Buka nije u modi, nažalost

Ljudi nedopustivo malo vrište. Ljudi nedopustivo malo ispuštaju bilo kakve zvukove, na ulici. Shvatio sam to poslednjih meseci šetajući sa svojim, sada 18-mesečnim sinom, malim slatkim brbljivcem koji još ne sastavlja reči, ali obavezno tokom svake šetnje nešto neartikulisano mumla, i povremeno uzme, pa se prodere, ponosno dečački zagrmi svoju jedinu reč, “DAAAA”. I, ne želeći da ga sputavam u pokušajima stvaranja komunikacije, sve češće uzmem, pa se proderem i ja za njim, nekad ponovim njegove urlike, nekad viknem “NEEE”. Idemo tako ulicom i deremo se. I lepo nam je. Osim što često shvatim da je naše vikanje jedino što se čuje napolju.

Periodično nas čudno pogledaju ljudi, tihi, zapravo ćutljivi, neprirodno mirni, gotovo nikada nasmejani, dobri ljudi, pored kojih prolazimo, dajući nam do znanja da preterujemo. Ali oni prođu pored nas, nezadovoljni cenama nesezonskog alžirskog paradajza, ili bajatovićevski skupim računom za gas koji su dobili, koji smo dobili, ili višedecenijskim tragičnim propadanjem Zvezde, ili neispunjenim dnevnim životom, pa opet uspeju da ubede sebe da im smetamo nas dvojica koji idemo ulicom i deremo se. Nemaju čak ni toliko snage da nas glasno opsuju, ili barem mene kao oca koji bi trebalo da učim svoje dete od malih nogu da se lepo ponaša. Ne. Iseku me pogledom i prođu, i ćute.

I tako, karlovačke ulice su jezivo tihe. Novosadske ulice su jezivo tihe. A dok ja njega učim da hoda, mene moj sin uči da periodično zavrištim, da se proderem i malo razmrdam i sebe i nepostojeće zvuke po tim tihim ulicama. I neću da mu govorim da ućuti, eto, neću. Na ulicama, srećnijih gradova, tako je predivno bučno, u nekima sam bio, recimo italijanskim pijacama ili grčkim trgovima, o nekima su mi pričali, recimo o turskim ili njujorškim skverovima,  o nekima sam čitao kao recimo o zagušujćim zvucima tanga u Buenos Ajresu. 

U srećnija vremena, stariji su govorili mladima da im je muzika bučna, i to je bio kompliment, danas im govore da muzika ne valja, i to je činjenica, danas nema buke u mislima, u muzici, pa čak ni na pijacama. Ne moramo da budemo srećni da bismo se ponekad drali na ulici , ali mora da smo mnogo nesrećni kad smo počeli ovoliko da ćutimo.

Alek i ja ćemo da nastavimo da vičemo dok šetamo. Neko će ovo da pročita pa će dreknuti sutra u punom autobusu. Nekome će moje pisanje toliko ići na živce da će mi to napokon reći kad se sretnemo. I možda, samo možda, ćemo napokon početi da vičemo i kad smo srećni i kad nam smetaju cene alžirskog nesezonskog paradajza ili bajatovićevski skupi računi, pa ćemo vičući svi zajedno sa decom izaći na ulicu i vikati na one koji čine da ćutimo, ko god da su. I već će biti bolje.

 

Winnetou

Ako sa 30 godina nisi u stanju da sa istom strašću doživiš nešto što te je na strast teralo kad si imao 10, recimo, onda to ne valja, kažem periodično sebi, pa uzmem i proverim kako stojim sa tom mišlju, na neki način. Najčešći način je vraćanje knjigama za decu, avanturama, kažu, ozbiljno dobrim knjigama zapravo, mislim. Najčešće vraćanje je druženje sa knjigom iz naslova.

Igrao sam ja i fudbal, po ceo dan, nekad mi se čini, pa se setim da sam igrao i basket, isto toliko često, žmurke, lozinke, klikere ne brojim, igre ratovanja, nindža kornjače, brus lija, sankao se, tukao, kartao magarce i lorum, pravio lukove i strele, ali sam nekako stizao i da čitam. Knjige, prave knjige. Niko me nije terao. Samo me je jednog dana baka odvela u lokalnu biblioteku i rekla, moje je da te učlanim, a ti vidi šta ćeš. I tako sam ja ostao kod one police za decu, i gledao, taj nepregledni niz naslova, i sve su mi se činile debelim, pa sam otvarao redom da vidim koliko je to u stranama, pa sam valjda našao nešto dovoljno tanjušno, i odneo kući, i pročitao, i zaljubio se. U čitanje, valjda. U ideju da mogu svake nedelje da odem i izaberem čijim ću avanturama da putujem. Da ne moram da čekam TV emisije, video kasete koje će lokalni diler da nasnimi i prodaje u podrumu ispod samoposluge, da mogu da biram kad ću i gde ću da putujem. U misao da su sve one knjige koje sam video na polici sjajne, i da ih ima toliko da će ih uvek biti dovoljno, da nikada neće presahnuti. Iz nekog razloga mi je sve to bilo zabavno. Posle sam shvatao da sam periode odrastanja računao po prelasku sa knjiga čiji broj strana ne prelazi dvocifren broj, pa trocifren sa 1 na početku, pa tako redom. I onda sam došao do ove knjige, trilogija, auf, pomislih, znači neko je morao da piše 3 knjige da bi ispričao jednu priču, kako li to izgleda, to mora da je neka velika i značajna priča. I jeste.

