Čudesan život diplomiranih književnika

Vrlo postepeno i sa nemalom mukom, godinama mi je stasavala svest o tome koliko su naslovi, knjiga, priča, slika, filmova, ili već bilo čega, nezanemarljiv i važan element svakog umetničkog dela. Početna odbojnost koju sam prema njima gajio nije imala neko svoje smisleno poreklo, ali je bila toliko ukorenjena da se sećam da sam još u osnovnoj školi na nekom takmičenju iz matematike u šifru kojom smo se potpisivali, dakle naslov nečega, napisao „majmun“, pa kad sam posle iznenađujuće pobedio, voditelj je pred punom salom dece izgovorio ime pobednika i tražio da se predstavi. U gimnaziji sam pišući svoju prvu, i isto nagrađenu priču, naslov potpuno ignorisao, to jest insistirao sam da ga priča nema, ali ga je onda profesorica da bi ispoštovala pravila krstila u „priča bez naslova“, što je opet bio naslov, pa sam se i tu izbrukao. Tako sam vremenom shvatio da se borim protiv značajno nadmoćnijeg neprijatelja pa sam mu se u međuvremenu pridružio. Prvo pišući besmislene i kratke, pa sve normalnije i informativnije, dok ih danas bilo šta da radim i pišem, tekstove na blogu na primer, pažljivo biram. A autor ove urnebesne knjige je taj posao odradio savršeno, u toj meri da je njime zapravo napravio idealan sažetak romana, najbolji sa kojim sam se skoro susreo, naslov, ne roman, mada je i roman odličan. Potpuni genijalac, taj, nepoznati mi Italijan, rekao sam sebi dok sam tumarao po nekom od sajtova za skidanje e-book izdanja, i pročitao ga. Ironija se vidi iz aviona i nagoveštava neki smehotres. Zajebancija na sopstveni račun, dakle neki šmeker, pomislih i dobih sve što sam tražio.

Priča stane u tri rečenice, jer priča i nije u prvom planu. Dosadnjikavi profesor književnosti biva toliko zadovoljan svojim poslom da mu postaje draže da ode na neki seminar o prodaji lekovite gline? (pa fenomenalno), i moli svog prijatelja, nezaposlenog kolegu koji mašta da se zaposli u državnoj službi jer inače honorarno prevodi i piše tekstove za nekog novinara kojeg to mrzi (pa fenomenalno) da ga odmeni na poslu. Zatim ovaj boraveći u njegovom stanu ugošćuje neke bliznakinje, prvo doktorku, pa striptizetu, ne izlazeći iz stana dobija posao pisanja poruka u kolačićima sudbine za neki kineski restoran (pa fenomenalno), da bi na kraju kineski car restorana krenuo da ruši školu gde onaj prvi radi da bi proširio svoj biznis i gde u jednom trenutku kreći planetarni rat za odbranu škole i državnog posla od kineske najezde (pa fenomenalno).

Manje od sto strana knjige u koju je stao sav autorov smisao za humor, na klasičan italijanski način, pozitivno ironisanje na temu današnjeg života, neopterećenost strukturom, temom, načinom pisanja, neopterećnost uopšte, koja je odvela priču u jednu opuštenu luku u kojoj je sve dozvoljeno i u kojoj znate da će na kraju sve da bude u redu. Jer, bez obzira na to što se kroz priču provlače mnogobrojne ozbiljne opaske, mračne i nimalo naivne, u pozitivnim mislima sve na kraju uvek biva u redu. Što je divno. Nepretenciozan kratak roman za usputno čitanje između težih i sumornijih štiva, šmekerski napisan i bez pretenzija da ga posmatrate mnogo drugačije.

http://www.balkandownload.org/topic/42617-alessandro-carrera-čudesan-život-diplomiranih-književnika/?hl=%2Balesandro+%2Bkarera

https://www.facebook.com/kisa.izdavackakuca?sk=wall

 

