Na letovanje je sa mnom pošao čitač sa nekoliko stotina naslova, započetih, nedotaknutih godinama, svršenih pa ponovljenih, niska bisera o kojoj pisati neću. Nikada. Jer pisati o knjigama više neću. Nema se više šta reći. Započelo je sponatno i iskreno, sa željom da negde iz sebe izbacim vriskove oduševljenja onim što stvara Pol Oster, ili da napokon ispljunem najmračniju od svih misli, onu o tome kako me je iznervirao Murakami stvarajući onu davno zaboravljenu trilogiju. I dalje mnogo volim te prve blog tekstove. Posle je sve dobilo formu, narastalo u čitanosti, interesovanjima, zapažanjima, divnim komentarima, objavama, poznanstvima, ali je isto tako opadalo u novim rečima, u novim mislima, u novim autentičnim zapažanjima i iskrenim iskustvima. Bilo je prelepo i bilo je dosta. Ostaje još samo ovaj izlet.
Jer, na letovanje je sa mnom, pored tog čitača, pošla i jedna štampana knjiga, taze odštampana, nedotaknuta, sat vremena pre toga prispela u Bulevar Books, bez ijednog goodreads domaćeg prikaza i ocene. A ja i pored svega, i nakon svega, strašno volim Japanca.
A on je, po običaju sposoban da osvoji i prisvoji, nenametljivo i bez da se oznoji dok to radi, spontano, opušteno, sa manjkom drame, mistike i tenzije, i to mnogo više u ovim neromanskim spisima, esejima, dokumentarnim zapisima, kako god ih nazivali. Ova je vrhunac svega nabrojanog.
Deluje, zvuči i miriše tako opušteno Murakami u ovom prelepom štivu o tome kako funkcioniše jedan pravi, profesionalni pisac. Možda baš zato. Na svom je terenu, o sebi govori, o svom načinu stvaranja, o tome kako je i zašto počelo, o tome kako i zašto traje više od tri decenije. Retke su prilike u kojima će vam autor ovako otvoriti vrata sopstvene radne sobe, čineći to bez želje da u njenom opisu stvara umetničko remek delo. Potrebna je višestruka kontrola uvek prisutnih vodoskoka sujete da to uradite na jedan prizeman, sveden i jednostavan način. Samokontrola. Ima je čak i kad piše o nagradama koje nije osvojio i koje ga navodno ne tište (mada me nikada nijedan stvaralac u bilo kojoj oblasti nije ubedio da je to moguće, pa neće ni Murakami).
Ova knjiga sa toliko radosti poziva i motiviše na pisanje i više no na čitanje. I u njoj pored neskrivene i predivne ljubavi prema sopstvenim čitocima, više od svega zvoni taj trenutak iz potpuno nebitne bejzbol utakmice lokalne lige, taj udarac palice i taj houmran koji mu je u glavi razbistrio potrebu da otrči kući i počne da stvara. Trenutak kad shvatiš da je iznutra nešto zavrištalo da se piše.
Čekajući čitav život taj udarac, osmehnuo sam se i udahnuo kad ga je opisao, zatvorio knjigu na sekund, odlučio da je vreme da se zatvori blog, pokloni i beskrajno zahvali čitaocima za sve, i nastavi sa čitanjem ćutke.
Jer, čitalac nije i ne može da bude profesija.
Bezimena knjizevna zadruga 