih racionalnih objašnjenja to obećanje zaboravio, pomalo i ignorisao, dajući prednost nekim debljim, naizgled važnijim i težim štivima sa kojima se zapravo još mučim. A opet, sačekao sam trenutak znajući da će se namestiti, i dočekao ga prošle nedelje, gledajući kako da potrošim ostatak od crvene novčanice nakon kupovine 100g prvoklasne mlevene espreso kafe u jednom od novosadskih The Pub kafića, preko kojeg statira velika dosadna knjižara. Strašna kafa, savršena. Takva mi je misao uvek kad je uzimam, ali se sada na nju nastavila ona o tome kako je samo jedan grad na svetu u kom sam bio uspeo da na svakom mogućem mestu na koje sam seo, a sedeo sam tokom sedam dana boravka u različitim restoranima, bircuzima, muzejskim kafeima, uspeo da bez izuzetka posluži savršen espreso, ili belo vino takođe, samo jedan. A hotel u kom sam tad odseo nalazi se u mestu kojim je autor naslovio roman.

Estoril je letovalište niže Lisabona, jedno od malih i krasnih, ušuškanih mesta lepog imena, kad krenete vozom sa centralne stanice Kaš Du Šodr, samo se tako melodična imena ponavljaju na zvučniku koji najavljuje sledeći silazak, Alkantara, Belem, Kaškaiš…i tako sve redom. Estoril je nekada bio mondensko okupljalište svakojake elite, sa ogromnim kazinom u centru, a za vreme drugog velikog rata, bio je epicentar pristajanja i usputnih ostajanja prebogatih porodica koje su bežale od rata, i nadasve leglo svetske špijunske aktivnosti, čiji je glavni akter bio Duško Popov, fantastični dvostruki agent sa ovih prostora, o kojem se još uvek sramotno malo zna, koji je, sada je to sasvim jasno poslužio za stvaranje najčuvenijeg akcijskog filmskog specijala o Bondu, koji je zbog svojih zasluga u ratu odlikovanim ordenom britanske imperije. O njemu je ova knjiga, mada nikako samo o njemu.

O njemu ćete, ako se interesujete više i detaljnije saznati u različitim dokumentarcima na kablovskim kanalima, ili u istorijskoj literaturi, ili na raznim sajtovima, a ovde ćete tek omirisati neodoljivi mangupski šmek koji ga je krasio, shvatiti kako je i zašto uspeo da do kraja vara Nemce da je njihov čovek, kakav ga je vulkan emocija pokretao, kako je lud i nezaboravan život imao. Duško je samo glavna nit romana, pored kojeg je isprepletan čitav niz podjednako sjajno predstavljenih likova i životnih sudbina. Direktor hotela, Amerikanac u neutralnom Portugalu, lukav i sveden, logično sa vernim zamenikom, komplet posluga od kuvarske ekipe do vratara, glavni inspektor policijske uprave Estoril koji nadgleda taj mravinjak svetskih događaja , i ništa mu ne promiče. Ništa. Ni svrgnuti rumunski kralj koji je u čekanju izlazne vize sa ljubavnicom koju odistinski voli, a i ona njega. Ni ostareli dementni vladar i kompozitor koji priređuje koncert u sred tog haosa. Ni svetski šahovski šampion koji je u bekstvu od Sovjeta na kraju izdahnuo u hotelskoj sobi, koji zatvara priču. Niko i ništa ne promiče. Glavni inspektor je sjajan lik, pravi filmski. U pozadini su i naši kraljevi, pisci i umetnici, Dučić, Crnjanski… I povrh svega, od početka do kraja, tu je atipični klinac, na početku knjige desetogodišnjak, na kraju pet godina stariji, ljubopitljivi, preozbiljni starmali, koji je ostao bez roditelja. Klinac je za posebnu priču. A pored svih njih i uz njih, ovo je zapravo priča o hotelu u Estorilu, o zgradi koja je na specifičan način proživela ludačke godine bezumlja. Mikrokosmos. Izvrsno.

Jasno je već na prvi pogled da je bilo potrebno iščitavati silnu arhivsku građu da bi se likovi i priče koje su stvarno postojali naprave takvim kakve jesu, ali to ne opterećuje, niti toga možete biti svesti ukoliko ne znate mnogo toga na ovu temu. Ovo jeste i istorijski roman, svakako. A opet, pisan je bez ikakve želje za epskim dramtaizacijama, bez ikakvih nadahnutih opisa, bez potrebe da se velike teme kao što su veliki ratovi opisuju istim takvim tomovima. Samo jednostavno, svedeno i razumljivo pisanje, jasne asocijacije, krupno kadriranje. Samo priča koja teče u smutnim vremenima u savršeno lepoj zemlji.

Bilo je ovo davno zakazano i malo okasnelo druženje sa autorom čije sam pisanje upoznao još na B92 blogu dok je potonji bio veliki deo velikog medija, kojeg sam dodatno zavoleo u premijernoj zbirci priča o kojoj sam sa uživanjem pisao ovde, i koji je redak primerak autora čije profile na društvenim mrežama sa uživanjem pratim. I sve i da mi se Estoril nije ovoliko dopao, napisao bih mu sličnu epopeju, i zbog toga što mi je uvodnom pričom iz prve zbirke dočarao Alfamu tako da sam sve znao kad sam je prvi put video, i zato što je deleći ne samo navedeni o sopstvenoj knjizi, već još neke tekstove na mreži, ovom blogu obezbedio broj poseta kojeg višegodišnja statistika i dalje pamti kao rekordan. Dužan sam mu bio barem toliko.

A uživao sam. Baš. Brzopotezno, letnje, noćno, vruće čitanje je tako prijalo. Ovako izgledaju kul romani, kul pisaca. Baš ovako. Sa sve neobičnom naslovnicom, koja je zapravo jedna od neizrađenih fotografija sa Popovljevog fotoaparata. Nepoznati ljudi, koji pojma nisu mogli da imaju da će nekada I negde biti deo ovako dobre knjige.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24/06/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Atlas uplašenog čoveka

downloadVideo sam, jednom, kao retko kada strahom okupanu, ali autentičnu kotrljajuću strast u nečijem nastupu. Video sam je jasno, iz prvog reda akustične sale koja je zvonila energijom ovog mladog momka. Video sam je tada, i urezao duboko u podsvest iz koje me povremeno probudi kada mislim o putovanjima, bilo kakvim. Uroš će, verujem, i dalje biti jedna od prvih asocijacija na tu misao, uz večitog Marka Pola, i od nedavno uz ovaj vanvremenski putopis koji me je obgrlio svojom emocijom i razbacao širom najneverovatnijih koordinata i atrakcija oko kugle na kojoj smo nastanjeni, a možda, u nekim trenucima i dalje od njih a onda me vratio u tačku u kojoj sedim i ćutim.

Autor je putovao kao malo koji čovek koji je ikada putovao, mada nisam siguran koliko je to bilo važno da bi se napisao ovako unikatan putopis. Važno je, u onom delu u kojem je lepo u jednom trenutku lutati nepreglednim horizontima oko kineskog zida, a na samo dve strane dalje ulicama Nju Delhija, a na dve strane dalje okeanom iza Čilea, ili Paragvaja dok besni oluja na moru, ili malo dalje pustinjama Novog Meksika, ili bečkim aristokratskim ulicama tek malo dalje ili niže od tog puta. I u tim trenucima sretati usamljene zoologe ili biologe na sličnom putu, ili moreplovce umorne od svega, ili taksiste zaboravljenih gradova, ili bračne parove na novim putovanjima. Važno je, kako nije.

Mada je daleko važnije razumeti kako je i koliko manje važno putovati daleko, i misliti mnogo, i pisati dugo i dosadno, eseje i knjige o svemu tome, jer će izgledati bledo, neuverljivo i tromo pored ovog puškaranja trenutaka, pored ovih nekoliko desetina bezobrazno kratkih i efektnih priča, obojenih neodoljivom melanholijom. Razumeti kako su putovanja zapravo samo uvek trenuci, zbirka trenutaka, momenata koje niste mogli uhvatiti autofokusom aparata, i koje nećete naći u enciklopedijama i važnim zgradama u koje ćete večito ulaziti prilikom poseta bilo kom mestu. Kako su i koliko putovanja uvek i samo usputni trenuci koji se mogu učiniti nevažnim sve dok ne uzmete ovaj putopis u ruke i shvatite kako su oni nešto najlepše što ste mogli videti bilo gde da ste bili. Baš ti zbunjeni taksisti, baš ti prazni horizonti, baš ti delovi života ili puta koje je malo ko video, a niko napisao.

U tom je smislu ovo unikatan i predivan putopis trenutka. Spomenik istom. Naravno i veštom, mirnom i tihom rukom ispisan, emotivan, poetičan u proznom izrazu, meditativan, dubok, na momente težak, ali zapravo jedan od onih koje ste mogli i vi da napišete da ste malo više pažnje posvetili mestu u kojem ste trenutno, ili u kojem ste juče bili na putu ka poslu i ljudima koji su sa vama udisali autobuski smog, da ste isključili instant misli iz glave, ili instagram efekte iz svakog doživljaja i pustili oči da gledaju i misli da snimaju. Udahnuli duboko i rekli u sebi i za sebe-kadar, kilometar. Rez.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 01/05/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Institut za nameštanje satova

downloadPomislio sam, tokom i nakon čitanja koje se pretvorilo u opsesivno uživanje, na izdavača, na to kako mi je i koliko ulepšao i oplemenio prošlogodišnji Sajam na kojem sam ga i upoznao i ostao fasciniran minimalizmom štanda, kvalitetom ponuđenih izdanja i načinom njihovog finalnog izgleda, ali već sam pisao o Frakturinom bljesku, pa ću preskočiti ponavljanja. Pomislio sam, iza te misli i na stid koji me je obuzeo dok sam u punoj Sali Studija M gledao najlepši javni govor ikada, onaj Kena Robinsona sa TED konferencije, u kojem je na tako jednostavan i ogoljen način ismejao i u lice nam bacio veliku istinu o tome kako su i koliko vreme i tehnologija obesmislili ikakvu funkcionalnost nošenja ručnog sata, izuzev estetskog elementa, nakon čega sam krišom svoj primerak skinuo i dugo ga nisam vraćao na ruku. Pomislio sam i na to kako čitam nešto što miriše na velike knjige poput Heseovih perli i li Basarine fame. Pomislio sam toliko toga.

Već prilikom uvodnog dela, pomislio sam i koliko je skrivene kreativnosti bilo potrebno da bi se parodiranje savremenog turskog života i njegova potreba da se promeni i prilagodi zapadu, a što provejava kao jaka i dominantna pozadina čitave prilče, poverilo u do toj meri otkačenoj i besmislenoj instituciji kao što je Institut za nameštanje satova, ustanovi čiji je jedini cilj da svi satovi u Turskoj pokazuju identično vreme. Institut je pokretač priče koju pripoveda fantastično nacrtani prazni, prosečni, siromašni i ničim posebni junak, zaljubljenik u časovničarstvo, kojeg samo ta ljubav odvede u nesluđene visine života, pa ga naravno svom snagom na kraju lupi u zemlju. Prazni je junak tokom života upoznavao mnogo interesantnije i dominantnije ljude od kojih je malo šta naučio, lekare fanatično zaljubljene u psihoanalizu, mistične ludake i lopove, i na vrh svega najvećeg od svih sumanuto manipulativnih tipova koji ga je ubedio da istina i život ne postoje sami po sebi, nego ih sam pišeš, koji ga je ubedio koliko je važno i potrebno osnovati Institut za nameštanje satova, na primer, koliko god to besmisleno zvučalo, zapravo baš zato. U njega zapošljavati isključivo nesposobne rođake i poznanike, ili već nasumično izabrane nesposobnjakoviće, a posao će rasti i rasti u nesluđene visine. Tako i beše. Ne treba ni da trošim reči na to na koliko me je samo današnjih majstora političkog, mafijaškog, marketinškog zanata podsetio taj genijalno opisani Halit regulator, mozak čitave priče, ne, ne treba.