Winnetou je divna avanturistička knjiga, sa indijancima, naravno, koji nisu uvek dobri, i kaubojima, koji nisu nužno loši, isto tako, i ološa i sjajnih likova na svim stranama, sa puškama i dvobojima, i konjima, i opisima srednjeameričkih pustinja, koju je napisao čovek koji nikada u životu nije bio na divljem zapadu, tako sam posle čitao. Winnetou je kao i svaka dečija knjiga, priča o prijateljstvu, i to dvoje ljudi, ne o drugarstvu grupe dece, osoba, ne, već baš o odnosu dva čoveka. Oduvek sam mislio da je to važan detalj te knjige. Jer, i pre i posle, sam čitao avanture poput Pet prijatelja, Družinu Pere Kvržice, Orlovi rano lete, i slične priče u kojima drugara obavezno ima mnogo, u kojima grupisani prolaze kroz svakojake dogodovštine, ali ovde sam prvi put počeo da grickam ideju o tome da prijateljski odnos možeš da zasnuješ i sa samo jednom osobom, ponekad, ili uvek, možda. I što je važnije, Winnetou je tužna knjiga, na kraju, jer Winnetou umire. A tugu, kao i smrt, morate da otkrijete u sebi, kad tad, i mislim, kako god glupo zvučalo, lepše je da je otkrijete ovako, kroz ovu priču.

Winnetou je knjiga od koje sam počeo da računam drugačiji period odrastanja, nešto kao Bane Bumbar, po prvi put otkrivši takve emocije, i po prvi put pročitavši tako debelu knjigu, 400 strana, heej, Značilo mi je. Pre neku godinu, popeo sam se na gornju galeriju na sajmu knjiga, u antikvarni deo, i tražio je, u onakvom izdanju kakvu sam je prvi put pročitao, i tražio je. I našao sam, u tvrdom povezu, u tri knjige, sa dodatnim omotom u koji staju sve 3, predivna je. Ponosno je držim na čelu jedne od polica. Povremeno joj se vratim, kao sada. Imam utisak da će to vraćanje trajati, dugo. Jer, ako sa bilo koliko godina niste u stanju da sa istom strašću doživite nešto što vas je na strast teralo kad ste imali 10, recimo, onda to ne valja. A ne valja da ne valja. Dajte deci da čitaju. Ima tako lepih dečijih knjiga. Čitajte ih i vi, sa njima.

 

Dvori od oraha- „The“ knjiga

Retki su trenuci kad sam osetio da je nešto što sam video ili doživeo u životu veliko kao nepostojeći velika reč. Kao reč koju pokušate da nađete u rečnicima, tuđim pogledima, na vrhovima planina, i ne nađete je. Kad sam pročitao ovu knjigu, prošaputao sam u sebi, Dvori od oraha će ubuduće biti tvoja unutrašnja velika reč, tvoja merna jedinica za nešto neizrecivo, pa kad ti nešto ponovo u životu makar prilično toliko obesmisli potrebu da se o toj veličini ili lepoti govori, a ti kaži sebi, ovo je kao Dvori od oraha i ćuti, ništa dalje ne govori i ne misli. Takva je za mene ova knjiga.

Miljenko Jergović je jedan od poslednjih velikih živih hrvatskih, bosanskih, a zapravo jugoslovenskih pisaca. Nostalgičnih. Mislim da i on želi da tako mislimo. Mogli ste da ga gledate u nekom dokumentarcu kada je sa Markom Vidojkovićem obilazio bivšu zajedničku državu crvenim jugićem, ili u nekoj od gledanih “1na1 tv emisija”, ili na svakom beogradskom sajmu knjiga na štandu Rendea koji ga izdaje, ili da čitate njegove kolumne u Politici, i uvek biste osetili da piše tim jezikom oko čijeg imena se nikad nismo dogovorili, da dakle piše nepostojećim jezikom kojim se i dalje savršeno razumemo u nekoliko država, da piše o njihovim gradovima, o Sarajevu, Zagrebu-često, Beogradu- ponekad, Dubrovniku- najčešće.

