RSS

Месечне архиве: новембар 2013

Meda peva bluz

Image

Došlo mi je na trenutak da tekst o ovoj knjizi počnem čuvenim Čolinim stihom u kom je bila zima sa puno snijega…Odustao sam u momentu kada sam shvatio da bi u priču morao da uđe neki voz koji čekam, a kojeg u ovoj priči neće biti ni u najavi, ma koliko ja voleo vozove, pa sam se, eto, delom, predomislio. Mada me najava snega narednih dana, i miris zime prethodnih, zapravo jeste podsetio na nju. Jer sam je, pre više godina, dobio kao poklon od roditelja, za novu godinu, ispod jelke, u periodu kad smo otvarajući se ka svetskim trendovima na početku ovog veka počeli da pomodarišemo čak do tih granica. Zapravo, siguran sam da je nestvarno mali broj ljudi čitao ovu knjigu, i da uopšte postoji šansa da se ona danas nađe negde u prodaji, jer sam je kao poklon zapravo dobio tako što je otac pri svakodnevnoj kupovini Blica na poklon dobio i nju, i mislim, mada nisam siguran, da joj je to bila jedina prodajna distribucija, te nove, ne sećam se koje godine.

Jezivo loše i nekvalitetno štampana, fantastično simpatičnog naslova, sa potpisom autora čije smo filmove svi gledali, a knjige nismo čitali, valjda jer ih nije ni izdavao, upuštanje u avanturu čitanja tih ledenih novogodišnjih dana ispostavilo se kao retko zabavna rabota. Urnebesno zabavna. Ponavljao sam je tokom godina, periodično, i osećaj traje.

Radnja priče počinje pred bombardovanje 1999 godine, u Beogradu, kada u grad, u uslovima predvanrednog stanja, stiže cirkus, u želji da postavi svoj redovni repertoar predstava. U međuvremenu se začuju sirene, u momentu kad je već bilo kasno da se šatori pakuju, iz cirkusa, u nepoznatom pravcu beži medved, koji inače peva bluz, i zabava počinje. Banalno, prebanalno, ali opet divno. Traje jednostavna priča koju bi mogao da osmisli svako, ali da je opiše ovako kvalitetno, nikako, puna uglavnom jednostavnih, običnih ljudi, činovnica sa šaltera, lovočuvara, saobraćajnih policajaca, kojima na neki, ne umem da opišem tačno koji način, pisac u trenutku doda tek po neku iščašenu, opskurnu, osobinu, pa onda policajac zasvira harmoniku kao virtuoz, službenica se zaljubi u debelog direktora cirkusa, lovočuvar u odbeglog medveda, i priča o životu za vreme bombardovanja dobije onu dimenziju iz filmova poput piščevih Maratonaca recimo, gde jednu naizgled strašnu i mračnu tragediju glumci genijalci svojim igranjem pretvore u ironiju života, u ogledalo života, u sprdnju. Fenomenalno. Ovde je Kovačević bio bez pomoći glumaca, ali je briljirao na sličan način, i ostavio čitaocu da sam postavi predstavu ili film, bez granica, kako se to samo sa knjigama može.

Iako to nigde nisam pročitao, niti postoji ikakva šansa da je tako nešto blizu istine, ne mogu da se otmem utisku da je Dušan Kovačević napisao ovu knjigu za pet dana recimo, ili šest najviše, tako što su mu u nekom kratkom telefonskom razgovoru rekli, hajde nažvrljaj nešto što ćemo štampati i deliti uz novogodišnje izdanje novina, i on u želji za lakom zaradom pristao. Ono što fascinira je, što to, u ovom slučaju nije ništa drugo nego kao stena veliki kompliment.

Ovo je knjiga za razbibrigu koja se na trenutke približi i granicama jeftine zabave, ali je ni u jednom momentu ne pređe, i za periodično zamišljanje o životu od kojeg opet ni na sekund ne zaboli glava, laka, opuštena, savršeno ritmična, optimistična i lepa. Jedna od onih koju čak možete čitati zajedno sa decom, i ne sramiti se toga, ni vi, ni oni, naprotiv. A takve je knjige teško pisati i takvih je knjiga malo, premalo.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22/11/2013 in Knjige koje preporučujem

 