Pomislio sam i na to da li je bilo neophodno biti istinski zaljubljen u satove da bi se sa ovoliko ljubavi pisalo o njima, a onda sam se setio da u islamskom svetu vreme i tačnost istog biva mnogo važniji i ozbiljniji faktor življenja nego bilo gde drugde, a onda sam pak pomislio da li je autor mogao biti toliko bezobrazno dvosmislen da zapravo nikog ne ismeva, da zapravo sve ovo ozbiljno misli, dešavalo mi se da pokušam da zamislim da li i najluđe teorije zavere mogu ispasti istinite.

Pomislio sam i na prelepi džepni sat kojeg otac čuva kao porodičnu tradiciju i kojeg mi je samo jednom pokazao, pomislio sam i na trenutak kada mi je deda poklonio prvi primerak mehaničkog remek dela kada mu se učinilo da sam dovoljno odrastao. O, toliko toga sam pomislio čitajući ovaj sjajan roman.

Trebalo je dozirati ironiju tokom petstotina smireno, pažljivo i lepo osmišljenih i napisanih strana, da ih ne potroši ovako jaka i ludačka osnovna ideja, trebalo je biti vrhunski kormilar u pisanju. Nije izgledalo kao zahtevan posao autoru, čini mi se. Duhovito na tako uzvišen način svo vreme. Pamuk je napisao pogovor sa dubokim naklonom. Nisam siguran da je moguće tražiti i dobiti više. Tako je malo ovako velikih i važnih knjiga, zapravo.

 
1 коментар

Објављено од стране на 06/03/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Kad je Niče plakao

downloadVoleo sam, nekada, zaludne patrole TV ekipa koje su se muvale gradom i zaskakale prolaznike sa potpuno besmislenim pitanjima. Voleo sam da budem prolaznik koji će iz topa odgovarati na njih, voleo sam i samo da posmatram druge kako beže od kamere, voleo sam i to vreme u kojem su takve ankete doživele potpunu eksploziju koja beše izazvana činjenicom da je broj TV stanica odjednom otišao u nebo, da je svaki lokalni krimos osnivajući ih mogao lako da pere novac, a program si morao nečim popuniti, a šta je lakše od toga nego da zgodne studentkinje pošalješ sa kamermanom među ljude, i daš im da prave ankete. Lepo vreme, svakako. Jednom sam na blic pitanje kod Spensa „izvini koja ti omiljena replika iz domaćih filmova“ odgovorio „nemoj se ti meni izvinjavati, nego ima da pucaš, pa kad ubiješ švabu a ti se njemu onda izvinjavaj kolko voleš“. Pobegoše u sekundi. A jednom su me zamišljenog iznenadili kod katedrale sa pitanjem da li i šta čitam i ja kažem ime ove knjige i produžim. Iz nekog razloga, mnogo ljudi je posle gledalo tu emisiju, i pitalo me kakva je to knjiga, i ja sam entuzijastično i kitnjasto objašnjavao, zapravo to beše preteča ovog bloga, sad se mislim, dok sam je se nakon dugo godina setio i vratio novom listanju.

Vidim je često u obilascima knjižara, vidim je kako se ne predaje. Zapravo je decenijama neumoljivo popularna toliko da je i dalje često drže u izlozima ili na ulazima ili na bilo kojim udarnim prodajnim mestima, zajedno sa hiperpopularnim aktuelnim sranjima, što je sjajno. Nije ovo možda velika knjiga, ali je važna, dobra i lepa, i uvek me obraduje što se ne da. Svet je i dalje podnošljivo mesto za živeti ako ovakve knjige bivaju popularne.

Mnogo je lep naslov, zaista. I priča je lepa, lepo je postavljena i lepo ispričana. Većim delom izmišljena, ali sa dovoljno stvarnih istorijskih podataka koji su je učinili realističnom u svakom pogledu. Lu Salome, svetska zavodnica i muza toga vremena je zaista mogla da ušeta jednog jutra u ordinaciju čuvenog bečkog lekara Jozefa Brojera i zamoli ga da pokuša da pomogne njenom poznaniku, još uvek mladom i neafirmisanom filozofu, mračnih misli i ideja, opsednutog njome. Ovaj je zaista mogao da pati od nepodnošljovih napada glavobolje, u čijoj se dubini krilo očajanje nežnog i krhkog čoveka. I mogao je nakon početnog odbijanja da prihvati tretman lekara čiji je učenik bio i Zigmund. Mogle su sudbine da im se isprepletu baš ovako kao što je autor, inače takođe značajan psiholog, izmaštao, u duhu i dahu neke podnošljivo lepe sapunice, što da ne. Na ulicama Vijene i Venecije.

Niče i Frojd su napisali sve najmračnije ljudske tajne i dali nam da živimo ogoljeno sa njima, opsednuti voljom za moći i pokretani bazičnim impulsima. Niče i Frojd su napisali kompletnu istoriju ljudske duše i autor ovog romana je samo bio dovoljno pošten da ih upozna u romanu, jer je neopisiva šteta da su proveli živote u istom dobu a da se to nije desilo. Jer, život je sve ono što je moglo da bude, a ne samo ono što jeste. Život je ova knjiga.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/02/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Čizmaši

download (1)Zainteresovao sam se za avione, detaljnije i pažljivije i pre nego sam prvi put kročio i u jedan, možda baš zbog toga, iz onog poznatog straha, a onda sam se zaljubio, i u letenje, i u emisije i tekstove o istima, što me uvek podseti na činjenicu da sam odrastao u seocetu koje je, za razliku od ovog nevelikog grada u kom provodim život imalo aerodrom, doduše mali vojni, ali opet. Zujalo je iznad nas, non stop. I tako. Ima u avionima nečeg književnog, to sam zapravo hteo da kažem, za pisce ćete često čuti da su u oblacima, da maštaju i lete, da izmišljaju. Što je tačno i lepo u isti mah, i treba da je tako. Ali, tek ponekad, taj njihov dar sleti, nežno, lagano i lepo kao erbus u sunčanim jutrima na velike piste, sleti i ispiše život sa zemlje, stoprocentno sa zemlje, od početka do kraja. Takvi su Čizmaši.

Po naslovu, i po seriji koja je nedavno išla, i po sadržaju, sve ovo liči na onu klasičnu vojničku srpsku priču, jer u Srbiji se, naročito nekada, život i društvo u njemu najlakše pisao i objašnjavao kroz vojničku čizmu, što je opet bilo logično i normalno, ali je tako retko bilo ovoliko dobro, duboko i jako u isti mah kao u ovom slučaju. Tragičan život dečaka sa sela koji postane podoficir kraljevske vojske u čudnim i turbulentnim godinama između dva velika rata i to u četi jednog, za vojne uslove potpuno atipičnog, neagresivnog i životnog komandanta kojeg na kraju mučki penzionišu. Običan podoficirski život impulsivnog, preiskrenog i pravednog vojnika, koga sve navedene osobine koštaju tog običnog vojničkog života, koga vrela krv odvede u zatvor, pa iz zatvora u zatvor, pa u tešku depresiju i zatvorene zidove duševne bolnice na kraju. Dramatično, bogato, jezički savršeno i briljantno ispričana iz prvog lica, iz njegovih nimalo sređenih i intelektualnih, ali tako iskrenih i jednostavnih misli. Najbolje napisano štivo iz prvog lica koje sam ikada čitao, zapravo. Između tog savršenstva vešto i smisleno ubačena gomila zvaničnih dokumenata iz raznih arhiva koja usputno pokazuju kako su i koliko smutna i teška bila vremena između dva rata u kojima se raspadala velika država zajedno sa životom ovog junaka.

Nakon čitanja shvatam, da je ovo knjiga koja mi je u paramparčad rasturila sistem knjiga koje sam stavio na police ili ubacio u čitač, nije da nekog smislenog sistema uopšte ima, ali i takvog ga je uzela i oduvala. Prvo zato što je tako konstantno i dinamično bujala i svo vreme me držala u izvesnosti da će nešto u nekom trenutku zlokobno da pukne u njoj, ali u neizvesnosti gde će se i kada to desiti. A onda me toliko uljuljkala u priču, da sam zaboravio da eksplozija može da bude tako emotivna, tako lična i tako oslobođena velikih završnica. Podsetila me je na Istvudov film o bokserki, koji mi je uradio isto to, identično, zato sam ga oduvek toliko voleo, zato što me uljuljkao i na kraju nokautirao.

Ali i zato što u svoj gomili korica, listova, papira, slova i reči koje držim u kolekcijama ili sa kojima se kroz čitanja družim, ne postoji ništa slično ovako napisanoj priči. Ovakvih priča, možda ima, ali ovako napisanih, nikako. Ovako narodski, ovako neškolski, ovako seoski u najlepšem smislu te reči, ovako jednostavno, ovako duhovito, urnebesno duhovito i prosto, ovako u jednom dahu ispisano, svakako nikako. Fantastična sposobnost da književnost iz aviona velikih reči i misli spustite na zemlju i celu je preorete i pokažete da i takva zemlja priča, vrišti od priče zapravo.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 01/02/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Beogradska knjiga mrtvih

downloadStigla mi knjiga poštom. Zanimljiva je priča kako i zašto, ali ću je zadržati za sebe. A opet, da nije bilo te priče, ne bismo se nas dvoje sreli, vrlo verovatno, nikada. Jer ja sam, prilično težak i naporan, najviše sam sebi, kad su neke stvari kod knjiga u pitanju. S godinama gledam da se menjam, ali ide sporo, teško i tromo. Zadrt, tvrdoglav i pun predrasuda. Baš takav. Zato, i da mi se pogled nekim čudom zadržao na ovakvom naslovu, i da sam dao i minimalnu šansu sinopsisu ili podnaslovu u kojem stoji da se radi o slučaju beogradske mumije i nekoj nestaloj devojci, ta šansa bi se brzinom kojom su pre neku noć linijaši Denvera rušili Brejdija raspala u paramparčad i nestala. Zadrt, tvrdoglav i pun predrasuda, rekao bih s visine samom sebi, jeftina Lagunina krimi treš priča i preskočio. A ovako. Stigla mi knjiga poštom, i ja je progutao za dan i po. I pišem o njoj. Zadrtog, tvrdoglavog i punog predrasuda, uvukla me u svoj svet prilično lako i pokazala da nije jeftina, nije treš, i nije za preskakanje već za čitanje. I nije Lagunina, mada možda ne bi bilo loše da jeste, barem zbog dodatnog kvaliteta izrade. A jeste krimi priča.

Ima ta mumija, preneta u neki od beogradskih muzeja, pre stotinu i više godina, zahvaljujući nekom znamenitom Somborcu, recimo. I ima detektiv odeljenja za nestale osobe u glavnom gradu, kojeg muče neobjašnjive i nepodnošljive glavobolje sa flešbek slikama neodređene saobraćajne nesreće. I ima poziv koji dobije pred godišnji da ispita slučaj nestale profesorke arheološkinje, koja ga odvede i do te mumije, i do njene lutajuće duše koja traži mesto da se ugnezdi i smiri. To je priča. Podsetila me na davnašnje razgovore koje sam imao sa drugarom u kojem smo debatovali šta je važnije da bi se napisao dobar roman. Ja tvrdio, način pisanja, on tvrdio zanimljiva priča. Ni jedan još nije napisao svoj prvenac, ali znam da bi mi on posle ovog čitanja rekao, evo vidiš kako je lako napraviti knjigu kad smisliš ovakvu priču.