Tako su Dvori od oraha 500-stranična epopeja jedne stare dubrovačke porodice, ispričana unazad, od potomaka ka precima, od kraja ka početku, jedne ili više epoha ovih čudnih prostora, koje je on svojim pisanjem učinio nekako, ne znam, epskim u priči, lirskim u opisima i emocijama, dodatno mističnim. Kroz životna putešestvija članova te porodice tokom celog prošlog veka, ispričao nam je i kompletnu bližu i dalju istoriju koju smo živeli, ili koje se sećamo, ili o kojoj su nam pričali i pisali, u nekim glupim knjigama iz istorije, geografije, ko zna čega. Ali Jergovićevi su je junaci razobličili, obesmislili njene sukobe, tragedije, i dali nam je na uvid onakvom kakva ona stvarno jeste. I Goli otok, i četničke i ustaške pogrome, i dalje ratove i sve što je prethodni vek doneo i odneo sa sobom. Njegovih junaka ima dakle po svim zabitima ovih prostora, al ii po Parizu, Trstu..Mnoštvo isprepletanih sporednih priča obigrava oko sage ove porodice, ali se oni tako savršeno uklapaju, tako savršeno pojavljuju kad treba i koliko treba i opet odlaze i ostavljaju glavni tok priče da svo vreme teče, neprestano sjajno. Niko nije pisao sa toliko ljubavi, o svim našim glupostima, manama, mržnjama, ali i specifičnostima, običajima, talentima, kao on, u ovoj knjizi, niko.

Ovo je simfonijski savršeno napisan roman, mocartovski, tužan kao rekvijem. Ovo je najbolji roman napisan na jeziku oko čijeg se imena nikada nismo dogovorili. Ovo je knjiga koju s ponosom treba stavljati na police pored najvećih dela klasične književnosti. Ovo je i jedini udžbenik istorije ovih prostora koji ima smisla pročitati.

I zato, dajte deci da gledaju Anu Karenjinu na DVD-u, jer junaka koji se bacaju pod voz zbog nesrećnih ljubavi ima gde god se okrenete, i ubacite Dvore od oraha u lektire, i naterajte ih da je pročitaju, ako želite da se zapravo nekada nešto ovde promeni, ili da počnemo drugačije da mislimo, nekada, zaboga.

 

Elegija za Isterli

Ovo je zbirka priča iz Zimbabvea. Beše to prva i jedina rečenica koju sam pročitao na poleđini knjige pre nego sam je uzeo. Nekad jedna rečenica bude dovoljan argument. Jesam čitao nekad nešto iz Zimbabvea, nisam, jel znam išta o toj zemlji, ni najmanje, jel bi umeo da je pokažem na karti, malo verovatno. Nisam čak gledao ni onaj film o Mugabeu, a ispostaviće se da njega ima u ovoj odličnoj knjizi, poprilično. I tako sam odlučio da proputujem tom afričkom državom kroz priče Petine Gape, kojoj je ovo debitantsko ostvarenje, i čije ime mi se jako dopada, probajte da ga izgovorite, lepo zvuči, zar ne, Petina Gapa.

Trinaest priča, sve do jedne pričane iz ugla običnih ljudi, da se tako otrcano izrazim, kao da su ovi drugi neobični, al ajd, njihovih sudbina, porodičnih i ličnih, malih i velikih tragedija, uglavnom. Ali upravo u neposebnosti svojih junaka, u običnosti njihovih životnih puteva, autorka stvara divne priče, tople, melanholične, emotivne u svakom pogledu.

Trinaest priča kroz koje zaista dosta saznajem o Zimbabveu, daljoj i bližoj prošlosti kao i sadašnjosti zemlje koja je, ispostaviće se, često menjala ime, ali vrlo retko doživljavala srećne preobražaje, saznajem o običajima ljudi, značaju plemenske opredeljenosti, klasnim razlikama. Saznam da i oni prave svadbe pod šatrama, da i kod njih prelazak preko nečijih nogu dok sedi znači da nećes rasti ako se ne vratiš, i gomilu drugih detalja, ubačenih vrlo smisleno, nenapadno, kakva je zapravo i atmosfera knjige.

Trinaest priča, koje međutim, iako ispričane u Zimbabveu, u svakom trenutku zvuče nestvarno univerzalno, sveprisutno siromaštvo, mafijaška vladajuća elita korumpirana do nebesa, oivičena besmislenim nacionalizmom kao štitom, beznađe, građanski ratovi, snovi o drugom i drugačijem svetu negde daleko, želja za odlaskom u isti, koja se nekada i ostvaruje, pa čitamo o životima ljudi iz Zimbabvea u Švajcarskoj recimo, ili njihovim susretima u londonskom metrou, dokle da nabrajam a da ne počne da zvuči isuviše poznato, ne ovo nije Zimbabve, toliko sam puta pomislio tokom čitanja, ovo je svuda, ovo smo živeli ili živimo, o kakve bolne sličnosti na sve strane.

Potpuno neopterećena detaljima, autorka piše krajnje sažeto, fantastično jednostavno, tečno, precizno, a opet uspeva da čak i najobičnije ljudske priče pretvori u nešto značajno i lepo, za pročitati barem. A to nije lako, mislim. Elegija za Isterli je zanimljiva razglednica iz Zimbabvea, knjiga lokalnih priča sa univerzalnim motivima, ovo je osvežavajuća zbirka priča kojom je Samizdat popravio svoju relativno skromnu izdavačku ponudu prošle godine.

