Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća

Listam sopstvene tekstove na blogu pre neki dan i shvatam da pred sobom imam kolekciju utisaka oduševljenja o piscima koje volim i knjigama koje mi stoje na policama ili na stvarnim i zamišljenim spiskovima omiljenih. Tekstove iz kojih vrište epiteti, neumereni hvalospevi i suvo i čisto zadovoljstvo. I među njima jedan crn, negativan, pun besa zapravo. Bestseler izvrsnog pisca kojeg sam voleo i pre i posle tog teksta i te knjige. Koliko mi se čini, cela ideja o pokretanju bloga na kojem bih pisao o onome što čitam se i rodila tokom mučenja sa tom njegovom trilogijom. Nehumano je da ne pročitaš ovo do kraja, i da niko nikada ne sazna kroz kakav se pakao mora doći da bi se iščitala, mislio sam već na sredini drugog dela. I dalje volim taj svoj tekst, više od svih ostalih ovde, čini mi se. Beše to jedini put da sam razumeo razočarane i patetične umetnike, muzičare, pesnike, koji svoja najbolja dela stvore u očaju. Skoro da sam i Vlada Georgieva razumeo.

I tako. Godinu dana nakon apstitencije od putovanja njegovim paralelnim mini svetovima, kupio sam e-čitač i rešio da prva pročitana knjiga sa njega bude baš ova koja je sledila nakon trilogije. Nakon što me je posle nepuna 2 dana statistika nadasve fantastičnog Kobo Aura gedžeta obavestila da sam istu pročitao za ravno 4 sata, mislim da je jasno kakav tekst sledi.

Sve što je uništilo Murakamijev talenat u IQ84, u ovoj knjizi opasno dobrog naslova pre svega, se ne nalazi ni u tragovima. Jednostavna priča, tako predivno jednostavna priča, svedena, dugačka taman koliko treba, lagano teče svo vreme, nigde ne zastajkujući, nigde se ne gušeći, naprotiv.

Neuobičajeno realistična za njegove standarde. I pored povremenih kratkih izleta u različite subsvetove, hodnike podsvesti, fantazije, priča je smeštena u ovom svetu, danas, u Japanu, i nakratko u Finskoj. Glavni junak prototipski murakamijevski, alter ego koji nosi sve njegove priče, sam, nikad usamljeniji zapravo. Graditelj železničkih stanica ovoga puta. Sjajno.

Fantastično upotrebljene boje kao motivi. Različite boje kao osobine, kao ljudi, kao prezimena ostalih likova. Boje su zapostavljena kategorija u književnosti, čini mi se, ne i ovde. Čaroban motiv.

Kao i uvek, muzika. I kao potpuno iznenađenje, za razliku od obično prisutnog džeza i sveprisutnog rokenrola u njegovim knjigama, sada klasika. Klavirske kompozicije. Vrhunski upotrebljene i opisane. Dugačak aplauz.

Nakratko dotaknute mnogobrojne aktuelne svetske teme. Homoseksualizam recimo, marketing, dostupnost podataka na internetu. Sve umereno provučene kroz priču, čisto da se ne zaboravi u kom vremenu ona teče.

Mnoštvo naizgled nedorečenih ili nedovršenih priča, mistično obojenih, zapravo ispričanih tačno koliko treba i onda sklonjenih u stranu. Da dunu periodično kao lagan vetar, ali da ne oduvaju priču. Da zamirišu kao detektivski popularni romani jer ostaje nejasno ko je zadavio Belu, ili da li je klavirista u kesici na dirkama tokom fantastičnog izvođenja sonate držao svoje šeste prste. Bizarni detalji, odlični, nenametljivi zapravo.

I tako. Nije ovo remek delo kojem sam se nadao i koje i dalje strpljivo čekam, ali je svetlosnim godinama bolja od prethodne, možda i nešto najbolje što sam čitao iz pera ovog majstora priče. A možda i nije. Možda sam samo pod utiskom čitanja na e-čitaču, možda mi je trebao izgovor da ga opet čitam i pišem. U lepom svetlu kakvo zapravo oduvek zaslužuje. Odlična knjiga.

 

Snovi sa aerodroma

Vozim se autoputem ka međunarodnom aerodromu. Avion mi polazi za jedan sat. Nepodnošljiva magla čini da putovanje izgleda kao prolazak kroz gigantski sivi, možda sivo beli oblak. Jednom sam već sanjao ovaj san, pre mnogo godina. Prekinuo se u trenutku kad tražim parking mesto na aerodromu. Ovoga puta bio sam spreman da se potrudim dovoljno da potraje makar toliko da vidim gde putujem, i što je važnije, kojim modelom aviona. U stvarnosti nisam leteo mlaznjakom pa sam se nadao da to u snu ispravim.

U snu pored mene, neko sanja da upravo sleće na pistu broj 4, bučnim ali pouzdanim ATRom, nakon kratkog regionalnog leta. Obzirom da sedi pored prozora, uživa u pogledu. Senke paora koji smireno, ćutke obavljaju letnje poslove na njivama ispod njega. Osunčane senke koje plešu. Svi su pod slamenim šeširima, i svi su srećni; znojavi, umorni, izgoreli, ali srećni, tako misli. Nakon nekoliko trenutaka avion u ne baš nežnom prvom dodiru sa pistom počinje da rula do konačnog zaustavljanja. Senke nestaju.

Gasim radio, čekajući pre toga nekoliko trenutaka završetak predivne klavirske džez solaže, za koju nikada neću otkriti ko je izvodi, nalazim parking mesto sasvim blizu južnog ulaza u aerodrom. Oblačim dugački kaput boje magle kroz koju sam prošao, imam osećaj da mi nedostaje kišobran, ali to je samo osećaj, nemam kofer, putujem sam. Sasvim sam. U pozadini se čuje brujanje DC10 kojim dolaze ljudi, neki ljudi, iz daleka. Tim avionom se dolazi samo i uvek iz daleka. Sa drugih kontinenata, predalekih.

U snu pored mene, sanjar luta parkingom u potrazi za svojim automobilom koji je ostavio pre deset dana kada je odleteo. Bio je siguran da je kod istočnog ulaza, na donjem nivou garaže, dijagonalno od naplatne rampe, ali ostaje nejasno zašto tako misli. U snu je mirno, čudno mirno, toliko mirno da se čuju koraci koji odzvanjaju hodnicima parking garaže. Pronalazi automobil, ostavlja kofer na suvozačevo sedište, pali iz prve, sa radija kreće najnoviji letnji hit, pali cigaretu, otvara prozor, izbacuje ruku, i do kraja sna se vozi ravnicom pored istih onih paora, pretičući njihove ostarele ali takođe srećne traktore koje iz aviona uopšte nije video.

Sedim u avionu koji rula pistom broj 7 i nakon nekoliko sekundi pri dostizanju brzine poleće kroz maglu, ka Suncu koje se jedva vidi. Čujem glas pilota koji govori kolegi da mogu da uključe autopilota. Čujem točkove koji se uvlače. Čujem žamor paora iz susednog sna. Čujem sebe kako dišem. Letim kroz istu maglu i ne osećam razliku u odnosu na vožnju autoputem od pre sat vremena. Ne saznajem kojim modelom letim.