A  u priči ima sporednih i vrlo lepo razrađenih likova koji je prate. Taj patalog prijatelj glavnog junaka je sjajan, recimo. Ima pomalo pokvarenog u svakome, naravno. Ima i ostataka starog urbanog grada i mirisa njegove aristokratije, u ponašanju barem. Ima komšinice udovice koja pije rashlađene čajeve i povremeno skuva ručak komšijama. Ima američke atmosfere u čitavoj priči, najklasičnije moguće, ima tog filmskog kadriranja scena. Ima laganog i lepog ritma pisanja koje ne žuri i ne srlja. Ima kratkih i dobrih dijaloga. Ima jednostavnih istina u jasnim rečenicama. Ima istorije starog sveta. Ima tragova starog sveta. Ima Egipta. Ima ptica koje uleću kroz prozor. U koju god scenu požele. Samo uđu, kljucnu nešto i nestanu. Dopale su mi se ptice.

Nema nepotrebnog kićenja. Nema šireg društvenog konteksta. Nema jeftinih preokreta. Nema viška tenzije. Nema spektakularnog završetka. Ostavilo me je u mirnom i blagom raspoloženju nakon čitanja. Pa sam pomislio da možda i nije krimi triler u pitanju.

A zapravo jeste. Što nije ništa loše, naprotiv. Ako nešto ne razumem u današnjoj podeli literature, to je sumanuta potreba da se za neki triler tog tipa kaže kako pobogu nije krimi roman, nikako, već je nešto boga pitaj koliko uzvišeno i nedostižno, kako je poetsko, filozofsko, ljudski i životno. Pih. Problem nije što takvi beže od triler epiteta, već što su ti trileri loši. Ne i ovaj. Nikako. I zato pravo na deo police sa tom temom, koji zapravo nemam, sad shvatam, ali je vreme da ga napravim.

 
3 коментара

Објављено од стране на 27/01/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Kuća sećanja i zaborava

downloadNa drugom semestru prve godine, ako se dobro sećam, prvi put smo se susreli sa Milgramovim eksperimentom, jednim od najčuvenijih i najpopularnijih psiholoških eksperimenata ikada napravljenim, koji je pokušao da pronikne u prirodu zla u čoveku, bolje rečeno da razume motive koji ljude nateraju da čine nezamislivo strašne stvari, da se tako lako potčitnjavaju autoritetima, da tako masovno učestvuju u zločinima, da u jednom trenutku postanu zveri i mašine za ubijanje, na primer. Masakri koji su se desili tokom drugog velikog rata, bili su jedan od osnovnih motiva koji je autora potaknuo na rad, naravno. Rezultati su, tako mi se tada činilo, bili naizgled šokantni, ali u svojoj suštini banalni, prejednostavni i zastrašujući, nisam mogao da se pomirim sa tim da smo tolike kukavice, da smo toliko zli i da nas je tako lako nahuškati na spaljivanje ljudi u gasnim komorama, recimo.

Nastavio sam tokom godina rekreativno, ali pasionirano da se bavim drugim velikim ratom, čitajući različite dosadne i akademske istorijske analize, listajući sumanute statističke podatke o žrtvama, gledajući nešto zanimljivije i produkcijski fantastično urađene dokumentarce na tu temu, njih su danas prepuni kablovski kanali, i još uvek me zalepe za ekran, i još uvek me Gaga pita zašto dođavola mora da gleda naciste non stop. A ja zapravo kao da i dalje imam problem sa obradom i prihvatanjem tih golih činjenica, i dalje tražim odgovor na pitanja na koji je odgovor dat i opšteprihvaćen, onaj banalni i jednostavni iz Milgramovog eksperimenta, onaj najstrašniji mogući.

I ova je knjiga na takvom, ili sličnom putu, u potrazi za zlom, ne za zločinima ili zločincima, nego baš za zlom koje ih pokreće, za prapočetkom svega. Narator priče i njegova tri dobra prijatelja u potrazi za odgovorima koji ne postoje ili koje je preteško prihvatiti. Ljudi koji su izgubili svoj identitet, tako što su ih na putu ka logorima roditelji bacali iz voza u pokušaju da ih spasu, ili su ih zatvorili u podrume bez daška svetlosti dok haos ne prođe pa su ih tamo silovali stranci, ili su ih dali nepoznatim komšijama da ih sačuvaju dok njih vode na spaljivanje, svi ti ljudi i njihove priče, njihovi novi životi sa novim imenima, njihove opsesije kada otkriju svoja stvarna imena i stvarne pretke, demoni koji ih proganjaju, demoni koji se ne zaustavljaju, demoni koji nikada ne spavaju, koji klaparaju kao točkovi starih, parnih lokomotiva. Starci pred kraj svojih teških, preteških, odavno obesmišljenih života, u pokušaju da ih se oslobode i svemu daju kakav takav smisao. Ali smisla nema. Ima nesanice, ima čudne tišine, ima jezivih priča, ima tužnih tonova i nota, ima suicidalnih misli, ima pokušaja da se sve objasni raznim čudima, svega ima, samo smisla koji bi smirio demone nema. Ili ga ima ali je preteško reći da smo duboko u sebi, svi zli.

Bolela me ova knjiga. Bolela me do kostiju. Do svake kosti. Filip David ju je napisao iz tonama i tonama bolnijih i iskrenijih kostiju, to znam. I napisao ju je savršeno. I važno je da su mu dali tu prokletu nagradu, ne samo zato što ju je zaslužio, nego zato što ove teme i ove priče ne smeju nikada da prestanu da budu aktuelne. I ako vam se čini da su ispričane, da sve znate, da više nema šta da se kaže, i ako uzmete knjigu i pročitate je, i ne zaboli vas, najjače, ne znam šta vam je.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22/01/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Srušeni limeni krovovi

downloadDešavalo mi se toliko puta u životu da se odlučim za čitanje nekog štiva zbog naslova, to nije ništa toliko neobično, svakako. Znaju to i autori pa su vrlo često posvećeno kreativni u smišljanju istog, prevare nas neretko, ali šta sad. Dešavalo mi se i da početna ili završna rečenica knjige budu preporuka, to je bilo naročito popularno u srednjoškolsko doba, trudiš se da pronađeš neku svemirsku dubinu u tim rečenicama da bi sebi rekao, pa ovo je zasigurno vredno čitanja. Ali nikada mi se, do ovog romana, nije desilo, da me dizajn omota neke knjige toliko privuče čitanju, više nego naslov, naročito više nego sve te rečenice, njih više ne čitam, zaista, više i nego li izdavačevi predgovori, to u svakom slučaju, da me taj mistični svirač toliko obuzme, nije mi se dešavalo, zaista. Što je najzanimljivije, Gaga nam je jednom ulepšala zid dnevne sobe vrlo sličnom, doduše i daleko boljom fantastičnom slikom jedne domaće autorke, pa nisam bio čak ni fasciniran nečim što prvi put vidim, ne. Pretpostavio sam doduše, da svira neki strašno težak, tužan i bolan jazz, možda zato. I eto, pročitah ga, da bih se tek na kraju setio ove misli o tome kako smo počeli, i još uvek mi je smešno, ali, iako je radnja romana smeštena u kolevku džeza, njega zapravo nigde nema, ni u tragovima, nigde nema ni muzike, ma ni malo, prevario me je autor toliko da je to neverovatno, prevario me je moj utisak zapravo, a roman je svakako izvrstan, ne bih valjda pisao ovo da nije tako, jel.

Ne znam kako vi, ali ja sam oduvek bio zaljubljen u kvalitetne američke detektivske TV serije, obožavao sam ih, na čelu sa „Odeljenjem za ubistva“, to se podrazumeva, to je bilo toliko bezobrazno savršeno urađeno, neće se više ništa slično kvalitetno pojaviti, nikada, tako sebe uveravam sada kada manje stižem da uopšte proverim da li se i danas snimaju takva remek dela, opčinjavajuće realistična, nimalo poetična, puna likova koji nisu puni vrlina, ali mana jesu, onih pravih, ljudskih, autentičnih, svi su ljudi bogatiji manama nego vrlinama samo umetnost to često zanemaruje ili potiskuje, puni priča u kojima zapravo nema nikakve mistike ni romantike, prosto su teške, mračne i krvave, kao ulice Baltimora recimo, takve sam ih voleo. A knjige tog tipa, nikako, nisam verovao da se bez kamere može napraviti takva pozornica, sve do ove.

Ulice Nju Orleansa u ovoj priči još su neopisivo mračnije, krvavije, teže i bolnije nego bilo koje druge, jer pogođene su Katrinom, onim nezapamćenim uraganom koji je uništio kolevku najlepše muzike, sravnio je do neprepoznatljivosti, razbacao limene krovove kuća, pobacao leševe, izbacio razbojnike na površinu, odveo pojam haosa u neku drugu dimenziju smisla. E baš u takve je ulice autor odlučio da smesti priču o detektivu kojeg u tu crnu rupu premeštaju da radi na slučaju jednog ili više ubistava, da traži sveštenika ovisnog o morfijumu, serijske silovatelje, jednog sociopatu, i razne druge bitange.

I autor ih je izgradio i napravio od njih kompleksne ličnosti, za klasike literature, zašao je tako duboko psihološki i tako široko društveno u sve sfere koje ih opasavaju, opkolio ih je različitim emocijama, opasao politčkim motivima koje posle potopi u kriminal, otvorio je uz njih tolike teme, razgolitio nebrigu države koja je zapravo tako lako dopustila jednom uraganu da joj urniše takav grad. I sve to bez muzike u priči. Sirovo i surovo.

Prvi put sam sa ovoliko posvećenosti, oduševljenja i pažnje čitao nešto što na prvi pogled liči na običan krimi roman, nešto što je zapravo mnogo više, nešto što je Homicide-life on the street, u književnoj verziji. Ja veći kompliment ne umem da dam. Čini mi se da u pripremi teksta negde pročitah da su po priči snimili film, ne interesuje me, izvrteo sam svoj u glavi, samo zavidim reditelju koji je dobio ovakav biser da ga preseli na ekran, pa to bi svako mogao. Briljantno štivo.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13/01/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Kratak, čudnovat život Oskara Vaoa

downloadNišta spektakularno ne propuštate ukoliko ne pratite aktivnosti domaćih pisaca na društvenim mrežama. Ne znači da treba da ih izbegavate, jednostavno najčešće nisu ni izbliza interesantni na profilima kao u romanima. Vidojković je na primer nepodnošljivo mejnstrim konformistički opoziciono nastrojen i dosadan, dakle suprotan avanturama iz knjiga. A jedan drugi mi je autor, koji je samo dosadan, ništa više od toga, iskren i dosadan, otkrio ovaj roman. Spomenuo ga je u nekom od svakodnevnih fejsbuk postova, a ja sam ga video u nekoj od svojih nikad ređih poseta istom sajtu prošle godine, i nisam ga ni iščitao, samo mi se urezao naslov u pamćenje i zamišljenu listu preporuka za čitanje, čijoj većini naslova nikada ne dođem u posed, ali ovom eto jesam, i vredelo je svakog slova čitanja.

Oskar je debeo, neprilagođen i odbačen, pametan i načitan, štreber u definiciji, geek u sebi, i apsolutno neuspešan u ljubavi, beskrajno i beskonačno neuspešan u dolasku do makar dodira bilo koje devojke, a kamoli nešto više. Takođe je i Dominikanac naseljen u Americi. Uči, čita SF literaturu, neumorno i podjednako neuspešno piše i čeka kraj tog nikakvog života. Tu i tamo pokuša sa samoubistvom, kako drugačije nego neuspešno. Takav je glavni lik, antiheroj, antiprototip glavnog lika, antiprimer kako izgraditi lik glavnog junaka bilo čega, a naročito ovako brutalno kvalitetnog romana, baš zato toliko kvalitetnog.