Knjige sa trafika, deo prvi i poslednji- Fajront u Sarajevu

Izdali su je zajedničkim snagama Novosti i Laguna, tako barem stoji na koricama, muški je popljuvala kompletna kvaziliberalna, i sa oduševljenjem prihvatila kvazikonzervativna domaća inteligencija, visi sa većine trafika, super hiper i mega marketa, benzinskih stanica, mesara i ostalih popularno prodajnih mesta književnih bestselera. Bilo je dakle više nego dovoljno razloga da se ova knjiga i ja nikad ne sretnemo u životu. Ali, poklonio mi ju je ćale za rođendan, a ćale mi je kupio i prve prave kasete u danu kad sam došao iz škole i rekao da mi se ne dopadaju tapovci i doktorigi, kupio mi je flojde sa sjajem ludog dijamanta, i parple, tad mi je kupio i jedini postratni album autora ovog romana, Ja nisam odavle (koji i dalje obožavam i smatram najboljim izbegličkim albumom svih vremena), jer ga je ćale i tada i sada neobično voleo. I, da me ne pita jednom za nedeljnim ručkom kakva je knjiga, i da ne umem da odgovorim, uzeo sam je i pročitao. I evo kolekcije utisaka u obliku u kojem ne običavam da pišem, u pasusu pozitivnih i negativnih.

Nele solidno piše. U svakom slučaju bolje od većine javnih ličnosti koje se odluče na izdavanje knjige koju im posle napišu isto toliko loši profesionalci. Solidno dakle, na momente izrazito duhovito, slobodno i čini mi se iskreno i ogoljeno. Jer, na pisanje ga je naterao srčani udar koji je doživeo pre nekoliko godina usred apoteke u Mladenovcu, što znam zato što tim kadrom počinje i roman. A u trenucima kad vam se učini da se rastajete sa životom, film istog krene da se odmotava munjevito, tako se barem priča, pa je tako radnja čitave knjige zapravo njegovo podsećanje na život u Sarajevu, na mladost, na zajebanciju, nadrealiste i rokenrol, podsećanje koje traje koliko i sam udar, dolazak hitne pomoći i vožnja do Urgentnog centra u Beogradu. Rekao bi čovek, kratko, ali kad vam je život pun događaja, premotavanje ume da potraje. I potrajalo je, složeno hronološki od ranog detinjstva, pažljivo prateći kritične momente odrastanja, manje ili više uspešno ih povezujući sa ključnim momentima društvenog života u Jugi sedamdesetih i osamdesetih godina, i sve to sa detaljnim predstavljanjem unutrašnjeg javnog i tajnog života Sarajeva grada, mračnih mu tunela, kolektivnih predstava raje i slično. Iako misaono često ispresecan, roman je prepun zanimljivih manje poznatih detalja koje ovakve knjige uvek u sebi nose, štosova sa snimanja ploča i emisija, svakodnevnih muka sa organima reda i slično. Lep detalj u priči predstavljaju i paralele kojima Nele u mislima spaja fudbal i muziku, estradu i filozofiju. Unutrašnja emotivna previranja koje uglavnom nosimo i krijemo u sebi ceo život, Nele bez uvijanja izbacuje na papir, i taj momenat monologa samog sa sobom koji se provlači kroz većinu poglavlja, ta borba između hvaljenja i nipodaštavanja samog sebe i sopstvenih vrednosti i životnih odluka su mi najbolji momenat čitave priče.

Sa druge strane, postavka romana u kojima uz autora tokom čitave radnje bivaju prisutni Sudbina i Smrt koji aktivno učestvuju u dijalozima deluje prenaivno i patetično, česta potezanja krupnih političkih tema i detaljno iznošenje stavova na svaki od njih, pritom optužujući sve i svakoga, a uglavnom pogrešne, za stradanja i sukobe, nategnuti pokušaj stvaranja od sebe lokalnog antiglobalističkog heroja i mangupa, više deluju kao neki pokušaj pravdanja gradu o kojem svo vreme piše i nekim od ljudi koje je u njemu ostavio. Opaske kojima često začinjava monologe nisu ostavili taj šmekerski utisak kakav mi se čini da su trebale. Priča ima svoje prenaporne faze koje sam si dozvolio preskakati.

Često sam imao priliku da čitam autobiografije ljudi kojima to biva najlakši način da se isprazne, ispovede i iz sebe izbace tone i tone nagomilanog životnog taloga, i ovo definitivno nije jedno od boljih izdanja iz te oblasti ali nije ni loše. Na trafikama, super, hiper i mega marketima, mesarama, benzinskim pumpama i ostalim popularnim prodajnim mestima domaćih bestselera, naći ćete i mnogo gora izdanja. Mnogo gora.

