Debatovali smo, naivno, snažno, iskreno i dinamično jednom davno na času književnosti o ulozi iste u svetu, o potrebi da se smesti u društveni kontekst i sličnim stvarima. Branio sam tada žustro svoj dečački stav da vrhunska književnost mora da izađe iz salona, iz tvrdih korica, iz elitističkih manastira, da zađe među ljude, da ih drma, budi i menja. Vikao sam po učionici da je sve ovo što radimo i mi na časovima, i u sastavima, i na takmičenjima, samo proseravanje koje će ostati da ćuti i čuči samo sa sobom, vekovima. Menjao sam u raznim pravcima tokom godina te kao revolucionarne misli, i setio sam ih se danas ponovo, nakon toliko vremena, i vratio im se u želji da ih nanaovo poljubim i kažem im da su svo vreme bile u pravu.
Zato što su me, nakon retko lepe u moru nikakvih vesti, o tome ko je dobio ovogodišnju veliku nagradu, užasnuli komentari najviše pisaca, akademika, predsednika raznih udruženja, vlasnika izdavačkih radnji, ti podsmešni, cinični, a zapravo duboko ljubomorni i malograđanski komentari o tome da je nagradu za pisanje dobio neko ko peva, neko ko svira, pobogu, pa eto, mogli su da je daju i Balaševiću, Bregoviću ili tako nekom. Kao mantru ponavljaju da eto slušaju i oni Boba, i vole ga, naročito kad su bili mladi, i idu na njegove koncerte, ali nije on taj kapacitet, taj kalibar, narodnjak je u duši, roker, zabavnjak i ništa više. Nije jedan od njih, zapravo, to su nekako zaboravili da procede, nije se sakrio u zatvorenim i praznim sobama, nije se ugušio u višku metafora, u višku reči, u višku misli, to je zapravo. Nisu ga zapravo pravo dobro ni slušali nikad, biće.
A, kada sredinom sledećeg meseca na čelo još uvek najmoćnije zemlje sveta sedne jedan od dva zla idiota, koji su glupost i mračnu karmu podigli na najviši nivo besmisla, kada se ustoliči jedan od dva ista štrumfa, biće to konačni trijumf svetskog rijaliti programa, poslednja faza masmedijskog zaglupljivanja, konformizma, površnosti, ispraznosti, kraja ikakvih vrednosti. I u tom i takvom svetu, nije bilo mesta i nije bilo vremena i nije bilo smisla da najveću i najlepšu nagradu nosi iko od aktuelnih skribomana, koliko god da ih je veličanstvenih i dobrih širom sveta. Mogli su da je daju Japancu kao dodatno potonuće u manirizam i pokriće armije prosečnih da je ono što čitaju vredno, mogli su da je daju i nekom Sirijcu, Kenijcu, Rusu, ali to bi bio beskrajni nastavak patetične priče o ljudskim pravima u koju više niko normalan ne veruje.
Morali su da je daju Dilanu, zato što je njemu najmanje trebala, i zato što je on najviše zaslužuje. I zato što će kao dašak svetlosti u narednom periodu svetleti zvezda rokenrol pesništva na tronu sveta koji bespovratno tone. I zato što će sutra milijarde nikakvih radio stanica pustiti makar jednu od njegovih pesama koja će sasvim slučajno pelcovati nekoga koga niti jedna knjiga neće moći. Jednom će, nadam se, i članovi komiteta koji su danas glasali dobiti Nobela za najsmislenije i najhrabrije glasanje ikad. I ne želim da slušam ili pričam i sa kim kome to nije jasno, ma ni očima da ga vidim. Prelep je ovo dan, retko lep. Praznik.
Bezimena knjizevna zadruga 