Riba u vodi- Memoari velikog pisca

Proleće nije dalo koži da diše normalno i vrhunac te zapare bio je u noći knjige, manifestaciji koju veliki izdavač periodično praktikuje da bi upristojio cene i omogućio bogatije pazare. Sparina koja je grickala i umarala do te mere da me podsetila na opise junskog Njojrka za koji kažu da kroz njega šetaš kao kroz oblak vruće vode spalila je i poslednju želju da prošetam knjižarama u kojima za promenu vrvi od ljudi i odaberem nešto lepo. Ostao je taj naizgled jednoličan i hladan trenutak onlajn kupovine u kojem se ne uživa ekstatički mada može da prija na čisto praktičnom planu. Nedostaje mu ipak preglednost police više no mirisi ili hipsterski uzdasi boravka među knjigama. Nedostaje do te mere da me pored unapred planiranih naslova terala da razmislim kojom knjigom da zadovoljim uslov velikog popusta, pa sam umesto pretrage potpuno nepoznatih mi naslova konzervativno uleteo u kutak nobelovaca i odabrao jednog od najdražih, u memoarskoj ispovesti o kojoj nisam znao ništa do da ju je u gotovo estradno uspešnom gostovanju promovisao pre neku godinu i kod nas.

Ljosu sam upoznao sa jednim od romana koji ovde nije preveden, Pripovedačem, opčinio me je na jedan specifičan način, pun mistike i halucinogenosti dovedenih do genijalnosti u samom načinu pripovedanja. Neka od kasnijih čitanja znatno popularnijih mu štiva načinila su da se podjednako pitam da li se radi o istom autoru i koliki je talenat stvaralaštva potreban da ti i pitki poluerotski romani izgledaju kao potpuna klasika. Veliki, preveliki shvatiću tek nakon ove knjige.

Pre toga, boravio je autor u brojim analizama i tekstovima popularnih i manje popularnih magazina i portala na koje ni ne znam kada sam zalazio, boravio je manje kao heroj a više kao meta za iskaljivanje levičarskih frustracija, kao odvratni elitista dostojan najvećeg prezira. I pored ponekada fantastično ubedljivih argumenata u prilog tim tvrdnjama, počeo je da mi se dopada još više. A nakon što je Nedeljnik otkupio prava na prenos njegovih kolumni i tekstova u kojima se bavio svetskim društveno političkim aktuelnostima, fascinacija je postala potpuna. Jer, postalo mi je jasno, radi se o pravom frajeru sa stavom, pomalo klasično liberalnim, očigledno ispeglanim da se zaista dopadne vladajućim mondijalskim kastama, ali autentično i briljantno iznesenim. I kad je branio španski centrizam u katalonskom pitanju, i izraelsku vojnu agresiju, nije mi zvučao odvratno, naprotiv, uspevao je da osvoji, da ubedi, nisam umeo da objasnim kako. Bio sam ponosan što imamo novinu koja takvog lika jednom mesečno zvizne na naslovnicu. I sad sam.

Često, možda i prečesto sam poslednjih godina tumarao po autobiografskim, memoarskim spisima velikih i manje velikih autora, živeo njihove komplekse, ispovednu patetiku, nostalgičnu romantiku i ego tripove. Prijalo je i umaralo u isto vreme, ogoljavalo je živote i epohe stvaraoca do gole kože, a opet samo je Osterova bila toliko bezobrazno očigledna, direktna i dokumentarna da nisam mislio da će joj se ikada približiti ijedna druga. I nije. Ova je napravila zaseban deo. Jer, nije ovo rekapitulacija. Ljosa ju je pisao u punoj snazi čoveka od pedeset i kusur godina koji nema nikakvu nameru da svodi ukupan životni račun, naprotiv. Nakon kratkog i čudnog izleta u peruansku politiku i pokušaja da postane predsednik zemlje, seo je i napisao memoarski spis koji više liči na kratki predah čoveka koji se tek sprema za dalju ekstazu života. Blic udah na površini za nastavak pustolovnog ronjenja, na primer. Nema opraštanja ni od koga. Nema velikih i dirljivih trenutaka. Nema bacanja celog sebe na papir. Ne. Samo dva parčeta velikog života.

U paralelnim naracijama, jedna u kojoj su svi detalji trogodišnjeg boravka u blatu peruanske politike (uz sav napor, nemoguće je bio ne povlačiti konstantne paralele sa ovdašnjim sistemom, likovima, događajima i karikaturama) i druga koja je opisala najzanimljivije godinje odrastanja i stasavanja jednog divljeg i pomalo razmaženog tinejdžera. Snovi, iluzije, porodični brodolomi, bordeli. Ne zna se koji je tok ubedljiviji.

