Morfijum

Uvek sam mislio da će to biti Šištof Varga. Trebao je i morao je da bude on, kad tad. Pisac koji će mi otrktiti Poljsku i njeno pisanje, o kojima pojma nemam. Tu ogromnu zemlju, tako skrivenu od ovdašnjih pogleda, da li zbog naglašenog katoličanstva, ili pak potpuno razumljivog antiruskog stava, tek teško ćete je kod nas naći u razgovorima, kafanama, muzici, politici pa i knjigama. To nepregledno prostranstvo srca Evrope, kojeg ima valjda samo u Štulićevim stihovima, on ju je obožavao i autentično voleo, kao retko ko. Da, trebao je da bude Varga, zato što se o njemu koliko toliko zna, i zato da bih uporedio Pančićevu recenziju sa svojim stavom pre čitanja a ne u suprotnom pravcu kako to obično biva. I još kad sam reaktivirao lokalnobibliotekarsko aktivno članstvo, tumarajući malobrojnim policama složenim upravo prema zemljama iz kojih potiču autori i romani, zastajao sam nekoliko puta pored Poljske i tražio Vargu, ali bilo ga je samo u nekoj prekratkoj pisaniji, pa sam čekao da se pojavi nešto kapitalno. A onda, sticajem prijatnih i mnogo lepih okolnosti koje nisu za ovu priču, u glavu me pogodila ova petstostranična knjižurina i izbrisala ovaj pasus iz dalje smislene priče. Nije bio Varga, biće i on jednom, sigurno, ali će tada morati da se bori sa već zauzetim stavom da je gotovo nemoguće pisati bolje i jače od ovog momka kojeg je Dereta izbacila na površinu u korpodukcijskom projektu otkrivanja talentovanih evropskih pisaca.

Opsesivno i čudno pisanje. Razrušena i okupirana, smrvljena i pokorena, siva, jesenja i opet donekle živa Varšava, trideset i devete, na početku rata koji će promeniti sve. To je pozornica priče, gotovo svo vreme. Baš takva, sumorna, umorna i crna. Tek pred sam kraj, nakratko, u blic epizodi, junak će se očešati i o Budimpeštu, još uvek mirnu, spokojnu i noću osvetljenu, tek toliko da pojača crnilo poljske prestonice, valjda. Pozornice priče, da.

A junak, skica antiheroja, umetnik u pokušaju, neuspelom i gotovo nevažnom za priču, iz bogate predratne aristokratske priče, sin oskrnavljenog nemačkog ratnog heroja čiji će identitet tokom priče preuzeti i prepredene gotovo odvratne starije gospođe sa psihijatrijskom dijagnozom od čije senke neće moći da pobegne. Suprug čedne i čiste dame koju ne voli, ljubavnik raznih žena iz podzemlja, ljubavnik polujevrejske kurve koju voli, otac trogodišnjeg dečaka, bivši poljski kapetan, do kapitulacije, od tada izgubljeni razvratnik, pa onda saradnik pokreta otpora tokom čitave priče. Razmažen, detinjast, sujetan. Ovisnik o morfijumu. Morfijum je pokrenuo i zakotrljao priču, fantastično razbacujući haos fragmenata života, prošlog sadašnjeg i budućeg, koji pulsira krvlju, emocijama i istim takvim pisanjem. Valja autor svog junaka kroz svo blato ovog sveta dozvoljavajući mu da izvadi oko čoveku, da kod mamice ište žandarme da bi išao da pred ženom i detetom bije tasta koji ga je ponizio, da bludniči sa kurveštijama, da biva crn i garav od loših priča. A opet, nije ga lako mrzeti. “ Ja sam Kostek Vileman, džentlmen, rasipnik, kurvar, narkoman. Novca mi nikad nije nedostajalo. Studirao sam polinistiku nakratko ne bih li zaboravo da sam Nemac, crtam pomalo, hteo sam da fotografišem gole kurve u razuzdanim pozama. Moja majka nije čovek. Moj otac je oplodio đavola i đavolska utroba me je rodila, a moj otac je ostao bez spolovila kako više nikog ne bi mogao da oplodi…Volim automobile. Više volim automobile nego konje., Ne volim konje. Ali više volim konje od ljudi. Ali volim i žene…