Oskarova je sestra podjednako važna u priči, i njen je život uveliko drugačiji, zabavniji i naizgled uspešniji od mlađeg brata, jedan od njenih bivših momaka zapravo pripoveda najveći deo priče iz svog ugla.

Oskarova je porodica, vertikalno presečena po porodičnom stablu takođe sveprisutna, i njen je istorijat nastajanja i opstajanja tokom tridesetogodišnje vladavine jednog od dominikanskih diktatura, najsurovijeg od svih diktatora na planeti, takođe provučen kroz priču duboko, bolno i briljantno.

Takva je priča. Napisana je nekom čudnom tehnikom koju nisam siguran da umem i želim da objasnim, znam samo da ubada i obuzima svojom nepodnošljivom lakoćom, svojim neobaveznim stilom, nepostojanjem stila, poluuličnim žargonom koji se u svakom trenutku može pretvoriti i najčešće pretvara u savršeno britke misli i savršeno ispisane sentence misli. Imao sam utisak da ih je autor razbacivao po papiru na stotine u sekundi, da nije mario šta piše jer je bio toliko siguran da piše remek delo, podsetilo me na plesanje, baš tako, na neko ne baš skladno, ali opčinjavajuće plesanje na pozornici, koje leti s kraja na kraj, kojeg nije briga, koje ne pušta i koje se ne zaboravlja.

Kratak i čudnovat život Oskara Vaoa je čitava istorija jedne male karipske zemlje, i čitav moderan svet u jednoj knjizi, i tragična ljubavna priča debelog antiheroja, i pulsirajući prikaz života i svih njegovih situacija za koje i samo znate da postoje, ili ste ih i sami živeli, bez dugih monologa. Samo sekvence kratkih rezova života koje traju u nedogled. U nedogled. Nagradili su je Pulicerom, Time ju je proglasio knjigom godine, i ovde je, kao po običaju, koliko znam, nisu preveli.

 
3 коментара

Објављено од стране на 09/01/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Punoglavci- Ante Tomić

imagesNedostaje mi uvod za ovaj tekst. Obično ih izvrtim i složim u glavi jako brzo, zapravo to mi uvek bude najlakši deo, uvod, ne i ovoga puta, i mislim se što je tako, i još nemam odgovor, mada sam najbliži onom da sam toliko nestrpljiv da kažem kako je i na koliko načina i zašto ovaj roman toliko dobar. Da preskočim uvod, recimo, po prvi put, hajde…

Svet se pretvara u prenatrpanu gomilu bezvrednih instant sadržaja, zapravo u smetlište istog. U jednom trenutku, nedostajaće smeštajnih kapaciteta za iste, pa ćemo ih reciklirati i kretati ponovo, to mi jedino ima smisla, osim ukoliko zapravo ne pronađu dodatnog naseljivog prostora u svemiru, ne za ljude, već za taj sadržaj današnjeg življenja.  I ovaj je roman instant sadržaj, po svakom kriterijumu, samo nije bezvredan, to nikako, naprotiv, shvatam da ćemo zahvaljujući ovako retkim primerima genijalnosti instant proizvoda morati tražiti prostor i za onu drugu gomilu, fantastičnih isečaka života, da.

Gledao sam Tomića više puta, najradije u Utisku pre nego ga vođa zabranio, i sećam se, dobro se sećam priče o ovoj knjizi, dobro se sećam te neverovatne storije koja kaže kako mu je Podravka platila da napiše kratak roman koji će se deliti uz dnevne novine i u kojem će na efektan i pozitivan način biti predstavljen jedan od njenih instant sadržaja, vegeta, ili supa u kocki. I tako, pričao je Tomić tu priču baš tako jednostavno i iskreno bez imalo uvijanja. Nisam mogao da se načudim prvo toj iskrenosti, onda činjenici da postoje tržišta gde se velikim kompanijama isplati da investiraju u reklamu preko sadržaja knjige, jer velike kompanije znaju šta rade, uvek, baš uvek, a baš baš uvek u situacijama kada ulažu svoje novce, dakle i dalje se čita u toj meri, sjajno.

A roman, značajno je sjajniji od te spoznaje. Najjednostavniji ikada napisan, pomislio sam nekoliko puta u toku čitanja. Takođe sam pomislio kako nikada ne bih mogao smisliti veći i lepši kompliment za neki roman od toga. Takav je. Sedamdesete godine prošlog veka. Devojčica iz Zagreba i njen letnji raspust kod babe i dede na selu, pubertet, zaljubljivanje, dvorišni radovi, zamena krova na kući, deda zajebant i zakleti antikomunista, baba bivša učiteljica, dosadna i dosledna, roditelji urbani i užurbani gradski ljudi, nadničari što rade krov svedeni i dobrodušni, sunce, seoska plaža na reci, tu i tamo neka klinačka tuča, i to je to. Na kraju, napraviše krov, junakinja isplaka svoju ljubav i sa sela odoše na more. I kraj. Ima vegete, i tako je šmekerski, usputno i polunametljivo ubačena da nema tog borda marketing direktora koji bi smislio išta kvalitetnije pa da većaju do kraja svojih birokratskih života. Tako je ležerno napisan da to nije normalno, bez ijednog nepotrebnog dodatka, bez ikakvih dužih opisa, bez ičega što bi podebljalo rasprave o istom, tako nemoguće ležerno, lako i letnje jednostavno, duhovito. I nostalgičan je da to pršti, to takođe, mada više za generacije malo starije od moje, one koje su sve to stvarno doživele, tu nadaleko čuvenu jugoslovensku bezbrižnost, tu patetičnu bezbrižnost koja je ovde tako prisutna, samo što nije patetična, lepa je, baš, toliko da će ako niste baš ta generacija šezdesetih ili sedamdesetih prijati, u suprotnom, plakaćete kao kiša, ali šta sad.

Vreme je novogodišnjih zaveta, onih koje u tišini ogledala obećate sami sebi, onih koje znate da nećete ispuniti, ma ni truditi se da ih ispunite dalje od božića, onih o tome da ćete se promeniti na bilo koji način, jer, ne ide to tako lako. Zato sam ih ove godine preskočio, izuzev jednog. Biće ovo godina puna ovakvih knjiga, baš ovakvih. Najjednostavnijih na svetu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 02/01/2016 инч Knjige koje preporučujem

 

Za ovde ili za poneti- Nikola Vranjković

download

Proza pre poezije, uvek, tako sam već počeo jedan tekst na ovom sajtu, davno, i u zimu takođe, ali nigde nije pisalo da se istom rečenicom ne može počinjati više pisanija, pa je evo opet na početku, u zimu, opet, iz mnogo razloga, na primer zato što je volim, zato što volim kada jednostavne misli objašnjavaju komplikovane procese, ili zato što mi se sada zaista piše o toj rečenici, za razliku od prvog puta kad sam je, više se ni ne sećam zašto, koristio kao uvod. Proza pre poezije, uvek, dakle, izuzev kada se veliki prozni pisci igraju sa njom, i to sam tada napisao, kao Bukovski recimo, ili, kao u još mnogo lepšem slučaju, kada poeziju u ruke date nekom beskonačno talentovanom rok muzičaru, Vranjkoviću recimo.

Slušao sam poslednjih meseci Azru, prvi put u životu aktivno i pažljivo, sa preslušavanjima, sa ponavljanjima, tražeći dovoljno duboke i jake razloge koji su Štulića postavili na pijedestal domaće rok poezije, slušao sam i našao sam ih, i tu su, stvarno, tako jasni, crveni i modro jaki, ti razlozi, Štulić je najveći svakako, mada mi se ne piše o tome.

Mnogo više, i mnogo radije, i sa mnogo više razloga, slušao i slušam i dalje Milana, ali mi se ni o tome ne piše.

Slušao sam, sa najviše zagriženosti, opijenosti i zaluđenosti, Block out, pa sam onda prestajao, pa iznova počinjao, i sve tako ukrug, i evo me opet na početku, dok držim ovu knjigu, o kojoj mi se takođe ne piše, jer nemam pojma zašto bih i kako pisao o njoj, kupio sam je zaljubljeno odmah pri izlasku iz štampe, i češće slušao album koji je išao uz nju, prvi Nikolin samostalni album, tako beskrajno emotivan i nimalo težak, zapravo, i nije me napuštala, nikada, misao, da je nepravedno što se ne zna dovoljno koliko on dobro piše, što se ne čita u školama, van lektire, kao slobodna tema, na koju bi đaci posle pisali sastave, oni bi svakako bili bolji od ovoga, oni bi bili baš opasno dobri, mislim.

Nikola više nije u Blockoutu, svira sam, podjednako je dobar, oni bez njega nisu, mada nisu ni loši, ako sam dovoljno ispratio izašla je i druga knjiga, ali eto, propustio sam je, niko da se seti da mi je kupi na poklon recimo. Nikola je najveći pesnik i hroničar jada i bede u koji smo kao društvo upali i iz kojega nikada nismo izašli.

I zato, ako nekim slučajem među prijateljima koje kanite obradovati novogodišnjim poklonima imate zaluđenika u poeziju, kupite im Nikolinu, jer je gotovo nikakva šansa da će im se svideti, jer je, kao i svaka rok poezija koja je opasno dobra, aritmična, bezrimna, neromantična, teška i mračna. Ali je duboko u sebi melodična, životna, premoćna i predobra, videće da postoji i takva. Poezija. A taj džemper, tablet ili komplet Mike Antića mogu da uzmu i sami, ili ih čuvajte za sledeći put.

Sretenje

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14/12/2015 инч Knjige koje preporučujem, Music box

 

Toranj kiselih jabuka- Ludwig Bauer

downloadGodinama svoj život u online svetu živim skriven iza imena autora ovog dela, mada ne zbog njega, jel, njega sam upravo upoznao, nije loše pisce upoznati preko autobiografskih ispovesti, pisci su naglašeno i nepotrebno iskreni, ne zbog njega, još uvek, svakako. Niti zbog fantastičnog pozitivističkog filozofa, autora najlepše ljudske misli ikad izgovorene, koja kaže da ukoliko o nečemu nemamo šta da kažemo, valjalo bi ćutati, reče on tada i zaćuta godinama. Vitgenštajn je sjajan i svakako je za čitanje, i za pisanje i pričanje o tom čitanju, ali ne ni zbog njega. Ponajmanje zbog Betovena, valjda zato što je postojao Mocart. Tako nekako. Ne, već zbog ne baš naglašeno popularne i poznate numere, još manje poznatog beogradskog andeergraund, umetničkog i hipsterskog sastava, koji je snimio savršeni saundtrek pozorišne predstave na kojoj je bila i ta besmisleno kvalitetna stvar u koju sam se zanavek zaljubio. Stihovi Bukovskog i neko čudno ludilo u melodiji, naslovljenoj medaljonom od imena. Ah, Ludvig, kako zvuči. Evo ga.

