Šećerni Kremlj

Poslednjih godinu dana čitao sam Pamukovu Crnu knjigu. Ispostavilo se, čisto remek delo, njegova najbolja knjiga svakako, ali iz raznih razloga meni nezgodna za brže čitanje. Nekako sam od početka osetio da bi s njom trebalo pažljivo, i nisam se prevario. U međuvremenu sam paralelno pročitao više različitih knjiga, a kad sam nedavno napokon završio Crnu, shvatio sam da sa sledećom koju uzmem sa police moram otići na potpuno suprotnu stranu. I tragajući za suprotnim od pažljivog, sistematskog, pristojnog, detaljnog i po malo sporog Pamuka, izbor je relativno lako pao na Sorokina.

Namerno nepristojan, hirovit u pisanju, surov u opisima, sažet u emocijama, Vladimir Sorokin je jedan od retkih pisaca koji ume sa sobom da nosi svoju pretencioznost, i to sa stilom, i da je pretvara u odlične romane. Uvek sam ga doživljavao kao neko talentovano dete, koje se nimalo ne trudi da svoj talenat šminka, doteruje, usavršava, ili bilo šta slično. Naprotiv, pušta ga tako sirovog, nebrušenog na papir, i namerno preteruje u svemu. Čitajući ga, zanesen steknem utisak da čitam pismeni rad nekog drskog a bistrog srednjoškolskog bundžije, i taj mi se utisak dopada. Jer, takvi su radovi neopterećeni stilom, formom, ritmom, okrenuti ka suštini do krajnjih granica, a takvih je radova u pravoj književnosti malo.

Iako uglavnom predstavljen kao roman, Šećerni Kremlj je zapravo klasična zbirka zasebnih i međusobno nepovezanih priča izuzev činjenice da se sve događaju u budućnosti, u 2028 godini, i da se u svakoj pojavljuje naslovni pojam. A Šećernji Kremlj je, kako se iz imena naslućuje, slatkiš, dezert, obična šećerna poslastica u obliku čuvene moskovske građevine. Pojavjuje se u svakoj priči tek onako, usputno, u po jednom kadru, filmski rečeno, ponekad pada sa neba kao novogodišnji poklon moskovskoj deci, nekad je nagrada za uložen trud, grickaju je starci, ližu žene tokom seksa, zaslađuju se njime radnici na građevini, ili robijaši na prinudnom radu, da bi na kraju u završnoj priči u nju pucali mafijaši, bukvalno. Verujem da simbolike ne manjka, ali ja je u ovom prvom čitanju nisam tražio. Dozvolio sam sebi da mi budu zabavna ta njegova poigravanja, to kako slatkiši padaju s neba kao poklon velikog gazde, kako ljudi telefoniraju putem holograma, imaju pametne robote kao kućne pomoćnike, šibaju se bičevima, imaju neka nova, izmišljena zanimanja. Zapravo, sve ostaje isto, jer ljudi vazda ostaju isti, nažalost.

Vladimir Sorokin je genijalac, koji se svestan te činjenice, sprda, sa svim, a ponajviše sa svojim pisanjem. Sprda se on doduše i sa besmislom patriotizma, crkvom, ljudskim slabostima, potrebom za potčinjenošću, ruskim vlastima, i to toliko da to često boli. Ako ćete ga doživljavati ozbiljno, tražiti i relativno lako nalaziti simboliku i dvostruka značenja svake njegove reči, trebaće vam stomak. Ja to uglavnom ostavim za drugo čitanje, prvi put se samo prepustim i uživam, doživljavajući ga kao duhovitog, kreativnog i blesavog autora koji tako i piše. Odlična knjiga, koju je, iako to ne radi često, Geopoetika izdala u tvdom povezu, što je svakako dodatno prijatno iznenađenje.

 

Transglobal underground

O muzici se, uglavnom, ne piše. O koncertima, izvođačima, top listama, u redu. Ali o samoj muzici, ne volim. Uglavnom. Da pokušam, a često ni da čitam. Mislim da treba imati posebnog dara da pišete o nečem toliko lepom, a da ne zabrljate. Sećam se časova muzičkog u gimanziji u kojima bi nam profesor puštao razne kompozicije a mi smo trebali da beležimo šta smo čuli. U posebnu svesku. Jer na kraju godine je sledio test u kojem bi on pustio nekoliko od tih bezbroj izvođenja, a mi smo trebali samo uz pomoć sveske da odgonetnemo autora i delo. I sećam se kako nas je učio da pišemo, ovako nekako, vokalno-instrumentalno, ritam, brz, tempo, spor, recimo. Nisam mogao pa sam zapisivao, muzika iz Otpisanih, na primer, dosadna violina na početku, posle orkestar popravlja stvar. To mi je izgledalo kao manji greh. Tako sam probao i sa ovim tekstom.

