RSS

Месечне архиве: новембар 2015

Toranj kiselih jabuka- Ludwig Bauer

downloadGodinama svoj život u online svetu živim skriven iza imena autora ovog dela, mada ne zbog njega, jel, njega sam upravo upoznao, nije loše pisce upoznati preko autobiografskih ispovesti, pisci su naglašeno i nepotrebno iskreni, ne zbog njega, još uvek, svakako. Niti zbog fantastičnog pozitivističkog filozofa, autora najlepše ljudske misli ikad izgovorene, koja kaže da ukoliko o nečemu nemamo šta da kažemo, valjalo bi ćutati, reče on tada i zaćuta godinama. Vitgenštajn je sjajan i svakako je za čitanje, i za pisanje i pričanje o tom čitanju, ali ne ni zbog njega. Ponajmanje zbog Betovena, valjda zato što je postojao Mocart. Tako nekako. Ne, već zbog ne baš naglašeno popularne i poznate numere, još manje poznatog beogradskog andeergraund, umetničkog i hipsterskog sastava, koji je snimio savršeni saundtrek pozorišne predstave na kojoj je bila i ta besmisleno kvalitetna stvar u koju sam se zanavek zaljubio. Stihovi Bukovskog i neko čudno ludilo u melodiji, naslovljenoj medaljonom od imena. Ah, Ludvig, kako zvuči. Evo ga.

Voleo sam, nekada i više, da nasumično pazarim knjige, i uradio bih to verovatno i sa ovom, svakako, da sam je slučajno sreo, rekao bih sebi, čoveče postoji pisac sa ovim imenom, i pogledao bih prelepo dizajniran tvrdi povez, i pročitao bih dva tri reda, tek onako, i uzeo je i rekao sebi, valja imati ovako nešto, još sa ovako blesavim naslovom, na polici, valja se. Ali ne beše susret baš potpuno slučajan, jer, slušao sam u kratkom prilogu direktora ove zagrebačke izdavačke kuće koja je premijerno gostovala na Sajmu, i čovek je zvučao jednostavno, svedeno, taman koliko treba pristojno i ozbiljno, i pomislio sam kako bi bilo lepo upoznati opus takvog izdavača, i samo zbog toga, ciljano sam ih potražio, baciše ih u Halu4, prilično skrivene od dominantne i glasne treš ponude. Osvežili su mi dan, svakako, osvežili su mi pristup izdavaštvu, i to, osvežili su mi knjige zapravo, to beše najlepši i dominirajući osećaj. Izvrstan kvalitet izrade, štampe i dizajna svake, ali svake koje sam se dohvatio, a dohvatih ih skoro sve, čisto da proverim da je to stvarno tako. Dalje je išlo nasumično, nisam znao da izdaju Jergovića, ali on je počeo mahnito da se vraća Sarajevu, a meni su priče iz Historijske čitanke bile dovoljne za to, pa sam ga preskočio, i tako uzeo nešto što je zvučalo interesantno, nešto što je Pamuk nahvalio u pogovoru recimo i što se zove Institut za nameštanje satova, kakav naslov, i naravno Ludviga, kako ne uzeti Ludviga, sad kad znam da postoji domaći pisac sa tim imenom.

Ja zapravo još čitam knjigu, ali nigde ne piše da moram da pišem o njoj tek kad je završim, započete i nikad do kraja pročitane knjige su bogatstvo posebne vrste, to sam tvrdio u jednom ranijem tekstu, u koji ova nikad neće kročiti, jer ću je završiti, evo još koji dan, sigurno, ali pisalo mi se o njoj, baš kratko, u dva tri daha, ovako recimo:

Hrvatski autor, nemačkih korena, priznat i nagrađivan, u fazi u koju dođe svaki autor koji drži do sebe i koji u jednom trenutku ne zna ša bi sa nagomilanim životom iza sebe i u sebi, pa uzme i ispiše taj život i ukoriči ga i preda na uvid svima, pisci su nepotrebno i naglašeno iskreni u tim situacijama, najčešće, još mi zvoni Osterov Zimski dnevnik u glavi, na primer, to je skidanje do gole kože, ili Kovačev Grad u zrcalu, i slično i Ludvig. Lepo ga je upoznati ovako, iz prve lično, kao u kafani, u dugom razgovoru, lepo je jer lepo piše, baš lepo, perfektno sređenih misli, hronološki i na svaki drugi način precizno, prilično jednostavno i bez i daška kitnjastosti u tekstu, elitistički, srednjeevropski, možda na dašak i nadmeno, ali takav prostor rađa takve ljude, važno je kako nose taj kaput na sebi, Ludvig odlično, pristaje mu. Dakle, život nepoznatog mi do sada autora, od rođenja, bukvalno, od domaće ravnice, jadranskog mora, svetskih metropola, svuda gde je bio. Vrlo toplo, lično i lepo. Prija mi čitanje, baš. Eto.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21/11/2015 in Knjige koje preporučujem

 

Molekuli- Ivan Tokin

Razbacani atomi

Ima nešto neobjašnjivo lepo u osećaju vožnje gradom sa rukom kroz otvoren prozor jer je u autu sumanuto toplo, desetog u novembru, dok sa zvučnika taktuje zaboravljeni album nikad omiljenog benda, kao danas. Ima nešto.

coverA album je tako dobar, tako jesenji, akustičan i svetski, tako plesno orijentisan i duhovit, tako retko dobar pop album. Niko mu nikada nije dao šansu, zato što su ga izdali za ružičastu tv kuću, eto zato, čuvari morala, principa i stava su rekli da ne valja. I slagali. A um bum je orgazmičan odgovor na to kako bi trebalo da zvuči jednostavan i lep album, nekada. Sviđa mi se što sam ga se setio, pronašao, narezao i pustio gradu da ga slušamo zajedno, makar na raskrnicama na kojima ionako nikad nećeš proći iz prve na zeleno. Sviđa mi se što sam pomalo odrastao i počeo da shvatam bendove koje za koje sam znao da ću ih kak tad shvatiti, voleti ne, verovatno, ali ukačiti štos koji ih čini dobrim, svakako. I tako, sad me nervira kad čujem kako neko pljucka džangrizave dosetke tako sjajnim sastavima. Inače i poslednji album im je opasan, odsviran do maksimuma i moćan. Rade i dalje jer vole, kažu i jer im se može, kažem, i ja bih da sam ikada snimio nešto tako psihodelično genijalno kao što je Lišće prekriva Lisabon, najzajebaniji album svih vremena, sa imenom kojem je nemoguće odoleti.

20140829_130101Lisabon je inače neobjašnjiv grad, bio sam, i zaljubio se na onaj način koji se sramiš priznati i opisati i najboljem drugu u školi, tako nekako, pa ne bih ni sad da menjam, pokušao sam da ga fotkam, problem je što ne volim fotografiju, jebiga, mada ovu s početka pasusa volim, probao sam i da ga tvitujem kao neki mini putopis, al dosadan sam bio, daleko od energije tog urnebesno šarenog i nikad dosadnog, iščašenog čuda od grada na okeanu. I da, ušao sam u okean, hladan beše, leden.

downloadIma nešto neobjašnjivo lepo i u čitanju ove knjige, desetog u novembru, na plus dvadeset, ima nešto. A meni se slabo piše o tome, shvatio sam da ljudi najčešće ionako pročitaju samo sažetak kojim najavim tekst na facebooku, pa bih mogao sad da napišem samo taj deo. Umorio sam se od pisanja o knjigama, zapravo to nikad nisam ni hteo, ovako, knjiški, kao fol kritički, zapravo kitnjasto. Što ne znači da ne bih mogao da saberem sve tekstove odavde, namolim nekog da ih izda i onda poklonim svakom po komad, recimo. Elem,