 

Orhan Pamuk- Druge boje

Proza pre poezije, uvek, tako glasi moje prvo pravilo kod čitanja. Osim kad vrhunski prozni pisci uzmu poeziju i igraju se njom, recimo Bukovski, kao redak izuzetak. Poslednjih godina na visoko drugo mesto pravila probilo se- čitanje knjiga koje ne moraju da se čitaju redom, koje nisu jedna povezana priča, dakle zbirke priča pre svega, svih vrsta, pa eksperimentalni pokušaji tipa romani rečnici ili neke druge zabavne forme kojima još nisu dali pravo ime, neobavezni zapisi, vrlo retko memoari ili autobiografije, a od nedavno- eseji. Esej je za mene dugo bio apstraktan pojam, i bio sam ubeđen da su ga u književnim krugovima izmislili kao formu samo da bi se hvalili njime jer, eto, lepo zvuči kad kažeš, pišem esej, nekako je i naučno i pametno, i precenjeno, mislio sam. I nije da sam potpuno promenio mišljenje ali otkako sam pročitao knjigu iz naslova, priča jeste krenula u tom smeru.

Pamuk je nesumnjivo veliki pisac, baš veliki, andrićevski, da tako kažem, pošto je Andrić za mene čovek koji je najbolje pisao, ikada. Nije uopšte napisao onoliko značajne knjige koliko je prosto savršeno pisao, da čovek ne poveruje da čovek može tako da piše, i da nije živeo u predigitalnoj eri, doživotno bih sumnjao da postoji neki superkompjuter kojeg se dokopao koji izbacuje te savršeno sklopljene rečenice, svaku od njih. E tako i sa Pamukom, oseti se savršenstvo rečenice od starta bilo koje knjige, a ja sam, s godinama, iz još uvek nepoznatih razloga, počeo više da cenim i uživam u kvalitetu pisanja nego u kvalitetu priče. I tako sam pronašao ovog pisca, nobelovca, sposobnog da bude dosadan u temi koju obrađuje u romanu, ali nikada površan, o ne, i nikada ne dozvoljavajući da ritam, priča, ili stil pisanja pobegnu u neželjenom pravcu. Nije napisao mnogo romana, ali su svi remek dela, i zanimljivo, svi su sa relativno različitim temama i motivima, iako uglavnom vezani za Tursku, kroz najrazličitije faze istorije koje možete da zamislite. Najčešće ga zovu piscem koji spaja istok i zapad ali meni je ta fraza, osim jezivo otrcana, u njegovom slučaju i nepotrebna i pomalo netačna.

Orhan Pamuk je sve, samo ne zabavan čovek, dokučite to čitajući ga, ali tek u esejima vidite koliko. A opet, čini mi se, gde piše da svi moraju da budu zabavni. Pamuk je zato nerealno staložen, smiren, širokog spektra poznavanja tema o kojima piše, pravi pisac, onakvim kakvim deca zamišljaju pisce, umišljene čikice sa naočarima, dubokog pogleda, kojeg je Tika Stanić pokušao da izvede u skeču Lajanja na zvezde.

Stoga njegova knjiga eseja za mene predstavlja mirno putovanje mislima jednog pametnog i takođe mirnog čoveka, na razne teme, ponajviše razmišljanjima na temu za njega značajnih pisaca i njihovih dela, motiva u njima, što mi je lično bilo najbliže, ali i na razne druge teme,  viđenje različitih gradova koje je posećivao, kultura, razgovora sa drugim piscima, sopstvenim svakodnevnim životnim ritmom i slično. Pa tako Pamuk piše o Njujorku, o Kafki, Borhesu, avionima, i iznad svega o tome kako on sam piše, tj kako nastaju njegovi romani. Perfekcionista kakav je, u stanju je da po 15 sati dnevno provede sam u sobi, pišući, ili razmišljajući o pisanju, tako kaže, i koliko god to bilo monotono, on o tome piše kao o nečem najzabavnijem što čovek u životu može da radi. Razumem ga, što je najgore.

Podeljena tematski na nekoliko značajnih oblasti o kojima piše, uz dodatak jedne kratke priče i jednog velikog intervjua koji je dao za neke novine, „Druge boje“ su odlična knjiga za pisce, ili zaljubljenike u isto, odlična knjiga za periodično povremeno čitanje po nekoliko strana, usput, redom kojim želite, koju ćete krckati polako i vraćati joj se dugo i stalno.

 

IQ84

-Haruki Murakami- Pisac koji još nije napisao svoju najbolju knjigu. Najlošiju jeste.

Dva se pisca kriju iza imena Haruki Murakami. Ni jedan od njih neće dobiti Nobela, još uvek, zasluženo, to je sasvim sigurno. I dok se jedan od njih još uvek može nadati istom, drugi nikada nije ni imao šanse.