Dobro, zna se. Lično draži i nešto pikantniji ostaće ovaj politički testament, na šta mi zapravo taj narativni tok i liči. Kao neko ko je imao nešto malo kontakta sa tim čudovištem tokom sazrevanja koje mi ga jeste ogadilo ali opet sa dozom doživotne radoznalosti, bilo je fascinantno iskustvo upoznati pokušaj jednog književnika da baš sa tim autoritetom velikog pisca, postane predsednik jedne prilično velike, nenormalno heterogene, čudne i mnogoljudne zemlje. Neuspešan, dakako. Da li je tako bilo bolje za Peru, paaa, možda i jeste. Iako je čovek koji ga je pobedio na izborima bio još manje političar establišmenta koji je nedugo nakon pobede odveo zemlju u novu ogoljenu diktaturu, nije me ovaj spis ubedio da bi Ljosa išta bolje od toga uspeo, uz sve lične dobre namere. Dubina sistemske korupcije, siromaštva, ogrezlosti u terorizam, ekonomske obezglavljenosti, svakako nije mogla da biva izbavljena na čelu sa književnikom koji je istinski verovao u dobrobiti male privrede i velike demokratije. A opet, iza sebe će ostaviti turbulentnu izbornu kampanju do detalja opisanu u jednom velikom književnom delu. Dovoljno. Sva inteligencija i racionalnost jednog umnog čoveka punog zabluda leži u tom delu naracije. Mnoštvo zanimljivih činjenica poput odbijanja da se vidi sa Papom Jovanom iz etičkih razloga, naizgled čudni dokumenti iz arhiva američkih obaveštajnih službi da uopšte nisu bili oduševljeni činjenicom da na čelu Perua vide liberala, demokratu i pacifistu?, mnoštvo opisa sumornih sastanaka, dijaloga, i jedna neverovatna energija čitavo vreme kampanje, verno preneta na papir. Sjajan dokument.

Onaj drugi narativni tok, odrastanje, adolescencija i sazrevanje. Suštinski sadržajniji, čistijom životom bogatiji, iako ne bez porodičnog nasilja, paranoja, ranog upoznavanja bordelskog i boemskog života i preranog braka, ipak su lišeni velikih šokova i krupnih događaja koje niste viđali na drugim mestima, u drugim filmovima i drugim romanima. Nisu šokirali mada im ne nedostaje autobiografsko dokumentarno bogatstvo. Ljosa je svakako živeo dinamično, ne gubeći vreme i ne traćeći dane, radeći svašta i misleći svašta. A opet, deluje da je na tom kontinentu takva strast za životom nešto uobičajeno. Kako drugačije objasniti emociju momka koji otkrije Dostojevskog tako što iščita Karamazove odjednom, u dvadeset i četiri sata, nakon što je već bio hipnotišuće neispavan i iscrpljen. Kakav je to vulkan iznutra. Karamazove? Pa to je čitav jedan život u jednom danu čitanja. To je nenosiv teret odjednom. Eto, takvi detalji u ovakvim spisima me fasciniraju.

Na kraju, ostaje pisanje, veće od ma kakvih epiteta do sada dostupnih i smišljenih u rečnicima svih jezika. Nateralo me da prvi put u životu pišem tekst oslobođen želje da ga ikad završim. Fascinirala me je nanovo ta sposobnost da se piše tako lepo, sređeno, dirljivo, ali bez ikakvog specifičnog kvaliteta za koji biste se uhvatili i rekli, evo zašto je veliki. I pored ovoliko uživanja, promišljanja, čitanja i pisanja o svemu tome, ni sam nemam pojma šta je to što ga čini tako čitljivim. Teofil Pančić kaže da se kod Ljose to zove prohodnost. Izvrstan termin. Prohodnos čitaoca kroz tekst.

 

 

Laslo Vegel- Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile

Volim da čantram, laprdam, maštam, izmišljam i pišem o tome kako predivni, nadrndani, nabeđeni, lenji grad bez aerodroma i dalje čeka i traži svoje veličine dostojnog pisca koji će ga rečima ovekovečiti. Žmurim na genijalnost obojice Tišmi, promovišem svog drugara u tog potencijalnog velikana, i godinama mi beži i izmiče baš onaj kojeg svo vreme tražim. Onaj u ritmu čijih rečenica drhti krvotog Novog Sada. A onda se prošle godine sretnem sa romanom Neoplanta, koji je baš to, monolog grada koji je bio, jeste i biće iznad i mimo ljudi, izvan i mimo država i uređenja. Vazda melanholičan u svojoj samodovoljnosti, vazda pomalo tužan za svojim bečkim korenima i vazda beskrajno usamljen grad na pogrešnoj i prevelikoj reci. Shvatim da grad ima sebe dostojan roman, a nakon ovog čitanja i da ima sebe dostojnog pisca koji ćuti i čuči sa strane.