čitali ste Tokina, znam, sjajan je jel da, šmeker je, tako neobrijan i opušten, čitali ste i ove tesktove, uglavnom, delili su ih po mrežama, pisao ih je za portale i časopise, oduševljavali smo se, što je sve ok. Ali tek kad ih je ukoričio skupio, ogradio među koricama i dodao po koju sliku iz telefona, dobili smo zbirku gradskih priča koja vrišti od života, koja hoće da pukne od života, koja je nabijena životom od reči do reči, pa i kad ne piše ništa lepo, pa i kad je u kontra ritmu u praznom gradu, pa i tad, baš tad. Do detalja tačan i neumorno precizan. Ekspres lonac energije života bez ijednog siguronosnog sistema. I ništa niste uradili ako je ne pazarite pre svega za poklanjanje, jer, ima knjiga koje su tako vredne za poklanjanje, ako znate da će ih taj neko pročitati, ima knjiga koje struje kroz telo, menjaju nešto, u glavi, makar za sekund, pomislite da možete da pišete šta hoćete na primer, naslovite tekst imenom knjige a zapravo pišete o Lisabonu ili Orgazmu, recimo. Eto takva je.

 

Filmus- Slobodan Šijan

downloadSajamsku hroniku na dvestadvojci sam uhvatio slučajno, lutajući stanicama tokom jednog od standardno maglovitih oktobarskih jutara u vožnji ravnicom. Magla je najlepša atmosferska književna pojava, inače, zar ne. U svakom slučaju, voditeljka iste je zvučala spontano, neozbiljno i sa hukom gomile u pozadini, ugostila je nekoliko izdavača i autora tokom tog živog izveštavanja, uglavnom nacirkanih, ubeđen sam, i rekla je kako je Šijanov Filmus proglašen za najlepšu knjigu na sajmu, ustvari nabrojala je i ostale nagrade ali samo sam ovu zapamtio. Ja inače slabo ili nikako gledam filmove, ali Šijana strašno volim, možda ponajmanje zgog kultnih ostvarenja koja je potpisao, mada i zbog toga. Svakako zbog toga. Zbog toga što je našao onakav autobus za snimanje najboljeg domaćeg filma ikada, ili zbog savršenog naratorskog i scenskog uvoda u Davitelju, to je baš opasno dobar deo, baš baš opasan. A dodatno sam ga zavoleo kad sam davno saznao da njega režimi nikada nisu voleli, nijedan od ovih u poslednja dva veka. I da zato slabo snima. I gledao sam ga u par navrata u kratkim izjavama, uvek je bio tako autentičan, disidentan i krupan. Super je kad je reditelj krupan, valjda.

Sve u svemu kupio sam je naravno, zbog toga, i možda malo i zato što sam pomislio da bi bilo lepo kupovati lepe knjige, mislim u bukvalnom smislu, nekako sam odmah poverovao žiriju, još slušajući tu hroniku u autu, mada nije bilo nikakvog razloga da se veruje bilo kom žiriju, bilo gde, bilo kada, žiri nikad nije u pravu, to sam uvek mislio, ali nisam znao da postoji toliko besmislena sajamska nagrada kao što je najlepša knjiga, pa i zato. Zateknem sebe kako prkosim smislu, periodično, inače. I tako, slušao sam tu hroniku još koji dan u manje maglovitim vožnjama ravnicom, i čuo nekoliko baš interesantnih ljudi, čuo sam i jednog koji je zvučao pametno, a čuo sam i naložene mlade autore koji samoponosno svoje romane proglašavaju začetnicima raznih žanrova, jer, eto, ne mogu njihova remek dela da stanu u postojeću kolekciju istih, to sam mislio da je priča rezervisana za muzičare kad opisuju svoje nove albume, ili svoju muziku uopšte, primetićete kako obavezno kažu da je tu teško definisati stil, da je to mešavina, da ima svakakvih uticaja, o pobogu, kakve isprazne priče. Gde sam stao, a da, slušao sam svašta u toj zaludnoj hronici ali sam zapamtio da ću velikog krupnog autentičnog disidentskog reditelja svakako ispoštovati i pazariti tu lepotu. I jesam.