Voleo sam, nekada i više, da nasumično pazarim knjige, i uradio bih to verovatno i sa ovom, svakako, da sam je slučajno sreo, rekao bih sebi, čoveče postoji pisac sa ovim imenom, i pogledao bih prelepo dizajniran tvrdi povez, i pročitao bih dva tri reda, tek onako, i uzeo je i rekao sebi, valja imati ovako nešto, još sa ovako blesavim naslovom, na polici, valja se. Ali ne beše susret baš potpuno slučajan, jer, slušao sam u kratkom prilogu direktora ove zagrebačke izdavačke kuće koja je premijerno gostovala na Sajmu, i čovek je zvučao jednostavno, svedeno, taman koliko treba pristojno i ozbiljno, i pomislio sam kako bi bilo lepo upoznati opus takvog izdavača, i samo zbog toga, ciljano sam ih potražio, baciše ih u Halu4, prilično skrivene od dominantne i glasne treš ponude. Osvežili su mi dan, svakako, osvežili su mi pristup izdavaštvu, i to, osvežili su mi knjige zapravo, to beše najlepši i dominirajući osećaj. Izvrstan kvalitet izrade, štampe i dizajna svake, ali svake koje sam se dohvatio, a dohvatih ih skoro sve, čisto da proverim da je to stvarno tako. Dalje je išlo nasumično, nisam znao da izdaju Jergovića, ali on je počeo mahnito da se vraća Sarajevu, a meni su priče iz Historijske čitanke bile dovoljne za to, pa sam ga preskočio, i tako uzeo nešto što je zvučalo interesantno, nešto što je Pamuk nahvalio u pogovoru recimo i što se zove Institut za nameštanje satova, kakav naslov, i naravno Ludviga, kako ne uzeti Ludviga, sad kad znam da postoji domaći pisac sa tim imenom.

Ja zapravo još čitam knjigu, ali nigde ne piše da moram da pišem o njoj tek kad je završim, započete i nikad do kraja pročitane knjige su bogatstvo posebne vrste, to sam tvrdio u jednom ranijem tekstu, u koji ova nikad neće kročiti, jer ću je završiti, evo još koji dan, sigurno, ali pisalo mi se o njoj, baš kratko, u dva tri daha, ovako recimo:

Hrvatski autor, nemačkih korena, priznat i nagrađivan, u fazi u koju dođe svaki autor koji drži do sebe i koji u jednom trenutku ne zna ša bi sa nagomilanim životom iza sebe i u sebi, pa uzme i ispiše taj život i ukoriči ga i preda na uvid svima, pisci su nepotrebno i naglašeno iskreni u tim situacijama, najčešće, još mi zvoni Osterov Zimski dnevnik u glavi, na primer, to je skidanje do gole kože, ili Kovačev Grad u zrcalu, i slično i Ludvig. Lepo ga je upoznati ovako, iz prve lično, kao u kafani, u dugom razgovoru, lepo je jer lepo piše, baš lepo, perfektno sređenih misli, hronološki i na svaki drugi način precizno, prilično jednostavno i bez i daška kitnjastosti u tekstu, elitistički, srednjeevropski, možda na dašak i nadmeno, ali takav prostor rađa takve ljude, važno je kako nose taj kaput na sebi, Ludvig odlično, pristaje mu. Dakle, život nepoznatog mi do sada autora, od rođenja, bukvalno, od domaće ravnice, jadranskog mora, svetskih metropola, svuda gde je bio. Vrlo toplo, lično i lepo. Prija mi čitanje, baš. Eto.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21/11/2015 инч Knjige koje preporučujem

 

Molekuli- Ivan Tokin

Razbacani atomi

Ima nešto neobjašnjivo lepo u osećaju vožnje gradom sa rukom kroz otvoren prozor jer je u autu sumanuto toplo, desetog u novembru, dok sa zvučnika taktuje zaboravljeni album nikad omiljenog benda, kao danas. Ima nešto.

coverA album je tako dobar, tako jesenji, akustičan i svetski, tako plesno orijentisan i duhovit, tako retko dobar pop album. Niko mu nikada nije dao šansu, zato što su ga izdali za ružičastu tv kuću, eto zato, čuvari morala, principa i stava su rekli da ne valja. I slagali. A um bum je orgazmičan odgovor na to kako bi trebalo da zvuči jednostavan i lep album, nekada. Sviđa mi se što sam ga se setio, pronašao, narezao i pustio gradu da ga slušamo zajedno, makar na raskrnicama na kojima ionako nikad nećeš proći iz prve na zeleno. Sviđa mi se što sam pomalo odrastao i počeo da shvatam bendove koje za koje sam znao da ću ih kak tad shvatiti, voleti ne, verovatno, ali ukačiti štos koji ih čini dobrim, svakako. I tako, sad me nervira kad čujem kako neko pljucka džangrizave dosetke tako sjajnim sastavima. Inače i poslednji album im je opasan, odsviran do maksimuma i moćan. Rade i dalje jer vole, kažu i jer im se može, kažem, i ja bih da sam ikada snimio nešto tako psihodelično genijalno kao što je Lišće prekriva Lisabon, najzajebaniji album svih vremena, sa imenom kojem je nemoguće odoleti.

20140829_130101Lisabon je inače neobjašnjiv grad, bio sam, i zaljubio se na onaj način koji se sramiš priznati i opisati i najboljem drugu u školi, tako nekako, pa ne bih ni sad da menjam, pokušao sam da ga fotkam, problem je što ne volim fotografiju, jebiga, mada ovu s početka pasusa volim, probao sam i da ga tvitujem kao neki mini putopis, al dosadan sam bio, daleko od energije tog urnebesno šarenog i nikad dosadnog, iščašenog čuda od grada na okeanu. I da, ušao sam u okean, hladan beše, leden.

downloadIma nešto neobjašnjivo lepo i u čitanju ove knjige, desetog u novembru, na plus dvadeset, ima nešto. A meni se slabo piše o tome, shvatio sam da ljudi najčešće ionako pročitaju samo sažetak kojim najavim tekst na facebooku, pa bih mogao sad da napišem samo taj deo. Umorio sam se od pisanja o knjigama, zapravo to nikad nisam ni hteo, ovako, knjiški, kao fol kritički, zapravo kitnjasto. Što ne znači da ne bih mogao da saberem sve tekstove odavde, namolim nekog da ih izda i onda poklonim svakom po komad, recimo. Elem,

čitali ste Tokina, znam, sjajan je jel da, šmeker je, tako neobrijan i opušten, čitali ste i ove tesktove, uglavnom, delili su ih po mrežama, pisao ih je za portale i časopise, oduševljavali smo se, što je sve ok. Ali tek kad ih je ukoričio skupio, ogradio među koricama i dodao po koju sliku iz telefona, dobili smo zbirku gradskih priča koja vrišti od života, koja hoće da pukne od života, koja je nabijena životom od reči do reči, pa i kad ne piše ništa lepo, pa i kad je u kontra ritmu u praznom gradu, pa i tad, baš tad. Do detalja tačan i neumorno precizan. Ekspres lonac energije života bez ijednog siguronosnog sistema. I ništa niste uradili ako je ne pazarite pre svega za poklanjanje, jer, ima knjiga koje su tako vredne za poklanjanje, ako znate da će ih taj neko pročitati, ima knjiga koje struje kroz telo, menjaju nešto, u glavi, makar za sekund, pomislite da možete da pišete šta hoćete na primer, naslovite tekst imenom knjige a zapravo pišete o Lisabonu ili Orgazmu, recimo. Eto takva je.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10/11/2015 инч Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče, Ponekad samo pisem

 

Filmus- Slobodan Šijan

downloadSajamsku hroniku na dvestadvojci sam uhvatio slučajno, lutajući stanicama tokom jednog od standardno maglovitih oktobarskih jutara u vožnji ravnicom. Magla je najlepša atmosferska književna pojava, inače, zar ne. U svakom slučaju, voditeljka iste je zvučala spontano, neozbiljno i sa hukom gomile u pozadini, ugostila je nekoliko izdavača i autora tokom tog živog izveštavanja, uglavnom nacirkanih, ubeđen sam, i rekla je kako je Šijanov Filmus proglašen za najlepšu knjigu na sajmu, ustvari nabrojala je i ostale nagrade ali samo sam ovu zapamtio. Ja inače slabo ili nikako gledam filmove, ali Šijana strašno volim, možda ponajmanje zgog kultnih ostvarenja koja je potpisao, mada i zbog toga. Svakako zbog toga. Zbog toga što je našao onakav autobus za snimanje najboljeg domaćeg filma ikada, ili zbog savršenog naratorskog i scenskog uvoda u Davitelju, to je baš opasno dobar deo, baš baš opasan. A dodatno sam ga zavoleo kad sam davno saznao da njega režimi nikada nisu voleli, nijedan od ovih u poslednja dva veka. I da zato slabo snima. I gledao sam ga u par navrata u kratkim izjavama, uvek je bio tako autentičan, disidentan i krupan. Super je kad je reditelj krupan, valjda.

Sve u svemu kupio sam je naravno, zbog toga, i možda malo i zato što sam pomislio da bi bilo lepo kupovati lepe knjige, mislim u bukvalnom smislu, nekako sam odmah poverovao žiriju, još slušajući tu hroniku u autu, mada nije bilo nikakvog razloga da se veruje bilo kom žiriju, bilo gde, bilo kada, žiri nikad nije u pravu, to sam uvek mislio, ali nisam znao da postoji toliko besmislena sajamska nagrada kao što je najlepša knjiga, pa i zato. Zateknem sebe kako prkosim smislu, periodično, inače. I tako, slušao sam tu hroniku još koji dan u manje maglovitim vožnjama ravnicom, i čuo nekoliko baš interesantnih ljudi, čuo sam i jednog koji je zvučao pametno, a čuo sam i naložene mlade autore koji samoponosno svoje romane proglašavaju začetnicima raznih žanrova, jer, eto, ne mogu njihova remek dela da stanu u postojeću kolekciju istih, to sam mislio da je priča rezervisana za muzičare kad opisuju svoje nove albume, ili svoju muziku uopšte, primetićete kako obavezno kažu da je tu teško definisati stil, da je to mešavina, da ima svakakvih uticaja, o pobogu, kakve isprazne priče. Gde sam stao, a da, slušao sam svašta u toj zaludnoj hronici ali sam zapamtio da ću velikog krupnog autentičnog disidentskog reditelja svakako ispoštovati i pazariti tu lepotu. I jesam.

Mnogo je čudnije što sam je tako brzo pročitao, zapravo, u početku nisam mislio da ću je ikada čitati, što bih čitao najlepšu knjigu, ne znam, još kad sam shvatio da sam novac ostavio ne samo autoru nego i izdavaču na čijem čelu je trivanova, jelena, trivanova, na čelu, eto.

Ali Filmus je zaista sjajan, da počnem od naslova kojeg je autor pozajmio, naslov je savršen, apsolutno, i prikladan, i ubitačan i zvučan.

Gledao sam nedavno, dokumentarac o crnom talasu kod nas, rekoh ne gledam baš filmove, ali gledam dokumentarce, i iz raznih čitanja, a i iz nekih ranijih poslova znam ponešto o celoj priči crnog talasa, gledao sam recimo Žilnika, on je genijalan, ili Petrovićeve Skupljače, oni su klasika, jel. Ali celu priču o progonu ljudi koji su napravili nešto tako savršeno sam detaljno upoznao tek u tom dokumentarcu, i još više ih zavoleo, sve te autore koji su bili tako prkosni, kreativni, slobodni, životni i dobronamerni u tom čudnom vremenu. Eto, o njima Šijan piše, ne samo o tome, ali uglavnom o eri crnog talasa, o svojim profesorima, uzorima, Makavejevu, Pavloviću, o pioniru filmske kritike na ovim prostorima Bošku Tokinu, o svom životu sa njima i posle njih. Epizoda koja otvara knjigu je inače za posebno pisanje, za istorijske čitanke, furiozan obračun sa domaćom megalomanijom i ničim izazvanim balonom nacionalnog ponosa koji nas ne napušta, nikada. Tu je i nestvarno lepa priča o ćerci najčuvenijeg jugoslovenskog disidenta, Vukici Đilas, sa sve isečcima iz njene životne priče u kratkim slikama, pobogu koliko je tek to lep deo knjige, na kraju. Prava fantastična kolaž priča je ova knjiga, sa nabacanim sećanjima, intervjuima, monolozima, anegdotama, zabeleškama iz dnevnika, epizodama emocija, upakovana na tako prikladan način, sa pažljivo odabranim dizajnerskim detaljima, sa jakim, ponekad unikatnim fotografijama, tako je umetnička i tako je kvalitetno napisana, nemoguće kvalitetno.