Dublje nego u navedenoj Neoplanti, šire, tmurnije, opširnije, mada jednako melanholično Vegel i ovde radi istu stvar. Neumorno i nemilice istražuje tunele vojvođanske i novosadske prošlosti i propasti u prošlom veku u kojem je grad završio jedno mamutsko poglavlje svog postojanja. Tuguje zajedno sa njima, autentično i iskreno. I ovoga puta sa sličnim glavnim protagonistom, čovekom kojeg je gazilo vreme, i to više puta, kojeg su gazili osvajači, više puta, koji je menjao uverenja, više puta, koji se povijao kako je trebalo i moralo, više puta, koji je po običaju najebao zbog toga, više puta, koji je bio izdajnik i kolaboriacionista, više puta, od prvog preko drugog velikog rata, sa mirnim mada jednako olujnim periodima pre i posle toga. Zapravo je svo vreme tražio svoj život, samog sebe, sopstvene senke, i maštao o ljubavima koje su uvek odlazile i nikada se nisu vraćale. Lepotice i zavodnice koje menjaju tokove ratova, kurve i beštije, dame, usamljenice, šta god behu, nikad se nisu vraćale. A Jovan Šlemil, Mađar, Nemac, Srbin, Jugosloven, kako je već trebalo, ne uspeva da mrdne iz Neoplante ni pedalj, ni milimetar, zarobljen duhovima grada. Na kraju će pozornicu predati unuku koji će i u sadašnjem, modernom i naizgled lepšem a zapravo istom samo vrednosno dodatno upropašćenom vremenu, prolaziti iste muke, završiti sluđen u istim invalidskim kolicama, nesposoban da u svojoj jednostavnosti i dobroti shvati komplikovanost realnosti koja nemilice kotrlja i melje sve pred sobom.

Prekopavati istoriju kroz sećanja i književna portretisanja, kroz tragične sudbine običnih porodičnih stabala, neuporedivo je dinamičnije i lepše od dokumentaraca i istorijskih udžbenika, samo ako je pisac pravi. A Vegel jeste, staloženi, racionalni beležnik vremena i prostora, autentični svedok događaja koji se nisu morali zbiti kao u romanima, ali su sigurno negde i nekom morali biti baš takvi, baš na ovom tlu.

Vegela sam inače pronašao u lokalnoj bibilioteci, na polici pod imenom „pisci nacionalnih manjina“, beše čovek jedini na njoj. Zurio sam u taj prizor dugo, prošle godine, uopšte nesposoban da shvatim logiku koja pisce slaže po državama i nacijama kao u njoj,, a naročito sablaznut tako nepotrebno i besmisleno dodatim delom o manjinama. Sada, sa dovoljne distance, nakon dobrog upoznavanja sa autorom, nešto se mislim, i pored potpuno glupe metodologije uređenja bibliotečkog enterijera, nije ni mogao da ide igde drugde. Iako bi podjednako zasluženo sedeo i na mađarskoj i na srpskoj polici, Vegel je jedan punokrvni vojvođanski i novosadski pisac, jer samo takav može opisati ove nabeđene, nadrndane i samodovoljne predele i prizore. Čitajte ga da biste razumeli vreme i tlo koje gotovo da više ne postoji, nažalost.

 

Reborneo

U vreme dok sam o tome još maštao, (mada malko i lažem, to vreme nikada neće prestati) da sa prijateljima napravim svoju novinu, zajebanu i alternativnu u svemu, znao sam, i to sam negde i napisao, da bi ovaj čovek pisao uvodnik. Uvodnik bi bio na naslovnoj strani, u donjem levom uglu, i vrištao bi svaki put, jer uvodnici moraju da vrište, i jer ovaj autor ne ume drugačije. I odmah bi svakom ko se dohvati novine, sve bilo jasno, da li ima potrebe da otvaraju prvu stranu, većina ne bi, to znam, ali bi ona nabeđena, samodovljna manjina bila u ekstazi, kao na primer posle čitanja ove knjige.

Jer, ukoliko vas na prvoj strani iste dočeka scena u kojoj Karl Marks i Džordž Best igraju riziko, raspoređujući svoje ljubičaste tenkiće duž table sveta, a sve to sniva i pripoveda Miš Koji Živi Na Sputnjiku, šta treba drugo da vam pričam. Šta, ozbiljno vas pitam? Zajeban je ovaj frajer koji piše, novosadski nadmen sa debelim pokrićem, slobodan da istražuje i nezainteresovan za prosek, kompromise sa bilo čim, pa i sa samim sobom. Bio je na dalekom putu, tu negde na ostrvu Borneo, tu negde kod Indonezije ili u njoj, studirao tamo, putovao, saznaćete to u prologu i epilogu knjige, u njenom drugom delu, napisanom smirenijom, lakšom i prihvatljivijom rukom za široka čitanja, u tom prelepom miniputopisu, i tamo dobio ideju, šta ideju, milione tona ideja o tome da napiše nešto ovako u njenom prvom delu.