Pisanje samo miriše na morfijum. Prljavo je, teško, ispresecano, hrabro, morbidno, haotično i prepuno citiranja vrednih trenutaka. Taktira mirisom i vremenom o kojem piše, nepogrešivo, ubacujući i izbacujući druge junake priče u kadrove i iz kadrova, kao u dobroj režiji. Usput svakom od njih, u nekom od opisa ispriča i kakav će mu život do kraja biti i gde će ga skončati. Briljantan momenat. Ne libi se da preteruje, jer se u pisanju i ratu mora preterivati. Oduševljava detaljima. Vrišti. Na kraju će svog antiheroja uspeti da smesti u poslednji patetični kadar, koji mi je bio jedini višak ove monstruozno dobre priče.

Rekoh, samo miriše na morfijum, zapravo je čistokrvni rokenrol ispisan o vremenu kad ga još nije bilo u muzici no samo u životima.

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici

Pre svega, ovo je sjajna knjiga. Jednostavno duhovita, vrckava, dinamična, ironična i prelako čitljiva. Važno mi je da to kažem na samom početku, van svog običaja. Jer, toliko je stvari koje mi se motaju po glavi, a imaju tek obrise kontakta sa ovim romanom, pa bi se moglo desiti da u nastavku odlutam miljama daleko od ikakvog dubljeg prikaza.

Drugi program Radio Beograda je ušuškani i skriveni dragulj razrušene domaće medijske scene. U moru kojem više ne pripada, može zvučati autistično i udaljeno od realnosti, ali, opet, sve mu to dođu komplimenti. U podnaslovu, program kulture i umetnosti. U svojoj biti, program prebogatog i kvalitetnog govornog programa. Razgovori sa umetnicima, prikazi dela, čitanje poezije, najave događaja koje nećete naći ama baš nigde drugde, opozicione političke diskusije, ozbiljna muzika, najčešće. Na tom sam programu, bežeći od jednih istih hitova i stanica, slušao i razgovor sa prevoditeljkom ove knjige. Divan razgovor, divan prikaz. Nisam osetio potrebu da išta dalje slušam osim da sednem i da je pročitam. Pa opet, prošlo je kilometar vremena do ovog trenutka, ali ja taj razgovor nisam zaboravio. Još tad sam znao, budem li pisao o knjizi, pisaću i o tom radio programu. Onom na kom sam slušao i savršene isečke iz kritika Džoa Bernarda Šoa, britanskog dramaturga koji je bio pasionirani ljubitelj klasične muzike i koji je sa nekom vulkanskom energijom i pravom kritikom umeo o njoj da piše. Onako sa ljubavlju, ali bez dlake na jeziku, kao pravi slušalac, potkovano i tvrdo, sve suprotno od sadržaja ovog sladunjavog bloga. Gde li je autorka emisije iskopala te njegove tekstove, to me kopka. Tražio sam ih svuda, i ni u naznakama ih nema. Eto takav je program. Tera vas da istražujete, da budete bolji, a pojma nemate ni da postoji, tako dobar radio program, jel da. E da, i Žikica Simić i njegov rokenrol bukvar je na tom programu. O, da.

Gaga mi je nedavno rekla da su mi rečenice predugačke i teško povezive, razbacane i razbucane. Sve tačno. Ali se ja dosta teško menjam, mada je ona u kombinaciji sa ovim čitanjem možda na početku jedne male promene. Male i važne. Ove sa kratkim rečenicama koje slede. Ove koje kopiraju autorov stil. Vrištanje konkretnosti u načinu pisanja. Subjekat, predikat, objekti. Radnja koja počne i završi svoju misao do tačke. Prelepo.

Opet suprotno od onog kako su nas učili na studijama. Psihologije, da. Njih i nas ismeja ovaj Španac do nivoa postiđivanja. Posle tog nivoa, daleko i duboko posle njega, moglo bi se ovo shvatiti i kao oda jednoj mladoj nauci, važnoj i nikad potrebnijoj pobesnelom svetu. Pre svega, čitaocima u razvijenijem svetu kojima su psiholozi već postali sastavni deo života. Ovde, možda bi čitanje moglo imati i kontraefekat na nauku koja se ionako bori sa ogromnom predrasudama. Ali rekoh, to daleko i duboko nakon hvatanja za stomak od prvog čitanja, od ismevanja potrebe psihologa da vas ubedi da vam nešto jeste, da nešto škripi, da bi valjalo kopati i naći gde tinja problem, da vam uzmu novac i vreme u potrazi za smislom sopstvenog života bez obzira na to da li ste tako nešto naumili. Tako prođe junak ovog romana. Od običnog bogatog i uspešnog čoveka, do parafazičara čiji život pojedu psihijatri i psiholozi ubeđujući ga da je u problemu. A koji su zapravo mnogo problematičniji od njega samog. Tako on misli dok ruča usoljenu oradu sa njima na neobaveznim seansama. Dok ga plaše smrću. Dok mu ujutru bruje kosilicom iz susednog dvorišta. Dok mu svašta rade.