Lutalaštvo Istorija hodanja

Image

Kada mi je Veljko pre deset godina za rođendan poklonio knjigu pod nazivom „Filozofija tišine“, nakon početnog oduševljenja originalnim naslovom za jedan roman (tada smo uglavnom svi čitali romane i jedni drugima poklanjali ili njih ili neke romantične knjige poezije), nastupila je zblanutost činjenicom da se uopšte ne radi o romanu, već da naslov zapravo govori suštinu knjige. Beše to, dakle, knjiga, koja se bavila suštinom pojma „tišina“, izdala ju je, kao i ovu o kojoj ću pisati, uvek inovativna Geopoetika, i bio je to, ne samo početak njihovog objavljivanja ovakvih sjajnih knjiga koje danas izdaju u svojoj ediciji „Ekopoetika“, već i potpuno novo saznanje za mene da su knjige mnogo više od proze i poezije koju smo čitali za lektiru, da su knjige i kuvari, i eseji, i monodrame, i autobiografije, i udžbenici istorije, i da se čitavi tomovi odličnih mogu baviti samo jednim pojmom recimo, ma kako on kompleksan ili banalan bio.

Tako je nekako i sa ovom, kako naslov u potpunosti oslikava i otkriva sadržaj, knjigom o hodanju. Pa da. O hodanju. Zašto da ne, pomislio sam pre nekoliko nedelja, već nesvesno umoran nakon više prepešačenih kilometara, na jednom od rezervnih štandova u Hali 4 na Sajmu, gde završe knjige koje se nisu proslavile prodajom, pa su im spustili cenu i ostavili ih da čuče i ćute. Tvrd povez, atipične dimenzije papira, odlična grafika naslovne strane, lepo će izgledati na polici, ako ništa drugo, a eto, meni i to ume da bude dovoljno, izvadim novčanik i dam joj šansu. Mesec i po dana kasnije, ispostavilja se to kao odlična odluka. Jer, ovo je prvi put da sam uzeo da pišem o knjizi iako je još nisam ni pročitao do kraja. Gazeći duboko drugom polovinom, više nemam dileme da se išta može pokvariti u nastavku, sedam i kucam ovaj tekst oduševljenom istom.

Autentična. Putopisna. Dosadnjikava. Esejna. Spora. Detaljna. Istorijska. Ova je knjiga toliko toga u samo jednoj temi i u potrazi za definisanjem jednog pojma. Autentična-jer sličnih do sada nisam čitao, mada ih autorka u ovom delu neumorno citira, ne biste verovali koliko je sjajnih ljudi pisalo o hodanju. Putopisna-jer pišući o hodanju stiže od Sijera Nevade do Australije, od Alpa do pustinja srednje Afrike. Od vrtova engleske vlastele, do planinarenja nepalskih vodiča.  Istorijska- jer barata ogromnom količinom različitih važnih i manje važnih događaja neophodnih za potpuno shvatanje teme, od prastarih starovekovnih tragova do danas. Od religioznih hodočaća do današnjih modernih i usamljenih lutanja osvetljenim megalopolisima. Dosadnjikava i spora ponekad-jer ne vidim kako bi se u pokušaju da se napiše esej o hodanju moglo biti mnogo zabavan. Ne smeta, zapravo taj ritam, nikako. Prija.

Obogaćena fantastičnim detaljem kojeg takođe premijerno otkrivam u ovom delu, gde je autorka kroz celu knjigu prostor na dnu svake stranice rezervisanom za fusnote, pogotovo u ovakvim delima, iskoristila za citate iz različitih romana, putopisa i svih mogućih zapisa koji na bilo koji način govore o hodanju, od Getea i Stivensona pa dokle možete da zamislite, tako da umesto stručnih fusnota na dnu svake stranice čitate zasebnu knjigu citata koja ni ritmom ni redosledom podtema ne prati glavnu priču, već živi svoj život, kao traka koja obmotava knjigu i daje joj poseban pečat. Fantastičan detalj.

Ovo je knjiga, koja je, da bi bila napisana na način na koji jeste, zahtevala fantastično dugo i temeljno pripremanje, listanje arhivske građe, čitanje tolikih drugih sličnih i različitih knjiga na slične i različite teme, istraživački rad, izvrsnu opštu kulturu. Knjiga čiji naslov govori sve. Knjiga o hodanju. Banalnog prizvuka, a zapravo kompleksna na tako mnogo načina. Knjiga posle koje se više zna iz različitih oblasti života-obavezno, više misli na različite teme-obavezno, više hoda-ne nužno mada vrlo moguće. Tvrdog poveza. Atipičnih dimenzija. Odlične grafike korica. Divno stoji na polici. Kupite je na poklon nekom, na primer.