Nešto što liči na rasturenu gomilu beleški otkačenog genijalca, ili  na nepreglednu tonu nerealno kreativnih misli, neprebrojivu i neopisivu slično arhipelagu ostrva Jugoistočne Azije, ili  na filozofski traktat na koji će se za koju desetinu godina seći vene na katedrama filozofije ili sociologije, ili na predobru zajebanciju, jebem li ga, liči na svašta. A opet, i tako razbacane u kojima po ostrvu Borneo tumaraju svetski genijalci, u kojima Đordano Bruno biva fizioterapeut lokalnog fudbalskog kluba, u kojima luta Dostojevski, u kojima niotkuda nabasate na stihove Željka Samardžića (Šajkaš majstore), u kojima Štulić vodi drugi najbolji mistični dijalog knjige (prvi je onaj između autora i žene mu o modernim neolevičarskim proseravanjima), u kojima se samo na sekund pojavi najbolji lik sa TV programa svih vremena, bezvremenski detektiv Odeljenja za ubistva, opisan bolje nego što je sam sebe odglumio onomad, savršeni detektiv Džon Manč, i tako razbacane misli ne beže nikuda. Jer, u tom i takvom haosu, nekoliko upečatljivih detalja drži nit priče i ne da vam ni da mrdnete, činjenica da na ostrvu ima pruga ali nema vozova, ili da isto neodoljivo miriše na cimet, ili da postoji tajna veza sa dalekim vojvođanskim gradom bez aerodroma u kojem su 1958 stali tramvaji, ti predivni i usputni detalji lupaju vas neprekidno kako okrećete strane. I naposletku, rečenice koje će mi ostati večno urezane iz ovog monumentalnog traktata, o tome da se „beli ljudi uvek institucionalizovano ponavljaju“ (zapis negde s početka knjige), ili da se „beli ljudi uvek samozadovoljno ponavljaju“ (zapis negde s kraja knjige). E tako, liči na svašta ova knjiga, i u svim verzijama je sjajna. Jednom, biće samo komadić kolekcije sabranih dela autora koji će kupiti najveće nagrade, stajaće malo po strani, i bolji poznavaoci kompletnog opusa prisvajaće je kao lično najdražu, omiljenu. Nisam siguran da ću biti u toj grupi, ali ću je razumeti, totalno.

Nije moglo da se poklopi slučajnije i bolje nego da stoti blog tekst na ovoj adresi bude baš ovaj, o čoveku kojeg poznajem, o čijem sam premijernom romanu pisao, što će reći da mu je ovo drugi prikaz ovde što sam čini mi se radio još samo sa Jergovićem i Pamukom (e baš toliko ga cenim), i koji je jedini čovek na čijoj sam književnoj večeri bio prošle godine. Delovalo je da boljih nije bilo niti će biti. I bi tako. Puna sala Crne kuće jesenas uverila me je da će za koju godinu ili deceniju, mali broj ljudi moći da se šepuri da je velikog pisca znao i pre no što je bio veliki, a Novi Sad da je svog sledećeg velikog skribomana dobio u tihoj, intimnoj i prijateljskoj noći koja je možda malko i mirisala na taj prokleti cimet.

 

Lagum-Svetlana Velmar Janković

Moj prvi Beograd su maglovita, jesenja, ledena sećanja seoskog dečaka koji dobija vrtoglavicu od visine zgrada, količine kioska brze hrane i pokretnih stepenica što vode u lažni metro. Moj drugi Beograd su ručkovi kod stare tetke koja je život provela u njemu, prve žene koja mi je spremala krem čorbu, piletinu pohovanu u mirsnim začinima, čiji je stan mirisao na gradsku žegu, bio savršeno uredno složen, i imao prastaru drvenu stolicu na ljuljanje, kakve više ne prave i koju sam nasledio. Moj prvi i drugi, dečački Beograd su sećanja na neku čaroliju aristokratskog zadaha grada koji sam uvek obožavao, koja je izumrla, i koju je nakon toliko vremena probudila autorka ovog romana.

Lagum je u bukvalnom prevodu mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Lagum je u slučaju ove priče, tona nagomilanih sećanja dostojanstvene i ostarele gospođe, neistraženi tunel mračnih dubokih misli o prošlim i sadašnjim vremenima, beskrajni niz po listovima razbacanih, a opet tako tanano složenih misli. Introspektivna porodična ispovest, o predratnim godinama gradske umetničke elite, o ratnom previranju u koji je upala, o posleratnim posledicama ispravnih i pogrešnih odluka.

Lagum je sinonim za ono gde smo živeli i gde živimo. Lagum otvara važna pitanja, da li kolaboracija sa neprijateljem može ikada i u ma kojim uslovima imati opravdanje, da li zarad viših ciljeva vredi umazati ruke krvlju, da li se i kako može ostati i postati čovek. Lagum je istorija, važna istorija ovih prostora.

Lagum mi je bio pun asocijacija na druge autore. Lagum me je starim engleskim stilskim salonskim nameštajem Čipendejl iz XVIII veka i načinom na koji živi svoj život kroz ceo roman, podsetio na Tišminu Bernardijevu sobu, diše sličnim impulsima ljubavi prema lepom, ljubavi prema ukusu. Lagum me je svojom dubokom i ogoljenom iskrenošću o ratu podsetio na Filipa Davida i njegov poslednji nagrađeni roman, taj zadah crnila, kolektivnog i ličnog. Lagum me je, naposletku, podsetio na Vegelovu Neoplantu, na koliko toliko pristojan pokušaj da i Novi Sad doživi veliku književnost u opisima velikog rata. Svi su se ovi autori moguće poznavali, sličnih su godina, mrzi me da istražujem, ali sve ih mogu videti za istim stolom gospode koje više nema, povučenih i pristojnih ljudi.