 

Polupročitane knjige

Prvi susret sa velikom istinom književnosti koja glasi da se ne mora svaka knjiga pročitati do kraja, niti se mora čitati od početka, doživeo sam prilikom upoznavanja sa Pavićevim opusom u gimnaziji kad je na red došao Hazarski rečnik. Beše to ljubav na prvi pogled, ne samo sa knjigom, već sa tom uvrnutom činjenicom. Otvori stranu koju hoćeš, iščitaj nekoliko pasusa, zatvori, sledeći put nastavi iz nekog drugog dela. I to je čitanje. I to, često, sjajno. Od tog trenutka, pa do danas, dao sam sebi slobodu da knjige čitam kako mi se dopadne, zbirke priča obavezno od kraja, u retkim trenucima druženja sa poezijom potpuno nasumičnim preskakanjem strana, dosadne romane premotavanjem kao na traci dok ne dođe deo vredan čitanja, eseje slično i tako u nedogled. Takvo iščitavanje omogućilo mi je nepregledno mnogo započetih knjiga, iz njih istrgnutih i duboko u svest urezanih fantastičnih delova, ali i veliki broj, iz različitih razloga, nikad završenih knjiga. Ovo je tekst o nekoliko onih koje godinama stoje na polici sa tim statusom.

Kuća listova, nekada mladog američkog autora Marka Danijelevskog, pazario sam, sada mi deluje pre stotinu hiljada godina, na nekom od sajmova, u fazi kada sam se oduševljavao retkim izdanjima u kojima su bilo autori, bilo izdavači, uložili vanredan trud u to da knjiga deluje bogatije od klasično ukoričene zbirke listova. U tom smislu, ovo je bilo i ostalo jedno od najlepših izdanja koje sam držao u rukama, i definitivno najkreativnije koje imam u kućnoj kolekciji. Koliko znam, u međuvremenu ju je kod nas reizdao Vulkan, a moj primerak je iz vremena postojanja jakog Platoa, dakle davno prošlo. Upakovana u nestandardnim dimenzijama, sa odličnom grafikom korica, pa do načina pisanja kojim se autor služi a u koji spadaju menjanje fontova štampe, masovno korišćenje teksta kucanog pisaćom mašinom, strane sa samo jednom reči, strane sa ogromnim fusnotama koje pišu paralelne priče, strane sa tekstom stavljenim bočno, naopačke, kako god, ovo je remek delo. Mračna, veoma mračna priča, sa elementima blagog horora, mistična, prljava, toliko sam uhvatio u nekoliko pokušaja da je pročitam, koji bi se, obično završavali kada postane najdramatičnije unutar svih priča i mini priča. Zapravo nikada nisam imao dovoljno vremena da joj se posvetim kako valja. Tako sebi i dalje govorim, mada nisam siguran da tu leži cela istina činjenice da knjiga i dalje leži sa obeleživačem na 78 strani i čeka. Odlična je, osećam. Dočekaće.

Pasji tango, nekada takođe mladog slovenačkog autora Aleša Čara, za kojeg nikada pre ni posle toga nisam čuo, takođe je kupljena pod sličnim okolnostima kao gore navedena, po izdavaču izgleda i na istom štandu mada se tog svečanog trenutka iskreno ne sećam. Samo jednom  sam krenuo da je čitam, odmah nakon kupovine, i do danas se sećam dokle sam stigao. Klasično razvijan lik glavnog junaka kao usamljenog vuka, skitnice, nesnađenog sanjara u zemlji u tranziciji (da ne verujete i Slovenci su nekad davno bili u tranziciji), u nekom, ne sećam se kom, pustom, sablasno pustom gradu, tokom nekog vrelog, prevrelog, sparnog i suvog leta. To leto je jedino opisano fantastično, štipala je vrućina iz knjige dok se čita, toga se sećam, ostalo mi je bilo već viđeno u mnogo boljim Osterovim izdanjima, pa sam batalio negde u sredini knjige. Ne verujem da će dočekati kraj.