Mnogo je čudnije što sam je tako brzo pročitao, zapravo, u početku nisam mislio da ću je ikada čitati, što bih čitao najlepšu knjigu, ne znam, još kad sam shvatio da sam novac ostavio ne samo autoru nego i izdavaču na čijem čelu je trivanova, jelena, trivanova, na čelu, eto.

Ali Filmus je zaista sjajan, da počnem od naslova kojeg je autor pozajmio, naslov je savršen, apsolutno, i prikladan, i ubitačan i zvučan.

Gledao sam nedavno, dokumentarac o crnom talasu kod nas, rekoh ne gledam baš filmove, ali gledam dokumentarce, i iz raznih čitanja, a i iz nekih ranijih poslova znam ponešto o celoj priči crnog talasa, gledao sam recimo Žilnika, on je genijalan, ili Petrovićeve Skupljače, oni su klasika, jel. Ali celu priču o progonu ljudi koji su napravili nešto tako savršeno sam detaljno upoznao tek u tom dokumentarcu, i još više ih zavoleo, sve te autore koji su bili tako prkosni, kreativni, slobodni, životni i dobronamerni u tom čudnom vremenu. Eto, o njima Šijan piše, ne samo o tome, ali uglavnom o eri crnog talasa, o svojim profesorima, uzorima, Makavejevu, Pavloviću, o pioniru filmske kritike na ovim prostorima Bošku Tokinu, o svom životu sa njima i posle njih. Epizoda koja otvara knjigu je inače za posebno pisanje, za istorijske čitanke, furiozan obračun sa domaćom megalomanijom i ničim izazvanim balonom nacionalnog ponosa koji nas ne napušta, nikada. Tu je i nestvarno lepa priča o ćerci najčuvenijeg jugoslovenskog disidenta, Vukici Đilas, sa sve isečcima iz njene životne priče u kratkim slikama, pobogu koliko je tek to lep deo knjige, na kraju. Prava fantastična kolaž priča je ova knjiga, sa nabacanim sećanjima, intervjuima, monolozima, anegdotama, zabeleškama iz dnevnika, epizodama emocija, upakovana na tako prikladan način, sa pažljivo odabranim dizajnerskim detaljima, sa jakim, ponekad unikatnim fotografijama, tako je umetnička i tako je kvalitetno napisana, nemoguće kvalitetno.

Zapravo ne mogu da verujem da pišem tekst o knjizi o filmu, jer i pored sve prelepe književnosti u njoj ona to jeste, knjiga o filmu, a ja sam tako neprikladan da pišem o tome, tako nepotkovan i limitiran, a pišem. Valjda zato što imam utisak da sam je razumeo, dobrim delom, da sam je prošao dovoljno pažljivo i iskreno, recimo. Tako prelepo umetnička knjiga, u svakom smislu, koliko god ih nađete između crnih korica, umetnička do srži. I lepa je, prelepa, neki žiri je prvi put u istoriji sveta bio u pravu, lepa je.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 06/11/2015 in Knjige koje preporučujem

 

Telepapatija- Danijel Apro

12191812_982525015145602_6891184326549745667_nOvo je malo nezgodno, činilo mi se kada sam počeo da pišem, jer, zapucao me roman za zid, i kontinuirano me streljao svojim ubojito blesavo lucidno uličarsko intelektualnim pisanjem. Držao me tako svo vreme čitanja, čitavih nekoliko sati koliko mu je potrebno posvetiti vremena, jer, rekoh nebrojeno puta, pravi su romani uvek kratki, i uvek čitljivi, sve ostalo je za tvrdo koričenje, enciklopedijske rasprave i ulaske u čitanke.