Zapravo ne mogu da verujem da pišem tekst o knjizi o filmu, jer i pored sve prelepe književnosti u njoj ona to jeste, knjiga o filmu, a ja sam tako neprikladan da pišem o tome, tako nepotkovan i limitiran, a pišem. Valjda zato što imam utisak da sam je razumeo, dobrim delom, da sam je prošao dovoljno pažljivo i iskreno, recimo. Tako prelepo umetnička knjiga, u svakom smislu, koliko god ih nađete između crnih korica, umetnička do srži. I lepa je, prelepa, neki žiri je prvi put u istoriji sveta bio u pravu, lepa je.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 06/11/2015 инч Knjige koje preporučujem

 

Telepapatija- Danijel Apro

12191812_982525015145602_6891184326549745667_nOvo je malo nezgodno, činilo mi se kada sam počeo da pišem, jer, zapucao me roman za zid, i kontinuirano me streljao svojim ubojito blesavo lucidno uličarsko intelektualnim pisanjem. Držao me tako svo vreme čitanja, čitavih nekoliko sati koliko mu je potrebno posvetiti vremena, jer, rekoh nebrojeno puta, pravi su romani uvek kratki, i uvek čitljivi, sve ostalo je za tvrdo koričenje, enciklopedijske rasprave i ulaske u čitanke.

Ovo je, zapravo, veoma nezgodno, jer prvi sam put, čitao štivo nekog koga lično poznajem i za koga odvajkada znam kako piše, pa sam unapred znao da će mi se dopasti, pa sam se unapred spremio za neprestanu vrtoglavicu, a opet, prislonio me Šajkaš (jer ja ga od dana upoznavanja zovem tako, mada nisam siguran da znam zašto) uza zid i ne dade mi ni da predahnem, ni da mrdam dok nisam priznao i sebi i sada vama, da je ovo knjiga koja nikada neće imati konkurenciju u bilo čemu što će se između korica pojaviti u bilo kom obliku, bilo gde. I nije stvar u tome što je ovo prvi roman kojim bi Novi Sad trebao da se ponosi, jer je prvi put predstavljen savršeno književno, u jednom književnom delu, onako ogoljeno, jednostavno, bez umetničkih zajebancija, tako pomalo učmalo, samodovoljno, nadrndano i lepo, kakav ovaj predivan grad bez aerodroma jeste, ne. Niti je stvar u tome što je postavka romana tako blesava, sedmogodišnji telepski dečak sa suicidalnim mislima i njegov komšiluk i njegov kraj i njegova porodica tokom turbulentnih devedesetih, ne. Niti činjenica da autor piše svestan toga koliko je dobar i koliko zna i koliko ga boli uvo za sve navedeno, ne.

Zapravo, zviznulo me je. To je. A kako i ne bi kada je neko uspeo da u jednu telepsku priču smesti kompletnu istoriju filozofije sveta, sa svim svojim najvažnijim predstavnicima, i da recimo tako dečački jednostavno predstavi tu komplikovanu Hegelovu viziju a zatim je efektno obesmisli i baci kroz prozor, da se seti mojih omiljenih helenskih mislilaca, sa onim prelepim imenima, Anaksimandara se setio, ej, Heraklita, na primer, i tako. Da uz filozofe provuče i bulumentu sportskih junaka tog, ovog i onog doba, jedinog Ronalda, Valderamu Karlosa, da mistični Ero s onoga svijeta koji se pojavi u isečku jednog dela u nekoj limuzini ispod jakne nosi dres Letećih magaraca iz Verone, mog omiljenog svetskog fudbalskog kluba, jebiga, da fantastično autentično i realno predstavi sve što je bilo i sve što nije bilo važno u jedinom zapravo vrednom zlatu neke naše reprezentacije, one atinske 95, da se usputno bavi jedinom Kafkinom manom a to je ta smotanost u opisivanju žena, da svo vreme priče u pozadini sviraju taktovi, tonovi i stihovi najboljeg Azrinog albuma koji mi se već mesecima vrti u kolima, da ih uzme sve tako u hiljadama primeraka sa sve političarima, glumcima, provuče kroz uske i ni po čemu posebne ulice najlepšeg novosadskog predgrađa u kojem sam i sam jedno vreme živeo, i to baš u toj maloj Prvomajskoj ulici, nemajući pojma da je tu ikada bio Centroslavijin market, da ih dakle sve dovede na Telep, pri tom ne mrdajući ni jednog svog lokalnog junaka ni pedalj dalje, ma ni do Limana, i da ih u poslednjem poglavlju u pretposlednjem činu alfabetski nabroji. E tako.

Mislim, sve ovo je zapravo vrlo jednostavno. Moguće je da ćete negde uskoro čitati o tome da je ovo nagrađeno premijerno prozno izdanje zapravo odličan prvenac mladog i talentovanog novosadskog autora o kome ćemo još čuti i slične baljezgarije, ali ovo je realno nešto najbolje napisano na ovom malom, i od kreativne ludačke energije operisanom jezičkom području, u dugo, dugo vremena.  Prisvajaću ovu genijalnu knjigu, barem pomalo i kao svoju, i biću ljubomoran na Šajkaša, jer sam zapravo oduvek maštao da napišem jednu ovakvu, sa ovakvim likovima i u ovakvom šmekerskom, lucidnom, pomalo uličarskom a zapravo duboko elitnom stilu. Aplauzi do kraja čina, pa vraćanje na bis, pa još nekoliko puta. Šajkaš majstore.

 
3 коментара

Објављено од стране на 01/11/2015 инч Knjige koje preporučujem

 

Kutija sa fotografijama

download (2)Čantram sa ocem. Godinama i decenijama. Neprestano i u svakoj prilici. Na sve teme koje potresu društvo, svet, opštinu, ulicu, ređe porodicu. Počnemo sa sportom, najčešće, završimo u političkim teorijama zavere, neretko, recimo. Čantramo, i uvek sam mislio, smešni smo, sa strane, sasvim sigurno, smešni smo i glasni, to obavezno, mada su to vrlo retko svađe, iako bi malo ko poverovao u taj argument kada bi nas čuo. Čantram i uživam. I čitajući ovu knjigu, shvatam, ima nas, čim je neko izgradio čitav roman oko tih otacsin dijaloga, ima nas, i slične su nam priče. Ove su, između korica, naglašenije, ozbiljnije, možda isuviše akademske, ali i dalje najčešće neobavezne, usputne, i tipski slične stavovima koje tako dobro znam.

Nostalgija je neizbežna, ili barem tako teško izbežna, pogotovo kad je prošlost toliko lepša od sadašnjosti, kao u slučaju generacije moga oca, ili autora ovog romana, prošlost je tako mirna, lepa i jednostavna, i hajde jos se ti odupri a da ti ne dolazi pred lice, nonstop, svaki dan. Tako i junak ove priče, seća se. Ništa posebno više od toga. Seća se šezdesetih, i sedamdesetih, i osamdesetih, tih naivnih godina u kojima se živelo kako se živelo, ovi koji se sećaju tvrde, lepo. Što niti znači da je stvarno tako, niti znači da su knjige sećanja na njih obavezno takve. Mada ova jeste, uglavnom.

Život beogradskog, zemunskog, momka, i njegovih prijatelja, adolescencija u beogradskim kvartovima, ali i na moru, i nekim drugim putovanjima, jer tada se jelte, putovalo, skečevi, isečci, kakva sećanja uglavnom jesu, isečci koji preskaču jedni druge, upadaju im u ritam, u vremenski raspored, pa na svakih nekoliko strana otacsin stub dijalog, pa opet isečci, nabacana sećanja, o ljubavima, o ispitima, o gradu u nastajanju, o svačemu, dopalo mi se, nisam pao sa stolice čitajući, ali dopalo mi se.

Ozbiljnim stilom napisana, zapravo preozbiljnim, u nekoj potrebi da se pokaže kako se ume detaljno pisati i opisivati, na momente pretrpano epitetima, ukrasnim složenicama, kitnjasto jebiga, onako kao kod Gatalice, ali ipak na kraju, sa merom, i uspešno ispričano, dosta lično, dosta autoemotivno, u pokušaju da se obrade velike teme, veliki ljudski porazi ovih prostora, prilično upadljivi izlivi ironije, na mnogo mesta, i tako. Rekoh već, dopalo mi se.

Dopao mi se naslov, da se ne lažemo, pre svega, a onda i način kako ju je Arhipelag predstavio na sajtu, a onda i dizajn korice, a onda i činjenice da ništa o njoj nisam našao na netu, a onda mi se dopala i ideja da prvi put u životu poručim knjigu online, i da, prvi put nakon dečačkog učlanjivanja u Plato, opet u novčanik stavim člansku kartu neke izdavačke kuće, i da kupujem kataloški, sa kvazi popustima, eto, to je zapravo.

Ima knjiga koje valjaju, i koje su ozbiljne i čitljive, i za preporuku su svakako, ali nisu više od toga, ne menjanju ni svet, ni život, pa čak ni dan ni emociju čitaoca, eto takva je ova kutija nabacanih sećanja jednog vojnog lica i načelnika Vojne akademije, eto, i vojnici pišu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20/09/2015 инч Knjige koje preporučujem

 

Čudan osećaj u meni

download (1)Postoje tako debeli, duboki i čvrsti razlozi zašto Pamuk stoji, možda i usamljen, na pijedestalu današnje svetske književnosti. Poželjno je, ne i neophodno, čitati ga detaljno i polako, da biste razumeli debljinu, dubinu i čvrstoću argumenata koji jednog atipičnog autora za vreme u kojem piše drže na vrhu tog nevelikog svetskog brda. A sa tog je vrha, kao i svaki monarh i vladalac najvišeg od svih pogleda, u ovom trenutku mogao da radi šta god je hteo. Ovenčan velikim, još većim i najvećim nagradama, popularan i priznat dovoljno da više ne mora da brine ni o čemu, znao je, morao je da zna, da šta god do kraja života pisao, na korici  knjige stajaće nobelov i još neki slični pečati, i prodavaće se, i hvaliće se, valjalo, ne valjalo. Mogao je, na primer, laganim ritmom niz vetar masa pustiti bilo kakav kratak i dinamičan roman, pun velikih rečenica za uzdisanje i citiranje, i uživati u svojoj slavi. Ili recimo izdati knjigu zapisa o stanju današnje svetske botanike. Šta god. Ali ne, šta gospodin odlučuje. Nestaje na šest godina, i vraća se sa  šeststostraničnom pričom o istanbulskom uličnom prodavcu boze i kiselog mleka, njegovom životu, njegovoj ljubavi, njegovoj porodici i životu grada u koji se doselio i gledao ga kako narasta i kako u njemu stasaju njegova deca. Ulični prodavac boze. Baš tako. Anoniman, dosadan, tako običan, neshvatljivo običan junak, ni po čemu izdvojen izuzev po tom sopstvenom osećaju da u njemu čuči taj čudan osećaj, onaj koji zapravo svi imamo, onaj koji nas ipak drži različite jedne od drugih i kojeg je Pamuk stavio u naslov, zajedno sa prelepo osmišljenom naslovnicom.

Koliko hrabro, drsko, i fantastično, rekao bih. Ovako koncipirati svoj sledeći veliki roman. Izbaciti iz njega i poslednji dašak tenzije, drame, dinamike, bilo čega što daje jači ritam. Pisati tako polako, tako nepodnošljivo polako, tako vrišteći lagano, kao da se apsolutno nigde ne žuri, kao da se nema gde stići, zato što stranica knjige uvek ima dovoljno, ako ima priče, a i priče ima ako se oslobodite stega potrebe da priča bude drugačija, neobična ili važna i ako ste svesni koliko dobro možete da pišete. Tako je napisao ovu priču. Slobodan od svega nepotrebnog, bezobrazan do nivoa da ovakvu knjigu posveti ovakvom junaku.