Tango za Buenos Ajres, Tomasa Eloja Martinesa, je redak primerak Geopoetikinog izdanja koje sam ostavio na pola, mada sam joj od svih navedenih, najviše puta davao šansu, sa svaki put istim ishodom. Vrlo dobar početak, vrlo lepo postavljena pozornica junaka koji za potrebe pisanja nekog doktorata putuje u Buenos Aires da bi otkrio njegove mistične strane, gde je i kako nastao tango, gde je i kako Borhes crpeo inspiraciju za svoje književno fantastično fantaziranje, sjajno opisan dolazak u taj čaroban grad, sjajno opisan grad, i gotovo. U trenutku kada počne da kopa po tunelima i tajnama grada, iz nekog razloga, barem meni, magija naglo nestane. I nema je, i nema je. I nakon četvrtog pokušaja nedavno, prestao sam da je tražim, zatvorio je zauvek i odlučio da u tom trenutku knjiga zapravo završava. I odlična je, mogu vam reći, odlična.

I zato, ne koristite nikad izgovor da ne čitate zato što nemate vremena ni za jednu knjigu, jer se knjige ne čitaju do kraja, niti se čitaju od početka, to su nas samo lagali u školi. Započete, i nikad dovršene knjige, su bogatstvo posebne vrste.

 

Književnost u sportu, deo prvi- Federer

Davnih dana, pre nego se pojavio najveći sin naših naroda i narodnosti koji danas gospodari svetom tenisa i zbog kojeg i sve moje bake po obe roditeljske linije ustaju noću da gledaju mečeve, bilo je ljudi koji su ovde pratili i voleli tenis. Da ne poverujete, ali bilo nas je. Biće nas i kad ova nolehisterija prođe. Nisam sebe pitao zašto ga volim, mada mi se poslednjih godina dopada odgovor da je to zato što moraš da ćutiš dok traje poen. Mladji brat je obožavao Samprasa, pa sam ja više rivalstva radi uzeo Agasija za favorita, i taj nam je duel obeležio detinjstvo. On je tvrdio da je ovaj neprikosnoven, što je bilo tačno, a ja sam pak tukao po činjenici da je nekompletan jer nikad nije uzeo Rolangaros, da samo ume da servira i da je Agasi kompletniji, što je sve bilo polovično tačno, ali eto, deca ne insistiraju na čisto savršenim argumentima. Dobili smo i neke rekete onomad i pikali gde god smo stizali, na autobuskim stanicama, na isušenim bazenima, i uvek bez mreže. Odakle nam, pobogu, mreža. Strašan sport.

A onda se pojavio On. Nekako tiho, u smeni generacija i na kraju tog decenijskog, gore opisanoh rivalstva, osvoji prvo Vimbldon, i onda krenu da pleše svoju rapsodiju kojoj se evo još ne nazire kraj, valjda zato što ga nema. Prvo mi nije bilo najjasnije kako dođavola tako lako dobija mečeve i turnire, mada je iskusnijem poznavaocu to bilo vidljivo na prvi pogled. Ali onda sam shvatio i ja, i prepustio se, toj, meni lično prvi put viđenoj književnosti u sportu u tako savršenom i divnom izdanju. Malo je sportista koji su igru pretvorili u pisanje, u umetnost. Meni je ovaj nobelovac.

Lakoća. Ta nepodnošljiva lakoća pisanja igre koju je odavno doveo do savršenstva. Elegancija. Ta, tenisu tako potrebna elegancija igre. Nije nužna u većini drugih sportova, ali ovde, o da, obavezna. Čitav roman u načinu na koji gradi poen, tomovi romana, klasici, u načinu na koji gradi svaki jebeni poen. Zrno poezije u svakom udarcu, da, one ritmične i lake. Bekend, jednoručni, da, Gaskeov je isto sjajan, ni Samprasov nije bilo loš, ali ovaj, jedinstven, često neprecizan, i dalje jedinstven. Ne postoji, zapravo, udarac iz udžbenika teniske istorije ili bilo čije mašte koji nije u stanju da izvede. Ne.