Prvi Murakami piše kratke romane, ljubavne priče, uglavnom, idealne za plaže, idealne za poklanjanje, poetskih naslova, uglavnom, lepe knjige. Beskrajno talentovan pisac, kakav je, i dalje ih piše bolje od većine hiperpopularnih besmislenih autora iz grupe P.Koeljo. Dovoljno mistični, dovoljno muzikalni, u svakom smislu, uglavnom ritmom džeza, kojeg ima u većini ovakvih dela, dovoljno emotivni, melanholični, istočnjačkih emocija, i zapadnjačke atmosfere u njima (Murakami je Japanac nastanjen u Americi), ti su romani kao lep film pred spavanje. Samo mnogo bolji. Kao što je svaka dobra knjiga bolja od svakog dobrog filma, ustvari. Dajući im imena za kojima ruke u knjižarama same kreću, poput „Sputnjik ljubav“, „Kad padne noć“, „Južno od granice, zapadno od sunca“, i slično i ne rasipajući svoj talenat na više od 200 strana po priči, prvi Murakami je uglavnom jednostavan, čitljiv, odličan u svakom smislu, daleko od pravo ozbiljnog pisca, ali i dalje sjajan.

Drugi Murakami, pak, želi da bude veliki pisac, želi da ga nazivaju takvim imenom, pa periodično uzme i napiše vrhunski roman. Radeći uglavnom sve suprotno od prvog, ovaj pisac se u tim knjigama raspiše, razmaše idejama, pokrene na značajne misli, džez zameni rokenrolom, u svakom smislu, mističnost kvadrira, priče unutar romana namnoži, zamrsi, i onda dobijemo knjige poput „Norveške šume“, ili naročito „Igraj, igraj, igraj“. Treba imati hrabrosti pa knjigu nazvati tako, pomislio sam kad sam prvi put došao u kontakt sa ovim piscem, ako si nazvao knjigu „Igraj, igraj, igraj“, a ona nema ritma ili je dosadna, onda si težak idiot, pomislio sam stojeći opet na štandu Geopoetike i ne znajući ko je Murakami, i kupio je, i pročitao je i shvatio da je daleko od idiota, a blizu izuzetne knjige. Sve u svemu, taj je Murakami bio na tragu pravo ozbiljnog pisca. Lično mi se čini da su i ti romani pomalo gubili nit priče, ponekad, prvi delovi knige bi bili očigledno za klasu od završetaka, recimo, što nije dobro, ali opet su bili odlični i ja sam verovao da će drugi Murakami jednom napisati veliku knjigu, u svakom smislu i dobiti Nobela.

A onda je drugi Murakami prošle godine pokušao. Tako je bar izgledalo. Pompezno najavljena, još pompeznije štampana i upakovana, na policama knjižara zasvetlela je trilogija nazvana „IQ84“, u skladu sa svim marketinškim pravilima, zapravo su prvo izašle dve knjige, a nekoliko meseci nakon nje, i treća.

I onda sam shvatio kako ipak postoji samo jedan Murakami. Kako su se navedena dvojica udružila, spojila sve najgore od obojice, i napisali roman koji će se prodati u milionima primeraka i koji neće dobiti Nobela. Zasluženo. Jer ne valja. Knjiga, ne Nobel, mada i on nije daleko, ali ja volim tu nagradu, gajim iluzije da je i dalje važna.

Uzimajući klasičnu ideju o njemu i njjoj koji su se zaljubili još kao deca, pa su im se tragovi izgubili, već s početka IQ84 jasno je da ćemo čitati sagu o njihovom ponovnom susretu, negde u dubini knjige. Ali te dubine najčšće nema, i priča se već od polovine prve knjige pa do kraja trilogije razvodnjava i na kraju ostaje predvidivi plitki potok. Moj utisak. Sa drruge strane, priče i likovi koji prate glavnu priču i junake su mi sjajni, odlično razvijeni i na momente briljantno napisani. Ali, sve što je zamislio i napisao u romanu IQ84, stalo bi u jednu, potencijalno izvanrednu knjigu, da je hteo da je napiše. Ali nije. Umesto toga, rastegao je priču kao testo za picu, i to kad ga ručno mesite, i napravio običnu ljubavnu sapunicu, razblaženu, tanku, plitku, ispod svakog renomea i jednog i drugog Murakamija. I nikada neću razumeti zašto. Zarada, trostruka knjiga, trostruki profit?, možda, mada sumnjam. Želja da se dokaže kako je moguće napisati odličnu roman trilogiju?, nisam pametan.

Znam da još uvek čekam da sedne i napiše opasno dobru knjigu. Znam da hoće. U njoj će, kao i uvek kod njega biti tako puno dobre muzike, e kako Murakami piše o muzici, retko dobro, i biće tih njegovih paralelnih mini svetova na sve strane, i biće savršena.