Ma, urnebesno od početka do kraja. Posle kraja, sesti i zapitati se šta je sve autor hteo ovim pisanjem. Svašta je hteo. Valja ovo iščitavati više puta. Prvi put za razbibrigu. Svakako. Ono što je Čudesan život diplomiranih književnika, za moje mnogobrojne drugare sa susedne klase, to je ovaj roman za nas psihologe. I jedni i drugi smo, blesavi. Pozitivno blesavi da se o nama pišu ovakve knjige.

 

 

Tiho teče Misisipi

Retko uspešan, moćan i poetski sveden naslov koji je sam po sebi osvajao već na sluh, na ritmiku izgovora, na svedenost i mistiku koja diše. Ponavljao sam ga često, u sebi, diveći se, i nemajući pojma ni šta krije među koricama niti ko ga je potpisao niti gde sam ga video. Posle sam ga u svoj toj zaljubljenosti u naslov i neznjanju ičega drugog uredno stavio na „to read“ nepregledni spisak dela koje će večno ostati na istom, nepročitane i virtuelno prašnjave. Posle toga sam postepeno istraživao bušeći blaženstvo neznanja, sve dok se pre neki dan šetajući probuđenim gradom nisam šokirao činjenicom da ju je najveći izdavač reizdao i zviznuo na čeonu gondolu svojih knjižara sa kojima sam u večnoj i besmislenoj zavadi.

A prvo izdanje, nezavisno štampano, zapravo je prozni prvenac koji je autora niotkuda lanisralo u NINovo finale, nakon čega su svetla reflektora obezbedila mejnstrim reizdanje, a onda i uslove za brzi drugi roman koji je takođe otišao u isto finale, a oba naslova na već spomenute ulazne gondole najvećih knjižara, gde ovakve stvari retko ili nikada stoje.

Ovakvo subverzivno, gorko, gordo, moćno i beskompromisno pisanje. Kilometarski kadrovi ispresecanih dugačkih, neretko baš dugačkih rečenica koje gutaju strane i nemaju tačke. Bogate, lirske, samopouzdane, tek ponekad preko granice potrebnog, čitaju se u dahu ili se ostave odmah. Introspektivna mapa razbacanih sećanja pomalo izgubljenog glavnog aktera, introvertni vrišteći dnevnik samopriznanja, porodičnih trenutaka, ličnih promašaja i pogodaka junaka koji to nije. Predvečerje raspada jedne države, jednog sistema, jedne porodice i možda jedne ličnosti. Emotivno naglašena bez viška patetike, sa preokretima koji prijaju, sa iščašenošću koja grebe, sa početkom koji se pamti na plaži nekog mora, i sa krajem koji boli lepo i tromo. Svo vreme, nisam siguran zašto, mirišeći na Velikićevu genijalnost kad se preispituje samo za sebe, i gde je čitalac čist višak, samo je ovo za oktavu niže i haotičnije, što ne mora da bude minus.

Roman kojeg ću zauvek, kao i većina čitalaca pamtiti po tome što je Suncu dao lično ime, i što ga je sa tim imenom popeo na potpuno novi književni nivo. Ima danas ovakvih pisaca i ovakvih knjiga i sve ih je teže razlikovati, zato morate biti dovoljno otkačeni za takve detalje. Roman kojeg ću, opet zauvek, kao ni jedan drugi na svetu čitalac, pamtiti i po tome što me je uvukao u Laguninu knjižaru i iz nje izveo sa još nekoliko izdanja i članskom kartom valjda jedinog domaćeg izdavača čiji takav dokument do sada nisam imao. Eto, dođe i to.