Nepovezane misli o čitanju

Vozim svakodnevno nepreglednim vojvođanskim ravnicama i posmatram. Starce i starice kako, iz pravca pijace ili u pravcu pošte ili bilo gde u svojim zaseocima, lagano ali neumorno pedalaju predratne bicikle koji i dalje savršeno dobro rade svoj posao. Sasvim male, od torba koje su im na leđa natovarili manje đake prvake, kako se sami vraćaju iz škole i najčešće ćute. Promenade nekih prelepih varošica, drvored u centru Odžaka na primer, ili glavnu ulicu Srbobrana, ili ceo Vršac, o da, Vršac je van priča. A opet, više od svega, fasciniraju me anonimni čitači, prodavci sezonskog i uvoznog voća i povrća najčešće, koji sede pored prikolica i čekaju sve ređe mušterije, i čitaju, obavezno nešto čitaju, za divno čudo, iz ne znam kog razloga ne gledaju u telefone, ne, čitaju. Lep su prizor, svakako, šta god das u odabrali kao razbibrigu, lep su prizor, i često pomislim kako su to najlepši čitači na svetu, svakako lepši od svih ostalih koje znam i koji me zapravo sve više nerviraju.

Praktikovanje čitanja u ljudima često rađa nesvesnu i problematično opravdanu nadmenost, od svih divnih i uzvišenih, ta je najgora, baš ta, iz ko zna koliko besmisleno pročitanih sadržaja problematičnih autora izgrađena nadmenost. Ta, koja dalje obavezno vodi u različite vidove preseravanja o važnosti i neophodnosti čitanja, o tome kako ono obogaćuje više nego život sam, pobogu koliko je to strašna misao. Kao šlag na tu prezaslađenu tortu dobićete potrebu da se nadmenost dodatno prenaglasi kačenjem najrazličitijih patetičnih knjiških citata, tako retko onih pravo dobrih koje ćete sami pronaći čitajući i koje neće fascinirati milione, a tako često onih koji su već pretvoreni u glupe džinglove, mikoantićevskih recimo, kojih je pun, prepun i krcat internet. Internet je prepun sadržaja i autora koji toksično deluju na čitanje. Podsećaju na onu perverznu džukelu sa kamp prikolicom iz Otac na određeno vreme serijala koji je mantrao kako je knjiga čovekov najbolji drug i kojeg je Nikola Kojo još kao dečak onako uspešno i opravdano ismejao.

Prodavci lubenica koji čuče u hladovini prikolice, banjaš ispod sunocbrana na plaži, armija anonimih ćutljivih čitača su bolji ambasadori knjige od svog ovog online naglabanja na tu temu. Čitanje može i mora biti sve samo ne materijal za kreiranje besmislene oholosti u ljudima. Knjiga nikada ne sme biti najbolji drug, jebao vas takav najbolji drug. Knjiga je zajebancija kao i sam život, samo kvalitetnija i zabavnija od većine drugih sličnih umetnosti.