 

Venecija u tri čina

I- Iz „Razgovora i beseda„, Josifa Brodskog

„voda u veneciji  ima posebnu ulogu..jer voda je možda zgusnuta forma vremena…posebno kad je sivkaste boje, to jest upravo one boje koje treba da bude vreme…“

“ tamo svega toga ima i previše… sve se usvemu odslikava…neprestane transformacije…kada u veneciji zalazi sunce, i taj zalazak se odslikava u prozorima ti prozori liče na ribe sa sjajnom krljušti što  se preliva…“

 „ljudi, uglavnom, nisu prisutni…u stvari, nisu tako zanimljivi, od njih više ili manje čovek zna šta može da očekuje..ljudi sudaleko više sinonimnični nego umetnost…ljudi su naravno povezani sa gradom, ali mogu sasvim i da mu ne priliče…ipak, venecija na došljake uvek deluje magnetski…“

„znate, čovek sebe gleda, svesno ili nesvesno, kao junaka nekog romana ili filma gde se on nalazi u kadru. i moj zadnji plan je venecija…jednostavno, venecija je nešto najlepše što je stvoreno na zemlji. ako postoji nekakva ideja reda, venecija je, od mogućih varijanti, najprirodnije, osmišljeno približavanje toj ideji.“

II- iz „Venecije“, Vladimira Pištala

„Venecijanci su pružili ruke sveznajućoj mašti. Maske su zobale svice i svetlele iznutra. Hladni zimski dan je postao San letnje noći. Ljudi su paradirali obučeni u sopstvene snove. Oko mene su šetale alegorije i živele metafore. Takvim slikama duša govori sebi u snu.“

„Obična šetnja gradom pretvarala me je u galeba, staru ženu, uličnu mačku. A tek ovo. Ovo su bila pretvaranja u gradu koji je po sebi čarobno pretvaranje.“

„Venecija je neistrošiva kao apetit. Kad pričam o njoj, umnogostručim se kao plamen. Postajem goropadni mucavac.“

III- iz mene

Bio sam dovoljno mlad da se zaljubim na prvi pogled. Bio sam dovoljno mlad da nisam znao ništa o njoj. Bilo je dovoljno rano prepodne kad smo se iskrcali sa trajekta i kročili. Bio sam dovoljno pametan da umesto vodiča pratim svoj korak. Bio sam dovoljno opušten da u toku tih nekoliko sati ne stajem, već samo koračam tim uskim, preuskim, kratkim, prekratkim ulicama. Kakav grad. Još uvek me sramota svake reči koje napišem u pokušaju da opišem osećaj koji i danas stvara sećanje na tu jednodnevnu posetu. Kakav grad.

 

City- remek delo Alesandra Barika

Postoji li gluplje pitanje od silnih na koja dajete odgovore u raznim almanasima, spomenarima, internet profilima, od onog koja vam je omiljena knjiga. Ukoliko osećate knjigu, knjizevnost, pisanje, pišete, čitate, bilo šta, teško da ima. Nekako postoji taj osećaj da nije isto kada vas pitaju za omiljenog fudbalera, vrstu pice, pića, boju očiju kod žene, cveće, rok grupu ili za to. A opet, kada god negde naiđem na to pitanje, imam uvek spreman odgovor. Zapucam kao iz topa ime jedne knjige. Zato što sam vremenom shvatio da i najgluplja pitanja mogu dati dobre odgovore.

Ne radi se o najboljoj knjizi na svetu, niti takvo štogod postoji. Mada, otkako sam pre koju godinu smogao snage da počnem sa čitanjem Dostojevskog, Idiot se čini kao pristojan odgovor. Nikada posle jedne knjige nisam toliko dugo ćutao, nikada me jedna knjiga nije toliko išamarala kao ta, nikada nisam imao veću pauzu u čitanju sledeće kao posle te. Ali ne radi se o tome, niti je moj odgovor na gornju dilemu Idiot.

Ne radi se ni o najboljem piscu na ovim prostorima, niti takvo štogod postoji. Mada sam i tu imao nekoliko faza, pogotovo kod domaćih autora, u srednjoj mi se činilo da postoji samo Pavić, pa onda svi ostali, pa me je onda razredna naterala da čitam Na Drini ćupriju jer sam se kao i svaki napaljeni adolescent buntovnik opirao čitanju tih nobelovaca i klasika, pa sam shvatio da je samo Andrić na ovom jeziku tako kvalitetno pisao, ali mi je on bio nerealno savršen i u stilu i u rečenici i u svemu, činilo mi se da ovaj svet nije zaslužio takvog pisca, pa sam onda poluslučajno upoznao opus Kiša i to je bilo to, nakon njega Pavić mi dođe kao dečiji pisac, i to prosečan, a nakon drugog čitanja Peščanika za mene više nije bilo dileme. ali nije ovaj tekst o tome, niti je Peščanik odgovor.

Ne radi se ni o najboljem piscu na svetu, niti takvog čega ima. Mada sam tu ostao najdosledniji od svojih mlađih dana, zato što se Kafka sa istim oduševljenjem čita u svim fazama i godinama, zato što je Proces osim reči imao i vanvremensku ideju, i zato što smo ga svi ziveli u nekom trenutku. Ali, pogađate, ni to nije odgovor.