Ruski su autori, valjda, možda i neki drugi, započeli tu, nimalo jednostavnu modu pisanja dugačkih, dovljno dugačkih i predugačkih romana, obavezno porodičnih drama, po mogućstvu naglašeno tragičnih, onih u kojima ima mesta za obradu grandioznih ljudskih tema, religioznih, psiholoških, političkih, svih mogućih. Ruski su, a i neki drugi autori, zaista ispisali velike i fantastične romane i digli standarde toliko visoko, tako da je svaki živi pisac kojeg smo doživljavali kao potencijalno važnog, morao da u svoju kolekciju stavi takvu knjigu, da proba da ispiše svoj veliki, debeli porodični roman, nijedan nije odoleo, nikako, prezanimljiv je izazov. Nijedan nije odoleo, ali je malo koji to uradio ovako.

Ovako odmereno, pažljivo i usporeno, po gore opisanim standardima ali na svoj način, bez tragedije, bez komedije, bez važnih dijaloga, bez još važnijih monologa, NE. Rast i razvoj velikog grada, i u njemu porodica, mali ljudi i njihove ljubavi i njihovi običaji i njihove male lepe misli i njihove muke i njihovi mali veliki životi. I ulični prodavac boze i čudan osećaj u njemu.

Tako ljudska i životna knjiga, savršeno dostojanstveno ljudska i životna, dosadno ljudska i životna. Tako predivno topla i predivno neobična u svoj svojoj običnosti.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 02/09/2015 инч Knjige koje preporučujem

 

Nepovezane misli o čitanju

Vozim svakodnevno nepreglednim vojvođanskim ravnicama i posmatram. Starce i starice kako, iz pravca pijace ili u pravcu pošte ili bilo gde u svojim zaseocima, lagano ali neumorno pedalaju predratne bicikle koji i dalje savršeno dobro rade svoj posao. Sasvim male, od torba koje su im na leđa natovarili manje đake prvake, kako se sami vraćaju iz škole i najčešće ćute. Promenade nekih prelepih varošica, drvored u centru Odžaka na primer, ili glavnu ulicu Srbobrana, ili ceo Vršac, o da, Vršac je van priča. A opet, više od svega, fasciniraju me anonimni čitači, prodavci sezonskog i uvoznog voća i povrća najčešće, koji sede pored prikolica i čekaju sve ređe mušterije, i čitaju, obavezno nešto čitaju, za divno čudo, iz ne znam kog razloga ne gledaju u telefone, ne, čitaju. Lep su prizor, svakako, šta god das u odabrali kao razbibrigu, lep su prizor, i često pomislim kako su to najlepši čitači na svetu, svakako lepši od svih ostalih koje znam i koji me zapravo sve više nerviraju.

Praktikovanje čitanja u ljudima često rađa nesvesnu i problematično opravdanu nadmenost, od svih divnih i uzvišenih, ta je najgora, baš ta, iz ko zna koliko besmisleno pročitanih sadržaja problematičnih autora izgrađena nadmenost. Ta, koja dalje obavezno vodi u različite vidove preseravanja o važnosti i neophodnosti čitanja, o tome kako ono obogaćuje više nego život sam, pobogu koliko je to strašna misao. Kao šlag na tu prezaslađenu tortu dobićete potrebu da se nadmenost dodatno prenaglasi kačenjem najrazličitijih patetičnih knjiških citata, tako retko onih pravo dobrih koje ćete sami pronaći čitajući i koje neće fascinirati milione, a tako često onih koji su već pretvoreni u glupe džinglove, mikoantićevskih recimo, kojih je pun, prepun i krcat internet. Internet je prepun sadržaja i autora koji toksično deluju na čitanje. Podsećaju na onu perverznu džukelu sa kamp prikolicom iz Otac na određeno vreme serijala koji je mantrao kako je knjiga čovekov najbolji drug i kojeg je Nikola Kojo još kao dečak onako uspešno i opravdano ismejao.

Prodavci lubenica koji čuče u hladovini prikolice, banjaš ispod sunocbrana na plaži, armija anonimih ćutljivih čitača su bolji ambasadori knjige od svog ovog online naglabanja na tu temu. Čitanje može i mora biti sve samo ne materijal za kreiranje besmislene oholosti u ljudima. Knjiga nikada ne sme biti najbolji drug, jebao vas takav najbolji drug. Knjiga je zajebancija kao i sam život, samo kvalitetnija i zabavnija od većine drugih sličnih umetnosti.

 
1 коментар

Објављено од стране на 16/08/2015 инч Ponekad samo pisem

 

Sabo je stao- Oto Horvat

downloadPanonski način pulsiranja života, pomalo i uglavnom bez osnove elitistički, distancirano emotivni i predivno hladni ritam, recimo. Uronim u njega, ponekad, ne što mi se autentično dopada, nego tako, decenije provedene na ovom tlu čine svoje. Poslednje vreme me fascinira način na koji geografija oblikuje književnost. Kako hercegovačkocrnogorskoličke kamene zabiti kuju najfantastičnije emotivne autore, tako panonska močvarna ravna i depresivna tabla oblikuje racionalne, uvek pomalo poetske ali i dalje dovoljno hladnokrvno smirene pisce, bez mnogo dinamike, događaja, oslobođene bilo kakvih euforičnih ili ekstatičnih elemenata u mislima, narodski rečeno dosadnjikave. (te me dve teritorije naročito opsedaju, što iz ličnih razloga, što zbog pokušaja da maksimalno udahnem opus Kiša recimo). Ništa u svim tim zaludnim mislima nije promenio danas pročitani roman, naprotiv. Ali je prvi nakon duže vremena koji me je naterao da pišem o njemu, verujući da se internet pretraživačima mora omogućiti još jedna stranica u ponudi kad se ukuca ime ovog sjajnog dela.

Pokušavao sam ga poslednjih meseci iskopati u elektronskoj verziji, sve više naviknut da kradem odatle umesto da obilazim sve do jedne isto složene bezlične knjižare u gradu, tražio sam ga uporno u pokušaju da vidim šta je to nateralo Jergovića da napiše da je to „najlepši roman moje generacije za koji znam“, šta ga je kandidovalo za velike lokalne nagrade i šta je oduševilo neke od prijatelja čiji ukus cenim mnogo više nego svoj. Našao sam ga danas nešto pre podneva, ipak u jednoj od lepo sređenih bezličnih prodajnih salona, utiske pišem desetak sati nakon toga, mesto na polici fantastičnih će dobiti do jutra i niko joj ga nikada neće oduzeti.

Pisao je Horvat o smrti supruge, o sopstvenom eruptiranom vulkanu emocija zbog toga, tokom toga i nakon toga pretragičnog događaja, pisao je hronološki rasuto i razbacano, tako kvalitetno, intelektualno, ljudski, iskreno i emotivno, ali sa tom panonskom crtom blage distance, blage linije koja iskrenu emociju uspešno brani od preterane patetike. Teško je, mnogo teško, mnogo teže nego što bi se na prvi pogled učinilo pisati o tuzi, a ne skliznuti u banalizaciju, jeftinu poeziju i patetisanje. Ovo je najbolje napisano delo koje sam ikada čitao a da je uspelo u tome.

Kratka poglavlja, sumanuto dobro naslovljena, u formi pitanja i sa dozom psihoterapeutskog prizvuka, vrhunski pristaju monološkoj podlozi romana- „zašto ste fiksirani na fotografije i fragmente“, „zašto biste ponudili kraljevstvo koje nemate za jabuke koje imate u zamrzivaču“, „firenca je grad bez sunčanih pega i mesečevih paprika“… I sve tako. Zašto su današnji autori masovno počeli da beže od naslovljavanja poglavlja svojih priča i kriju se u kvaziminimalističkoj numeraciji i sličnim glupostima, nisam pametan. Ovo je tako dobro za promenu.

Ovo je tako dobar roman za promenu, zapravo. Tako postavljen da bi love željni umetnici od njega lako napravili sapunicu za masovno plakanje i bolju poziciju u knjižarama od one gde je danas nađoh. Srećom, Horvat je ponudio tako nekomercijalno i uzvišeno lično štivo. Tako dobro napisan roman o tuzi.

P.S. tvrdi povez, drugi izdavač Agora, besmisleno i uvredljivo komercijalno štampan podnaslov na korici NINova nagrada-najuži izbor.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30/07/2015 инч Knjige koje preporučujem

 

Umetnost će spasiti svet

Veliki pisac je sakrio veliku istinu u veliku, lepu rečenicu koja će zatvoriti ovaj tekst. Veliki pisac je znao.

Ako niste gledali, možete pogledati TED govor fantastičnog Kena Robinsona o krizi obrazovanja, i preskočiti ovo čitanje. Iste su misli na istu temu. 

Slušao sam na radiju, skoro, neku birokratsku izjavu o tome da se propušteni časovi tokom višemesečnog prosvetnog štrajka moraju nadoknaditi, jer deca ne smeju da ispaštaju, i da u manjku vremena prednost moraju dobiti prioritetni predmeti poput jezika i matematike u odnosu na likovno, muzičko i fizičko. Reče birokrata iz ministarstva svojim bezličnim praznim glasom, ponosno. Neko mu je, negde, izgleda, rekao, ili je nekada, negde, odlučeno, da postoje prioritetni i manje prioritetni predmeti. Nije jasno kojim kriterijumima su ih još ko zna kada odabrali ali je jasno da su mediokritetski, duboko i drsko mediokritetski. Tako su nastale misli. Misli su otišle negde u bližu prošlost u vreme kad sam pohađao jedinu domaću školu u kojoj su se drznuli ignorisati kriterijume, i dati isti prioritet umetničkim, retorskim i alternativnim predmetima u odnosu na ostale, barem delimično. Uživali smo, sedeli na stolovima tokom časova, debatovali, čitali i bili slobodni. Onda smo izašli i uglavnom se nismo najbolje snašli u svetu van tih zidina, jer je svet stabilno i duboko postavljen na osnove kojim vladaju prioritetni kriterijumi.

Svetom vladaju aksiomi, pravila, razumljive istine. Svetom vlada matematika. Svetom vladaju proseci kojim vaspitavamo decu, trudeći se da ih na sve načine uklopimo i srameći se ako bilo kako i bilo gde i bilo kada štrče. I niko se nikada, otkad je svemira i školskog sistema u njemu, nije naljutio na svoje dete ako iz škole donese slabu ocenu iz muzičkog, likovnog ili fizičkog. Najčešće zato jer takvih ocena nije ni bilo. U manje prioritetnim predmetima nikada nije bilo kriterijuma. Nažalost. U manje prioritetnim predmetima, svi smo isti i nikom nije data šansa da se istakne, oslobodi talenat i uživa u njemu. Sa časova manje prioritetnih predmeta se ne beži, jer nema od čega da se beži. Igra se, pleše, slikaju mrtve prirode i nesvesno i vrlo lepo živi. Van sveta. Barem nakratko.

A koliko bi, možda, sve bilo lakše i lepše da je nekada negde odlučeno da se kriterijumi okrenu naopačke i da se na njima postave osnove. Biće jednom, možda. I tada, umetnost će spasiti svet. To je veliki pisac sakrio u svojoj velikoj i lepoj rečenici o lepoti. Veliki pisac je to znao. Umetnost će spasiti svet.