 
5 коментара

Објављено од стране на 18/11/2013 in Knjige koje preporučujem

 

Noć u gradu bez aerodroma

Pesnici su premeravali neke od ovih ulica brojeći sopstvene korake, hodeći njima u noćima poput ove. Nisu ih učinili ništa lepšim. Armije tihih, usamljenih batova cipela prolazile su, neprebrojivo, i večeras, kao i stotinama miliona puta pre i posle toga. Muzika zvona katedrale čula se gotovo ravnomerno na sve strane, i uvek bivala glasnija od svih naših koraka. Miran je ovo grad. Idem i mislim o tome. Uskom ulicom što vodi u širu ulicu (kojom je nekad prolazio tramvaj, čitao sam o tome) koja opet vodi ka trgu (kojim je takođe u to vreme prolazio tramvaj). Idem i oslikavam u tim mislima prizore koji bi mi prolazili kroz prozor jednog od tih tramvaja da još uvek prolaze ovim istim putem. Idem i ne mislim ni o čem drugom, jer mi je tako lepo, i jer mi se nikad ne misli mnogo kada uveče šetam gradom. Starost mi ne dozvoljava drugačije jer s večeri nema slobodnih klupa na kojima bi ih pustio da slobodno lutaju.

Pisci su pisali nedovoljno značajne romane i u njima duboko sakrivali, i tonama nepotrebnih reči prekrivali neke od ovih ulica, hodeći u njima noćima poput ove. Možda su ih činili nešto lepšim ali to nikada nećemo znati. Prelazeći most, napuštajući ga, odlazeći u mislima, bežeći od njega, nisu se osvrtali, nikada, a da jesu, videli bi slabo osvetljenu ulicu koja vodi u mrak, ili blještavi bulevar pod reflektorima automobila kojim je nekad prolazio korzo, ili jednu potpuno mračnu, oduvek mračnu ulicu koja vodi u još mračniji park. Tako kako ih ti sada vidiš pošto si se osvrnuo nemajući šta drugo da radiš dok si, umoran od celodnevnog posla, pentranja po zidovima zgrada, čekao poslednji autobus za preko mosta, na uglu ulica kojima nikada nije prolazio nikakav drugi oblik gradskog saobraćaja. Posmatrajući prizor ulica koje paralelne odlaze od tebe i nikada se ne spajaju u jednu tačku, ne postoje velike misli koje bi ponosno izgovorio, urliknuo čak, i prekinuo, u ovom gradu uvek prijatnu, i nikad dosadnu tišinu, jel da.

Slikari su se penjali, hodeći u noćima poput ove, na okolna brda, na tvrđave, na kule, na svetionike, ne bi li bolje videli kako grad zapravo izgleda noću, jer im njegov oronuli muk u samom srcu ulica nikada nije bio dovoljna inspiracija za slike na platnima, uljima, ili barem za portret nekog od tih slučajnih prolaznika čiji batovi cipela sviraju nepodnošljivo jednobojnu simfoniju. A sa tih brežuljaka prizor je opet bio prejednostavno prenosiv na slike, lep, ma šta lep, savršeno lep, ali ni malo išćašen, ni malo umetnički, nego onako, kao kada današnji srednjoškolci nemajući vremena da nameste ni autofokus u brzini škljocnu fotografiju na smartfonu, i dobiju tako predivnu pozadinu za svoje ekrane. Bez truda lep, pa da, tako nekako pomisli i dopade joj se misao. Toliko da uze da je zapiše dok taksi odlazi iz grada i juri autoputem ka aerodromu u susednom mestu. Nekoliko sati kasnije, nakon poletanja gotovo novog, tek četiri godine starog erbusa, prvi put će iz aviona zapravo videti kako grad izgleda iz najlepše, devethiljada metara visoke perspektive. Isplakaće večernju mučninu od krekera i aviona.  Odneće tajnu prizora. Tajnu koje nema.

P.S. Zavrsni deo trilogija price o gradu bez aerodroma. Prva dva dela takodje na blogu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/11/2013 in Ponekad samo pisem