Evo odgovora. I pored činjenice da sam još od Pijaniste zavoleo Barika, teško da ga mozemo nazvati jednim od najvećih pisaca, a ime knjige je do te mere obično, jednostavno, čak prilično glupo, da ni dan danas ne mogu da se setim kako sam ja uopšte pročitao tu knjigu prvi put. Kao što rekoh, daleko je City od najbolje knjige. Ali sam je čitao dvocifren broj puta. Za sada.

Malo ko se tako kvalitetno igrao, ne sa knjigom, ne, već sa knjizevnošću, malo ko je napisao ovako nepretenciozan a komunikativan roman, malo gde je neko tako plesao kratke uvrnute dijaloge kao ovde, malo ko je bio tako predivno duhovit u jednom delu.

Ovo je knjiga sa nekoliko naizgled poptuno nepovezanih priča, za početak to je priča o životu jednog dečaka genijalca i njegovih imaginarnih i stvarnih prijatelja, njegove bebisiterke koja u knjizi napiše sopstveni poetični minivestern sa revolveraškim obračunima, pa onda hollivudska saga o advokatu koji postaje bokserski šampion, koja se dešava samo kada dečak sedi na wc šolji i nuždi, i tako. Nema u ovim pričama misterija, nije cilj priča da otkrijete da li je ubica batler, ne, niti ima nekih velikih ideja, nema ni toga, ima samo zivota, onog jednostavnog, a neobičnog, da, onog kojeg sve manje ima, jel.

„Ova knjiga se zove City. Ona je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme koje teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. Čitalac, ukoliko želi, može da pređe isti put koji sam ja prešao. To je ono najlepše, i najteže u svakoj knjizi: može li se putovati unutar nečijeg tuđeg putovanja?„…napisao je autor između ostalog o svom remek delu.

Eto, moglo bi se piskarati o ovoj knjizi, ali nema potrebe, ritmična je, pročitaćete je brzo. Ja je uvek preporučujem i poklanjam kao književnu infuziju za popravljanje svih crnih raspoloženja.

 

Pol Oster: Savršena predvidivost pisanja

Da bi neki grad bio stvarno veliki, mora da inspiriše značajne pisce, ili da ga ima u velikim knjigama. To recimo nedostaje današnjem Novom Sadu, jednostavno ga nema u baš dobrim knjigama, mislim.

Sasvim suprotno, Njujork je u tom smislu sigurno veliki, možda najveći grad. Njujorka ima u književnosti, kao doduše i u svakoj drugoj formi umetnosti, koliko hoćete. Ali nigde ga nema tako detaljnog, čestog, ličnog i punog ljubavi kao u romanima Pola Ostera, Amerikanca, Njujorčanina, čiji ceo književni opus putuje avenijama tog čarobnog grada. Svi Osterovi glavni junaci su, osim što su obavezno pisci, uspešni, propali, ili jednostavno ne/talentovani autori u pokušaju, ujedno i Njujorčani, pa iako se naravno priče njegovih romana sele po gradovima ne samo Amerike, Njujork je tačka od koje sve polazi i u kojoj se sve završava. Na kraju krajeva, njegov verovatno najpoznatiji roman nosi naziv Njujorška trilogija, i ako do sada niste čitali Ostera, najiskrenije savetujem da počnete od tog dela.

Ono što volim kod ovog pisca i što me neizostavno tera da svaki Sajam knjiga započnem posetom štandu Geopoetike koja ga izdaje i obavezno uzmem novi roman (Oster je produktivan pisac i stalno nešto izdaje, a Geopoetika iz nekog razloga vrlo često te knjige uspe da objavi i pre američkih izdanja) jeste upravo predvidivost njegovih priča. Da, bas tako.

Ni trunke neizvesnosti da ću putovati bruklinskim ulicama, da će gotovo uvek biti leto, ono nepodnošljivo, vrelo, vlažno njujorsko leto u kojem tumaraju ili uživaju njegovi pisci, ti najčešće mladi, introvertni i analitični skribomani, usamljeni, uglavnom iznutra, neretko i beskućnici u nekom periodu, obavezno liberali, pacifisti, levičari, naravno svi su oni Oster sam, jer se on, za razliku od većine pisaca, ni trudi da svoje junake previše udaljava od sebe, što je meni lično sjajno.

Ni trunke neizvesnosti da će ti junaci neizostavno obožavati bejzbol, pisati i pričati o njemu, sećati se titula omiljenih klubova, potpisa majica koje su dobijali od igrača, rukavica za bacanje iz detinjstva i slično. Iako u životu nisam odgledao nijednu bejzbol utakmicu niti poznajem pravila, beskrajno je lako upijati te delove romana. Jer, pisani su sa isto toliko ljubavi i znanja o tom sportu kao što bih ja pisao recimo o fudbalu u svakom romanu, kad bih umeo da ih pišem. Pisati ili čitati o nekom sportu, usred romana, uvek, za mene je to savršeno; i kako samo Oster to dobro radi sa bejzbolom, nikada ga ne gurajući u prvi plan, ali ubacujući ga često, po malo, po detalj, po jedan opis čuvenog houmrana usred nekog monologa, pa to je predivno. Pisci premalo prate sport, i retko pišu o njemu i zato su često dosadni.