U 34 godini je, ima upola toliko grenslem titula, najviše od svih, i dalje igra finala svih velikih turnira, i nikada nije predao meč. Nikada. Sampras je bio najbolji, Federer je jedini. Otac igre. Ostalo su manje ili više talentovana deca, i fizikalci koji beskonačno prebacuju loptu preko mreže u sportu koji traži nešto drugo, umetnost u svojoj srži. Živeli smo u vreme kad je on igrao tenis.

 

Zabavni pisci koje volim, deo drugi- Erlend Lu

Čudan su svet, ti pisci. Pogotovo ovi dobri, pravi skribomani. Najčešće pomalo iščašeni, van normalnih tokova, namćorasti i blesavi. Još čudnija je današnja norveška književnost i autori koji je predstavljaju i koji uspevaju da u zemlji potpunog blagostanja, ekonomske i socijalne sigurnosti, visokog kvaliteta života na svim nivoima, i dalje budu takvi, čak i gori. Naglašeno kritički nastrojeni, mračni i nezadovoljni. Oni su ujedno i retko svetla tačka i pokazatelj da, koliko god ga uredili, savremeni potrošački svet živi isprazne prosečne živote, pun rupa, i što je najgore putuje u pogrešnom smeru. Norveški pisci će jednog dana biti klasika u lektirama. Teška klasika. Erlend Lu neće nedostajati u tom društvu, naprotiv.

Lu je psiholog, to je podatak koji se često navodi u tekstovima koji ga opisuju, pa ga ni ja neću preskočiti, pogotovo što smo u tom smislu kolege. Radio je jedno vreme na psihijatriskoj klinici negde, i kako sam reče u odgovoru na jedno od pitanja kada je pretprošle godine bio gost Geopoetike ovde, koja ga inače izdaje, da je tamo upoznao dubinu ljudske duše dovoljno da izgradi sve likove svojih romana. A likovi su mu nekako, osterovski, to mi se uvek dopadalo. Izgubljeni, nesnađeni, sami, iznutra, duboko nezadovoljni, preispitujuće nastrojeni, pasivni i neostvareni, neretko isprazni i ogoljeno prosečni. Nemilosrdno, beskompromisno, mada ostavljajući prostora da ih doživite i donkihotovski ako vam se prohte, nekad, gradi ih Lu, praveći od takvih junaka odlične romane.

A romani su mu, pak, kratki, uvek dovoljno kratki da ne umore, da ih progutate u saobraćajnoj gužvi recimo, ili na stanici čekajući ulazak u tu gužvu (pravi romani su uvek dovoljno kratki, jeste čuli braćo Rusi). Današnje vreme ionako ne dozvoljava duže forme, to je jasno. Zato je Lu popularan. Kao tviter. Kratak i ubitačan. Bilo da svom junaku usred divno sređenog porodičnog života baci bubice u glavu od kojih ovaj odlučuje da pobegne u obližnju šumu nadomak grada i tamo začne nomadski život silazeći u grad samo po mleko, kao u najboljem mu delu, „Dopleru“, ili da se poigrava sa ispraznošću svojih junaka kada odluče da odu na odmor, pa se urnebesno izdopisuju rezervišući smeštaj preko google translate-a sa svojim domaćinima, i na tom odmoru malo halucinirajući počnu da se sumnjiče pa otvoreno varaju, kao u takođe sjajnom delu „Mirni dani u miksing partu“, Lu je uvek jednostavan, sveden i zabavan. Uvek.

Pišući romane kao kratke filmske scene iz svega nekoliko kadrova, pišući o najbanalnijim stvarima koje možete da zamislite, potpuno uličnim, životnim jezikom, sipajući kvalitetnog humora kad god nestane radnje, koje ionako nema mnogo u njegovim pričama, Lu se fenomenalno zajebava. I vi zajedno sa njim. Sve dok vam se smeh ne pomeša sa gorčinom nastalom shvatanjem da tu ništa nije toliko smešno. Ali nigde ne piše da morate ići toliko daleko u tumačenju ga. Za početak ga samo čitajte. Lua je lako voleti. A teško je biti pisac kojeg je lako voleti. Baš teško.