Ovo je, zapravo, veoma nezgodno, jer prvi sam put, čitao štivo nekog koga lično poznajem i za koga odvajkada znam kako piše, pa sam unapred znao da će mi se dopasti, pa sam se unapred spremio za neprestanu vrtoglavicu, a opet, prislonio me Šajkaš (jer ja ga od dana upoznavanja zovem tako, mada nisam siguran da znam zašto) uza zid i ne dade mi ni da predahnem, ni da mrdam dok nisam priznao i sebi i sada vama, da je ovo knjiga koja nikada neće imati konkurenciju u bilo čemu što će se između korica pojaviti u bilo kom obliku, bilo gde. I nije stvar u tome što je ovo prvi roman kojim bi Novi Sad trebao da se ponosi, jer je prvi put predstavljen savršeno književno, u jednom književnom delu, onako ogoljeno, jednostavno, bez umetničkih zajebancija, tako pomalo učmalo, samodovoljno, nadrndano i lepo, kakav ovaj predivan grad bez aerodroma jeste, ne. Niti je stvar u tome što je postavka romana tako blesava, sedmogodišnji telepski dečak sa suicidalnim mislima i njegov komšiluk i njegov kraj i njegova porodica tokom turbulentnih devedesetih, ne. Niti činjenica da autor piše svestan toga koliko je dobar i koliko zna i koliko ga boli uvo za sve navedeno, ne.

Zapravo, zviznulo me je. To je. A kako i ne bi kada je neko uspeo da u jednu telepsku priču smesti kompletnu istoriju filozofije sveta, sa svim svojim najvažnijim predstavnicima, i da recimo tako dečački jednostavno predstavi tu komplikovanu Hegelovu viziju a zatim je efektno obesmisli i baci kroz prozor, da se seti mojih omiljenih helenskih mislilaca, sa onim prelepim imenima, Anaksimandara se setio, ej, Heraklita, na primer, i tako. Da uz filozofe provuče i bulumentu sportskih junaka tog, ovog i onog doba, jedinog Ronalda, Valderamu Karlosa, da mistični Ero s onoga svijeta koji se pojavi u isečku jednog dela u nekoj limuzini ispod jakne nosi dres Letećih magaraca iz Verone, mog omiljenog svetskog fudbalskog kluba, jebiga, da fantastično autentično i realno predstavi sve što je bilo i sve što nije bilo važno u jedinom zapravo vrednom zlatu neke naše reprezentacije, one atinske 95, da se usputno bavi jedinom Kafkinom manom a to je ta smotanost u opisivanju žena, da svo vreme priče u pozadini sviraju taktovi, tonovi i stihovi najboljeg Azrinog albuma koji mi se već mesecima vrti u kolima, da ih uzme sve tako u hiljadama primeraka sa sve političarima, glumcima, provuče kroz uske i ni po čemu posebne ulice najlepšeg novosadskog predgrađa u kojem sam i sam jedno vreme živeo, i to baš u toj maloj Prvomajskoj ulici, nemajući pojma da je tu ikada bio Centroslavijin market, da ih dakle sve dovede na Telep, pri tom ne mrdajući ni jednog svog lokalnog junaka ni pedalj dalje, ma ni do Limana, i da ih u poslednjem poglavlju u pretposlednjem činu alfabetski nabroji. E tako.

Mislim, sve ovo je zapravo vrlo jednostavno. Moguće je da ćete negde uskoro čitati o tome da je ovo nagrađeno premijerno prozno izdanje zapravo odličan prvenac mladog i talentovanog novosadskog autora o kome ćemo još čuti i slične baljezgarije, ali ovo je realno nešto najbolje napisano na ovom malom, i od kreativne ludačke energije operisanom jezičkom području, u dugo, dugo vremena.  Prisvajaću ovu genijalnu knjigu, barem pomalo i kao svoju, i biću ljubomoran na Šajkaša, jer sam zapravo oduvek maštao da napišem jednu ovakvu, sa ovakvim likovima i u ovakvom šmekerskom, lucidnom, pomalo uličarskom a zapravo duboko elitnom stilu. Aplauzi do kraja čina, pa vraćanje na bis, pa još nekoliko puta. Šajkaš majstore.

 
3 коментара

Објављено од стране на 01/11/2015 in Knjige koje preporučujem