“ Čuveni svetski koncertni spektakl. Transglobal underground, u muzičkoj industriji jednostavno su morali da se dese. Njihova muzika jedinstvena je u svetu i ne može se svrstati ni u jedan poznati muzički žanr, jer ih sama obuhvata gotovo sve. Oni su postavili nove norme bezbrojnim varijacijama world music-a, ubrzavajući dub, usporavajući hip-hop, fuzionišući ih sa indijskom, afričkom i arapskom tradicionalnom muzikom. Kao deo benda tokom devedesetih, uz TGU je promovisana etno-diva Natasha Atlas, dok se njihov zajednički nastup i danas prepričava kao dan kada su i najtvrđi zaplakali. Jedinstvena muzika. jedinstven doživljaj. „

Ovako su, 2002. godine, u zelenom booklet-u koji ste tada dobijali uz kartu, organizatori Exita najavili zvezde druge večeri festivala. Pažnja i kreativnost kojom su tada ovakvim sitnicama darivani posetioci najbolji su primer uzlaznosilazne putanje samog festivala tokom godina, mislim. Najkraće rečeno, nekada nas je na tvrđavi bilo manje, imena izvođača nisu bila dovoljno zvučna i bučna da odjekuju naslovima tabloida, a bookleti su bili šareni, lepi i veliki. Tako je i  ta, inače predivna knjižica, obilovala ovakvim i sličnim bombastičnim i pretencioznim najavama bendova koji su nastupali na festivalu a koji ipak nisu bili svetske atrakcije kojima najava ovakvog tipa ne treba.

Ovaj fantastično patetičan tekst je, pronaći ću to znatno kasnije, ustvari u skraćenoj verziji skinut sa zvaničnog sajta benda: http://www.t-g-u.com/. Ne previše impresionirani ovakvim izlivima komplimenata, te večeri kao ekipa, nismo ni planirali posetu glavnoj bini jer je program na tadašnjem rok stage-u mnogo više obećavao. Ipak, Exit je tada još uvek bio onaj festival na kojem ste mogli za dva minuta da se spustite sa rege stejdža do mejna i proverite šta se dešava, i za isto toliko se vratite nazad.Tako se u jednom brzopoteznom spuštanju između dve bine desio i moj susret sa dotičnim bendom. Slučajan susret koji će se pretvoriti u omiljeni koncert ikada. 

Ne znam kako, ali Transglobal Underground se te večeri zaista samo dogodio. Ništa više. Pojavio se niotkud, oduvao sve sa scene, i uz dubok naklon nestao. Dobro, ovaj deo sa naklonom je čisto preterivanje, ali ne mogu sebi da dozvolim da poverujem da se takav nastup desio bez te vrste obostrane zahvalnosti. Jer ja sam se njima svakako poklonio, toliko se sećam. Ali se zato ne sećam kako su izgledali na sceni niti koliko ih je bilo. Pojma nemam da li su usporavali dub ili ubrzavali hip-hop kako je stajalo u najavi. Ne znam imena pesama niti ih pamtim pojedinačno. Znam da sam više od sata koliko je trajao koncert neprekidno samo igrao. Znam da sam se prepustio. Znam da je izgledalo kao neko putovanje kroz različite delove sveta i misli. Znam da je bilo emotivno. Znam da sam tokom godina sreo mnogo ljudi koji pamte taj koncert. Znam čak i nekoliko onih koji ga poput mene stavljaju na vrh liste Exit nastupa. A to ne može biti slučajno.

Nikada pre nisam čuo za njih. Posle se nisam mnogo interesovao. Ne stavljam ih u red omiljenih bendova, ni približno. A opet, ako nekim čudom u godinama koje dolaze, ne čujem Pearl Jam, spreman sam da poverujem da će ovo ostati moj omiljeni koncert, ikada, još dugo, dugo. Zapravo, ovo i nije  tekst o njima. Te večeri oni su samo svirali. Muziku. I to kakvu muziku. A o muzici se, uglavnom, ne piše.