 
1 коментар

Објављено од стране на 25/05/2015 инч Ponekad samo pisem

 

Grad u zrcalu- Mirko Kovač

downloadPostojali su svi uslovi da ovaj roman svoje mesto na blogu nađe u jednom ranijem tekstu, onom o započetim i nikada dovršenim knjigama, o čijem sam blagu tada pisao. Godinama je tavorila u gornjem levom uglu police namenjene domaćim autorima, nakon što sam dva puta neuspešno tokom godina počinjao upoznavanje, kako sa romanom, tako sa Kovačevim opusom uopšte. Isuviše melanholičan, blag, a opet tako neuverljivo nadmen beše taj početak u kom autor počinje svoje porodično ispovedanje, nakon što je posle ko zna koliko vremena posetio svoj rodni kraj. Ne stigoh niti jednom dalje od tog uvodnog opisa uvek inspirativnih hercegovačko dalmatinsko crnogorskih zabiti u vrelim sušnim letima. Ne stigoh dalje, ali ne želeh ga tada gurati u taj tekst o nepročitanim delima jer sam nekako znao da će doći vreme kada će se sklopiti emocije potrebne da bi se čitale takve knjige. I, nakon što sam nedavno i sam nakon punih dvadeset godina prvi put nakratko pohodio svoja rodna brda, sinula mi je pred očima knjiga i znao sam da je vreme došlo. I stvarno beše tako. Ima knjiga koje se mogu pročitati samo u savršeno spojenim odrednicama vremena, emocija i misli.

Sretao sam Kovača indirektno, u nekim drugim čitanjima, nekih drugih lepih knjiga, tekstova, feljtona, intervjua, sretao sam ga ali mi se nije dopadao, nikako. I nije ova porodična ispovest ništa drastično promenila u tom stavu. Volim, baš umem da volim, oholost, gordost i nadmenost koju sa sobom i na sebi nose, pre svega umetnici, volim je kad stoji na nekim drugim osnovama, na nekim jačim temeljima, od ovog koji mi je i dalje pomalo nategnut, i nedovoljan s koje god ga strane posmatrao. Sretao sam Kovača kao prijatelja isto tako nadmenog i mračnog Kiša pre svega, i uvek mi je delovao kao senka, ne baš bleda nego nadasve autentična senka, ali i dalje senka. I ovaj me roman uveri da i senke pišu, dobro pišu.

Mnogo lep naslov, možda jedan od lepših sa kojim sam se susretao, i potpuno prikladan sadržaju ogoljene, zapravo razgolićene ispovesti, bljeskova sećanja detinjstva, odrastanja, dubokih i predivno sročenih misaonih lutanja, porodičnih slika, detaljnih portreta, pomalo hronološki razbacanih ali i na druge načine povezanih delova života. Porodična studija, oda jednom kraju, nimalo pohvalna ali i dalje iskrena, emotivna i bolna. Eto tako. Kvalitet autobiografija velikih pisaca ne zavisi samo od njihovog talenta, već i od života koji su živeli, ili sposobnosti da ga predstave privlačnim, ili količine zapamćenih detalja u važnim delovima sećanja, ili u emocijama koje sa sobom nose. Ima svega, u ovom romanu. Vrlo dobro razumem zašto pisci imaju potrebe da kad tad, i u kakvom takvom obliku javno pretresu svoj život i stave ga na uvid milionima, i ovo svakako spada u jedno od direktnijih, otvorenijih i ogoljenijih. Boljih sam čitao, svakako.

Ima knjiga koje možete pročitati samo u savršeno spojenim odrednicama vremena emocija i misli. Samo u takvom spoju mogao sam pročitati i udahnuti roman koji me van toga ni u jednom delu ne bi dotakao. Ali nakon što sam posle celodnevne vožnje savršenim hrvatskim autoputevima, izašao kod Ploče i počeo uspon po vanzemaljskom kamenju, što bi rekla moja draga, uspon do zabačenog i od svih odbačenog rodnog mesta, bilo je jasno da ćemo ova knjiga i ja imati jedan kratak i lep odnos, koji više neće zavisiti ni od koga, pa ni od autora koji će mi i dalje ostati dovoljno dalek da ne poželim detaljnije upoznavanje. Iako je odličan. Pisac.

P.S. Nigde u tekstu ne uspeh da nađem mesto jednoj sporednoj misli koja me drži. Misli o tome koliko sam uvek obožavao način na koji je SamizdatB92 štampao svoja izdanja. Nimalo kvalitetno, ali savitljivo, mekano upakovano u dimenzijama savršenim za lagano držanje u jednoj ruci i listanje bez muke. Kratki prelazak sa elektronske na papirnu formu pojačao je melanholiju čitanja. Eto.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19/04/2015 инч Knjige koje preporučujem

 

Kuća listova

001 (1024x768)Ima ta priča o formi i sadržaju. Izmislili su je akademski paraziti u želji da obogate svoje eseje, recenzije, doktorske disertacije i publikacijske sadržaje i pritom oboje svoj elitistički stav. Obesmislio ju je i u stranu sklonio autor ovog čudovišno zanimljivo osmišljenog i sjajno realizovanog romana. Ne piše mi se o njemu, zapravo, barem ne široko i dugačko. Fotografisao sam ga, umesto toga. Evo ovako, između ostalog, izgleda, na pojedinim stranicama i koricama.

002 (768x1024)004 (1024x768)009 (1024x768)003 (1024x768)005 (1024x768)

008 (1024x768)010 (1024x768)007 (1024x768)

Kolaž mozaik. Horor triler. Hrabar i nadmen. Moćan i bogat. Patetičan i neumeren. Naglašeno intelektualan. Mračan i dubok. U svemu navedenom doziran i sveden, zapravo. Perfektno upakovan. Isto tako napisan. Ovo je zapravo jedan, od beskrajno i nepregleno mnogo pokušaja da se bude originalan po svaku cenu, da se skrene pažnja, i da se provocira. Retko uspešan, mislim.

Godinama je, u fragmentima, izlazio po hodnicima interneta, tako sam čitao. Zavredio je kultni status i pre ove savršene štampane verzije. Mistično obojena priča o filmu koji zapravo ne postoji i u kojem čuveni fotograf istražuje mračne tajne kilometarskih i nepreglednih hodnika kuće u koju se sa porodicom uselio,  njenih geometrijskih, psiholoških i svakih drugih iščašenja, pričana iz pera jednog uvrnutog frajera koji živi svoj život u fusnotama koje obmotavaju celu knjigu, o koliko je ova knjiga vratila smisao fusnotama, podzapisima, bočnim zabeleškama, usputnim opaskama, lucidnim kratkim blic sekvencama, prilozima, bravo autore.

Rekoh da mi se ne piše, mnogo, o njoj. Stoji na koricama da nije za svakoga, što je samo jeftin štos. Treba dati slobode, sebi, svojim mislima, ljudima koji su slobodni da ovako pišu i pakuju svoja dela. Literatura za sladokusce. Servirajte je uz slično kvalitetnu horor muziku, najboljeg domaćeg benda trenutno, na primer. 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 08/04/2015 инч Knjige koje preporučujem

 

Književnost u sportu, deo treći- Tom Brejdi

download (1)Jug je jedini u školi počeo da prati prenose koji su se nekako tiho, mistično i gotovo podmuklo pojavili na nekada sjajnom Trećem kanalu. Jug je, koliko se sećam, ligu pratio i pre početka tih prenosa, a kako, boga pitaj. Znam samo da je znao mnogo o igri, znam da je pasionirano i zaljubljeno govorio o tome koliko je neverovatna, i znam da smo ga masovno ignorisali ne videći nikakav smisao ni u tome što priča ni u tim kratkim intervalima vremena koliko smo kao klinci bili voljno da damo novoj stvari. Glupa američka igra, mislili smo, mada Jug nije odustajao. I pošto je bio tako uporan, i pošto je uvek imao iščašen i drugačiji stav, slušao je blesavu muziku, pričao je kako Floydi valjaju samo na prva dva albuma dok je Baret svirao svoje ludilo na njima, jedne sam nedelje odlučio malo bolje pogledati prenos, i ispostavilo se da je to bio meč iz sunčanog San Franciska gde je domaćin čekao Njujojrk Džajanste, i ispostavilo se da je to do dana današnjeg ostalo ne samo nešto najspektakularnije što sam u životu gledao, nego i jedan od najluđih mečeva u istoriji igre uopšte, imate ga u svim leksikonima NFLa koje ćete naći, 45-44 čini mi se da je završilo. Eto tako sam upoznao igru koja je drugačija, poštenija i luđa od svih konkurentnih sa loptom. Tako je počelo neprestano druženje sa igrom koje traje više od decenije.

I već u jednoj od prvih sezona, dok sam je još upoznavao i tražio ljubimce, u klasičnoj holivudskoj priči, usred sezone pojavio se treći kvoterbek ekipe iz Bostona, zamenivši tada najplaćenijeg igrača lige Drua Bledsoa koji je vukao povredu a potom i njegovog zamenika, pojavio se i počeo da igra igru na način koji je oduvek pisao u prvim rečenicama svih knjiga o njoj, pojavio se i oduvao sve pred sobom osvojivši već u toj prvoj sezoni titulu ispred nosa superstar timu iz Sentluisa, posle je nanizao još dve u podjednako spektakularnim fotofiniš superbol mečevima, onaj protiv Filadelfije gledali smo čoporativno kod Veljka podeljeni u dva navijačka tabora, a noćas nakon desetak godina pauze pokupio je i četvrtu čime se upisao u besmrtne, što je za ovu priču daleko manje važno. Zapravo me brojke nikad nisu ni interesovale, već način na koji igra.

Kada mi je Jug objašnjavao pravila, prva rečenica je bila da je smisao igre u četiri pokušaja nekako preći 10 jardi. Ne postići tačdaun, ne osvojiti pola terena, ne, nego u četiri pokušaja osvojiti 10 jardi, to je suština igre, polako osvajati teren sa maksimalnim brojem pokušaja, trošiti vreme, a poeni će dolaziti na kraju svakog od tih pohoda. Eto tako mi je objasnio, a tako su objašnjavali i drugi, tako uče klince koji počinju da treniraju, tako piše u udžbenicima, ali da ga ubijete, do pojave Toma Brejdija, niko igru nije tako igrao. Mogli ste da gledate odbrane koje osvajaju poene, napade koji trče, kvoterbekove koji bacaju dugačke pasove koji oduzimaju dah, ali tek je Brejdi igru vratio osnovama iz prvih rečenica udžbenika igrajući je tom zapanjujućom jednostavnošću. Osvajajući teren tako da gotovo uvek koristi tri pokušaja za novu prvi daun, i taj treći gotovo uvek bude bačen na milimetar koji je potreban da dobijete nove pokušaje. Korak po korak, kako se pišu veliki romani. Koristeći najveći broj saigrača u tom plesu, jer Brejdi baca svim svojim hvatačima podjednako, kao što i veliki autori u priče ubacuju mnoštvo likova koji bogate radnju, koji je čine dramatičnijom i lepšom. Baš tako.

Tom Brejdi je faca, šta god drugo o njemu slušali. Noćas ste mogli da ga gledate kako u poslednjoj četvrtini minus od 10 poena pretvara u pobedu svoje ekipe igrajući na gore opisan način, koristeći ceo tim, osvajajući teren u 2 poseda i trošeći svo vreme ovog sveta, sa takvom zastrašujućom preciznošću, hladnokrvnošću i jednostavnošću koju možete da zamislite. U pola 5 po srednjeevropskog vremenu, podigao je i svoj treći MVP superbol trofej, i upisao se u legendu u kojoj će pisati, „igrač koji je igru vratio osnovama“, a vi probajte bilo šta u životu vratiti svojim osnovama i na taj način biti najbolji pa vidite koliko je i da li je lako. Dobri dečko najluđeg sporta među sportovima sa loptom. Štreberski genije igre.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 02/02/2015 инч Ponekad samo pisem