U moru nepravdi od kojih su zapravo sazdane zidine svakog vremena, pa i ovog današnjeg, činjenica da se o fantastičnosti pisanja Belog Markovića ne govori, da većina ljudi pojma nema ko je on, da mu knjiga nema u izlozima ionako besmislenih knjižara, je jedna od onih epskih, strašnih, tužnih zidina domaće nepravde. To je prva misao koja mi je prošla kroz glavu tokom čitanja ove zbirke priča, prve, i još uvek jedine literature sa njegovim potpisom koje sam se do sada dohvatio, čitajući je ovih dana zapravo po drugi put, nakon što sam, pre gotovo deset godina prvi put, još uvek premlad ili prezelen ili pre šta god, neuspešno pokušao i stao gotovo na početku. Deceniju je čučala u polici, čekala, i sada napravila džumbus u mislima i glavi. Svojom fenomenalošću, dakako. Jer, okruženi banalnošću svakodnevnih običnih reči, tekstova, knjiga, čitati nekoga ko piše iz sebe, i često se čini, za sebe, nekim svojim jezikom, koji stvara bez bilo kakve želje za kompromisima, ikakve vrste, je za divljenje.
Beli Marković piše iz Lajkovca, iz Lazarevca, iz Kolubare, iz kraja u kojem je. I u pričama, u opisima, u mislima, u izrazima, tako retko odlazi odatle. I ne biste verovatli koliko vam nijedan drugi kraj ne nedostaje svo vreme čitanja. Koliko vam sva ta mesta čudnih imena koja spominje zvuče dovoljno, poznato. Beli Marković piše vanvremenski, uglavnom bez datuma, godina, bilo kakvih znakova koji bi pokazali u kom ste periodu, pa iako vam se učini da ste u nekom davnom veku, ili predratnom periodu, ostaje nejasno koji su ratovi zapravo u pitanju, i kad vas uljuljkaju opisi nekih starih trošnih kafana, i gostiju u njoj, i misli gostiju u njoj, u kojima počinje jedna od priča ove zbirke, najednom vas pisac prepadne nekim današnjim detaljem, tek da podseti da nema potrebe razmišljati o vremenu. Ili, kada opet u jednoj drugoj priči, „Kolubarski vetrovi“, izmišljajući lokalne vetrove i njihove ćudi i osobine (ili zapravo ne izmišljajući), u jednom trenutku shvatite da ne čitate priču o vetrovima, već priču o mentalitetu, ne lokalnom, nego nacionalnom, ili nadnacionalnom, ili ljudskom, vašem, mom, njegovom. Pa, iako ih on nazove „Ludi Murko“ ili „Vetar Gornjak“, Šestokraki Zibet“, ili „Živojin“, ne prođe mnogo dok ne shvatite da znate svaki od tih vetrova, da su vas hvatali na ulicama, gde god da ste bili, kad god da ste bili.
Arhaičan u izrazu do krajnjih granica, koje zapravo nikada ne pređe, pa se ta arhaičnost u trenutku pretvori u svoju suprotnost, u novo, moderno, futuristično. Ironičan prema svemu, najviše prema sebi, ironičan do suza. Aritmičan. Strmoglav. Grebe, vrišti, melje, ždere kako piše. Pun tih tvrdih slova u rečima, tih č, š, dž, tih slova koji ne miluju, koji ne prodaju, koji ne prijaju uvek, Beli Marković je sve samo ne pisac za današnjeg prosečnog čitaoca. I to mu je, mislim, najveća vrednost.
Na kraju, jer mi se to poslednje vreme dopada, da kao nekada u školi, u tekstovima citiram autore o kojima pišem, evo pasusa koji otvara ovu zbirku priča, jednom od najboljih početaka neke knjige koje sam skoro pročitao:
„ Daleko od svega, i daleko od sebe, u zimskoj noći, izlapeloj i bez saosećanja, dok modar i zelen sneg zasipa maleni salaš, tri prozirne gospoždice i tri tankovijasta bojara, hladovitih očiju i pomalo tuđih brkova, oživljavahu oko ognjišta svoje mrtve prste. Vatra se razgorevala polako i nekako bez zanosa, kao ispovest pousele devojane koja otvara srce pred slikom pokojnika. Može se uzeti da unaokolo puca prazna poljana i da, negde u stvarnom svetu, ispod leda teče Dunavo, a nigde obale i ne može se znati kud te noge nose. Negde, u stvarnom svetu…Kao kad je čovek bolestan i lud.“
Bezimena knjizevna zadruga 