Mediteranski brevijar

Poema i enciklopedija, istovremeno. 

Poema, u načinu pisanja i duboko utisnutim, prelepo oslikanim ličnim impresijama autora o mediteranskom arhipelagu, o doživljenim susretima sa ljudima, ostrvima, mislima, mirisima, tradicijama i osećanjima srednjeg mora.

Enciklopedija, u nagomilanom, ali suptilno prikazanom i po papiru prosutom autorovom znanju o istoriji, geografiji, geodeziji, kulturi, religiji, gastronomiji, kartografiji, poljoprivredi opisanog regiona, znanju o svemu, ali baš o svemu čega se dotakao i povezao u skladu celinu.

Četvorodelno remek delo ispunjava čitavim tokom čitanja, lepljivo je, mirisno i morsko, lingvistički prebogato, ritmično, maslinasto i opčinjavajuće štivo.

Od početnih taktova prvog dela koji su zapravo uvod velikog Klaudija Margisa, onog istog autora koji je na vrlo sličan mada suvoparniji, srednjeevropskiji i elitističniji način pisao o Dunavu, uvod italijanskog maestra koji bez trunke sujete odaje priznanje kolegi koji ga je nadmašio u načinu obrađivanja slične teme;

preko poetski razigranog prvog dela koji svakom rečju pleše po obalama Mediterana, koji besedi na grebenima, koji povezuje narode, priče i ostrva, koji objašnjava, razume i ne osuđuje nikoga;

preko omiljenog mi drugog dela, najkraćeg, onog o kartografiji predela, o starim i novim, iscrtanim i usmeno prenesim kartama, njihovim očiglednim i skrivenim značenjima, mistici koja uvek miriše iz takvih priča, koja vas natera da usred čitanja otvorite ma kakvu mapu Sredozemlja i divite se onome što je autor uspeo povezujući sve što na kartama vidite i ne vidite;

do završnog čina koji sublimira i sakuplja sva prethodno navedena iskustva, koji kolekcionariše i inspiriše, koji je oda narodima sa ovih prostora, koji je pomirljiva morska bajka.

 

Kakva knjiga, majko mila.