Lagum je međutim i jedna prelepa minipriča o najvećem vojvođanskom slikaru, Šumanoviću, koji takođe živi svoj život između korica kao prijatelj naratorke, koji je predstavljen iznutra, sa svim svojim strahovima, čija su dela opisana minimalistički a opet savršeno. Sava je specifičan, unikatan i predivan ukras ovog očaravujućeg i beskonačno lepo napisanog dela.

Poslednja velika domaća spisateljica bila je, znam to iz mnoštva priča, a malim delom čak i lično, ujedno i poslednja dama velikog grada, koji je na nju još uvek nedovoljno i nejako ponosan, tek nakon ovog čitanja shvatam koliko i kako nedovoljno. Zadužila ga je svojim opusom, nepovratno i najlepše što književni opus jednom gradu može da podari, stavila ga je na mapu svetskih gradova koji imaju svoje velike pisce, malo je takvih, manje nego što biste pomislili. Beograd će tek vremenom otkrivati kako je i koliko lep u jednom književnom opusu, kako je svetski i svoj. A Laguna će kao izdavač, nakon toliko polubesmislene averzije koju prema njoj gajim, dobiti kao spomenik veliki plus za reizdavanje i čak pristojno reklamiranje i smeštanje na police većeg dela autorkinog opusa.

 

Zabavni pisci koje volim, deo drugi- Erlend Lu

Čudan su svet, ti pisci. Pogotovo ovi dobri, pravi skribomani. Najčešće pomalo iščašeni, van normalnih tokova, namćorasti i blesavi. Još čudnija je današnja norveška književnost i autori koji je predstavljaju i koji uspevaju da u zemlji potpunog blagostanja, ekonomske i socijalne sigurnosti, visokog kvaliteta života na svim nivoima, i dalje budu takvi, čak i gori. Naglašeno kritički nastrojeni, mračni i nezadovoljni. Oni su ujedno i retko svetla tačka i pokazatelj da, koliko god ga uredili, savremeni potrošački svet živi isprazne prosečne živote, pun rupa, i što je najgore putuje u pogrešnom smeru. Norveški pisci će jednog dana biti klasika u lektirama. Teška klasika. Erlend Lu neće nedostajati u tom društvu, naprotiv.

Lu je psiholog, to je podatak koji se često navodi u tekstovima koji ga opisuju, pa ga ni ja neću preskočiti, pogotovo što smo u tom smislu kolege. Radio je jedno vreme na psihijatriskoj klinici negde, i kako sam reče u odgovoru na jedno od pitanja kada je pretprošle godine bio gost Geopoetike ovde, koja ga inače izdaje, da je tamo upoznao dubinu ljudske duše dovoljno da izgradi sve likove svojih romana. A likovi su mu nekako, osterovski, to mi se uvek dopadalo. Izgubljeni, nesnađeni, sami, iznutra, duboko nezadovoljni, preispitujuće nastrojeni, pasivni i neostvareni, neretko isprazni i ogoljeno prosečni. Nemilosrdno, beskompromisno, mada ostavljajući prostora da ih doživite i donkihotovski ako vam se prohte, nekad, gradi ih Lu, praveći od takvih junaka odlične romane.

A romani su mu, pak, kratki, uvek dovoljno kratki da ne umore, da ih progutate u saobraćajnoj gužvi recimo, ili na stanici čekajući ulazak u tu gužvu (pravi romani su uvek dovoljno kratki, jeste čuli braćo Rusi). Današnje vreme ionako ne dozvoljava duže forme, to je jasno. Zato je Lu popularan. Kao tviter. Kratak i ubitačan. Bilo da svom junaku usred divno sređenog porodičnog života baci bubice u glavu od kojih ovaj odlučuje da pobegne u obližnju šumu nadomak grada i tamo začne nomadski život silazeći u grad samo po mleko, kao u najboljem mu delu, „Dopleru“, ili da se poigrava sa ispraznošću svojih junaka kada odluče da odu na odmor, pa se urnebesno izdopisuju rezervišući smeštaj preko google translate-a sa svojim domaćinima, i na tom odmoru malo halucinirajući počnu da se sumnjiče pa otvoreno varaju, kao u takođe sjajnom delu „Mirni dani u miksing partu“, Lu je uvek jednostavan, sveden i zabavan. Uvek.

Pišući romane kao kratke filmske scene iz svega nekoliko kadrova, pišući o najbanalnijim stvarima koje možete da zamislite, potpuno uličnim, životnim jezikom, sipajući kvalitetnog humora kad god nestane radnje, koje ionako nema mnogo u njegovim pričama, Lu se fenomenalno zajebava. I vi zajedno sa njim. Sve dok vam se smeh ne pomeša sa gorčinom nastalom shvatanjem da tu ništa nije toliko smešno. Ali nigde ne piše da morate ići toliko daleko u tumačenju ga. Za početak ga samo čitajte. Lua je lako voleti. A teško je biti pisac kojeg je lako voleti. Baš teško.

