Knjige kojih nema

Uživam čitajući drugi deo Knausgorove petotomne kapitalne edicije, jedne od najboljih u onome što književnost danas može da ponudi. Uživam do nivoa obožavanja. Lik je potpuno savršen i preko potreban ne kao beg od stvarnosti već pravo u nju. Mada, neće ovaj tekst biti o tome.

Povod su autorovi periodični ulasci u knjižare i antikvarnice širom Skandinavije ili kuda god mu se alterego kreće tokom same radnje. Uđe jednom i pazari neki kuvar iz vremena rimskog doba, pa ode kući i porodici sprema jela koja su služili imperatorima, na primer. Ili pokupi nekoliko bogato oslikanih monografija, pa ih usputno i svedeno prelepo opiše dok sprema neki esej. Ili u izlogu police vidi zbirku grafika pa u njima satima analizira nekoliko prikaza anđela, recimo. Ili za potrebe nove priče odvoji nekoliko naslova o srednjevekovoj baroknoj umetnosti. Pomislim kako su sve te knjige tako lepe, prelepe. Pomislim da su savršene, što svakako i jesu.

A onda pre neki dan provedem nekoliko sati u najvećoj domaćoj knjižari. Lutam fantastično sređenim lavirintima, između slušanja savršenog nastupa supruge na tribini. Odem do monografija, izuzev Crnjanskog, ništa vredno pomena. Zavirim u esejistiku; gomila domaćih akademika, profesora i neuspešnih autora mantra o Andriću ili Meši, pobogu. Sklonim se u kulinarstvo, ali samo TVlica, samo hipsterske gluposti. U istoriografiji nekoliko zanimljivih naslova ali bez kapitalnih edicija, čak i domaćih. Deo sa umetnošću je najraznovrsniji, tematski širok, malo haotičan ali dopadljiv. I na kraju, prirodno i logično, inostrana izdanja su najupečatljivija, savršeno dizajnerski rešena i divno složena. Izvesna „A man and his watch“ je omamila. Beše divan dan ali nije promenio osnovni osećaj koji je izazvao tekst.

Knjižare su nam dosadne, jednolične, nedovoljno bogate nedovoljno hrabre da eksperimentišu, da se odvaže da prevedu zastarele kuvare, priče o erupcijama vulkana Krakatau (da, tražim je godinu dana), ili istoriju južnoameričkih rečnih tokova (dobro, sad lupam), da obogate vrlo često sasvim pristojno sređene i dizajnirane prodajne objekte.

Valjda sam zato toliko ponosan na nekoliko naslova sa gornje slike koji razbijaju monotoniju kućne kolekcije. Manje ili više eksperimentalna remek dela. Tražite ih i sami. Vrede.

 

Ja mrzim internet

Izbegavao sam je, oštro, uporno i uspešno godinu dana, bivajući potpuno svestan da se durim kao dete. Nabeđena i nekontrolisana pretencizonost koja je vrištala već od naslova je nešto na šta inače padam, što volim, i ako tokom čitanja otkrijem da ima ikakvo pokriće, oduševljavam se. A ovde je i dizajn korice bio odličan, i izdavač nije propuštao da komplimentira epitetima koji su mi bili zanimljivi. Zaticao sam svakakve ljude kako je listaju na plažama, više nego o ijednoj drugoj čitao prikaze, zabavljao se gledajući goodreads utiske i bivao oduševljen eksplozijama najrazličitijih i najekstremnijih emocija i reakcija koje možete da se zamislite. I sa nedopustivim zakašnjenjem, pročitah je u dan i po, osećaj bi rekao u sekundi, sada, u pokušaju da odgonetnem da li me varao osećaj koji je u pozadini svo vreme govorio da ovo nije vredno pompe niti čitanja.

Pre svega, beskrajno poštujem knjige koje uspeju da me zakotrljaju tako da ih preletim u tako kratkom periodu. Obožavam takvu vrstu čitajuće ekstaze i sposobnosti autora da mi to omogući- Dakle, beše vredno, slatko i dinamično iskustvo.

Sa druge strane, ne treba protivurečiti niti autoru koji se trudi na više mesta da spomene da ovo jeste loš roman. U čisto teoretsko književnom pogledu, profesori na katedrama, i nešto bolji studenti na predavanjima svakako imaju materijala da ga analitički raščereče. Haotičan je, stilski i estetski nikakav, sa razbacanom i polusmislenom pričom o gomili nabeđenih elitnih žitelja San Franciska. Ostatak bi valjao ostaviti navedenim stručnjacima za pljuckanje.

Suštinski, Kolbek je svoju sumanutu pretencioznost sa toliko stila pljunuo na papir da je to divno. Prevrnuo je i iznervirao čitalačku publiku tom raskupusanom gomilom teško svarljivih ali dubokih i neporecivih istina da to nije normalno. Sa mnogo, o baš mnogo nimalo prikrivene potkovanosti o socijalnoj, ekonomskoj, političkoj svakodnevici domovine mu, a i sveta malo šire. Kolbek je u suštini nepopravljivi zaljubljenik u strip istoriju, što mi lično nije bilisko ali svi ljudi koje poznajem iz tog sveta su potpuno fantastični ljudi, koji je nagomilanu srdžbu o brzini svakog mogućeg potonuća u koje se nekontrolisano srlja pretočio u manifest za glasna čitanja, ma šta čitanja, za vrištanja i urlikanja sa nepostojećih govornica bundžija neke nove stvarnosti.

Potpuno svestan da su i stil, i forma, i estetika, i tematska urednost, i smislenost ičega, otišli dođavola, prosto je uzeo gomilu zapisa i razbacao ih po webu kojeg toliko pljuje, sačekao očekivani kult status, zatim samizdao i na kraju se logično i zasluženo proslavio. pritom tako simpatično ložeći i nervirajući silne načitane, prefinjene i uglađene likove. Dopalo mi se, baš mi se dopalo čitanje.