Ni trunke neizvesnosti da će u većini romana njegovi glavni junaci obično uspevati da napišu i svoj roman u romanu, čime ćete imati utisak da ste odjednom čitali više knjiga, što je čudan i lep osećaj koji Oster uspešno primenjuje ne samo u navedenoj Njujorškoj trilogiji nego recimo i u Bruklinskoj reviji ludosti, ili naročito Proročkoj noći, koje takođe redom preporučujem. Poslednja knjiga koju je izdao prošle godine, Zimski dnevnik, predstavlja duboko ličnu autobiografiju, neverovatno otvorenu ispovest, izbacivanje celog života na papir, detaljno i hronološki i takođe je sjajna, i takođe je preporučujem ali ne kao prvu u nizu ako želite da počnete da ga čitate.

Pol Oster piše vrlo jednostavnim rečnikom, neopterećenim velikim rečima ili rečenicama, sa retkom magijom da ritmom pisanja drži priču do kraja na visokom nivou, (što recimo nedostaje Murakamiju o čemu više u nekom drugom tekstu), provlačeći kroz svaku knjigu i politički, društveni i kulturni život Amerike u tom trenutku. Osim što piše, Oster i režira, piše razna scenarija i dramske komade, ali za mene je on pre svega savršeni pisac jednostavnih romana koji me je upoznao sa čarolijom Njujorka više nego li ijedna tv emisija, film ili album fotografija. Malo li je.

 

Novine

Deda je donosio Politiku. Dugo. Nije je čitao. Dobijali penzioneri besplatno u klubu. Niko u kući nije je čitao. Ja uzmem jedan dan i shvatim zašto. Onda sam preskakao tih prvih 50-ak strana o tome kako je S.M. obišao neku fabriku i odrzao govor koji je naravno u celosti prenesen, pa onda supruga mu, predsednica stranke meseca moga rođenja odrzala predavanje na temu novog svetskog…i tako. Čitao sam sportsku stranu. I feljtone. Sećam se i danas jednog o misteriji potapanja jedne ruske podmornice.

Otac je donocio Blic. Da bismo saznali barem nešto o tome kako nam je. Iznenadio sam se kad sam shvatio koliko je loše. I kako ona fabrika u kojoj je boravio SM ne radi već deset godina. Nisam baš najbolje shvatao. Pa sam i tu uzimao sportsku stranu. A mogle su se naći i recenzije novog albuma Darkvuda ili Block outa. A bila je i ona cura na četvrtoj strani.

Onda jedno vreme nije bilo novina u kući. Obzirom da sam uglavnom zujao napolju, nisam ni pitao zašto. Ali sam zaticao sebe kako u kafićima, ili frizerskim salonima, ili čekaonicama rado uzimam bilo kakve. Čitao sam sve. Sa nekim čudnim zadovoljstvom.

Onda sam odlučio da je vreme da počnem sam da ih kupujem. Mesec dana sam eksperimentisao. Novosti i Politiku sam odmah eliminisao, drzavne. Ove trash varijante takođe. Pa sam se lomio. Dnevnik. Nedorečen. Građanski. Nepraktičan. Glas Javnosti. Čudan. Odlučim se za Blic. I tako jedno vreme. Svako jutro.

Onda su me umorile. Počelo da mi smeta što znam kakve je gaćice stoja nosila na koncertu u beču, i ko je koga ubio sekirom u nekom selu.

Novo eksperimentisanje. Brza odluka. Danas. Relativno zadovoljan. Dugo. Onda se preselim. Shvatim da u trafici preko puta ne dobijaju iste. Iznerviram se. Nekoliko dana pešačio po deset minuta dok ih nađem. Shvatim da se kafa u međuvremenu ohladi. Shvatim da to nije to.

Shvatim da opet moram da menjam. Nevoljno ipak počnem sa dedinom nesretnom Politikom. Išlo nekako. Jedno vreme. Iz raznih razloga. Ali onda organizam počne da se buni. Konzervativno. Ponekad tako očigledno maliciozno. Prestanem i sa njima.

Posle izvesnog vremena odem trafiku i kupim  sve do jedne dnevne novine u Srbiji. Pazljivo pređem. Shvatim. Da u ovoj zemlji nema dobrih dnevnih novina. Ma nema ni solidnih. Utešim se da su samo refleksija stanja društva. Ne zadovoljim se odgovorom.

Napišem ovaj tekst, pa ga pročitam, pa se zapitam odakle meni uopšte ta zaljubljenost u čitanje novina.

P.S. Tekst napisan i objavljen na blogu B92 2010.godine, od tada se, cini mi se, na ovu temu ništa promenilo nije, nažalot.