 

Zabavni pisci koje volim, deo prvi- Marko Vidojković

Postoje ljudi,( a među njima ima i pisaca, jer koliko god ponekada bilo teško verovati i oni umeju biti ljudi), koje je tako lako ne voleti, baš lako, prosto se nečim nameću da budu masovno omraženi. Vidojković bi bio negde pri vrhu liste takvih. Vremenom sam one koji ga ne vole podelio u dve grupe, one koji ga uopšte nisu čitali; zapravo su to oni koji inače ništa ne čitaju, pa im je odvratan uglavnom u javnim nastupima odakle ga i znaju (pošto im je ostatak javne scene valjda fin i krasan), i one koji ga čitaju, ali im je nedovoljno dobar, priprost, neprefinjen, folirant i seronja. Ne misleći da nije nešto od navedenog, vremenom sam shvatio da u obe grupe većinom sede još veće seronje koje ne vide da je on bio izvrstan pisac jednog vremena i zabavan lik kojem je tako dobro da svesno iritira i jedne i druge.

Prvi put sam ga gledao u nekada fenomenalnoj autorskoj emisiji Vanje Bulića na BK televiziji („Biseri“), u kojoj su gostovali razni čudni likovi, opskurni, katkad nemoguće blesavi (sećam se nekog momka koji se vozio gradskim autobusima u Beogradu i u mislima organizovao prvenstvo sveta među njima, ko koga više puta pretekne, kome pukne guma i slično, Busbol ju je nazvao, vodio je i statistike, tabele, kakav car), ali je bilo mesta i za potpuno anderground umetnike i neafirmisane talentovane ljude. Sećam se, bio je mlad, sirov, opušten, i jednostavan. Kakve su mu, ispostaviće se, bile i knjige. Bio je drugačiji od onog što smo obično gledali tih dana na TVu, ali potpuno isti onom što se dešavalo u stvarnosti. Bio je sjajan. Pričao je o svojoj tada novoj knjizi, koju ja evo pročitah ko zna koliko godina iza toga, čime sam napokon kompletirao „prekandžovski“ period u njegovom opusu, za koji se ispostavilo da je neka vrsta enciklopedije jedne generacije i jednog vremena. To što se mnogi od onih koji ga ne podnose (a ima ih, u gomilama) ježe na takvu konstataciju, ne znači da te knjige nisu bile dobre, nego da je vreme bilo mnogo loše.

Kao i većinu ranih radova, iz vremena devedesetih, a koje završavaju briljantnim „Kandžama“ u kojima završavaju i te godine, i Demone je prelako čitati, onako kako čitate avanturističke priče kad ste dete, baš tako. Na jednoj tribini koju smo davno organizovali na fakultetu na kojoj je govorio, pričao je da napiše knjigu za mesec dana, skupi sve u sebi, uzme laptop i izbaci sve odjednom. Što se mene tiče, to je apsolutno sjajno.

U Demonima, isti je glavni junak kao u ostalim ranim delima, isto tumara Beogradom tokom svojih srednjoškolskih dana, isto je grozno vreme oko njega, sjeban je, nabeđen i mračan. Sprda sa svim društvenim normama, masovnom dvoličnošču ljudi oko sebe, ništa manje i sa sopstvenom, panker je, misli su mu ubrzane do maksimuma i idu u svim mogućim šizofrenim pravcima. Zaljubljen je, naravno. Završiće se neki razred srednje škole i knjiga sa njom. Pročitaćete je za najmanje vremena što ste ikada pročitali dobru knjigu, možda. Biće to zapravo uvod u bestseler generacije, posle kojih će biti teško napisati išta približno toliko dobro.

Savršeno neopterećen stilom, formom i svim drugim pravilima zanata, Vidojković piše onako kako vam se učini da može svako. Jednostavne, uvek kratke rečenice, i u svakoj drugoj neki detalj, neki vrckavi komentar, neka usputna opaska, primedba, šta god, i dalje jednostavna, ali obavezno urnebesno smešna, barem meni. I tad shvatite da ne može svako. Nikako. Da piše tako. Da se non stop smejete, a da zapravo ništa u tom mračnom vremenu nije toliko smešno.

Postkandžovski period je neka druga priča, jer je u međuvremenu došlo i drugo vreme, koje je zahtevalo drugačijeg pisca koji će ga obeležiti, ne znam kakvog ali drugačijeg. Njega i dalje nema, a Marko se smorio, potpisao za nesrećnu Lagunu, napisao gomilu osrednjih otkačenih avantura, od kojih je nastavak Kandži opet najvredniji svake pažnje, reizdao, dopunio i u multimediju pretvorio stare priče, kao ja ovaj davni tekst, napravio TV emisiju u kojoj pljucka po vođi, opozicioniše do nivoa podnošljivosti, naplaćuje talenat i uživa. I baš ga briga. I ako. Marko je car.