 

Sedam japanskih priča- Đuniciro Tanizaki

Zidan je, najbolji fudbaler ikada, za mene, iz više razloga. Pored toga što je bio uglavnom fantastičan u finalima velikih takmičenja u kojima je igrao, a što smatram osobinom svojstvenom samo najvećima (dao 2 gola u finalu SP 1998 i doneo titulu Francuzima, zabio onu golčinu iz voleja u finalu LŠ protiv Bajera, kakvo remek delo, itd..), i pored toga što je umeo sve sa loptom, kako obema nogama tako i glavom (i bukvalno i metaforički govoreći), Zizu je igru doveo do gotovo nepodnošljive jednostavnosti. Nikakvog komplikovanja, nikakvih akrobatskih driblinga (mada je onaj trostruki u istu stranu nešto što niko nikad kasnije nije ni pokušavao da oponaša), gotovo ničeg nepredvidivog, a opet tako savršeno. Tako je igrao. I na takvu me je igru podsetio način na koji je pisana ova knjiga.

Bez ikakvih metaforičnih značenja, bez i malo kitnjastosti i ulepšavanja svojstvene ogromnoj većini pisaca, konkretne, gotovo bezobrazno jednostavne i razumljive rečenice, grade svaku od sedam prelepih priča ove zbirke. Staloženost ritma pisanja jednako prisutna bilo da pripoveda najobičnije dane u životu svojih junaka, bilo da se bavi različitim osetljivim temama. Savršena mirnoća u pisanju me očarala.

Volim, zapravo obožavam kratku priču kao formu izražavanja pisanjem, zato što dozvoljava okeanski nepregledne mogućnosti. Da je završite kad joj vreme nije, da sve stavite u dve rečenice sa naslovom, da nema likova, da ih ima previše, da nema radnje, da se igrate kako vam volja. Volim kako norveški pisci minimalizuju kroz tu formu, volim kako iranski autori bivaju detaljni i romanski precizni, a volim i kada japanski majstori puni te dalekoistočne smirenosti pišu svoje mirne rečenice, svoje mirne priče. Tanizaki je velemajstor takvog stila

Tanizaki piše na mnogo tema, ali sve žive svoje živote u Japanu, pa ćete kroz ovu zbirku usputno saznati neverovatnu količinu zanimljivosti iz istorije zemlje jer autor luta u pričama i po srednjem veku kao i po modernom dobu, da je recimo  Kjoto bio glavni grad hiljadama godina i da je Tokio to tek od skora, da Japanci praktikuju razne čudne običaje, da na primer imaju neku vrstu oltara u kućama u kojima se mole svojim mrtvima sa sve fotografijama, da im školska godina počinje u maju čini mi se, da imaju srećne i nesrećne dane, da vole da se kupaju u javnim kupatilima, da imaju dan hrizantema, da opštine imaju porodične registre, i slično.

Autor kombinuje relativno kratke priče (20-ak strana) u koje smešta miniepizode, isečke života svojih junaka, pa možete da pročitate jednodnevno mučenje momka koji pati od jake fobije voženja vozom u danu kada mora da putuje jednim, ili o lopovu koji svoj poremećaj priznaje svima, ili sagu o umetniku tetoviranja koji dosanja svoj san da tetovira kožu savršene žene, ili čoveka u srednjim godinama kojeg fizički i finansijski iscedi premlada ljubavnica nakon čega ovaj upada u opasne halucinacije; sa dužim pričama koje gotovo da predstavljaju mini romane u priči (preo 50 strana po jednoj) u kojima uspeva da zagrabi čitave porodične drame sa sve edipovskim dilemama, stradanjima i slično. Junaci priča su puni različitih mana, (Kafka bi bio ponosan), neretko slepi, ali predstavljeni sa mnogo autorske ljubavi.

Izdavač je Tanesi. Prevod je odličan, omot dizajnerski drečav i naglašen, u stilu popularnih Laguninih izdanja (ovo nipošto nije kompliment) a godina beše 2012 kad sam im, nakon nekoliko izrazito pozitivnih najava pred Sajam u Danasu i Politici posetio štand, koji beše pun izvrsnih filozofskih izdanja, i pazario ovu sjajnu knjigu koju tek sad stigoh pročitati. Te su godine, ako se dobro sećam, isped nosa mnogo poznatijim kućama pokupili i nagradu za izdavača godine. Topla preporuka.