 

IQ84

-Haruki Murakami- Pisac koji još nije napisao svoju najbolju knjigu. Najlošiju jeste.

Dva se pisca kriju iza imena Haruki Murakami. Ni jedan od njih neće dobiti Nobela, još uvek, zasluženo, to je sasvim sigurno. I dok se jedan od njih još uvek može nadati istom, drugi nikada nije ni imao šanse.

Prvi Murakami piše kratke romane, ljubavne priče, uglavnom, idealne za plaže, idealne za poklanjanje, poetskih naslova, uglavnom, lepe knjige. Beskrajno talentovan pisac, kakav je, i dalje ih piše bolje od većine hiperpopularnih besmislenih autora iz grupe P.Koeljo. Dovoljno mistični, dovoljno muzikalni, u svakom smislu, uglavnom ritmom džeza, kojeg ima u većini ovakvih dela, dovoljno emotivni, melanholični, istočnjačkih emocija, i zapadnjačke atmosfere u njima (Murakami je Japanac nastanjen u Americi), ti su romani kao lep film pred spavanje. Samo mnogo bolji. Kao što je svaka dobra knjiga bolja od svakog dobrog filma, ustvari. Dajući im imena za kojima ruke u knjižarama same kreću, poput „Sputnjik ljubav“, „Kad padne noć“, „Južno od granice, zapadno od sunca“, i slično i ne rasipajući svoj talenat na više od 200 strana po priči, prvi Murakami je uglavnom jednostavan, čitljiv, odličan u svakom smislu, daleko od pravo ozbiljnog pisca, ali i dalje sjajan.

Drugi Murakami, pak, želi da bude veliki pisac, želi da ga nazivaju takvim imenom, pa periodično uzme i napiše vrhunski roman. Radeći uglavnom sve suprotno od prvog, ovaj pisac se u tim knjigama raspiše, razmaše idejama, pokrene na značajne misli, džez zameni rokenrolom, u svakom smislu, mističnost kvadrira, priče unutar romana namnoži, zamrsi, i onda dobijemo knjige poput „Norveške šume“, ili naročito „Igraj, igraj, igraj“. Treba imati hrabrosti pa knjigu nazvati tako, pomislio sam kad sam prvi put došao u kontakt sa ovim piscem, ako si nazvao knjigu „Igraj, igraj, igraj“, a ona nema ritma ili je dosadna, onda si težak idiot, pomislio sam stojeći opet na štandu Geopoetike i ne znajući ko je Murakami, i kupio je, i pročitao je i shvatio da je daleko od idiota, a blizu izuzetne knjige. Sve u svemu, taj je Murakami bio na tragu pravo ozbiljnog pisca. Lično mi se čini da su i ti romani pomalo gubili nit priče, ponekad, prvi delovi knige bi bili očigledno za klasu od završetaka, recimo, što nije dobro, ali opet su bili odlični i ja sam verovao da će drugi Murakami jednom napisati veliku knjigu, u svakom smislu i dobiti Nobela.

A onda je drugi Murakami prošle godine pokušao. Tako je bar izgledalo. Pompezno najavljena, još pompeznije štampana i upakovana, na policama knjižara zasvetlela je trilogija nazvana „IQ84“, u skladu sa svim marketinškim pravilima, zapravo su prvo izašle dve knjige, a nekoliko meseci nakon nje, i treća.

I onda sam shvatio kako ipak postoji samo jedan Murakami. Kako su se navedena dvojica udružila, spojila sve najgore od obojice, i napisali roman koji će se prodati u milionima primeraka i koji neće dobiti Nobela. Zasluženo. Jer ne valja. Knjiga, ne Nobel, mada i on nije daleko, ali ja volim tu nagradu, gajim iluzije da je i dalje važna.

Uzimajući klasičnu ideju o njemu i njjoj koji su se zaljubili još kao deca, pa su im se tragovi izgubili, već s početka IQ84 jasno je da ćemo čitati sagu o njihovom ponovnom susretu, negde u dubini knjige. Ali te dubine najčšće nema, i priča se već od polovine prve knjige pa do kraja trilogije razvodnjava i na kraju ostaje predvidivi plitki potok. Moj utisak. Sa drruge strane, priče i likovi koji prate glavnu priču i junake su mi sjajni, odlično razvijeni i na momente briljantno napisani. Ali, sve što je zamislio i napisao u romanu IQ84, stalo bi u jednu, potencijalno izvanrednu knjigu, da je hteo da je napiše. Ali nije. Umesto toga, rastegao je priču kao testo za picu, i to kad ga ručno mesite, i napravio običnu ljubavnu sapunicu, razblaženu, tanku, plitku, ispod svakog renomea i jednog i drugog Murakamija. I nikada neću razumeti zašto. Zarada, trostruka knjiga, trostruki profit?, možda, mada sumnjam. Želja da se dokaže kako je moguće napisati odličnu roman trilogiju?, nisam pametan.

Znam da još uvek čekam da sedne i napiše opasno dobru knjigu. Znam da hoće. U njoj će, kao i uvek kod njega biti tako puno dobre muzike, e kako Murakami piše o muzici, retko dobro, i biće tih njegovih paralelnih mini svetova na sve strane, i biće savršena.

 

Pol Oster: Savršena predvidivost pisanja

Da bi neki grad bio stvarno veliki, mora da inspiriše značajne pisce, ili da ga ima u velikim knjigama. To recimo nedostaje današnjem Novom Sadu, jednostavno ga nema u baš dobrim knjigama, mislim.

Sasvim suprotno, Njujork je u tom smislu sigurno veliki, možda najveći grad. Njujorka ima u književnosti, kao doduše i u svakoj drugoj formi umetnosti, koliko hoćete. Ali nigde ga nema tako detaljnog, čestog, ličnog i punog ljubavi kao u romanima Pola Ostera, Amerikanca, Njujorčanina, čiji ceo književni opus putuje avenijama tog čarobnog grada. Svi Osterovi glavni junaci su, osim što su obavezno pisci, uspešni, propali, ili jednostavno ne/talentovani autori u pokušaju, ujedno i Njujorčani, pa iako se naravno priče njegovih romana sele po gradovima ne samo Amerike, Njujork je tačka od koje sve polazi i u kojoj se sve završava. Na kraju krajeva, njegov verovatno najpoznatiji roman nosi naziv Njujorška trilogija, i ako do sada niste čitali Ostera, najiskrenije savetujem da počnete od tog dela.

Ono što volim kod ovog pisca i što me neizostavno tera da svaki Sajam knjiga započnem posetom štandu Geopoetike koja ga izdaje i obavezno uzmem novi roman (Oster je produktivan pisac i stalno nešto izdaje, a Geopoetika iz nekog razloga vrlo često te knjige uspe da objavi i pre američkih izdanja) jeste upravo predvidivost njegovih priča. Da, bas tako.

Ni trunke neizvesnosti da ću putovati bruklinskim ulicama, da će gotovo uvek biti leto, ono nepodnošljivo, vrelo, vlažno njujorsko leto u kojem tumaraju ili uživaju njegovi pisci, ti najčešće mladi, introvertni i analitični skribomani, usamljeni, uglavnom iznutra, neretko i beskućnici u nekom periodu, obavezno liberali, pacifisti, levičari, naravno svi su oni Oster sam, jer se on, za razliku od većine pisaca, ni trudi da svoje junake previše udaljava od sebe, što je meni lično sjajno.

Ni trunke neizvesnosti da će ti junaci neizostavno obožavati bejzbol, pisati i pričati o njemu, sećati se titula omiljenih klubova, potpisa majica koje su dobijali od igrača, rukavica za bacanje iz detinjstva i slično. Iako u životu nisam odgledao nijednu bejzbol utakmicu niti poznajem pravila, beskrajno je lako upijati te delove romana. Jer, pisani su sa isto toliko ljubavi i znanja o tom sportu kao što bih ja pisao recimo o fudbalu u svakom romanu, kad bih umeo da ih pišem. Pisati ili čitati o nekom sportu, usred romana, uvek, za mene je to savršeno; i kako samo Oster to dobro radi sa bejzbolom, nikada ga ne gurajući u prvi plan, ali ubacujući ga često, po malo, po detalj, po jedan opis čuvenog houmrana usred nekog monologa, pa to je predivno. Pisci premalo prate sport, i retko pišu o njemu i zato su često dosadni.

Ni trunke neizvesnosti da će u većini romana njegovi glavni junaci obično uspevati da napišu i svoj roman u romanu, čime ćete imati utisak da ste odjednom čitali više knjiga, što je čudan i lep osećaj koji Oster uspešno primenjuje ne samo u navedenoj Njujorškoj trilogiji nego recimo i u Bruklinskoj reviji ludosti, ili naročito Proročkoj noći, koje takođe redom preporučujem. Poslednja knjiga koju je izdao prošle godine, Zimski dnevnik, predstavlja duboko ličnu autobiografiju, neverovatno otvorenu ispovest, izbacivanje celog života na papir, detaljno i hronološki i takođe je sjajna, i takođe je preporučujem ali ne kao prvu u nizu ako želite da počnete da ga čitate.

Pol Oster piše vrlo jednostavnim rečnikom, neopterećenim velikim rečima ili rečenicama, sa retkom magijom da ritmom pisanja drži priču do kraja na visokom nivou, (što recimo nedostaje Murakamiju o čemu više u nekom drugom tekstu), provlačeći kroz svaku knjigu i politički, društveni i kulturni život Amerike u tom trenutku. Osim što piše, Oster i režira, piše razna scenarija i dramske komade, ali za mene je on pre svega savršeni pisac jednostavnih romana koji me je upoznao sa čarolijom Njujorka više nego li ijedna tv emisija, film ili album fotografija. Malo li je.